Otvoreno pismo dr Ahmetu Davutogluu

Ministru spoljnih poslova Turske dr Ahmetu Davutoglu, s ljubavlju

(Osvrt na teze iznete 16. oktobra 2009. u Sarajevu, na otvaranju konferencije “Osmansko naslijeđe i muslimanske zajednice Balkana danas”)

Sarajevo je naše.

Više Srba živi u Srbiji nego u Bosni. Dakle, Bosna je naša odgovornost.

Srbija deli istu sudbinu sa Bosnom. Šta god da se desi u Bosni, to je naše. To je naša istorijska dubina.

Bosna je naša zemlja. Srbija će nastojati da uspostavi red u svim okolnim regionima, na Balkanu.

Za diplomate iz drugih delova sveta, bosansko pitanje je tehničko pitanje. Za Srbiju, to je pitanje života i smrti.

U 11 vekova Romejskog carstva, običan seljak, vojnik ili konjušar, iz bilo kog naroda carstva, mogao je da postane car. Slično je bilo i sa caricama, i drugim najvišim državnim dostojanstvenicima. Iz Romejskog carstva izrodio se „komonvelt“ nezavisnih, hristijanizovanih država, sa svojim, nezavisnim crkvama, koji iz Drugog Rima crpe svoju duhovnost i dan-danas. To je bila uspešna priča, i to u svetskim razmerama. Baštinik te priče i Trećeg Rima danas je stalni član Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Dakle, i dalje u središtu svetske politike.

Od 4. do 15. veka, Balkan je bio centar svetske politike, centar najuspešnije evropske države svih vremena, Istočnog rimskog ili Romejskog carstva. Tek nakon otomanskog zauzimanja Konstantinovog grada, Balkan je postao periferija Evrope. Od tada, običan hrišćanski seljak, konjušar ili vojnik nije imao čemu da se nada, osim preživljavanju, ili večitoj borbi.

Konstantinov grad je bio središnji grad, ne samo Balkana, nego Evrope i sveta tokom više vekova. Dolaskom Otomana, on je postao jedno veliko selo, koje je trajno izgubilo svoj kosmopolitski karakter, ogromno selo u kojem danas jedan Vaseljenski patrijarh ne može na miru da šeta ulicama.

Beograd je, tokom 15. veka, kao glavni grad Despota Stefana, bio jedno od najlepših utvrđenja na Dunavu, grad učenosti i crkava. Dolaskom Otomana, njegovo stanovništvo mahom je odvedeno u ropstvo, a crkve oskrnavljene i srušene.

Duh Sarajeva je bio duh koegzistencije samo u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata. To je bio jedini period kada su u gradu postojale tri velike monoteističke vere – muslimanska, pravoslavna i katolička – a da nijedna nije bila ni povlašćena ni progonjena. Nikada tokom otomanskog vremena nije bilo verske ravnopravnosti, a pogotovo ne zvaničnog multikulturalizma. Period od 15. do 20. stoleća na Balkanu bio je „uspešna priča“ samo za muhamedanstvo.

Bosna i Hercegovina je manji Balkan od bivše Jugoslavije. To nije sprečilo Tursku da nemilosrdno učestvuje u rasturanju ovog drugog, većeg.

Za Srbiju je sigurnost Sarajeva jednako važna kao i sigurnost i prosperitet Beograda.

Podržavam teritorijalni integritet Kipra, čiji je severni deo zadesila ista „uspešna priča“ kao i Balkan od 15. do 20. stoleća. Srbija treba da pomogne njegovu reintegraciju.

Podržavam teritorijalni integritet Turske isto onoliko koliko Turska podržava teritorijalni integritet Srbije.

Mi ćemo reintegrisati balkanski region. I on će biti centar svetske politike, kakav nikad nije bio i nikad neće biti kao otomanski.

Zahvaljujem na dobro raspoređenim tezama. Samo je trebalo tamo gde je rečeno „Turska“ da ubacim „Srbija“. Slično je bilo i sa pojmovima „otomansko“ i „romejsko“.

I, na kraju, mi nismo došli u Bosnu na konjima, nego ste nas na svojim konjima tu zatekli.