Управо зато нас политика „непризнавања Косова“ неће одвести нигде, док Косово не почнемо да бранимо. Уместо „нећемо никада признати независност Косова“, ми треба да почнемо да говорим да „нећемо никада дозволити независност Косова“, тек тада ће нас и Запад, и Приштина, схватити озбиљно.

Начин на који је јерменска држава организовала обележавање ове за јерменски народ изузетно значајне годишњице неумољиво упућује да ми преиспитамо на који начин смо ми у нашој држави „обележили“ и за нас од посебне важности седамдесету годишњицу од пробоја јасеновачких логораша.

Зашто вам ово говорим? Зато што нам је свима мука да слушамо како се за сваку глупост, за незнање и аматеризам СНС, без трунке стида оптужују демократе. И мука нам је да гледамо како три године немају ни један једини добар резултат, а да смо и даље ми криви за све.

Ако стварно онај чобанин са Косова зна што не зна његова власт у Приштини, зашто онда губимо време и замлаћујемо се у тамо неким разговорима са тим приштинским властима по Бриселу. Јер каква је то независност о којој „Приштина мора да разговара у Бриселу са Београдом“.

Тренутно смо сведоци процеса ревизије свих вредности, митова и канона које су некада имали статус саморазумљивих истина. Све се то сада прецртава, и гради сасвим нова политика.

Грађански законик као кровни, обухвата својинско, облигационо, наследно, као и породично право чије су решења у најави, последњих месеци извор жестоког сукоба у јавности. Спорна је пре свега дефиниција брака, коју закон, уместо досадашње “заједнице мушкарца и жене”, сада формулише као “унију два бића”.

Проблем је у томе што, када се тиранин изједначи са државом, сваки удар на тиранина је удар на државу – док се политички систем у земљи не измени. Али у тој ситуацији, кривац за пропаст државе није огорчени народ, већ тиранин сам.

Он постаје занимљиво одредиште за младе који у све већем броју долазе у Београд, привучени ниским ценама и релативно великим могућности за развој послова и коришћење повољности интернета.

Данас Русија, баш као некада Србија, осећа на себи притисак санкција западних држава. Али Русија ће се борити за своју слободу, јер је код нас још увек много људи који ће радије умрети у борби, него живети на коленима.

Премијер је за Дан жалости позвао медије и јавност да „искажу поштовање према страдалима у тешкој несрећи“, а киван на гласове критике, тврди да „ми нисмо у стању да достојанствено тугујемо“. Све би ово било у реду да није реч о (лажном) моралисању.