Pekićev nacionalizam u tumačenju Alekse Đilasa

Obeležavajući deset godina od smrti Slobodana Inića u svom prigodno intoniranom tekstu „Komunista koji je pravio više nevolja režimu nego oni koji su govorili da su opozicionari“, Aleksa Đilas je opisao i Inićev razlaz sa Borislavom Pekićem u vreme formiranja Demokratske stranke: „Upravo ga je naša intelektualna elita najdublje razočarala jer je od nje očekivao da bude vodeća snaga u borbi za modernu, demokratsku, civilizovanu Srbiju i Jugoslaviju.

Sećam se kako mi je, još uznemiren, pričao o svom razlazu sa književnikom Borislavom Pekićem sa kojim je, kao i sa još jedanaest intelektualaca, osnovao početkom 1990. godine Demokratsku stranku. I meni su Pekićeva nacionalistička isključivost i demagogija, kao i ogorčeni, osvetnički antikomunizam bili u neskladu s opuštenim, duhovitim čovekom od misli i pera sa kojim sam se nekada družio u Londonu.“

Sledeći smisao ovih reči iz teksta Alekse Đilasa možemo zaključiti da on danas smatra da se Borislav Pekić služio nacionalističkom isključivošću i demagogijom, da je bio ogorčeni osvetnički antikomunista. Ovo je veoma dobro poznati manir u našoj javnosti da se bez ikakvih argumenata, gotovo uzgred, izriču teške ideološke i političke diskvalifikacije. I u našim političkim i medijskim prilikama niko nije pošteđen od ovako proizvoljnih i prizemnih napada, pa ni Borislav Pekić. A upravo se u njegovim tekstovima mogu naći mnogobrojni stavovi koji su upravo stvarna negacija svake nacionalne isključivosti. Naprotiv, on se zalagao za uravnotežen odnos između demokratije i nacije, a protiv svake političke i ideološke isključivosti: „Ne postoji čak ni građanska demokratija, jer je to pleonazam. Ako građanska i za građane nije, nije nikakva. Mogla je, kao u staroj Atini, postojati za neke ljude, a za neke ne, ali je za sve građane morala važiti podjednako. Možda je, dakle, moguća delimična ili polovična demokratija, kakva je bila atinska, ali je ona onda samo nedovršena i nesavršena. Pridev je ne sputava nego je na dalji razvitak tera. Pridev otkriva njene mane, a ne otkriva njene vrline. Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratije njen izabrani cilj. Demokratija i Nacija – Da! Demokratija ili Nacija – Ne!“

Vezivati i u samim naznakama bilo kakav izraz nacionalističke demagogije za Borislava Pekića spada u elementarni nedostatak korektnosti i pravednosti. Kako je to Aleksa Đilas uspeo da u Borislavu Pekiću naknadno prepozna i razotkrije isključivog nacionalističkog demagoga to je verovatno samo njemu poznato. Još veća proizvoljnost i neodmerenost je sadržana u njegovoj tvrdnji o Pekićevom ogorčenom, osvetničkom antikomunizmu. Ko god je pažljivo čitao Pekićeva dela mogao se uveriti da se on nikako ne može svrstati u osvetnički antikomunizam. Naprotiv, jedno od njegovih najjačih i najuverljivijih literarnih sredstava je korišćenje ironije i paradoksa, a on je u ustrojstvu socijalističkog sistema i samoj ideji socijalizma pronalazio izuzetno pogodno tlo za njegovu razornu i lucidnu analizu ljudske prirode i funkcionisanja sveta zasnovanog na ideologijama: „Nisam bio antikomunista zato što mi je to bilo prosto milo – a naročito da bih time stekao neke koristi, što se iz moje biografije vidi, razume se, i nisam uspeo – nego zato što se duboko i iskreno nisam slagao s načelima i praksom te ideologije. Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, usred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Između hrišćanskih i komunističkih ortodoksa, između desnih i levih budala, tesna su vrata kroz koja pošten čovek može da prođe. Komunizam je kao vatra: najlepši je iz daljine, na izvesnoj udaljenosti može vas ugrejati, ali ako mu se suviše približite, ili u njega uđete – spaliće vas.“ Da, zaista tesna su vrata kroz koja pošten čovek može da prođe. Ovo je opomena Borislava Pekića koju moramo uvek imati na umu kada govorimo ne samo o prošlim vremenima.