Полемике | |||
Зашто је данас антилевичарски декларисати се као левичар или о удесу земље која је превише близу ЕУ а предалеко и од Бога и од Маркса |
недеља, 16. јун 2019. | |
О друштвеним и природним чињеницама и привлачности временских машина; о теорији као последњем уточишту левичарских протува; о томе зашто је за бакићеве пионире руменог аутоколонијализма блок 70 већа мистерија од чада; о дубоком „цивилном друштву,“ које је надвисило дубоку државу; о разлозима зашто је данас антилевичарски декларисати се као левичар; о томе зашто сит (левичар) не верује гладом (раднику); о национализмима којима не дају да постану патриотизми; о удесу земље која је првише близу европској унији а предалеко и од бога и од маркса; у ствари, поново о случајносрпским „левичарима“ и зашто, не само у србији, још задуго неће бити наде за левицу зомбирану антинационализмом (дугачак текст – просечно брзом читаоцу ће требати око 40 минута)
*** Не сећам се више када су нас учили да постоје друштвене и природне чињенице. Камен је, на пример, природна а национализам друштвена. Неке друштвене чињенице су значајније и присутније од других. Има и оних које су постале, некако, скоро па природне – као нешто што нам је дато, а не створено од заједнице. У такве одавно спадају нација и национализам, њена верна сенка. Зато је данас, а чини ми се да се то задуго неће променити, бити против нација и национализама – дакле не само против његових срамних екцеса – смислено колико и бити против камења или Сунца. Упркос томе, национални идентитет је на левици систематски сатанизован и тривијализован, и на крају проскрибован. Иако је остао једна од две кључне одреднице наших стварних животних шанси, могућности да живимо живот достојан човека. Често важнија од оне друге – економског, класног положаја наших родитеља. Иако се светови Палестинаца и израелских Јевреја често додирују, у смислу стандарда и животних прилика јако су далеко. Чак и једно класно прилично привилеговано дете у Чаду – који је постао релевантна референца у оријенталистичкој имагинацији и уметничким праксама наших „левичарских“ расиста – вероватно живи лошије од класно крајње депривилегованог детета у Италији. На жалост деце Чада – тамо већ деценијама превише ретко долазе и капитал и киша. У овој сахарској држави, чији становници троше мање струје од седишта Светске банке, две несташице су испреплетане па грађане Чада нико не жели ни да експлоатише. Цена рада у Чаду је глобално мање релевантна од цене чашице Фоур Росес у „левичарској“ задрузи Октобар, смештеној у дорћолској „силиконској долини“, симболу свесрпске жеље за друштвеном мобилношћу без рада, буџењем расположивог ресурса. Далеко је Чад од наше реалности, у којој се бурбон са четири капиталистичке руже одлично меша са зрелим Марксом и друштвеним капиталом. Левичари тамо немају ни за бурбон ни за црвене руже, које у (не)европској Србији после косе другарице Мире Марковић красе флаше, којима се, током у недоглед продужаваног обреда прелаза, подгревају револуционарне фантазије млађаних сабораца друга Јова. Неки фетиши су вечни, а неке европске привилегије на Балкану бивају још лакше порицане и игнорисане у времену које истовремено прихрањује нарцисоидност и обезвређује појединца. Овде је „страшно“ и „дно“, „нема нигде“ и „катастрофа“ – у великој мери зато што је, на срећу, овде јако мало, занемарљив број, оних који су осетили или видели како се живи на правом дну и испод њега. За разлику од случајносрпских „левичара“, бунтовни адолесценти у Чаду не могу да попију бурбон када нема воде. Тамо „вагинално предузетништво“, украшено црвеним ружама и тетоважама, не доноси уредничко место у локалном издању Ле Монде дипломатиqуе – већ, највероватније, ХИВ вирус. У афричкиим државама у којима важи да је (скоро) свака трудница једном ногом у гробу, као опција не постоји ни „рентирање“ материце, сурогат мајчинство, које је и на Западу све чешће једини начин да се, макар на кратко, бедом унижене жене издигну из нељудскости друштвеног дна. Нација није само географски и културално обележена одредница. Она је и једна од носећих оса, понекад бескрајних, личних идентитетских битака и невоља са самовредновањем. Те невоље нас у Србији могу водити ка различитим, па и, бар за неке, удобним самомрзитељским или антиполитичким изборима. Они су, не пример антинационализам, често израз привилегија, начин да ушушкане урбане елите побегну од непријатних реалности и оних сународника, презрених у Србији, који не могу да избегну суочавање са понижењима или њихово живљење. Зато су „искорењени“ другови др Јова Бакића и ученице др Дубравке Стојановић – чак и када нису довољно привилеговане, а некима, на пример др Радини Вучетић, никада није доста – овде склоне да у сваком позивању на српство виде искључиво фашизам и мржњу и, при томе, редовно игноришу да она не мора бити прогонитељска. И шовинистичка мржња је често један одбрамбени механизам, начин да буду измештени неки неиздрживо болни лични ломови. Она некада исијава из оних који немају тај луксуз да се повуку у удобне личне светове, у каквим се башкаре „космополитске“ елите и јеже на неистуширане, сексисте, крезубе и фашисте, који, јелте, немају мозак па гутају свињоиде и гласају за свињску хунту. Дакле, појављује се и као аутошовинистичка, производ пројекције унутрашњег нереда у мозговима Случајних Срба на (свој) народ. Редовно сведен на крвожедне, контаминиране и неписмене, на Пешчаникове „звери српске“ – синтагму у којој се кристалисао сав јад и беда нашег „либерализма“. У озвереним световима у којима су и класа и нација и даље важне, визија заједничких корена нуди обећање преко потребне солидарности, штит и какво-такво склониште, лако доступну котву или штаку у нарцисоидном времену, које меље и сакати оне који немају ни стварне шансе ни брижног спонзора. Дакле, ни маму ни штифтунг „Розу“ ни Сороша ни Вучића, а камоли неколико њих у исто време – као антипаланчки философи, теоретичари рода и империјалне феминисткиње из џендеризованог држваног института против друштва и бројних катедри, које су окупирали колонизовани умови. Док се наши „револуционарни социјалисти“ напајају америчким вискијем са црвеним ружама, њихови, по правилу привилегованији, лево-либерални саборци преферирају црвено вино док презрене у Србији закивају за друштвено дно помоћу идеологије рода и хомонационализма, њеног најновијег изданка. Ова два антинационалистичка миљеа с лакоћом размењују кадрове, што не чуди јер их уједињује презир према народу и аутоколонијална визија јединог пута у бољу будућност. Ван њиховог чегеварисаног и џендеризованог политичког хоризонта су два важна поља. Једно је локално, српско, а друго интернационално, на коме су овим Случајним Србима сасвим непојмљиви и његови трећесветски, развојни, и четвртосветски, раз-развојни делови. Конфабулације о положају радничке класе и субалтерних у овом другом, интернационалном, служе им као један од изговора за игнорисање или фалсификовање реалности и императива који обликују први, српски. И једни и други воле да кажу да је Србија „мимо света“, али, у ствари, они су ти који мисле мимо стварног света, одвојени од његвових парадоксланих реланости, и зато делују против боље и праведније будућности у Србији. Шта нам дакле поручују ови „левичари“, отуђени и од Србије и од света, деконтаминирани културом и оковани неумрлим „постисторијским“ догмама и фантазијама? Шта – сем мањинарења и „теорије“, последњег уточишта „левичарских“ протува – они данас нуде док пијуцкају револуционарни бурбон и родно освештано црвено вино? Бојим се да је главна порука коју реално постојећа, селективно антинационалистичка и декларативно антифашистичка левица данас нуди јесте – шта да се не ради. Штавише, она је овде – упорно спајајући један тако локални аутошовинизам и елитизам са сасвим универзалном ароганцијом и бахатошћу – учинила да у Србији свако јавно декларисање левичарства постане антилевичарски чин. Лажна левица је овде толико отуђена и привилегована да, бојим се, многи од њих верују да свако ко за Први мај није био на Кројцбергу и закукао да је у Србији страшно – није левичар. Наравно, они којима је овде стварно страшно би били срећни да су за Први мај чистили њихов урин (и кокаин) у неком берлинском WЦ-а. Оно што та лажна левица нуди као „нови пламен“ је једна одавно угашена ватра, угарак прошлости и носталгије за прохујалим временом. Ту илузија разгоревања левичарског жара служи првенствено да нешто јебозовно намами у кревет. Није све у парама и идеологији. Штошта је у сексу. Захваљујући њиховим „резултатима“, нова левица овде не може да се појави као левица. Она ће морати да крене као нешто што ће – не само левичарским фикусима већ и свим робовима опојних „постисторијских“ догми – деловати као десница или још проскрибованији клерикализам. Мада, не само марксизам, и либерализам је временом постао секуларна религија, натопљена истим аврамовским дихотомијама и жељом за извесношћу. Она је данас у многим земљама не само државна већ и више догматска од (праве) цркве. Нажалост, црква и вера су за наше отуђене активисте и уканаљене „левичарске“ интелектуалце већи денквербот чак и од нацификованог српског национализма. Њихов пуританизам чини да „Риста Сотона“, кога толико мрзе, делује као одмерен и сасвим разуман човек. При томе, црква је овде одавно – сем када затреба властодржцима, Милошевићу колико и Ђинђићу – суштински раздвојена од, после Куманова, још више националне државе, али држава није раздвојена од национализоване цркве. Западне, просветитељске идеје, у чијем темељу је био национализам, разориле су „православни комонвелт“ и претвориле православне цркве у ово што су данас – углавном слушкиње политике, срећне када им се допада, понижаване када су против. Како пише Синиша Малешевић, национализам, носећа идеологија одбегле модерности и просветитељства, успешно је поразио православни универзализам и успут трансформисао „традиционалну религијску идеју мучеништва“ у етно-националистичку. Лазар је „постављан“ на трон поред Христа, док Свети Сава данас неретко бива схваћен као да је апостол неке посебне, Србима намењене вере. Место Српске православне цркве у друштву и држави обликовано је модернизацијским импулсима, који су и овде стизали са Запада. Али, у сусрету са другачијим околностима и нашом не-западном историјом, они су дали резултате који се неким ауторитетима у цркви допадају још мање него нашим „левичарима“, склоним да репродукују корозивне либералне митове и западноцентризам на који се ослањају. Та чињеница редовно измиче лажним либералима и марксистима који, углавном, не виде само митрополита Амфилохија већ и скоро целу православну цркву као „Сотону“. Нажалост, ни прошлост ни будућност се не могу спознати из књига Латинке, Дубравке и Радине, иконица рахметли анархо-либерализма, виталног аутошовинизма и квазирелигиозног социјализма. „Модерне нације настоје да ’еманципују’ свеукупни живот друштва од утицаја цркве, јер је она сама псеудоцрква. Бога и цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове сопствене месијанске националне идеологије. Стапање вере са таквим појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам),“ писао је протојереј-ставрофор др Радован Биговић. „Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ’своју’ ексклузивну ’националну цркву’, која би ’национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију.“ Недавно започето, болно суочавање са ужасима глобализације – који све јасније долазе до изражаја не само на полупериферијама већ и у језгру светског система, оригинално обликованог према интересима и схватањима западних субјеката – чини да дискредитовање државног нивоа као важног попришта политичких борби постаје све теже и политички скупље. А он је, не само на југу и истоку Европе, често неодвојив од верске компоненте. Наравно, многе детерминанте остају глобалне, али нација је поново важна. Тачније, игнорисање чињенице да је важна још од 1848. године, „пролећа народа“ у Европи, данас је, бојим се, никада ближе политичком самоубиству. При томе, национализам је, свиђало се то некоме или не, посебно значајан у световима радника и сиромашних. Антинационализам је у Србији, изнад свега, класна, елитистичка одредница, по себи антирадничка и антинародна платформа, чак и када је јако наиван. Уосталом, левичарска окупљалишта, марксистичка колико и либерална, имплицитно али јасно поручују да ту радници и „неписмена“ сиротиња нису добродошли. Са, понекад, изузетком Рома. Али, њих је Сорошева лична опсесија претворила у једну од мањина-батина за делегитимисање потреба понижене и осиромашене већине, којој се не може помоћи без угрожавања премиса неолибералног поретка. Још спорнији од антинационализма је овдашњи „антифашизам“, чија је кључна реч деконтаминација. Њу је, пре београдских и бањалучких „либерала“, употребио Адолф Хитлер, што је некако успео да „ишчепрка“ Борис Ковачевић. И да није хитлеровска, не верујем да би је било у дискурсу „денацификације“ Западне Немачке, коју су, иначе, спроводили нацистички кадрови. Разлози зашто трагови овдашње „левице“ толико смрде нечовештвом да тај смрад убија и њу саму, могу се назрети и посматрањем разлика између српских и немачких антифашиста. Ако ништа, ови други се не радују немачким несрећама. Ни Аушвиц, а камоли Сребреница, не може бити оправдање за један аутошовинизам. Ако је то некоме битно, за разлику од случајносрпских, фашистичких антифашиста, фирер није говорио о културној (Београд) или информативној (Бања Лука) већ о политичкој деконтаминацији. Ипак, његова реченица из 1933. године – где нови немачки канцелар каже: „Што се тиче политичке докнтаминације нашег јавног жвота, влада ће започети систематску кампању обнове моралног и материјалног стања нације“ – непријатно подсећа на мисаони репертоар редовних гостију ЦЗКД-а и аутора Буке. Реално постојећа левица, и либерална и (пост)марксистичка, овде је антинародни и антираднички коров. Бојим се да још задуго нећемо моћи да га ишчупамо – иако он не дозвољава да израсте било шта што би могло да истовремено одговори на, признајем фрустрирајући, сплет културалних, историјских, географских и (гео)политичких околности и понуди визију егалитарнијег и праведнијег друштва за све. Дакле, не само за родне, сексуалне и њима сродне, политички бенигне мањинице по укусу лешинарског капитализма и његових елоквентних апологета на десници и корисних идиота на левици. Док год овде важи догма „антинационализам једнако левица“, смислен левичарски ангжман мора бити прикривен, за почетак спакован у кетман обликован у складу са параметрима прихватљивог у једном суровом аутоколонијалном миљеу. Њих, између осталог, диктирају метастазирано мањинарења и нарцисоидни, „лично је политичко“, идеолошки отров, а, као и свуда у Европи, и императиви хомоколонијалних, „квир времена“. Национализам је тај који данас – ако неко не жели да призива своју нацификацију и јавни линч „независних медија“ и „либералног“ твитеријата – мора да остане скривен „у плакару“. Љубица Гојгић представља парадигму положаја национализма у нашем „грађанском“, „културном“ и „европском“ мејнстриму. Добра је и прихватљива, мада и то једва, јер је националисткиња само код куће, „у своја четири зида“. То би било сасвим у реду када, истовремено, грађанисти не би могли увек и свуда да буду грађанисти, да спинују, навијају, па и лажу и псују без пардона. И при томе буду прихваћени и у јавности и у релевантним западним круговима као објективни, достојни, пристојни и узорни – арбитри прихватљивости свих нас који нисмо „њихови“. Левичарски кетман данас у Србији захтева тешко изводиву менталну акробатику. Сувише је полицајаца мисли и паса чувара, од којих су најкрволочнији „невладини“. Ипак, наду даје чињеница да ниједна антиполитичка машина, колико год да је моћна и да делује непобедиво, не може да избегне реполитизацију. Ту се треба ослањати и на све оне стратегије које су коришћене како би била успостављена антинародна „диктатура“ политичке коректности. Све више антидемократска и цензорска, иако се стално позива на слободу говора и демократију, она прожима амалгам потчињавајућих изама – неолиберализма, глобализма, џендеризма и неоколонијализма, који се преклапају и стапају у једну, привидно не-идеолошку или пост-идеолошку, дехуманизујућу матрицу. Смислене левичарске борбе у данашњим условима – када се коначно појављују први знаци деглобализације, а тиме и основане наде да ће се убрзати преко потребна реполитизација – морају да преузму све расположиве алатке, па и „стратешки есенцијализам“. Дакле, скрупулозну инструментализацију националног и других већинских идентитета у циљу остваривања кључних левичарских политичких циљева, јер они, услед деловања различитих идеолошких апарата и њихових корисних идиота, не могу бити остварени на неки други начин. Уосталом, стратешки есенцијализам је већ кумовао неслућеном, у великој мери добродошлом и, до једног тренутка, истински еманципаторском, успеху феминизма, који је, као и национализам, мекана, помоћна идеологија. Ни добра ни лоша – на располагању свима који пожеле да је пригрле, и на левици и на десници. Као што је Борис Тадић, вероватно најтужнија карикатура у историји „високе политике“ у Србији, победио на председничким изборима 2008. године у великој мери зато што се – по савету Срђана Шапера, мада уз снажно противљење неких других, „искорењених“ саветника – маркетиншки „умотао у српску заставу“, тако је она данас неопходна и Александру Вучићу на једном неупоредиво тежем политичком послу. Уз огромне ризике, и по Србију и по Шешељевог дипломца који је постао миљеник Ангеле Мерке, води се борба око најтежег питања за једну државу – која је њена „права мера“? Када већ није успела да постане велика, да ли је боље да постане мала или да остане мало већа? Наравно, пошто је суочен са толико великим косовским изазовом – тешко је чак и замислити неки који би био већи, Вучићу, ако одлучи да настави путем којим је мало ко у историји ишао, национална застава неће бити довољна камуфлажа. Али, остаје чињеница да је национализам јако пластична, савитљива и податна идеологија, без које се не може, ни после Куманова. Ако је у вештим рукама, а „глобалне“ околности су „погодне“, он помаже да се направи и једна мања колико и нека већа Србија. Реално постојећа левица упорно одбија да види да и за њу има места под барјаком државности, нације и национализма – који је, вољом Запада, прво прекрио а затим и оковао целу планета. После недавног, нажалост закаснелог, суочавања са разорним последицама глобализације – која нас је прво анестезирала јефтиноћом ала Зара и кинеске пијаце, да би онда натанане могла да убија будућност и животност овдашњих живота – водити политичку борбу без „помоћи“ нације и национализма равно је томе да у бокс меч уђете са везаном руком. Зато главно питање за сваку помена вредну, функционалну левицу не сме да буде зашто треба рећи не национализму већ како му рећи да. Изједначити национално са десничарским је погубно, можда по левицу разорније чак и од заводљивог деридијанско-фукоовског потонућа у дискурс и деконструкцију, и пратећег бега на углавном танушне или лажиране маргине. Не знам да ли је погубније потцењивање или сатанизација национализма, идеологије на коју је Запад осудио цео свет – истовремено га заслепивши својим богатством и подредивши га својој моћи. Да, као и држава, идеја нације јесте развејана империјализмом и колонијализмом, али је пустила јако дубок корен. Реално постојећа левица може да настави да га чупа, али то неће одвести свет у анационалну 1847, већ ће знојаву и потрошену левицу оставити далеко од коридора државне моћи. А они су једина места у којима се нешто може мењати у аспирационом времену незаситих потрошача, друштвених пењача и лењих, „твитер револуционара“. Данас нико, сем, наравно, крволочних али правих, ИСИС-ових и Ал Каидиних револуционара, не ради на окретању глобализованог света наопачке. Из „пролеће народа“ се развила густа, дубоко укорењена шума нација, док је пролеће глобализације изродило дугачку „јесен незадовољства“, која дрма збуњену Евопу и САД. Разочарање у глобализацију, мера штете и понижења коју је нанела у великом делу света, створило је политичку празнину, коју ће попунити они који умеју да се прилагоде и одрекну заводљивих фантазија. Дакле они који умеју да се боре уз помоћ национализма, можда јединог расположивог контра-тега разорним силницама глобализације. На жалост наших нарцисоидних „марксистичких“ утописта, 1847. се неће вратити. Ни покушаји случајносрпских „либерала“ и њихових хрватских идола да фалсификују историју и уоквире национализам као неку балканску патологију, грађанима Србије не може донети ништа добро, праведније и солидарније. Зато ће све њихове акције, идеје и визије остати, у најбољем случају, неважне, беда философирања и штрапацирања. Политички релевантне колико и пословични лањски снег. Србоцентрични антинационализам је многе младе марксисте претворио у случајне/не/анти-Србе и одвео их у презир према српским радницима – који воле да викну денквербот „Косово је Србија“, и бригу за албанске раднике на Косову. Иако су они, у најмању руку, подједнако велики националисти као и српски. Али, њих овдашњи, селективно антинационалистички „марксисти“ виде као двоструке жртве – и глобалног империјализма и српског „суб-империјализма“. Они српски „колонијализам“ на Косову тумаче слично албанским лобистима – као заслужени камен око врата не само Србије већ и српског радништва, незапослених, одбачених, презрених, понижених... У суштини, као („десничарско“) самоповређивање једине „контаминиране“ нације. Инструменталну поделе на „добре“ и „лоше“ национализме „Осталих“ из колонијалне ере задржала је западана левица, као и, наравно, њена данашња, аутоколонијална копија у Србији. То се десило у великој мери захваљујући палестинским, а касније и курдским националистима, који су зацрвенели своју оружану борбу. Тако је „спрпски колонијализам“, односну „суб-империјализам“ на Косову, овде постао један од омиљених лењинистичких изговора лажних левичара за класизам и несолидарност. Али, њега је могуће учитати у скоро сва незападна, укључујући и постколонијална стања – Индија (Кашмирци, Нага...), Кина (Тибетанци), Кенија (Сомалијци, Луо...), Мјанмар (листа је предугачка), Шри Ланка (Тамилци), Етиопија (Оромо), Египат (Нубијци), Јужни Судан (Нуери), Уганда (Ачоли), Мали (Туарези)... Наравно, Србија није једина у којој је „левичарски“ анти-колонијализам само једна од јефтиних неоколонијалних перверзија. На оклеветаној периферији Европе, читање Франца Фанона са ауторасистиким амовима може бити фаталније од идолатрије Хане Арент, која је, не само овде, неодвојива од њене софистициране дегерманизације нацизма. У Србији су ућуткујуће некрополитичке флоскуле, као што су „суб-империјализам“ и „геноцид у Сребреници“, постале и нека од бројних оправдања за самомржњу, нечињење и давање легитимитета неоколонијалном мешању. Додуше, у случају „левичара“, који воле друштво друга Бакића и тврде да су једини прави, и за „активизам“ који се углавном своди на опуштену припрему за прокреацију уз бурбон и пиво, прошарану (само)критиком друга алфа-мужјака из Ужица, који је серијски насртао на другарице које нису слабе на „левичарску“ нераст. Биће да је и секс постао контрареволуционаран. Отуђена од народа и сиромашних слојева, самогетоизована „левица“ помаже у одржавању аутоколонијалног пламена. При томе, иако се позива на интернационализам и космополитизам, она репродукује и културни образац и кључне друштвене слабости. Наравно, и све оне на које се позива када патологизује Србију и брани свој ретрогрдани и догматски, антинародни однос према политичком. Реално постојећа „левица“ је своја удобна, понекад и јако профитабилна, гнезда углавном нашла у лажном непрофитном сектору и фикцијама грађанског друштва. Ту делује или као поменути псеудомарксистички коров, који спречава обнову левице, или кроз, још опасније, либералне „невладине организације“. Оличава их такозвана Иницијатива младих за људска права, која је постала ударна песница наших западних господара и главни инкубатор (ауто)нацификатора Срба, узданица свих помена вредних анти-српских политика. Овакве организације данас чине дубоко „цивилно друштво“, које је постало кључна алатка десуверенизације Србије и различитих облика потчињавања њених грађана. Ова антидемократска сила је одавно надмашила чак и дубоку државу, а временом се инфилтрирала и у њене бројне пипке. Ренационализација српске политике, колико год да је не само јако тешка већ и донекле ризична, представља делотворни одговор на ову неоколонијалну пошаст. Треба то стално понављати – национализација представља један од предуслова оживљавања левице. Док се овде не појави левица која није антинационалистичка, она неће постојати као помена вредна политичка чињеница. Уосталом, национализацији овде – на рушевинама мултиконфесионалног османског екумена и у ритму историје коју усмерава моћан ток нашег, другачијег, незападног развојног времена – није успела са одоли ни православна црква. И она је раније имала само два избора – или да се национализује, усклади са најмоћнијом силницом ослобођеног просветитељства у Европи и постане српска, или да почне да вегетира, као Васељенска патријаршија у Стамболу. Што значи да постане пријемчива за остваривање западних циљева, који немају везе с вером. Дух националне државе, пуштен у Западној Европи и временом глобализован, не може се вратити у боцу. При томе, он не нуди етнички хомогену, некада давно хомогенизовану, оригиналну државу-нацију као алтернативу већ као развојни идеал. Од њега су западне државе почињале да одустају тек онда када су постале стабилне, јако просперитетне и искористиле бројне предности. Зато Марио Калик греши када, вероватно спутан неосвешћеним западноцентризмом, истиче разлику између „доброг“ патриотизма, лојалности држави, и „лошег“ национализма, оданости нацији. Западне државе су настајале насилно, пре масовних медија, па се лако губи из вида да је „уништавање мањинских нација“ различитим средствима било кључна алатка у израдњи огледних западних држава као, углавном, прилично хомогених држава већинске нације. Наиме, на целом Западу до половине двадесетог века постојале су само две државе у којима мањинске нације нису биле или уништене или стављене у „суб-империјални“ однос. Зато је на Западу држава, све док није ојачала и постала не богата већ пребогата – била држава-нација, у којој је сасвим занемарљива разлика између патриотизма и национализма, како их, прилично поједностављено и уско етимолошки, али не и погрешно, дефинише Калик. Штавише, Европска унија, упокојена Југославија и (нажалост) неупокојена Босна илуструју какве све невоље настају када не може да се створи кровни национални идентитет, који би омогућио да национализам и патриотизам буду исто, баш као у огледним западним државама. А оне су, у „медијском мраку“ којим је било обележено рађање модерности, вековима ратовале, клале, национално се „чистиле“, различитим законима и квазилегалном правосудном гимнастиком прво одрођавале а затим ренационализовале „неодговарајуће“ грађане – све док нису постале државе-нације. Да не помињем опет примере из Подсахарске Африке – „ми смо у Европи“, па је то велики но-но и за наше теријаки космополите и за марљиво немарне марксовце. Младе афричке државе, чије је, углавном праволинијске, границе-окове повукао Запад, нису успеле, иако су многи фрустрирани лидери и интелектуалци то желели, а понекад и, мање или више фигуративно, покушавали – „да убију племе да би направили нацију“. У Подсахарској Африци постоје само три земље за које се може рећи да су државе-нације, а о „демократији“ можемо говорити скоро искључиво ако испред ставимо прдев, који је, по правилу, толико релативизује да би било смисленије говорити о недемократијама или лажним демократијама. Демократија и вишенационална држава се не мешају лако, а некада, бојим се, никако. Зато тамо где (још) није било (покушаја) „геноцида“, или они нису „успели“, главни одговор на неподударност између патриотизма и национализма јесте – диктатура. Одговорна и узорна, као она у маленом Сингапуру, или мусава, кажу однедавно и „геноцидна“, као она у много сиромашнијем, мултинационалнијем и већем Мјанмару. Све сиромашне и недовољно богате вишенационалне државе су склоне да проклизају у „геноцид“. Али, „геноциди“ су на незападним просторима по правилу били покушаји да се понови западна историја „уништавања мањинских нација“ – која је поставила темеље развоја западних држава-нација, чије богатство заслепљује незападне масе и елите, не само на Балкану. Те крваве државоградитељске „мердевине“, које је Запад искористио да би се лакше и брже развијао, више нису доступне. Криминализоване су, мада, наравно, прилично селективно. Бивају назване „геноцид“ само онда када то одговара западним интересима. Једна од последица је да они који нису Запад – а то је и даље, као и модерност, првенствено економска одредница, синоним за богатсво – покушавајући да провереним западним средствима постану „Запад“, значи да коначно буду привилеговани, сити и растрошни, ризикују да буду описани као „геноцидни“ и тиме избачени и из такозваног међународног права и из „цивилизованог света“. Једно од лукавство неоколонијализма је да доминацију остварује тако што неким национализмима не дозвољава да постану патриотизми, а некима, као што је албански на Косову, свесрдно помаже. Нажалост, уз терцирање случајносрпких „марксиста“ и ударнички рад константиновићеваца. Каква год да је „паланка“, сваки облик колонијализма је гори и деструктивнији, а данас је и јако подмукао, посебно у нашој, „неевропској“ Европи. То чини да ће преко потребна деколонизација мозгова овде бити много тежа и неизвеснија, јер она у Србији подразумева девестернизацију. Али балканизација овдашњих умова, паралисаних не толико сликом Запада колико једном кандираном фикцијом, представља претпоставку и смислене примене термина развијених и дефинисаних на Западу, у једном битно различитом, другачије европском контексту. Мислим да ту има наде за Калика, да он може да се отргне из заводљивих окова тумачења заснованих на туђим, западним искуствима – која су подједнако провинцијална и неуниверзална као и свака друга, па и наша. Али, бојим се да нема наде ни за Бакићеве марксовце ни за либералне мрзитеље калдрме. Нажалост, и једни и други имају асфалтиране умове. Не верујем да су у стању да уваже последице чињенице да смо живели једну битно другачију историју и да, чак и када морамо да „понављамо“ туђу, западну – то можемо да чинимо само на наш начин и у нашем ритму. Несклад који ту неизбежно настаје, последица је различитости а не неке наше наводне патологије или болести из десубјективизујуће ауторасистичке фантазије на коју су Дубравка Стојановић и њени леви либерали ослањају када медикализују нашу различитост и нацификују српски национализам. Бајка о пожељном патриотизму насупрот опасног национализма овде је, ако размишљамо о оживљавању нечега што би личило на левицу, једна прескупа, али, нажалост, јако заводљива илузија. При томе, не само „либерали“, већ су овде и многи релевантни „марксисти“ – аутономаши. И када изговоре патриотизам – они, по правилу, замишљају независну, миришљаву, црно-жуту, К&К Војводину. Не мисле на блатњаву, османску и азијску Србијанију, „Србистан“ који клевећу и презиру. Колико знам, последњи у низу покушаја препарирања овдашњих мозгова ослоњен на деконтекстуализовану дистинкцију између патриотизма и национализма била је неоколонијална турнеја амбсадора нордијских земаља у Београду. Они су пре неколико година кренули да покровитељски објашњавају одабраним главним уредницима „српских“ медија разлику између њиховог, „доброг“ патриотизма и нашег, „лошег“ национализма. Мало касније је, не само на данска врата, закуцала неочекивано велика група избеглица, азиланата и миграната – и показало се да је тај патриотизам уме да буде много одвартнији и нехуманији од нашег оклеветаног национализма. Репресија и експлозија нетолеранције били су у великој мери везани за чињеницу да је прилив људи друге нације (и вере и расе) претио да створи јаз између данског национализма и патриотизма, да раздвоји два појма. Овде је потребно истаћи да је у добитничкој западној формули ’патриотизам једнако национализам’ – кључан национализам. Он је имао инструменталну улогу у стварању богатства, одржавању просперитета и релативно лаком спровођењу различитих облика еманципације, мере поштовања „људских права“ која обезумљује овдашње марксистичке фикусе колико и лево-либералну елиту. Неолиберализам је, уз помоћ глобалистичких митова и фикција инклузије, потпомогнутих у Европи и инструментализацијом холокауста, тактички развојеног од своје немачке базе и капиталистичке надградње, једно време успевао да под собом држи национализам. Лако је било обезбедити саучесништво и левих либерала и многих марксиста, забављених цуцлама „људских права“ растућег броја политички бенигних мањиница, опстанком носорога и еколошким питањима. Наравно, по правилу на начине који не угрожавају темеље разулареног капитализма и сестринских идеологија. На пример, ретко су левичари свих боја и нијанси помињали једини колико-толико спроводив и ефикасан одговор на апокалиптични сценарио климатских промена – масовни бесплатни трансфер чистијих технологија заштићених патентима, чија је судбина, скоро без изузетка, у рукама западних влада. За разлику од угрожених врста, неке идеолошке „врсте“ имају веће непријатеље у себи него у окружењу. Штавише, неретко делују као непријатељи свог окружења. Бакићеви вољени марксовци су се овде етаблирали на једном високо компетитивном, иако релативно нископрофитабилном, лешинарском „левичарском“ тржишту. Ту је монопол успоставила коалиција моралних патуљака, лењих букача и циничних опортуниста. Они воле да помињу „светску економију“, „цену рада“ и „радничку солидарност“, иако то познају и разумеју мање од Чада. Када је реч о светском пролетеријату, вери у његово уједињење и могућност да буду убрани политички плодови интернационализма – то је данас мање смислено од додола. Чини ми се да кључни проблем са уједињавањем пролетеријата и још пониженијих поткласа, па и сваким анационалним приступом њиховим потребама и интересима, јесте јаз који их дели, не само на егзистенцијалном новоу, већ и у неким другим, јако важним аспектима. Он је толико велики и непремостив да чини да сама идеја уједињавања данас буде не толико утопијска колико безумна. Чак и да је то могуће, презрени на свету би, у нажалост глобализованом али све „неравнијем“ свету, били тешке будале када би се ујединили и повели било какву заједничку борбу. Зашто? И зашто разлоге нису у стању ни да наслуте овдашњи самопроглашени марксисти и марксистичке феминисткиње, које сањају да се „остваре“ и као мајке и као револционарке и као државне службенице? Кренућу од другог питања. Наравно, одговора је више. Већ сам писао и о онима који су везани за наш културални образац, из кога нико од нас не може да се „искорени“, и о онима који су повезани са чињеницом да, ако уопште нешто читају, наши „левичари“ читају не погрешне књиге већ погрешно читају књиге. Они питке теорије изведене из западног искуства и друштвене историје редовно тумаче као универзално валидне и релевантне. Ипак, чини ми се да је кључни разлог нешто друго. По правилу, наши „левичари“ могу и да не раде. Може им се да не буду експлоатисани. Они, не само да ће јести, већ ће, по правилу, имати и за чашицу бурбона, вероватно и за вансице, па могу да се баве теоријом и „феминистички“ трабуњају на Машини – за шта, иначе, бивају целивани шачицом (дојче) евра. У Србији има струје. Има и вутре. Имају приступ компјутеру. Имају времена да пишу и читају. Знају како да одмотају лизалицу. И они сами, и људи око њих, ако су им потребне, носе наочаре или сочива. Бојим се да им је тешко да замисле да постоје они који ништа од тога немају, чија деце никада нису видела бомбону, па не умеју ни да је одмотају. Они не знају како је живети на правом дну, нити знају да тако, признајем ван Европе, живи више од пола милијарде људи. У целој Србији их има „нула“, тачније занемерљиво мало. Унутар су статистичке грешке, што значи највише седам хиљада. На срећу, не постоје „зоолошки вртови“ беде у којима би случајносрпски „левичари“ могли да се суоче и са (правим) Чадом и (правим) дном и са чињеницом да животна „цена“ не-рада може бити много већа од најмање „цене рада“. Бојим се да ни не покушавају да, када говоре о радничкој солидарности, замисле децу са надувеним стомаком чији отац плаче да га неко експлоатише. Или мајку која чека пијачни дана да би продала кокошку и купила антибиотик за дете, која, при томе, није чула за Маркса и Грамшија па се моли Богу да дете преживи још три дана. Или децу, тамо где нема оних који могу нешто да дају просјацима, па чекају да попијете воду и дате им пластичну флашу, или језиком сексуално „стимулишу“ мршаву крава како би дала мало више млека... Тако се живи у Четвртом свету – иако су гледаоци Утиска недеље недавно од Ненада Прокића могли да чују тврдњу да је Србија Четврти свет. Многи су поверовали, иако је Србија, према степену људског развоја и животном стандарду, негде при дну Првог света. Могу, по ко зна који пут, још о Четвртом свету и другим разлозима зашто радничка солидарност и интернационализам данас представљају слатку илузију ситих и гадљивих на преживљавање. Становника привилегованог дела света у коме чак и најсиромашнији не умиру од глади, где постоји шанса да се хлеб убуђа. Суштина наше европске привилигије – колико год да она многима у Србији делује мала, смешна, занемарљива или непостојећа – јесте да овде има контејнера у коме може да се нађе нешто јестиво и што има посла од кога се може утолити завијајућа глад. И они који су овде стварно јако гладни, јако ретко су гладни са осећајем избезумљености пред ружну смрт, мирисом ултимативног безнађа, који се временом уреже у мозак оних који су не једном лавирали на ивици умирања од глади. Глобализација је учинила да, иако одавде невидљив, тај, тако гладан свет по први пут више није раздвојен од нашег, који је, по правилу, релативно сит чак и када је гладан. Ако одемо источније од Чада, правог Четвртог света, суочићемо се и са ценом (не)рада у (правом) Бангладешу, који се, иначе, наводи као најновији пример успеха једне земаље из развојног Трећег света. Али, Бангладеш је овде, на „левици“, лажиран и као такав је постао синоним за „катастрофално“ стање Србије, наводно, „европског Бангладеша“. Србија је, иако су плате овде скоро пет пута веће а квалитет живота се не може ни поредити, „постала“ Бангладеш у великој мери захваљујући лењости Немање Рујевића и незнања сертфикованих власника аутоколонијалних „знања“, који имају приступ „независним“ и „грађанским“ медијима. У Бангладешу, Индонезији, Вијетнаму и Камбоџи, у нељудским условима, за убогу сићу, од јутра па до после мрака – јер је то једини начин да им дете нешто поједе, да мање плаче и ређе повраћа – „они“ праве патике које носимо док тврдимо да смо „ми“ несрећни и на дну. Преблизу стварног дна, „они“ су срећни што нису несрећнији. Залог њихове среће у несрећи је наша несрећа у срећи – па и чињеница да овде и даље има много оних којима се може да не буду експлоатисани. Глобализација је успоставила и учврстила повратну спрегу између два далека света, где добици радника тамо једноставно подразумевају губитак послова и радничких права овде. Другим речима, они тамо жарко желе оно што ми никако не желимо. Да би спалили илузије, наши радикални левичари не морају да иду у Чад, Бангладеш или на Јаву. Може друг Бакић да поведе своје пионире у Блок 70 – да, на пример, посете неке од станова које су изнајмили кинески радници и власници тезги и радњица. Када виде на колико квадратних сантиметара они живе и колико много раде, можда наслуте нешто смислено везано за реалности у Кини, али и за „цену рада“ и „светску економију. Нажалост, тога нема ни код Алтисера ни код Шантал Муф. Да пробам још једном. Светло у мраку за знојаве и преуморне кинеске и бангладешке раднике је – гледано из бурбоном заливене силиконске перспективе Бакићевих „Октобараца“ – много мрачније од српског мрака у светлу. Две перцепције су непомирљиве, толико дубоко укорењене у две истовремено јако далеке и испреплетане реалности да је формуслиање заједног интереса и уједињавање једноставно немогуће. „Цена рада“ коју захтевају наши „марксисти“ је у Србији могућа само ако овде не могу да долазе – ни паметни телефони ни пластичне канте ни компјутери ни вансице произведене у Кини или Бангладешу. Ни Кинези. Колико год да су и Александар Вучић и „привредна политика“ лоши, њихова улога је релативно мала. Пораст овдашњег безнађа је пупчаном врпцом везан за наде бангладешких и кинеских радника. Зато радничка борба не може бити заједничка. У свету држава, она се може водити само на националном или, ако баш мора, патриотском нивоу. При томе, мислим да су српски пролетери много свеснији од случајносрпских „левичара“ и импликација глобализације, које осећају на својој кожи, и људске беде оних који тврде да их заступају и да се боре за њихове интересе. Зато би се данас чак и прижељкивана побуна окончала у рекордном року. Завршивши као, сасвим разумљива, ситно-пљачкашка редистрибуција, начин да губитници у метастазираном мањинарењу, транзицији и глобализацији коначно задовоље бар неке ускраћене потрошачке страсти и аспирације. Најчешћи одговор који сам добијао када сам овде покушавао да укажем на релевантност реалности у којима настају ствари које носимо и предмети које користимо био је – „Али, ми смо Европа“. То је, можда бенигни, расизам. Он долази из саморазумевања да „ми“ овде треба да корситимо мале и велике благодети глобализације – од Х&М, за којим је годинама на друштвеним медијима завијала „либерална“ Србија, до моћних Аппле машина, идеалних алатки за интелектуални рад – под климом или са грејањем. Док „они“ тамо треба да се зноје и пате, радећи у фабрикама-логорима у Кини – и по 16 сати дневно, шест дана у недељи. Свака јефтиноћа има своју цену, која данас, по правилу, остаје невидљива. На пример, у Индонезији у многим фабрикама не треба поставити жицу да би биле логор. Људе на „робовање“ тера преживљавање, које није фигуративно, и деца, која не могу да науче да трпе глад и ћуте. То су места где интернационална класна солидарност бива разбуцана у судару са имеративима остајања у животу. Можда је тај „судар“ најупечатљивији у Индији и Бангладешу – где жене и њихова мала деца од јутра до мрака туцају камен поред прашњавих путева и улица. Њихов, чак и на један поглед са стране, неизџиво болнан рад бескрајно је јефтинији од сваке машине, али не-рад би за њих био прескуп, још болнији и трагичнији. „Луксуз“ који себи не могу да приуште Имајући у виду разлику у животним околностима, пролетери свих земаља желе исто само на једном прилично тривијалном нивоу. Око њега не може да се кристалише ни заједничка политика ни стварна солидарност. Радничка класа више не може да се уједини, ако је икада могла. Истовремено, сумњам да ће нестати нације. Штавише, мислим да ће са планете Земље пре нестати човечанство него национализам. Нема тог вудуа који може да врати дух нације у боцу и хипнозе која може да помири аспирације и интересе кинеског и српског радника, да не помињем поново очајног (не)радника у Чаду или (не)срећног „роба“ у Бангладешу. Какав-такав напредак – сем када се ради о фокама, трансродним особама и другим „љубимцима“ неолиберализма – могућ је само на нивоу државе. Национална солидарност је један од малог броја расположивих против-отрова, који могу да се колико-толико супроставе атомизацији друштва и разорним мањинским политикама идентитета. Док год левицу паралише страх од националних скретања, све што овде може да произведе су неке лепе, умивене праксе. Естетизовани суботњи псеудобунт београдских орхидеја, које траже узбуђења а не бољитак за презрене Србе. Нема тог доброг укуса и теорије која ту може да помогне. Нема кључа за промене у делу Маркса и Фукоа, колико год да су генијални. Они данас нуде мало шта сем оправдања за нечињење, чекање и колаборацију са полугама капитала. Зато не чуди да су слике алтернативе у данашњој Србији оличене у славнима, селебритијима чија екранска аура копни док их досада меље, и лепима, фотогеничним лицима из којих се неретко крију ружне амбиције. Меру овдашњег политичког безнађа оличава безлична и безидејна каријеристичка машина, спакована иза армираног мањинског идентитета и лепог лица Маринике Тепић. Нажалост, неки политички отрови су ем прилично нетранспарентни ем бивају представљени као пожељни, што додатно смањује шансе да се појави алтернатива незаситима и аутоколонијалнима. Дух времена је заводљив. Чак је и бивши политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић, ваљда на основу сопствених аналитичарских увида, развио стретегију политичке борбе, спојио суверенизам и салебритизам – и постао политичар. Нажалост, овај хибрид у Србији обећава много мање него у САД, где је Хилари Клинтон 2016. године селебритије постројила иза саможивог феминизма десно-либералне елите коју оличава. Штавише, бојим се да је, наравно не само Вукадиновићево, ослањање на селебритије недомишљено и контрапродуктивно. Посебно када се обраћате анти-елитстичким српским гласачима, традиционално сумњичавим према сваком штрчању и самоистицању. За Србију, а нарочито за опозицију, боље би било да је Вукадиновић остао аналитичар, чак и „Влах“, него што је постао компањон српских верзија Роба Кардашијана и Еми Шумер. Ипак, додир славе и око камера су ломили и много чвршће политичке кичме и јаче аналитичарске умове. Зато, иако ме растужује, некако не чуди да Нова српска политичка мисао као да мутира у Нову селебрити политичку мисао. Данас нема правог избора. Можемо да гласамо за неког кловна и тако покажемо да разумемо реалност. Ако ништа, човек бар осети ситно задовољство што се подсмехнуо политичкој фарси, коју овде и на власти и у опозицији оличавају незасите аутоколонијалне карикатуре. Можемо да будемо културно „стадо“. Викендом прошетамо иза селебритија (и Ђорђа) и гласамо за опозицију – за коју је тешко рећи да ли је више растројена Вучићем или подршком коју председник добија са Запада. Можемо да се учланимо у СНС и очекујемо (не)демократску дивиденду, али ту већ има премало ресурса и превише гладних уста. Оних који су се прекасно суочили са смислом „европизације Србије“ и пожелели да некако наплате спаљивање илузија. Нажалост, сви ти избори се своде на исто. У најбољем случају на бирање између капиталистичког и друштвено-капиталистичког – или цасх или цоол. Поред глобалног, неолибералног, ову земљу прати још један усуд. Да парафразирам болну спознају чувеног мексичког каудиља – Јадна Србија, преблизу Европској унији да би могла да се приближи Богу или Марксу. И, да додам, предалеко од Русије. Нити пословична мајка може довољно да нам помогне нити ми можемо довољно да је замрзимо и пригрлимо Запад. Зато ЕУ није само наша највећа нада, односно илузија, ако сте реалиста. Она је постала и наше највеће проклетство. Србија је превише близу тој „Европи“ да би овде могла да буде схваћена као нешто добро и пожељно од стране важног сегмента популације и политичке класе. Несреће ретко иду саме. Једно од највећих политичких достигнућа Маргарет Тачер је Тони Блер. Чињеница да је на чело некада левичарске Лабуристичке партије довела свог идеолошког клона. Нажалост, у глобално наслеђе ове немилосрдне жене – која се прославила схватањем да лешинарски капитализам никада не може добити алтернативу и тврдњом да не постоји друштво, треба убројати и случајносрпске левичаре, црвенкасте манекене др Јове Геваре колико и ружичасте кербере др Дубравке Геваре. Њихово деловање не доприноси потреби да се појави алтернатива и одаје слику антидруштвених предузетника ега и мањинарења, робова дистинкције и политика идентитета. Та два лепо упакована отрова представљају потку нарцисоидног и несолидарног света који је произвела синергија тачеризма и нихилизма. Армиран антинационализмом – који овде може бити само антирсрпска или антиполитичка платформа – такав ангажман је наличје нашег удеса. Уместо о враћању у царску (српску) 1388. годину, он сања о повратку у анационалну (европску) 1847. Зато је несрећа коју прикрива ова визија будућности можда мало мања, или мање ретроградна, али не и мање трагична. |