четвртак, 18. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

2012. из угла НСПМ

PDF Штампа Ел. пошта
НСПМ   
недеља, 13. јануар 2013.

Догађаји године:

1. Одлазак са власти Бориса Тадића и Демократске странке

2. Формирање владе СНС-СПС-УРС

3. Састанак Дачић-Тачи, наставак "техничких" преговора Београд-Приштина у Бриселу и примена споразума о "интегрисаним прелазима" (IBM)

4. Ослобађајуће пресуде Готовини, Маркачу и Харадинају у Хашком трибуналу

5. Кампања против корупције и хапшење Мирослава Мишковића

Политичар године:

1. Александар Вучић (иако он лично није победио ни на једним изборима, штавише, као носилац листе СНС убедљиво је изгубио у Београду, годину завршава као најмоћнији човек у Србији; након повлачења Николића, постао председник владајуће странке, координатор свих служби безбедности, персонификација борбе против корупције и  политичар са највишим рејтингом у земљи; сви га подржавају и сви га се плаше; необичан спој радикалске методологије и европске идеологије; нови миљеник Запада у Србији; Вучић оптужује, хапси и амнестира, спашава Звезду, доводи Џајића, компонује локалне самоуправе, диригује медијима, поставља директоре, кадрира унутар власти и унутар опозиције; вероватно најспособнији човек у владајућој гарнитури и вероватно сам себи највећи непријатељ – све остале је савладао, или је на путу да то учини)

2. Томислав Николић (победом на председничким изборима из петог покушаја остварио свој животни сан и омогућио преокрет у постизборном расплету, односно фактички изборни неуспех СНС-а претворио у постизборни тријумф; испунио обећање и повукао се са места председника напредњака; задужен за спасавање „патриотског образа“ актуелне власти и повремено мирење коалиционих рогова у врећи; као да још ни сам није рашчистио да ли да се задовољи улогом „енглеске краљице“, или ће ипак покушати да буде „шеф“ и арбитар из сенке – наравно у мери у којој та ствар и одлука још уопште зависе од његове воље)

3. Ивица Дачић (остварио "самоиспуњавајуће пророчанство" из изборне ноћи да ће  бити председник Владе, али је то платио губитком много чега другог; сладак укус премијерског места и рејтинг могли би озбиљно да му наруше директни преговори с Хашимом Тачијем и метеорски успон Александра Вучића; окренуо леђа Борису Тадићу, слично као пре четири године Коштуници и Николићу, и заиграо рискантан танго са својим „првим потпредседником“, у односу на кога, за сада, делује више као „прва пратиља“; осуђен да чека на погрешан корак главног ривала, чува владу тако што постаје све конструктивнији према Приштини, Бриселу и Вашингтону, рачунајући да они неће дозволити рушење владе која је тако „кооперативна“ по питању Косова; парадоксално, чини се да је био моћнији као други човек у Тадићевој влади, него као први у „својој“ сопственој)

4. Расим Љајић / Млађан Динкић (политички преживели потонуће ДС-овог „Титаника“ и нашли се и у новој Влади Србије; институционално чак ојачани „мрсним“ ресорима, али се стиче утисак да се не осећају најпријатније и најприродније у актуелном политичком окружењу; труде се да остану активно неутрални у актуелним унутаркоалиционим сукобима „који не постоје“)

5. Вук Јеремић (јак кандидат за обе категорије, али се ипак не може прогласити губитником неко ко је, упркос противљењу САД и најмоћнијих западних земаља, убедљивом већином изабран за председавајућег Генералне скупштине УН и задржао рејтинг једног од најпопуларнијих политичара у Србији; с друге стране, остао је без фотеље министра спољних послова (остао би без ње чак и да су Тадић и ДС били у ситуацији да формирају владу) и било каквог утицаја у странци; врати ли се у Србију и настави бављење политиком, могао би прилично да измеша тренутни распоред политичких карата; одлуку још није донео, али га, за сваки случај, повремено провлаче кроз медијско блато не би ли му се огадила идеја о повратку; свестан је да му уз Ђиласа и Вучића „нема живота“, тренутно најближи Николићу – и Бан Ки Муну)

Политички губитник године:

1. Борис Тадић (троструки и, такорећи, апсолутни губитник у свим категоријама – у једној години изгубио председничку, премијерску и страначку трку; преузео на себе превелико бреме институционалне и ваниституционалне одговорности, које га је на крају сломило; помало потценио политичке противнике и унутарстраначку опозицију, то јест, надао се да ће му, упркос свему, ипак поћи за руком да се некако докотрља до још једне победе над неатрактивним Николићем, а да ће се потом обрачунати са спољним и унутрашњим опонентима – што је очигледно био рачун без крчмара; превише веровао својим коалиционим партнерима, сарадницима и „европским пријатељима“, који су га пустили низ воду чим је почео мало да затеже, односно да одуговлачи са уступцима; пропустио тренутак да се, када је био најјачи, обрачуна са мангупима у својим редовима, и они су му коначно дошли главе – Николић и Дачић су били само егзекутори; због статута Војводине се замерио Пајтићу, а због Пајтића изгубио Кнежевића и политички утицај у Војводини – да би се на крају, логично, обојица окренула против њега; Динкића, након реконструкције Цветковићеве, владе оставио политички полуживог-полузакланог, а он му се, разуме се, осветио чим се мало опоравио; вероватно једина особа на планети која искрено веровала у политику „и Европа и Косово“; на крају, за један део сцене био превелики, а за друге, пак, недовољан „издајник“, односно „патриота“, у сваком случају, консензуално неприхватљив и једнима и другима; понајвише сметао ДСС-у, Мишковићу и „белим листићима“ који су учинили све да га пошаљу у политичку пензију – питање је да ли се и ко се од наведених данас због тога највише каје. 

2. Војислав Шешељ (изрицање казне у Хагу се непрестано одлаже, док, с друге стране, његова СРС није преживела удар двојца Николић-Вучић и, после две деценије, нашла се испод цензуса и ван парламента; испоставило се да је десетогодишње одсуство ипак превелика препрека за ефикасно и оперативно руковођење странком, поготово када јој толико моћних непријатеља ради о глави; чини се да је сам Шешељ више заинтересован за своје место у историји него за конкретну политичку судбину СРС-а) 

3. Чедомир Јовановић (прешао цензус али остао без икаквог утицаја на власт у Србији; Јовановићевом кретању ка политичкој маргини значајно су допринели унутрашњи сукоби и одласци појединих виђенијих чланова партије, као и чињеница да је нова власт, бар декларативно, практично преузела његову „европску агенду“, укључујући и својевремену опсесију Мишковићем; покушаће да остане у игри тако што ће максимално заоштрити реторику и настојати да делује као најоштрија и најбескомпромиснија опозиција Вучићу и напредњачкој власти)

4. Драган Ђилас (такође кандидат за обе категорије; да је преглед прављен пре неколико месеци, тиме што је остао – за сада – градоначелник Београда и у једној дуго припреманој позиционој борби против Тадића постао председник ДС-а, Ђилас би био барем трећи или четврти међу победницима; сада, међутим, озбиљно оштећен медијском кампањом, оптужбама за конфликт интереса и тешкоћама преузимања контроле у странци делује као човек у дефанзиви; његова политичка будућност у овом тренутку мање зависи од њега самог, а више од понашања нове власти и евентуалне истраге о систему „Бус плус“ – а највише од тога да ли и колико има истине у упорним гласинама о „дилу“ између њега и Вучића)

5. Војислав Коштуница (после дуже времена, на ивици да се упише у формалне победнике; одлучујуће подржао Томислава Николића да победи у другом кругу председничких избора, не добивши заузврат практично ништа – сем задовољства личне освете демократама и Тадићу; додуше, то што није чак ни позван да учествује у формирању републичке владе ДСС је донекле компензовао учешћем у масовном „прекомпоновању“ власти на локалу, али је цена тога била извесно отупљивање критичке оштрице и прилично млаке реакције на убрзање процеса „пузајућег признања“ косовске независности, примену „споразума о граничним прелазима“ и преговоре Дачић-Тачи; данас је Коштуница у оној позицији у којој је био Чедомир Јовановић у односу на владу Бориса Тадића – нити сме да је оштро критикује, нити да је озбиљно подржи) 

Дневне новине (политичка рубрика)

- Политика

- Данас

- Вечерње новости

Политички новинари:

- Зоран Станојевић – „Око“ (РТС)

- Сузана Трнинић – „Кажипрст“ (Б-92)

- Милан Милошевић (Време) 

- Биљана Митриновић (Политика)

- Јелена Тасић (Данас)

Колумнисти:

- Мирослав Лазански (Политика)

- Војислав Жанетић (Новости)

- Мирјана Бобић Мојсиловић (Новости)

- Драгољуб Жарковић (Време, Блиц)

- Драгољуб Петровић (Данас)

Политичка ТВ емисија:

1. „Утисак недеље“ – Оља Бећковић (ПГ Мрежа, ТВ Б92)

2. „Сведок“ – Ненад Љ. Стефановић (РТС)

3. „Да Можда Не“ – Оливера Ковачевић (РТС)

4. „Став Србије“ – Драган Бујошевић (ТВ Прва)

5. „Ћирилица“ – Миломир Марић (ТВ Хепи)

Најбоља политичка радио-емисија:

1. Агора – Снежана Бићанин (Радио Београд 2)

2. Седмица – Зоран Продановић (Радио Београд 1)

3. Речено-прећутано – група аутора (Радио Београд 2)

Карикатуриста:

- Марко Сомборац (Блиц)

Медијско-политички треш године:

1. „Летеће престројавање“ таблоида, на челу са „Куриром“, који су се буквално за неколико дана од медијске испоставе ДС-а претворили у ударну песницу Александра Вучића 

2. Владимир Ђукановић (Радио „Фокус“ и ТВ "Свет плус инфо") као симбол острашћеног партијског новинарства и транзиције из радикално патриотске у еврофилну реторику

3. Петар Луковић и континуирано аутошовинистичко, антидржавно и антинационално деловање "E-novinа"

4. Емисија "Ћирилица" ТВ Хепи у којој су уредници Курира, Ало, Телеграфа и Преса међусобним оптужбама, увредама и псовкама демонстрирали сву беду и срозавање српског новинарства

5. Додела награде "Богдан Тирнанић" Удружења новинара Србије новинару Данаса Николи Н. Томићу који уопште није, или је најмање познат као колумниста

Изјаве године: 

Дилема Косово или Европа равна је питању мајка или лаптоп.

Матија Бећковић, песник и академик, "Прес"

Не могу се гусле ставити изнад виолончела.

Светислав Басара, писац, "Утисак недеље"

Мислим да је за Јелену Карлеушу време или да се жени, или да иде у војску.

Емир Кустурица, режисер, "Курир"

Ако ускоро умрем, борбу против Трибунала наставићу и из гроба.

Војислав Шешељ, у завршној речи пред Хашким трибуналом, "еНовости"

Не могу да једем, бре, морам да смршам, идем на изборе.

Ивица Дачић, заменик премијера, примајући пољопривреднике и доручак од њих, ТВ "Б92"

Истраживање јавног мњења показало је да је међу грађанима најпопуларнија црква, па полиција. Значи Бог, па Ивица Дачић.

Драган Марковић Палма, председник ЈС-а, "Танјуг" 

Нисам завршавао школе да бих се тиме хвалио. Као да је за председничког кандидата битно какву је школу завршио?

Томислав Николић, председнички кандидат СНС-а, "Танјуг" 

Тома Николић је био мој приправник. Тад је био грађевински техничар, а не знам шта је сад. Шта ће Николић да ради? Канал Рајна-Мајна? Ма то су будалаштине. Или Вучић? Тај је у политици 30 година, а само се зеза. Ови други нису вредни помена – келнери, конобари, приучени економисти, Јоргованке и тако даље.

Милутин Мркоњић, потпредседник СПС-а и министар инфраструктуре и енергетике, "Блиц"

И ево, нека ми дају шансу, показаћу им то практично. За неколико година од Србије ћу им направити Уједињене србијанске емирате.

Муамер Зукорлић, главни муфтија Исламске заједнице у Србији и председнички кандидат, "Танјуг"

Србија ће бити срећна кад Тачи дође у Београд!

Чедомир Јовановић, председник ЛДП-а, у Прешеву, "еИзбори"  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер