Председник САНУ као идолопоклоник проевропског Лукашенка

Председник САНУ, Владимир Костић, привукао је пажњу шире јавности по својој сада већ антологијској изјави да је крајње време да Србија са неким елементима достојанства преда Косово, јер је оно већ “и де фацто и де јуре” независно. Тиме се показао као аматер у познавању елементарних правних термина јер Косово де јуре може постати независно тек ако га Србија званично призна као такво. Познат је екстремни случај Источне и Западне Немачке које су обе биле чланице УН, а да и поред тога ниједна од њих није признавала де јуре ону другу. Зашто би се водили вишегодишњи преговори у којима се на Србију врши притисак да званично као држава призна независност Косова, ако је оно већ де јуре независно?

Но, оно што је битније од назначеног у тој изјави јесте чињеница да је Костић после ње постао миљеник Вучићевих таблоида, посебно Информера чији је уредник Вучићев скутоноша Драган Вућићевић који је у једном свом тексту председника САНУ прогласио највећом звездом на данашњем теоријском небу Србије. Дакако да Владимир Костић као јавна личност има право и на такав исказ, али тужно је то што је он у тадашњем контексту имао за циљ додворавање нашем Аутократи. Улизички однос према режиму суверене диктатуре наставио се и у другим приликама.

Указујући на наводну огромну опасност од избијања грађанског рата у Србији у време када је почео да се распламсава отпор против постојеће власти, председник САНУ је заправо настојао да заплаши учеснике у поцесу грађанске непослушности, због чега је његов омиљени властодржац сасвим сигурно био задовољан.

Када је у Црној Гори донесен Закон о слободи вероисповести, који је Албанац Дритан Абазовић недавно оценио као “најступиднији” закон у историји модерног света, врх српске власти није упутио никакву протестну ноту против тога антиправног акта; једино су неки од наших званичника веома благо критички реаговали на њега. Међутим, када су у Црној Гори на позив СПЦ настале масовне литије које су поздрављене доста снажно и овде у Србији на нивоу друштва, Вучић је за домаћу употребу заоштрио реторику о неадекатном положају Срба и казао да он има право да се залаже за интересе тамошње српске мањине. Чак је и за Бадњак најавио долазак у Црну Гору ради посредовања у спору око поменутог закона, али су му тамошњи црквени веледостојници рекли да не долази, не верујући у искреност његових речи. Но, осећајући да му рејтинг може пасти због пасивног односа према ситуацији у Црној Гори, он је све више инсистирао на одбрани српског идентитета у овој земљи, да би после завршених избора почео да говори о томе како је много помогао српском живљу у одбрани његових права.

Наравно, после дужег мудрог ћутања о овом проблему, председник САНУ је недавно у једном свом интервјуу истакао да Србија мора на адекватан начин водити рачуна о интересима српске мањине у Црној Гори. Јасно је да је и овога пута Костићева реторика пратила развојну линију оне Вучићеве. Јер, ако се одувек залагао за то да Србија треба да се брине о положају Срба у Црној Гори, поставља се питање зашто није јавно осудио Апел 88, чији потписници стоје на становишту да Србија не сме да се меша у унутрашње ствари дате независне Републике, па ни у проблем статуса српске мањине. Одговор је кристално јасан: тада Костићу није још био јасан однос два диктатора близанца, Мила и Вучића.

Председнк САНУ често указује на то да је највећи проблем Србије одсуство друштвеног дијалога. Међутим, указивање на насушну потребу да се у Србији успостави друштвени дијалог представља фразеолошку флоскулу, уколико се при томе не наведу главни кривци за непостојање друштвеног дијалога у нашој земљи. Како је уопште могуће успоставити широки друштвени дијалог у ситуацији у којој су медији са националним фреквенцијама под потпуном контролом садашње власти, те су зато затворени за оне који имају критички однос према тој власти.

Ових неколико примера навео сам зато што они указују на битну карактеролошку црту председника САНУ – на његову склоност ка полтронском односу према свакој актуелној власти, ма каквог она карактера била, зарад добијања одређених привилегија. Додуше, у интервјуу датом 30. августа изложио је критици део полиције која је безразложно пребијала учеснике протеста насталог после Вучићеве најаве увођења вишедневног полицијског часа, чиме је на посредан начин довео у везу са тим појавама и Вучића. Али тиме је хтео да камуфлира чињеницу да је Вучићевац “од главе до пете”. То ме донекле подсећа на манир Светислава Басаре који, за разлику од великих домаћих и светских сатиричара који оштрицу критике окрећу, по правилу, према властима и моћницима, оштрицу своје сатире окреће ка онима који нису на власти и не-моћнима, али каткад поткачи и нашег Господара, додуше не прејако, да не би изгубио његове симпатије. Но, Басара, као врстан књижевник, уме да се служи метафорама и духовитим обртима, тако да изазива пажњу читалаца. Док Владимир Костић пише сувопарно, монотоно, да не кажем досадно.

Оно што прво пада у очи јесте да је САНУ једина академија у цивилизованом свету која ћутке прелази преко очигледних намера власти да затре аутономију универзитата, наших значајних института и ње саме

Баста и Оцић помињу негативну политизацију Академије, коју по њима форсира њен Председник уплићући се у дневно-политичке проблеме. Тиме су хтели да истакну да у мисију те установе спада и разматрање актуелних друштвених, економских, правних и политичких проблема, али на теоријско-филозофској и научној основи. И то је тачно, али се под диригентском палицом Владимира Костића такве тенденције гуше, јер би разматрање таквих проблема у Академији као институцији на тај начин могло темељније довести у питање технологију владања садашњег режима чије су све установе и полуге власти под непосредном контролом Једнога чија је (само)воља једини закон за грађане Србије.

Оно што прво пада у очи јесте да је САНУ једина академија у цивилизованом свету која ћутке прелази преко очигледних намера власти да затре аутономију универзитата, наших значајних института и ње саме. Таква понизност већине академске заједнице према интенцијама власти да је “узме под своје” и тако минимализује њен критички потенцијал није била у тој мери раширена ни у време комунизма, бар у његовој самоуправној фази – свака част не малој мањини која је испољила спремност да брани своју аутономију и тиме и своје достојанство пред налетом необразованих, примитивних и варварских силеџија који у цивилизованом свету не би могли добити ни место вратара у установама аутентичне академске заједнице.

Кад је реч о одбрани принципа да само надлежне академске институције могу учествовати и донети одлуку о томе да ли је нека докторска дисертација плагијат или није, ту је САНУ доживела “интелектуални Ватерло”. Реч је, наравно о докторској дисертацији министра Синише Малог.

У вези са тим, у САНУ је дуго владао загробни мук, чак и када је свима, без обзира на то колико се разумеју у економију, постало потпуно очевидно, уколико су знали да читају енглески језик, да је реч о плагијату над плагијатима. Наиме, професор у Немачкој Раша Карапанџа и академк Душан Теодоровић напросто су поставили једно поред друге докторску дисертацију на српском и оригиналну докторску дисертацију на енглеском.

Ко год да је у то имао увид могао се, ако је знао енглески језик, који Владимир Костић сигурно зна, уверити да се у дисертацији Синише Малог налази око две трећине текста оригиналне докторске дисертације о Еритреји. Тек када је постало јасно да ће надлежна комисија са БУ сигурно изгласати да је докторат Малог брутални плагијат огласила се за те ствари надлежна комисија САНУ, потврдивши да је реч о плагијату. Та комисија се о томе толико касно огласила, зато што је Мали министар у влади коју је саставо Александар Вучић чији је идолопоклоник управо Владимир Костић који је у Академију увео дух страховладе и прогона.

За разлику од тога немачка Академија је предњачила у раскринкавању плагијата министра одбране, миљеника канцеларке Ангеле Меркел. Пред готово унисоним наступом немачких универзитета и Академије, тај министар је морао да се одмах повуче јер је необориво доказано да је он крадљивац туђе интелектуалне својине, а крадљивцима нема места у либерално-демократским владама.

О таквом односу председника САНУ према легализму сведочи његова отворена и безрезервна подршка пучистичкој, нелегалној смени секретара Одељења друштвених наука Часлава Оцића о којој је критички, руководећи се непобитним правним аргументима, у више наврата писао један од корифеја наше теоријске мисли Данило Баста

С обзиром на катастрафално стање владавине права у српском систему, Академија као институција, ако је не само декларативно, већ и стварно за правну државу, могла је организовати унутаракадемијску расправу о тој проблематици, која укључује и дебату о процедурама за избор судија у Високом савету за судство, по којима чланове тог тела не бирају судске инстанце већ скупштинска већина, што у нашем контексту значи владајућа коалиција. Такав начин избора припадника тога тела већ је доживео критику од стране Венецијанске комисије, али се садашња власт оглушује о то, или предлаже промене по принципу “није шија него врат”. У таквој расправи могу учествовати не само врсни и некомпромитовани правници, већ и сви чланови Академије јер сви они имају макар општа знања о тој материји, те би на основу тога могли давати свој глас предлозима о темељним променама које би обезбедиле релативно ефикасно фукционисање правне државе која би, залажући се за увођење акције “чистих руку”, као некада у Андреотијевој и Краксијевој Италији, подрила темеље клијенталистичке коруптивно-мафијашке политике.

Међутим, тешко је очекивати да би таква саопштења добијала подршку већине чланова садашње САНУ док је предводи неко коме је до легалистичког ограничавања самовоље садашње власти која је на нерегуларним изборима у Србију увела “једнопартијски парламент”, стало као до “лањског снега”. О таквом односу председника САНУ према легализму сведочи његова отворена и безрезервна подршка пучистичкој, нелегалној смени секретара Одељења друштвених наука Часлава Оцића о којој је критички, руководећи се непобитним правним аргументима, у више наврата писао један од корифеја наше теоријске мисли Данило Баста.

Међутим, одговор на те доказе руководства САНУ био је да их је најбројније тело САНУ великом већином гласова одбацило. Тиме је руководство САНУ предвођено антипроцедуралистом Владимиром Костићем, хотимично или нехотице, свеједно, исказало или своје елеменарно непознавање суштине правне државе или своје свесно одбацивање њене логике. Замислите само реакцију негог ко живи у нормалној правној држави, када би му неко рекао да у правној држави народна скупштина одлучује да ли су њене одлуке уставно-правно валидне или нису. Он би му само одбрусио да оцена о уставности и легалности одлука скупштине није у њеној надлежности већ у надлежности Уставног суда, при чему би наравно полазио од претпоставке да је ова последња институција независна од скупштине и извршне власти, и то по начину бирања њених чланова. Овакав трагикомични покушај одбране неодбрањивог који је био на делу у нашој Академији типичан је пример тзв. тираније већине која, у одсуству било каквих правних ограничења, може донети одлуку да је “бело”у ствари “црно”, и обрнуто.

Линч којем је изложен Данило Баста који ће, како сам обавештен, ускоро објавити своја сабрана дела у 14 томова јесте сраман чин, да срамнији бити не може. Такав линч могу организоврати само људи без икаквог моралног интегитета који су вођени неутољивом вољом за моћ

Линч којем је изложен Данило Баста који ће, како сам обавештен, ускоро објавити своја сабрана дела у 14 томова јесте сраман чин, да срамнији бити не може. Такав линч могу организоврати само људи без икаквог моралног интегитета који су вођени неутољивом вољом за моћ. У исто време у миру ужива све привилегије Алпар Лошонц који је заједно са једном дамом недавно написао текст о проблемима деиндустрализације који врви од логички несувислих реченица. Сигуран сам да ту “папазјанију” не би могао нико жив разумети, укључив највише умове данашњице. Али ко зна, можда је овај новопримљени члан Академије геније који иде далеко испред свога времена, те је стога неразумљив

Наша целокупна интелектуална заједница може повратити самопоштовање једино под условом да се унутар ње оствари бар минимум солидарности. Наравно, да се тај тај минимум солидарности у време растућег плурализма не може заснивати ни на једном теоријском, идеолошком, политичком, културолошком погледу на свет, јер се око тих супстанцијалистичких (садржајних) концепција не може створити иоле шири консензус. Другим речима, интелектуална заједница се може у великој мери објединити само у борби за успостављање и одржавање чисто формалних принципа на којима почива либерално-демократски систем: слобода говора, удруживања, вероисповести, установљавање незавиног правосуђа, тј.поделе власти и слично, који људима не налажу шта треба већ шта не смеју да чине. При томе треба имати у виду да суштина таквог система није ни антитрадиционализам, нити традиционализам већ неприкосновено право појединца да се опредељује за једну од тих опција. Либерализам нигде у свету не фаворизује индивидуалистички начина живота, већ само омогућује појединцу да само он и нико други уместо њега, осим уколико га сам појединац за то овласти, не може доносити одлуке о начину његовога живота. Овоме треба додати и то да у либерално-демократском уставном поретку ниједна традиција не може добити префикс државне традиције, јер би тако постала конститутивни принцип уставно-правног поретка.

Назначени минимум солидарности могао би се илустровати следећим примером: свака од интелектуалних струја морала би одлучно јавно осудити рецимо рушење сајта Пешчаника и сваки покушај забране јавног иступања интелектуалаца окупљених око њега; наравно, важи и обрнуто: и интелектуалци окупљени око Пешчаника морали би јавно устати против репресивних мера усмерених на поклонике традиционално-конзервативних погледа на свет. То ни у ком случају не би значило приближавање њихових теоријских и идеолошких ставова већ само противљење да се било којој струји ускраћује парво њено јавно испољавање, нормално уколико није реч о групацијама чији су програми неуклопиви у либерално-демократски систем. Само такав начин реаговања различитих интелектуалних струја представља поуздано сведочанство да су оне за плурализам и за слободну критичку јавност. Борба за владавину права, за слободу грађана и медија једини је начин за успостављање компактности интелектуалне заједнице а тиме и за енормно повећање њеног утицаја на друштвено-политички живот. Тако устројену интелектуалну заједницу тешко да би иједна власт могла инструментализовати за своје циљеве, а оваква заједница би могла битно доприносити ослобађању грађана од страха од репресивних потеза власти и њиховом обликовању у самосвесне субјекте који мисле својом главом.

Интелектуалци Србије усправите се, јер је то нужан услов за усправљање Србије. Не дајте да вас понижавају “људи без прса” и кичме који у “у глави имају мање него ви у својој штикли”. Сетите се ваших претходника-великана који су прославили Србију у Европи и у читавом свету

Дакле, унутрашња компактност академске заједнице може се заснивати не на телеолошким концепцијама, већ искључиво на дељењу ставова који су искључиво формално-процедуралног типа, јер они – пошто им није иманентан ниједан поглед на свет – представљају гарант могућности изношења различитих погледа на свет. У таквој атмосфери, слепи интектуални извршиоци налога власти штрчаће као “беле вране” које ће бити изложене подсмеху истинских присталица независности теоријске мисли од било какве власти. Када је неки академик у 21. веку приврженик проевропског Лукашенка, он ће, сасвим сигурно, бити обележен као “страно тело” у организму либерално-демократског света. Он ће бити у уписан у историју бешчашћа највише академске инстанце.

Интелектуалци Србије усправите се, јер је то нужан услов за усправљање Србије. Не дајте да вас понижавају “људи без прса” и кичме који у “у глави имају мање него ви у својој штикли”. Сетите се ваших претходника-великана који су прославили Србију у Европи и у читавом свету својим врхунским дометима на плану науке, филозофије и уметности и које је, било да су у етничком смислу Срби или не-Срби, красио у њиховом јавном ангажману, бунт против сваког вида антилегалне репресије и жудња за слободама сваког појединца, ма ког етно-културног идентитета био, што може бити остварено само у демократски устројеној, парламенатрној и независној Србији.

*Аутор је писац и преводилац бројних филозофских књига