Одисеја Праксис групе - поводом годишњице смрти Михаила Марковића

У овом тексту аутор излаже полубиографско сведочанство о академику Михаилу Марко­вићу као водећој личности београдске Праксис групе, о праксис филозофији и историјским контекстима у којима је група деловала, као и њеном значају за домаћу филозо­фију и друштвену науку. Поред тога, аутор изла­же и критичке коментаре рада и достигнућа те групе на распо­ну од половине шездесетих до поло­вине прве деценије XXI века.

Искористио бих ову прилику да кроз сећања на академика Михаила Мар­ко­вића на полубиографски начин кажем не­колико речи о контактима с њим, укључујући одређена критичка запажања о праксис фило­зо­фима[1] и њиховој фило­зофији у три контекста: прво, нашег социјализма шезде­сетих и седамдесетих го­ди­на; друго, осамдесетих го­дина; и посебно треће, деве­десе­тих и двехи­ља­дитих година. Поменути историјски контексти неопходни су за разумевање праксис филозофије и деловања дотичне групе, а ови чине непосредан оквир знатног дела филозофског и интелектуалног ангажмана Михаила Марковића. Коначна оцена о праксисовцима и њиховим ученицима неизбежно постаје део оцене о нашем историјском. и о тренутку у којем они имају значајну политичку улогу.

Увод: идилична толеранција

У пролеће 1982. године, тек што сам почео да радим у Инс­ти­туту дру­шт­вених наука у Београду, једног дана, негде око поднева, у канцела­рију ми је ушао проседи господин који се распи­тивао где седи момак с мојим име­ном. Изнена­ђен посетом, рекаох да сам то ја, тим пре што сам у госту препознао ака­де­мика Михаила Марко­вића. Дошао је, рече, јер је чуо за мене, па да се упо­знамо. У Инс­титуту дру­шт­вених наука био је основан Центар за филозофију и дру­шт­вену теорију, у којем су запосле­ње нашли сви при­падници београдске Пра­ксис групе, а који је фор­миран на захтев италијан­с­ких комуниста (Ен­рикеа Берлин­гуера и тада­шњих „евро­ко­му­ни­ста“), како би се више пре­стало с њихо­вим идео­ло­шко-медиј­ским прого­ном. Посетом академика Марко­вића, као поче­т­­ник у науци, био сам, наравно, почаствован. Убрзо сам сазнао разлог: видео је моју прву књигу, а до изражаја је дошла његова радозна­лост и же­ља за скла­пањем нових познан­става. У разговору сам га обаве­стио да се бавим методоло­ги­јом и филозо­фијом науке, што су тада биле области у којима сам био до гуше. Видео сам да му то импонује и у разговору смо провели више од сат вре­мена.

Није прошло много времена када је поново навратио. Тада сам му напо­ме­нуо да се осећам непријатно када један академик долази мени у канцеларију и по­ну­дио да ми каже где хоће да га посећујем, кад год му то одговара. То је нон­шалан­тно одбио, уз напомену да формал­ности нису важне, те да ће, ако не­мам ништа про­тив, свраћати на разговор увек када буде био у прилици. То ми је им­по­новало јер сам у њему видео врлине захвалног саговорника, од ког ћу моћи много да научим о стварима везаним за питања која су ме у то време му­чи­ла. Игром слу­чаја добио сам не­фор­мал­ног ментора који инсистира на јед­нако­сти, без обзи­ра на разлике у го­динама и звањима, који с разуме­вањем и подсти­цајима прати мој улазак у об­ласт у којој је он изградио неприко­сновени ауто­ритет. Чак је инсис­тирао да га осло­вљавам име­ном (што и овде чи­ним),

У то време бавио сам се темом дијалектике коју смо дуго пре­тре­сали, међу осталима и теме његове тада актуелне књиге (Марковић, 1981). Рекао сам му да о књизи пишем критички приказ и да ћу му га по­казати, као што је и било. Текст је про­читао и није тражио расправу, иако је у њему било кри­тичких примедби поводом његовог (и маркси­стичког) схватања дија­лек­тике (кри­тика је објав­љена, вид. Брдар (1983). На основу тога и још много чега дру­гог, увидео сам да је поред ос­талог врло толерантан, да пушта саговор­ни­ка да дише, што с про­фесорима ње­го­ве генерације није био чест слу­чај, да је спреман да помогне уколико овај на­илази на какве мисаоне тешкоће, али да ни­када не намеће своје мишљење. Про­сто речено, уз Михаила Марко­ви­ћа и с њим у друштву могло је да се самостално мисли. Тако сам веро­вао тада.

Било је то време првих озбиљних радова и књига припадника моје ге­не­ра­ције за коју сам тада, полазећи од себе, подра­зуме­вао да тражи свој пут и нау­чни и теоријски иден­титет, и с тим уве­рењем у глави често сам с колегама раз­говарао и о праксисов­цима. Ове сам током те 1982. боље упознао на Инс­титуту. Иако су били професо­ри на факултету, тек ово касније упозна­вање је постало озби­љније. Нећу спорити да су и за мене има­ли ауру, као и сви које је парто­кра­тска власт прогањала или користила као јавну боксерску врећу. Другим речима, це­нили смо их као храб­ре људе, морално подржавали чак и кад смо ћутали и с њима се нисмо сла­га­ли, услед чега никада нисмо, ни тада а ни касније, с њима ула­зили у рас­праву. Касније ће се показати да они тај наш став уопште нису ра­зу­мели.

На основу тог искуства могу рећи да је Михаило за све њих био неп­рико­сновени ауторитет. У једној прилици, када је требало нешто да одлуче, чуо сам да чекају „да се Михаило врати из Америке“. Због тога су тражену одлуку доне­ли тек недељу дана касније! То што је био „први међу једнакима” изгледало је праведно. Ипак је као личност и као аутор-филозоф међу њима био најјачи. И мада академик, двоструки доктор и предавач по позиву на бројним западним универзитетима, у исти мах се понашао као колега и дру­гар, способан да разуме нас који тек научно стасавамо, понекад и боље од припадника наше генерације. То у мањој мери важи и за остале припаднике Праксис групе. Али по­казаће се да је то за њих, опсед­нуте својом судбином и више присвојеним него својим идејама, био саставни део коректног односа према нама и ништа више од тога. Било нас је који ни­ш­та више нисмо ни тражили.

Када се нешто озбиљно ради, време брзо пролази и доноси про­блеме које нисмо бирали. И у времену које помињем постајало је из дана у дан јасно да ћемо с праксисовцима морати да се суочимо и почнемо расп­ра­ву о „самој ства­ри“, што ће рећи не толико о њиховој филозофији колико о путу филозо­фије после њих. Наиме, временом је почело да се исказује очекивање да смо сви ми који смо се окупљали на кафи код њиховог секретара, њихови по­тен­ци­јални следбеници. Само ми смо знали колико је то погрешна перцеп­ција. Они нису увиђали да је томе време, да је пред њима генерација која с њима не може да има много заједничког. За њих смо сви били студенти, чак и две деце­ни­је касније!

У исто време, полако су по­челе да се исказују одређене црте при­па­дника моје генерације. Најпре, многи нису ни били у стању да се не по­на­шају као тре­мирани студенти. Затим, почело је да се открива да, у ствари, генерацијског са­мопро­фили­са­ња какво сам подразу­мевао и оче­ки­вао – нема, односно да су у ве­ћи­­­ни и даље тврди марксисти какви су постали још као сту­денти прак­сисо­ваца. И док су многи остали на нивоу студента који се не усуђује да бившем про­фе­сору каже ни најблажу кри­тичку реч, неки праксисовци (загребачки наро­чито и њихови београдски пријате­љи), са своје стране, почели су повремено чак да по­ка­зују нетр­пељивост пре­ма најмањој критици, нарочи­то ако покажемо наме­ру да иско­чимо изван марк­сизма. Уз то, временом је било све видљивије да од нас очекују да им дижемо спо­менике, не водећи рачуна да смо одавно већ били сити Титових брон­заних глава.

У разговорима с генерацијски блиским колегама истицао сам да је неоп­ходно ставити им до знања да смо их током про­гона подр­жавали искључиво из моралних разлога; да од нас иначе не очекују некакво следбеништво или пох­ва­ле-споменике, јер њихова борба није била и наша, наш сензи­би­литет и иску­ство су сасвим дру­кчији, итд. Рачунао сам да нам је доста очева код сопствене куће, да бисмо се још узалудно рвали са фантомима ничим заслужених и никад бираних духов­них отаца.

И док смо између себе водили узалудне расправе, неки прак­си­совци су по­че­ли отворено да инсистирају на вер­но­сти марксизму, па су чак по­мињали „пре­дузимање некаквих мера“, васпитних ваљда. Мени је то било смешно и оз­биљно у исти мах, чак запањујуће. То је само говорило да ми те људе, које је Титов режим прогоном уздигао до херојства, уствари уопште не познајемо, и да ћемо их тек упознати током свог тра­жења места под сунцем, како ми будемо схва­та­ли да подразумевају да ћемо седети у њиховој сенци, а они да ми на то не прис­тајемо.

Тих осамдесетих година избио је први далекосежан патологизовани сукоб, између марксиста и следбеника анали­тич­ке филозофије у Фило­зоф­­ском друшт­ву и на Филозофском факултету. Сукоб је био иде­олошки исфорсиран; на начин комитетлија изазвао га је један професор, иначе осведочени Титов гау­лај­тер Фило­зо­фског факул­тета, фас­ци­нан­т­ни нерадник (објавио књигу и по за 40 година „рада“) јер је обав­љао главну политичко-идеоло­шку функцију: да води рачуна да на факултет не дођу „неп­ријатељске снаге“ и да онемогућава сваку рацио­налну рас­праву. Слу­чај је направио када је на начин открића топле воде у бојлеру уста­новио да на филозофији има професора и асистената заго­ворника „нама стране, буржоа­ске и борниране аналитичке фи­лозофије“ Узгред буди речено, за усађи­вање аналитичке оријен­тације у нашој филозофији најзаслу­жнији је био Михаило Марко­вић, јер је, као окс­форд­ски докторант ра­них шездесетих година, у Београд донео књиге класика те оријен­та­ције.

Какво је било сејање, таква је била и жетва. Позни исход тог пролонгираног гау­лајтерског прогона аналитичке традиције, у којем су многи пракси­совци учест­вовали током свих осамдесетих година, јесте поме­ра­ње клатна на супротан пол, оли­чен у садашњем стању на Катедри за фило­зофију на којој потпуно влада анали­тичка школа, пошто су припадници „мета­физичке“ оријентације (свих других, конти­нен­талних праваца) током деведесетих протерани и истиснути с Одељења. Акте­­ри су остали нес­весни истине да је кроз њих тријумфовао зао дух против којег су се де­ценијама борили. Колико је то провин­ци­јално и уназађујуће није по­т­ребно посебно аргументовати.

Толеранција у границама марксизма

Но, да се вратимо на почетак осамдесетих и дружење с Михаилом. Због већ по­менутог рада и трагања за својим местом и идентитетом у тео­рији, хармо­нич­но дружење није нам задуго било суђено. На­против, већ у новембру 1983. го­дине, било нас је двојица који смо ушли у први жесток тео­ријски сукоб. А у сукобу се понај­боље откривају људске при­роде.

У то време појавиле су се прве критике Праксис филозофије које су као лакмус папир откривале тврди догматизам већине праксисоваца и одсуство нај­мање толеранције. Нарочито су били осетљиви на подсећа­ња на њихову везу с Титовом Партијом из које су сами потекли. Али, нај­више изненађења изазивао је ангажман неких припадника моје генера­ци­је у загриженој одбрани њихове позиције. Био је то знак да ће са старима бити проблема, а да унутар генерације, уствари, никакав генера­цијски консензус неће бити могућ.

Те јесени завршио сам прву верзију свог несуђеног маги­старског рада. Био је из теорије науке, као поручен за читаоца као што је Михаило, у обиму око 300 куцаних страна. С тим радом направио сам експеримент који је уродио нес­рећом целог подухвата. Умножио сам га у десетак примерака, изаб­рао осам потенцијалних чита­лаца, међу њима шест професора и двојицу млађих колега. Од праксисоваца, изабрао сам Михаила Марко­вића, оста­ли су били про­фесори с филозо­фије и социологије на Филозофском факултету. Свима сам понудио текст на читање с напоменом да је то радни мате­ријал на којем још мора да се ради, али да ми је стало до њиховог миш­љења. Међу њима био је и потен­цијални ментор. Сви су прихватили.

Догађаји који су уследили добар су материјал за бур­ле­ску. Тако изг­леда данас, али пре четврт века за младог човека на почетку научне каријере, била је то нео­чекивана несре­ћа с последицама које су доводиле у питање било каква даља научна настојања. Наиме, у по­ме­нутом читању главни читаоци су, уз два изу­зетка, прошли катастро­фално. Резул­тати овог експеримента осведочили су да је тих година у многим про­фесорским главама још увек владао идео­лош­ки мрак који је у то време био раз­лог за језу, а данас још само за смех. А од тих глава зависио је исход у нашем успону степенима академског напредовања.

Све у свему догодио се невиђен скандал, који је остао иза четири зида. Ни­сам могао ништа да износим у јавност јер приврженост марксизму била је опште место, тако да сам потенцијално био „бела врана“, а где год да сам закуцао, одго­вор не бих добио. У загушљивој идеолошкој атмосфери осећао сам се као Вит­ген­штајнова мува у затвореној боци. На крају је било природно што сам због тог слу­чаја напустио пос­ле­­диплом­ске студи­је. Наиме, како ме је одбио потен­ци­јални мен­тор, многи други нису хтели да ме при­хвате из соли­дар­ности с њим. Неко­лико година био сам сведок и жртва запа­њу­јуће нечасне, тобожње професио­налне солидар­ности.[2] На крају сам одустао из самопош­то­вања.

Међу онима који „ништа нису разумели“ првак је био управо потен­цијални ментор, редовни професор, тада познат као утемељивач марк­сизма „у ширину“ (шире у Брдар, 1998). Написао ми је писмо-рецензију насловљену „Миш­љење о раду друга М. Брдара“– као да је писао партиј­ском Град­ском комитету на Сту­ден­тском тргу; а потом је мени писао – о мени, у трећем лицу: он, аутор, писац тврди, итд. Мноштво примедби на маргинама текста сведочанство је његовог чуд­ног „неразумевања“ рада, са запањујућим елементима нетрпељивости и зависти. Најзначајнији приго­во­ри били су му типа: „Е, сад ће аутор да нам откри­је...“, „до њега, ето, нисмо знали“, а нарочито „аутор заступа либера­лис­тичка гледи­шта“; „аутор је заговорник либерали­стичке идеоло­гије“, итд. Тек, то ми је било сведочанство наше идеолошке сунов­раћености и мрака навученог соци­јализ­мом, када се у том степену иска­зује готово четири деценије касније. Да на сло­бодарском Филозофском фа­кул­тету немоћни кандидат добије оцене које су у оно време значиле стиг­му, да сутра не може да нађе посао, о томе такви ментори нису ни мислили: у свом егоизму и идеолошкој слуђености, бринули су само о маркисизму – и о својим по­зи­цијама, да их ко не угрози.

Што се Михаила Марковића тиче, с њим се, неочекивано, догодила дру­га епи­зода реченог скандала, која је у споју с првом, с несуђеним ментором, јасно показала да старија генерација, под условом да их по­годимо у живац, није у стању да нас пусти да дишемо и развијамо се на своју одговорност и за свој рачун, да нас пусти да водимо своје, а не њихове борбе, да се окану да од нас праве своје трабанте у послу који је поготово тада осведочавао своју узалудност (реч је о послу књишке „реформе социјализма“). У томе су им свесрдно пома­гали припадници млађе гене­ра­ције, њихови миљеници који су предњачили у марк­систичком догмати­зму док су им се додворавали.

Пошто је прочитао рад, Михаило је једног суморног децембарског поднева дошао да ми каже да немам перспективе и да ништа ваљано нећу урадити: „Зато што у раду ниси пошао од праксис-филозо­фије“! На то сам му, после нешто оклевања, узвратио речима: „Да сам пошао од прак­сис филозофије, не бих стигао ни до Осипаонице! Море, каква је побогу веза праксис фило­зофије и фи­лозофије науке? Аман!“ На то је пукао, скочио са столице, изле­тео у ходник и оданде по­чео да виче, како је у мене веровао, али сад види да од мене неће бити ништа и да само губи време, итд. На то сам излетео и ја, такође вичући, да бих га надгласао. Сутрадан су ми пренели да смо се чули до другог спрата (а били смо на петом)! Пошто смо се изви­кали један на другог – што је била последица дру­же­ња у равноправности – вратили смо се у канцеларију и на миру кон­стато­вали – разлаз. Сутрадан смо се јавили један другом и отада имали при­стојан контакт, без пређашње блискости. Посета више није било. Ја сам у свему томе увек видео генерацијску разлику и различит сензи­билитет, а он као нешто блиско идео­лош­ком противништву.

Овај сукоб је открио да је Михаило много ближи осталим праксисов­цима који, у то време, без изузетка, нису били у стању да поднесу да им било ко кри­тички додирне учење. У том погледу били су монолитни као поли­тичка секта. Показало се, такође, и то да човек престаје да буде то­леран­тан када се начне оно до чега лично држи. Михаило је био фасцинирајуће толерантан и ши­рокогруд у расправи о мноштву тема, све док се не дође до марксизма, праксис филозофије, левог ангажмана. Ту је његова толе­ранција пре­стајала јер му је опонент погађао животно опредељење. У реду, сваки човек од карактера то језгро мора да има. Проблем је био само у томе што се показало да је Михаило опоненту заме­рао ако не одустаје од својих уверења и не приклони се њему. Но и поред тога, од свих прак­си­соваца био је најтолерантнији, утолико што је био у стању да с опо­нентом разго­вара и после суко­ба. Већина оста­лих у то време ни за то нису били спо­соб­ни. Неки су, штавише, били злопамтила, у стању да најмању кри­тику памте „це­лог живота“ и злу­радо узвраћају у свакој прилици. Дру­гим речима, Михаило је био лик, кара­ктер и човек међу њима. А то што смо се разишли због наслеђа праксис филозофије, било је одређено пре свега генера­циј­ским раз­ли­кама и искуствима о чему они групно уопште нису водили рачуна. Тако сам мислио тада и не слутећи: оно што је била њихова борба с Титом, следило је да се понови као наша борба с њима – праксисовцима.

Први ћорсокак: 1964–68. – Праксис програм

Од првог броја загребачког часописа Праксис (1964) и београдске Филозо­фије, као старијег часописа која се у програм укључила, београдски и загре­бач­ки пракси­совци, тада у снажном братству и јединству, поставили су два про­гра­м­ска за­да­тка: први је био „филозофско утемељење самоуп­рав­љања“, а други, реали­за­ција програма „критике свега пос­тоје­ћег“. Вре­меном је јасно дошао до изра­жаја раз­лог за такво опредељење: листом су били против „позитивног ту­ма­­­чења све­та!“ Програм су креи­рали досло­вним претакањем Марксове XI тезе о Фојер­б­а­ху у рецепт за деловање на трагу критике стаљинизма, а у правцу тра­гања за људ­с­ким или ху­ма­ним лицем социјализма. Група је у то време себе не­поко­лебљиво видела као део Титове Партије, тако да је практичан сми­сао фи­лозофије видела у остварењу партијског програма.

Своју филозофију скројили су, дакле, од младог Маркса у циљу реализације фило­зофије реализацијом пројекта само­управљања као про­јекта истинске про­летерске еманци­пације. Тито је идеју самоуправе и савета, после су­ко­­ба са Стаљином (1948), извукао из наф­талина заборав­љене бољшевичке леве опози­ције (Троцки, Радничка опозиција) и одговара­јући закон по­ру­чио од прав­ника, професора Јована Ђор­ђевића, као оруђе против СССР-а, за дискреди­тацију ста­љи­низма, а не за реали­за­ци­ју, што сами праксисовци изгледа нису разумели кад је томе било време[3]. (Зато су својевремено, од открића рупа на саксији: да је Титов режим харизмат­ски и стаљи­нистички и да у пракси нема само­управљања, нап­ра­вили епо­хално откриће. И заиста, били су то огромни кораци у то време, од којих је грмело, само што су били потпуно без­начајни за филозофију. Они су, међутим, у то време фило­зофију толико сијамски везали за идеологију и рево­луцију, да им је претходни став био и остао неза­мислив. Било је то планско и чак свето жртвовање филозофије у при­лог „еман­ципацији човечанства“.

За данашњег озбиљног истраживача наше историје мора да буде запањујућ оволики степен наивности веровања партијских филозофа у то да ће „безоб­зир­ном критиком“ само помоћи својој Партији, да ће ова „имати обзира“ према њима и разумети њихову „добронамерност“ – у складу с програмским начелом: „Ништа није тако свето и добро, да не би могло да се замени бољим“. Oвo тим пре што су Тито и његова клика у више наврата већ показали своје право лице (преваспитавањем на Голом отоку, анатемисањем М. Ђиласа, уклањањем Алек­сандра Ранковића). Нису схватали да су засели мечки на рупу!

Конформизам и критика: позитивизам и дијалектика

Поента је у томе да до тада такорећи није ни било чиње­ничних при­каза стања у Титовој држави. (Прво начињање чињеничног стања извео је сам Тито, у говору у Сплиту, лета 1961, када је с тамним наочарима на очима почео: „Крајње је вријеме, другови, да се погле­дамо у оћи!“). Те тзв. „позитивистичке“ приказе током сле­дећих десет годи­на тек ће писати – сами праксисовци. И изнад свега, такви текстови били су њи­хово ос­нов­но оруђе „критике свега постојећег“ и разлог да их њихова Партија изложи идеолошком а не тобожња дијалектика, умно мишљење и епохална кри­тика капи­тализма. Разлог је био у томе што су откривали суморно чи­њенично стање Титовог социјализма дириговане среће, на­лик „црном таласу“ у нешто касније такође проскрибованом домаћем филму[4].

Али, ни наши ни загребачки праксисовци, отворено речено, ништа од тога никад, ни у своје време, а ни касније, нису схватили! У ово сам се осве­­дочио на основу другог експеримента који сам приредио крајем осамде­сетих година. Повод је био напад Милана Кангрге на београдске колеге оптужбом да им је филозофија „кафанског нивоа“ (што је било увреда за кафану, тим пре што сậм из исте није избијао), да је „позитивистичка“ и да „никад нису разум­јели велику њемачку филозофију“. Он је као разумео, зато што је у својим књигама само пропаган­дно-плакатски славио, иначе способан да револу­цио­нарним сањарењем над Фихтеовим и Хегеловим текстом напише књигу без иједне референце. Што су те творевине биле хваљене у Бео­граду, прича је за себе. Знао сам да су београ­дски пријатељи били спрем­ни да му опро­сте, онако посло­вич­но болећиви према бившим аграмер­ским сабор­цима и још увек браћи по југословенству, тако да отворен одговор није долазио у обзир. (Још би га и бранили од мене!) Зато сам иско­ристио тему једног скупа, „Теоријски плурализам у социоло­гији“, у новем­бру те 1988. године, и у реферату, намерно сроченом хегелов­ским жаргоном, изложио тада владајућу методу критике иде­о­логије којом су наши марк­систи до тада дословно збрисали свеколику ван­мар­к­си­сти­чку мисао као идеолошко смеће дос­тојно само ђубришта исто­рије.

Другим речима, марксисти су подручје теоријског плурализма прет­ворили у гробље. У раду сам аргументовао нарочито потпуну јало­вост и научни безначај тог типа критике и упозорио на две ствари: то гробље је привид; таквом кри­ти­ком марксизам на гробље одашиље – самог себе, и друго, копаћемо ми још по ђубришту исто­рије и тражити оно што смо тамо ба­цали. (То се, после пада марк­сизма заиста и догађа). Прећутна порука је гласи­ла: Ало, марк­систички профе­сори и загребачки и овдашњи праксисовци! Све ваше књиге кри­тика тзв. „буржаске мисли“, значајне за вас, нама и свима дру­ги­ма не вреде ништа. За нас из друге генерације све се сло­бод­но могу забо­равити без икакве штете по науку и ум (вид., Брдар, 1988: 224-27). Разумео је понеко, није реаговао нико.

Друга теза је била још провокативнија: да критичност Праксис групе која је до лудила доводила чланове Политбироа и Тита лично, није про­истицала из дијалектике, ума, модерног појма праксе и инвестуре тешке филозофије, како је то веровао Кангрга, него из ординарних позитивно-чињеничких при­каза стања у земљи, дакле управо из онога што су у свом полазном програму одбацили! Моћ њихове критике и противкон­фор­ми­зам проистицао је из њихове примене по­зи­тивизма којег су иначе, с осталим марксистима у својим критикама непре­кидно сахрањивали као „пузалачку грађанску идеологију, конформи­стичку пре­ма вла­сти“.

Данас је запањујуће да ништа од свега тога нису увидели ни две деце­није касније. Уопштеном тезом да је у социјализму једино оруђе критике управо тзв. позити­вис­тичка наука, само сам навукао бес неких прак­си­соваца. Они у томе нису видели ни пацку Кангрги због његове послович­не произвољности, а ни да им као зачетницима друшт­вене науке у социјализму, одајем признање на сте­пену тек нешто вишем од сирове пропа­ганде. Тим пре што сам „кри­тику пос­то­јећег“, па­рафра­зира­њем марксис­тич­ке критике капитализма и грађанског друштва, оце­нио као „конфор­мизам“ у соци­јализму у којем је марксизам на вла­сти, јер је то кри­тика која ништа не кошта већ само може да „засени про­стоту“ и донесе благона­клоност плебејских владара.

Одсуство схватања тако важне ствари осведочило ми је њихову групну нес­по­собност за саморефлексију. Били су онеспособљени идео­ло­шком остраш­ћено­шћу и нарци­с­­тич­ки фиксираном сликом о себи (као групи „за коју је знао цео свет“), услед чега никад нису били у стању да признају резултате до којих дола­зе млађи, као идеолошки растере­ћенији. Томе насупрот, били су убеђени да смо ми у ћорсокаку, јер не идемо за њима (о апсурда!), и штавише, били су увек спрем­ни за изливе беса на крити­чаре, подразумевајући да смо сви дужни да се окуп­љамо око њих као некаквог Политбироа.[5] Тих осамдесетих годи­на сами су осведочили да раз­говор с њима није могућ, да то не треба ни покушавати.

Михаило Марковић је као филозоф од свих њих писао јасније и јед­нос­тавније и у том погледу је данас, сред поплаве парафилозофског опскурантизма, пример за углед. У кри­тикама постојећег дру­штвеног стања соција­лизма никад није користио хегелијански жаргон као Кангрга. Напротив, касних шездесе­тих и током седамде­сетих година пред­њачио је управо откри­вањем непри­јатних чи­ње­­ница: да то­божња пролетерска партија нема ни две трећине радника у свом члан­ству (како онда може да буде „раднич­ка“?), да су сви економски показатељи привреде 1970. катастрофални, са зак­љу­чком да „власт која има такве резул­тате треба да иде и уступи место спо­соб­нијим и одго­ворнијим људи­ма“. У оно време то су биле критичке бомбе про­тив режима, а не распредања о дијалектици, про­тив експлоа­та­ције, оту­ђе­ња, бајања о „модер­ном појму праксе“ (М. Кангр­га), ко „пра­вилно“ разуме / не разуме Маркса, или па­ра­хај­деге­ријан­ска поезија о „пове­сном надо­ласку револуције и истин­ског бив­ст­вовања“ (Г. Петровић), итд.

Али, ни Михаило као филозоф науке и методолог никад није схватио значај тегобног искуства своје групе за друштвено-научну метатеорију. Зато је и за њега субверзивна моћ пози­ти­визма у соци­јализму остала једначина с једном непознатом, упркос томе што је исту реализовао у многим својим текст­о­вима кри­ти­ке владајућег режима. Услед тога, последњи спор имали смо на једној кон­фе­ренцији, лета 2001. – управо поводом трет­мана позити­виз­ма.

Други ћорсокак: 1965–68. – или лева опозицијаdéjà vue

Други стратешки промашај загребачки и бео­градски праксисовци починили су групно, после увођења привредне реформе 1965. године. Циљ те реформе био је да се преду­зећима препусти брига о себи, уз релаксирање државне контроле и већу уло­гу тржишта. Док је Тито деклара­тив­но уводио тржишну при­вреду, и узгред речено имао шан­­су да буде први рефор­матор соција­ли­зма, праксисовци уопште нису схватали историјски смисао тог по­кушаја, да је, што се Тита тиче, то био само трик, а што се здраве опо­зи­ције тиче – шанса! Уместо да су инсис­тирали на даљем току реформе, они су као заслепљени ултралевичари кренули троцки­стички, оптужбама да Тито издаје идеју соција­лизма, да нема једнакости, да се уместо социјализма развија „буржоаско потрошачко друштво“, и шта све не. Данас то само сведочи о сте­пену њи­хове ондашње левоидеолошке искључи­вости и одсуства слуха за реалност. Иако су путовали Западом као гостујући про­фе­сори и нису се гнушали гра­ђанског кон­фо­ра, код куће су га синовима и кће­рима одрпаног пролетаријата и сељаш­тва приказивали – као страшило. Диза­ти узбуну против „грађанског и потроша­чког друштва“ у земљи сељака сате­ра­них у градове, који су тек сазна­вала за миришљави сапун, по­чели да купују радио апара­те, фрижи­дере а потом и теле­визоре – заиста је било пер­вер­зно.

Радећи на књизи о бољшевичкој револуцији и левој опозицији у периоду 1917–1929, установио сам изненађу­јућу чињени­цу структурног иден­титета леве троцкистичке опозиције и наше праксис опозиције шез­десетих и седамдесетих година. Троц­кисти су деклара­тив­но тражили демо­кратију тек пошто би поиспадали с политичких функција и били против Лењиновог НЕП-а, стидљиве тржишне привреде која им је била разлог да грме против „обнове капитализма“. Прак­сисовци су ли­стом чинили исто: тражили демократију, а били за планску при­вреду, тј. били против привредне реформе, која им је била разлог да драме про­тив „обнове грађанског друштва“ и „издаје револуције“. (О томе, шире вид. Брдар, 2001: 599-611). После идеолошког преокрета током деведесетих година, кукаће што у земљи нема – грађанске класе!

С Праксис групом се, уствари, није догађало ништа ново под капом небе­ском – све је било већ виђено у Москви од 1923 до 1927. И док је Троцки био про­видан поли­тички калкулант који је могао да засени само москов­ске сту­денте, наши прак­сисовци као филозофи никад се нису питали како је то могућа демо­кра­тија уз админстративно контролисану економију. Наг­лашавали су захтев за пролетер­ском демократијом, али то је, чисто лењи­нистички, значило демокра­тију само за партијске представнике рад­ничке класе. С том идејом план­ске демокра­тије из планске привреде, логично су навлачили оптуж­бу за шупљикаву демаго­гију. Другим речима, и они су попут Троцког могли да привуку само студенте, а да им се пружила историјска прилика, завели би диктатуру попут Тито­ве од 1945. То већ ло­гички следи из зах­тева за „повратком изворним идеалима револуције“. Уз то, као безобзирни критичари робно-тржишног фетишизма, пракси­сов­ци су били спремни да у име једнакости народ, заједно с Титом, сатерају око зајед­ничког каза­на и у бараке с гвозденим креве­тима (у интересу „разоту­ђења“ и ху­мане функционалности), не схватајући по­следице лекција „у духу правог соција­лизма“ које су држали вођи социјалистичке рево­луције. Били су убеђени да ће и он те поуке схватити као и они: као „другарску помоћ на путу револуције“.

Трећи ћорсокак: 1968. година – или „преко хлеба погаче“

Студентске побуне маја 1968. у Француској и шире, бациле су вар­ницу и до Београда, што је уродило познатом студентском побуном 2. јуна исте године. Студенти су протестовали против обнављања класних разлика, црвене буржо­азије, социјалне неправде. Наводно је Београд том побуном био свет. Ћорсокак француских студената и њихових лидерчића био је у томе што су се повели за идејама Мао Цедунга и протолењинизма у време када су омладина и економија земље најбоље стаја­ли у историји земље. Заблудела деца тражила су „преко хле­ба погаче“, не сањајући да уз протолењинизам и маоизам могу само да остану без хле­ба, а да добију црвени концлогор. Ћорсокак наших катедарских рево­лу­ционара пракси­со­ваца и регрутованих студената био је у томе што су хтели нову социјалистички револуцију у земљи у којој је револуција била изведена две деценије раније и што су увелико оцвали револуционари били спремни да крв­љу бране њене теко­вине. Заблудела титоистичко-праксистичка омладина, скупа са својим професорима, тражила је такође преко „хлеба погаче“, само у дома­ћем кључу. Глава пуних титоистичке пропаганде и прак­сис кри­тике свега пос­тојећег, као невина деца, студенти нису сањали да иду у сусрет својој про­па­сти. А прак­си­совци као актери револуције, с искуством њене крва­ве стране, имали су моралну обавезу да децу заштите. Томе насупрот, повели су их у још један свој ћорсокак: да исправљају „де­вијације“ Титове револу­ције не би ли ост­ва­рили идеале материјалне јед­накости и дали прилог „ослобо­ђењу човечанства“.

У случају пракси­со­ваца није била реч само о тврдом левом ­дог­ма­ти­зму, него и о својеврсном лудилу од идеје (појам објашњен у Брдар, 2000: 323-29). Речено лудило види се из њиховог упорног инсистирања у три сми­сла:

1) да је права револуција још увек могућа, чега су се држали и у време када је радном народу свега већ било преко главе;

2) што су се инаџијски носили с режимом, упркос својој зрелој животној доби, као да је реч о групи ом­ладинаца, а не о људима са животним и рево­лу­ционарним иску­ст­вом.

3) У надгорњавању с режимом током свих осамдесетих година да су у праву.

Да­нас је запањујуће да су уопште нешто друго из сукоба с Титом мо­г­­ли да очекују.

У већ манифестном сукобу с режимом, те 1968, за који се знало ко добија а ко ће из­гу­бити, упорно су инсистирали на својим ултралевим ставо­вима и са­мом професорском улогом студенте усмеравали у про­паст. Тим пре што их нису штедели својих „еманципаторских“ идеја. Њихова пропаган­да увек је била привла­чнија за момке и девојке пристигле из брдско-каменитих предела него за оне с асфалта, за синове и кће­ри радника и сељака који су, под њихо­вом педа­гогијом, били жељни соци­јалне правде те градску децу гледали кроз нао­чари кла­сног ресантимана. Многи од њих, угле­дајући се на симулакрум ликове из рево­лу­ционарне и партизанске про­паганде ,били су спремни да јурну у ватру нове ре­во­лу­ције.

Као ра­дикална секта, праксисовци у то време нису могли да схвате да се ре­волу­ција, упркос промени света, ипак прилагођава логици живота и логично извет­рава, много пре него што се еман­ципује цео свет. За илу­страцију њи­хових адо­лесцентних сно­ва о дос­ледној револуцији, може да послужи Кангрга (1971). У том тексту, који је у највећој мери написан у фасцина­цији Титовим говором у Спли­ту 1961. године, аутор тврди да се рево­лу­ционар неумитно „квари“ већ до 30 го­дине жи­вота, напушта ра­ди­кализам и постаје малограђанин, јер жели жи­во­тни комфор, а заборавља на идеал. Тиме је открио рупу на саксији, као да пле­бејци не дижу ре­волуције да би живели као патрицији које успут побију, тек за сваки слу­чај. Уз то, познато је да су револу­цио­нари младићи и девојке, а да с го­динама пос­тају смиренији и озбиљнији. Аутор се противи основној логи­ци жи­вота (ко у мла­до­сти није револу­цио­нар, глуп је, ко је то у зре­лим го­ди­нама, луд је), и очигледно шири своје, и опредељење осталих прак­сис­оваца: они нису хте­ли револуцију ради кон­форног живота, као Тито, његова клика и радни народ целе земље, него ради остварења Марксових књишких идеала, укидања робног фетишизма који им је реме­тио сан и постизања материјалне једнакости једна­ких тањи­ра, коју су у то време одмеравали апотекар­ском вагом.

Порука Кангргиног текста, у коме зво­ни на узбуну због обнове, тј. „најез­де“ средње класе која ће „појести“ ре­волу­цију (као да су Хуни пред вра­тима)!, гласи да њу треба изве­сти поново: ради ели­ми­нације дотичне класе, а и Титове клике која је уве­лико „издала“ рево­луцију. То није изречено, али се види између редова (и то су Титови Кер­бери ви­дели, а прак­си­совци су се чудом чудили што их виде као „претен­ден­те на власт“). Али то није све: ос­но­вна порука текста је да револу­ци­онар на прагу тридесете, „ако је дос­ље­дан“, како би рекао Кан­грга, како при­ме­ти код себе знаке „дегене­ра­ције“, треба да изврши само­уби­ство. На крају, по­што је Кангрга за себе и по себи био револу­ционар, а текст је пи­сао по­што је увелико прешао тридесету, како га је завршио, једино је мо­гао „да је био досље­дан“ од свог асистента да захте­ва – да га у име очу­ва­ња чистоте рево­лу­ције одмах убије! Биће, ипак, да је као већ „искварен“ мис­лио слично Титу, који је са 70 го­ди­на живота знао да каже: „Ми, ревољу­цио­нери морамо бит’ вјећно мла­ди!“ − што, на срећу, није било могуће. Лу­ди­ло од идеје није карак­те­ри­сало само Кан­гргу и праксисовце, него је седамде­се­тих година захва­тало далеко ши­ри круг „илегал­не“ инте­лек­туал­не опо­зи­ције, чим је овај Кангр­гин текст био нашироко хваљен и слављен.

Четврти ћорсокак: осамдесете или „комплекс Доријана Греја“

Осамдесетих година временом је дошао до изражаја карактерни про­фил Пра­к­сис групе, да су још увек политичка секта, у Веберовом значењу појма, дак­ле као група која у име своје „истинске“ вере одбацује посто­јећи свет, то јест, Титов социјализам и реалсоцијализам уопште. Уз то, повремено су иска­зи­вали запањујућу комитетску нетрпељивост на пов­ре­мене критике, уз мани­фе­ст­ну спремност да људима лепе фластере пре­ко уста. То је значи­ло да су били спремни да цензуришу и ограни­ча­вају слободу говора, односно спроводе дек­ла­ративно анатемисан прин­цип ­„полити­чке подо­бности.“ Било је запањујуће како су система­тски рушили сопствени углед и ауторитет у очима припадника млађе гене­рације, а да тога ни једног тренутка нису били свесни. Арогантни онако у већини, подразумевали су да је свако дужан да прима и дели њи­хово мишљење о себи.

Пошто су актуелна збивања увек разумевали у огледалу сво­јих фантазија, праксисовци су своје кретање уназад увек разумевали као кретање напред, у правцу „једине алтернативе“. Тако се и њихов трећи стратешки промашај зби­вао врло постепено, у корак с неприметним падом социјализма. Од времена доласка Гобачова на власт осе­ћа­ло се нешто у ваздуху, бар што се тиче неких припадника моје гене­ра­ције. Био је то осећај узалудности, да нема смисла ради­ти било шта, ако мора да буде марксистички. Тих година нисам ништа објав­љивао, по цену да останем без посла.

Неспособни да запазе симптоме смрти социјализма, или да увиде беспер­с­пек­тив­ност марксистичке идеологије те на време потраже алтер­нативе, подсме­вали су се реформама Гор­ба­чова као „пукој козметици режима“ и без прете­ривања били камен око врата свакоме ко је држао до науке, а овако или онако био у њи­ховој близини. Како и не би када су се и даље, као и шездесетих годи­на, држали свог прећутног начела које би иначе пот­писао сам Тито и сваки ко­ми­тет­лија: да је „мисао, наравно, слобод­на, али у окви­рима марксистичке идео­логије“![6] Зато су у време видљивог пропа­да­ња социјали­зма у јесен 1989. објав­љи­вали књиге о „могућ­ности рефор­ми“, а нису разумели ни сми­сао пада Бер­лин­ског зида. У том уверењу достојном Доријана Греја, да „сви старе, само смо ми млади“, временом су постали потпуни аут­сајдери. Уосталом, ниш­та није било боље ни с осталим марксистима у свету, укљу­чујући њиховог лидера Јир­гена Хабермаса.

Где су били у идеолошком смислу, види се из две следеће епизоде:

Прва епизода: априла 1989. држим у Институту предавање у којем аргу­мен­тујем две тезе: 1) да су рационалност и интелектуалност неспо­јиви с поли­тич­ким радика­лизмом, те да не иде синтагма ум и рево­лу­ција него само безумље и револуција; 2) да је фигура тзв. „критичког интелек­туалца“ у ствари фигура ау­то­номног гра­ђанина, одакле следи да дотична фигура постаје анахрона и суви­ш­на довр­ше­њем грађанске еманципације (вид. шире, Брдар, 2003: 53; 2005: 403-06). На то, један праксисовац, данас више познат по припадности владајућој стран­ци него по свом (иначе скром­ном) делу, приговара ми да се „залажем за грађанско друш­тво“ и да сам „одступио од марксизма“. Тачно је, одговорио сам, гледајући га као залуталог Дон Кихота.

Друга епизода: октобар 1989. Увече на ТВ гледамо полицијско батинање народа у Чешкој и у Немачкој око Берлинског зида. Једно пре подне, сви прак­си­совци у Инс­титуту на окупу, изузев Михаила, комнтаришу догађаје. У једном трену­тку кажем: „Људи, Богу хвала, ево, пропада комунизам! Још мало па готово.“ На то они узвратише хорским смехом, с призвуком потсмеха. Схватио сам да сам у друштву непоправљивих марксиста, и да сам им се замерио, што помињањем Бога, што најавом краја комунизма. Али, само недељу дана касније Зид је пао, и кренула је друга идеолошка прича.

И тако смо, с праксисовцима и њиховим добрим ученицима здру­жени у ге­не­ра­циј­ској неспособ­ности да самостално радимо и мислимо, распад соција­лиз­ма дочекали потпуно неспремни:

1) зато што су ширили веровање да се „то тамо“ тиче само реалсоци­ја­лизма, а ми смо као били „нешто друго“;

2) да „то тамо“ неће ни имати бог зна какав домет, да ће све бити пацифи­ко­вано, као што је било августа 1968;

3) што су готово сви праксисовци, а с њима мноштво других, мислили да се наш социјализам „још може поправити“. (У ствари, многи су то исповедали јер је било конјуктурно, а како се касније осведочило, нису мислили ништа. Као што не мисле ни сада, док опевавају либерализам.)

4) Што су, као и остали марксисти, мислили да је парла­мен­таризам, плура­лизам, „буржоаска превазиђена ствар“, просто речено, што нису били у стању да мисле мимо марксистич­ких шема. (Зато су гајили илузије о „плура­лизму у окви­ру Социјали­стич­ког савеза“, као Светозар Стојановић, или о „беспартијском плу­ра­лиз­му“, као Михаило Марковић).

А још неспремнији дочекали смо распад и разбијање Југославије.

Поробљавајући садржај

Следећи је мит о њиховој мисаоној отворености као професора-пре­давача. Тај мит има два дела:

Настава на факултету, најчешће препуна марк­сизма, личила је на рад пар­тиј­ске школе или чак на рад илегалних пар­тијских кру­жока на којима се „“про­рађује“ револуционарна литература; само што није била 1932. у Краљевини СХС, него 1972, с комунистима на власти. Највише се распре­дало о младом Марк­су, парарелигиозној теми отуђења, хуманизму правог соција­лизма, „изда­ној“ и „правој“ рево­лу­цији. Семинари су се сас­тојали од прича о тактици и стра­те­гији рево­лу­ције, прежвакавања Лукача с тоталитетом и дијалек­тиком, Троцког и осталих, а уз посебне одломке сурових идео­лошких кри­­тика свеколике бур­жоаске мисли, у којој су нам откри­вали да ништа изван марксизма не вреди ни три гроша.

Њихова предавања, углавном су била про­лон­ги­ра­ни маркетинг ре­во­лу­ци­је у утопијској нади да се може поновити, овај пут успешно и без „издаје“. Ту опаку фантазију ширили су међу студентима зато што су пропаст револуције, како сведоче њихова и штива ос­талих марксиста, видели искључиво као питање „пок­варењака у редовима“.[7] Што се мене тиче, с тих часова сам углавном план­ски „одсу­ствовао“, јер сам био запањен чињеницом да сам на Филозофском факултету чи­ном уписа упао у оно од чега сам до тада бежао (од „гњаваже“, то јест индоктри­на­ције коју смо има­ли сваки дан на сваком кораку). Због тог одсуствовања, на крају семестра 1973. Михаило и ја смо констатовали да се још увек не познајемо.

Унутаргенерацијска разлика била је садржана у томе што су сту­денти у већини њима били фас­цинирани. То што је мањина нас била резервисана може се објаснити чињеницом да смо, као градска омладина већ били захваћени рок културом, пре него што смо ста­сали за факултете. Уз то, ишла су породична ис­ку­ства са социјализмом и кућно учење да је реч о „ша­ре­ној лажи“ у коју, ето, „за не веровати“ верују ста­рији. Временом сам штошта научио о прогре­сивној улози репресије у рашире­ности тог веро­вања и диригованом узвикивању па­ро­ла. Наро­чито после 1968. када је за мене, као и многе друге, Тито умро, с оним батинама на Новом Београду, чему сам 2. јуна око 12.30, на путу у школу при­суствовао из тролејбуса, на силу зау­стављеног малтене сред „бојног поља“. Касније смо ми, деца с асфалта, тражећи спас од сивила под црве­ном зас­та­­вом, у бекст­ву од партизанштине, индо­ктри­нације и ла­гарија у пер­верзном раскораку од стварног живота, прибе­жиште нашли у рок музици, том лукавом „производу западног империјализма“. Она нам је била привлачнија од радних акција и зва­ничне педагогије за револуцију јуришом на брда и долине. И када сам дошао на факултет за мене је тзв. рево­луција већ у сваком пог­леду била мртва ствар о којој нисмо хтели ни да мис­лимо. Карл Маркс нам је био последња рупа на сви­ра­ли! Како онда не бих био запањен загри­же­ношћу прак­сисоваца и нарочи­то сту­дената којима није требало много да усп­лам­те. Као и због сазнања да ћу Марк­са мора­ти да читам за пет-шест пред­мета! (Овде је неко пао с Марса – мис­лио сам тада.) Био сам, нарав­но, наиван: ајд, што у Тита и социјализам верују радници, поли­цајци, официри, па и мноштво омладине, али професори – па зар они не би требало да имају бар неки критички однос?! Пошто су се студенти листом лепили за прак­си­совце о томе ни са ким нисам раз­го­варао, тим пре што се знало да све врви од студената-доушника. Нису ми били привлачни ни њи­хови ван­нас­тавни кружоци на факултету, који су почи­њали Интерна­цио­налом. И касније су, током осамдесетих година у својим кружоцима „црвених уни­верзитета“ оку­п­љали жртве соц­ре­а­листичке педагогије, које су биле спрем­не да јуришају на барикаде. Током следећих два­десет година у рево­луционарној доследности, док је живот пролазио поред њих, они су упорно, са­ња­рили о ре­волуцији и чекали Годоа, односно „прави тренутак“. Али, уместо њих увек их је чекала поли­ција а почешће и тамница.

Та секташка спремност да се студентска омладина жртвује за сумњиву иде­ју, била је основни хендикеп за улогу ствар­­ног просвећивања, макар речима: „Кло­ните се, децо, ово је опасна игра и наша борба. Није ваша!“ Напро­тив, троц­­ки­стичка неодговорност, уз бездушност у амбалажи хума­низма мла­дог Маркса, рацио­нализовани донкихотовском фан­таз­ијом „свет­ске ре­волу­ције“ водили су их одлучности да револуцију дижу туђим, студентским гла­ва­ма. На­рав­­но, у вери су да ће им се брзо прид­ру­жити радничка класа која, како је Маркс генијално писао „нема шта да изгуби“.

А како су касније неки њихови најприврженији ученици, једни за другима допа­ли тамнице, никад нису ризиковали и побунили се за њих. За то нису имали ни грађанске ни пролетерске храбрости. Или су их ценили као „по­т­рошни мате­ријал“ револуције. Управо због тога, правед­но је напо­менути да су услед тих ре­во­лу­цио­нарних искус­тава многи из њихо­вих кружока изашли као душев­но ош­тећени, да се нису опоравили до дан-данас.

Форма слободе

Други део њихове наставе било је колективно инсисти­рање на самостал­ном мишљењу студената. Тиме су нас дословно урнисали, јер је уз сваки проблем ишло питање: „Јесте ли прочитали? Шта ви мислите о томе?“ Док су у погле­ду садржаја предавања, у поређењу с осталим марк­­систима предавачима, били специфични само по већој идеолошкој гус­тини часо­ва, по питању форме били су за своје време јединст­вени. Данас се то зове интерактивна настава.

Међутим, управо у њој исказивали су своја ограничења. Праксисовци нису марили за то што том формом трљају Аладинову лампу из које ће кад тад груну­ти заиста сло­бодан и независан дух. А кад год се то дешавало, показало би се да нису у стању с њим и да се носе. Током осамдесетих година бивало је све јас­није да им је форма постајала претешка због садр­жаја – кад год је неко заиста испољио толику самостал­ност да је почео да на­рушава неко од светих места марксизма, нарочито њиховог, креативно-отво­ре­но-хума­нистичког.

Другим речима, праксисовци су своје декларисано начело слободног и отво­реног мишљења увек заступали с имплицитним императивом о потпуној сло­бо­ди мисли „у границама марксистичке идеологије“. А пошто је „креативни“ мар­к­сизам, за разлику од „догматског“, за прак­си­совце био „отворен“, тј. без гра­ница, то је у њиховом подразумевању и пред­ра­зумевању слободно мишљење у пуној садр­жин­­ској вредности морало да се поклапа – с марксизмом. Само тако можемо да објас­нимо њихова искрена запрепашћења када се суоче с неким, мла­ђим од њих, ко оспорава или одбацује марксизам, или њихову праксис фило­зо­фију.[8]

Примена поменуте форме сло­бод­ног дијалога исходима је води­ла у два прав­ца:

– у првом, то је био демагошки вештији начин при­влачења у коло­течину марксистичке идеолошке индоктринације у којој су студенти завршавали у илу­зији да су њихови следбеници постајали потпуно само­стално. Резултат је био „кварење“ омладине јер је постајала спремна да изађе на улицу и тражи „нас­тавак револуције“, која је по мишљењу сат­рапа на власти била готова. Многи су, тако регрутовани у периоду 1968–86, отишли у пропаст.

Други ток, до краја реализоване форме мисаоне слободе, одводио је од њих, од марксизма, социјализма и револуције, нарочито на позадини искуства 1968. коју смо ми, урбана омладина седамдесетих, памтили као сведочанство о истини Титовог преварантског тиранског режима, и који смо „инстинктом ума“ имали резерву и према свеколиком марксизму и његовим „креа­тив­ним“ достиг­ну­ћима.

У овом другом случају, резултат је био сасвим посебно „кварење“ студент­ске омла­дине, јер су сви који су увежбали самосталност до сумње у света општа места марксизма и социјализма били осуђени на остракизам како од стране ре­жи­ма, уз ризик егзи­стенције, тако и од стране самих праксисоваца.

Како би који припадник млађе генерације осведо­чио самосталност неком критичком опаском према марксизму или Марксу, или исказивањем симпатија за западну „фор­мал­ну“ демок­ратију и либерализам, с њима би у блажој форми до­­жи­вео исто што и они од Тита – „искључење из друштва“. Ту је била њихова генерацијска граница и унутаргенерацијски глајх­шалтунг. Ето разлога зашто се и Михаило, као и остали, разилазио са сва­ким ко није делио његова марк­сис­тичка уверења.[9]

И као што су слободу схватали у границама марксизма, тако су осам­десетих увелико и неосно­вано подразу­мевали да је њи­хов проб­лем и наш, тј. да смо и ми, стасали у соци­јализму, дужни да носи­мо њихо­во бреме; да је сасвим при­род­но да нас затуцавају својим фикс-идејама, ни­када се не питајући да ли је нор­­мал­но то што нам нико, па ни они сами (као слободари), у ствари никад нису омогућили први прави избор: хоћемо ли да будемо маркси­сти или не? Судећи по ономе што неки од њих говоре последњих година, изгледа као да су се листом борили за либерализам.

Данас се може рећи да је, с обзиром на ту идеолошку презаси­ћеност и дри­ло­вање револуцијом, искључење праксисоваца с Фило­зофског факул­тета, за нас студенте који нисмо јурцали за њима нити били заслеп­љени левича­ре­њем, било осло­бађајуће и прилика да се мало бавимо и науком. Дакле, идеја да је тиме Универ­зи­тету почињена „неотклоњива штета“ такође је мит и заблуда која траје, ето, до дана данашњег. Штавише, наука је, тада под именом позитивизма, добила нешто више простора, што није било видљиво због тамних облака који су се наднели услед њиховог одстра­њи­вања, чијем су гомилању, својом кукњавом, доприносили они сами, праћени халабуком својих трабаната.

Филозофија? Ви то озбиљно?!

Данашњи млади људи који улазе у науку углавном не знају с које стар­т­не основе су почели Михаило Марковић и остали праксисовци, као студенти одмах после рата: с аналфабетског (без претеривања ре­чено) нивоа дијалек­тич­ког матери­ја­лизма, који с озбиљном филозофи­јом нема ништа колико има с ли­те­рарним ужа­сом и интелектуалном демен­цијом под окриљем „најсветлијег идеа­ла чове­чанства“. Фило­зофију је у овој земљи најпре до дна сро­зала њихова рево­луција у којој су учес­твовали ду­шом и срцем. Студије су завршавали слушајући све пред­мете код једног јединог профе­сора (!) који је своју „грађанску“ прош­лост понајбоље брисао потписивањем спи­скова за стре­љање „буржо­аских“ профе­со­ра, укључујући и зна­мениту Ксенију Ата­на­си­јевић! Њего­ви хорор-испи­ти изгле­дали су овако: „Коле­га, прочитај­те прве две строфе Парменидове Поеме и тума­чите их дија­лектичко-мате­рија­лис­ти­­чки!“ Фи­лозофија је тек морала да се вади из тог подрума историје, због влас­ти суве­рена, бивших суте­рена, и лудила њихових траба­ната. Када су га, предво­ђени Михаилом, на крају сменили, уместо једног професора са десет марксистичких предмета, добили су тих десет предмета са исто толико марксистичких професора! У исти мах, дух свргнутог профе­сора тријуфовао је кроз све професоре Фило­зоф­ског факул­тета за следеће четири деценије.

За праксисовце као генерацију, с приказаном образовном позадином, фи­ло­зофи­ра­ње у духу младог Маркса, уз крити­ку стаљинизма и снове о новој, пра­вој рево­лу­ци­ји, било је огроман корак нап­ред. Њихова филозофија била је део идео­ло­шко-политичког про­јек­та фило­зоф­ског оп­­рав­дава­ња Титовог ревизионизма, што је и за њих било епохална ствар (на начин личне улоге „у светској рево­луцији“). Она том епо­халном прома­ша­ју припада и мимо њега – само је све­до­чанство времена. Поетичка пропаганда револуције, без саме рево­лу­ције, нема никакав значај.

Праксис филозофија је, дакле, с Титом прошла фазе успона и суно­в­рата. На почетку у другарској слози, на крају у непријатељству. С њим дошла, с њим је и отишла. Филозофски смо били значајни у свету шезде­се­тих година, пре свега захваљујући Титовом експе­римен­ту vis-a-vis СССР-а, а не због аутен­тично фи­ло­зофског произ­вода. Прак­сис филозофија је у време успона имала одјека у свету искључиво у леви­чар­­ским круговима, другде није постојала. Из перс­пек­тиве мањинског дела моје генера­ције, то је био огроман корак за њих, али сасвим безначајан за нас који смо још пре доласка на факултет били пре­сити социјализма.

Праксисовци су и у погледу филозофског достигнућа такође ишли уназад, уверени да иду напред. Хипостазирањем човека као стваралачког бића које ре­во­луцио­нарно ствара свој свет, несвесно су, и са закашњењем од три деце­није, тек ударали филозоф­ске темеље соцреализма и соцреа­листичке педа­го­гије. Као жртве заблуде да је темеље тој поетици обезбеђивао дијалектички материја­лизам, исту су у фи­лозофију увели пошто је истерана из уметности де­сет година раније, е да би тек после 1968. узе­ла данак међу студентима. Ово делује зачу­ђујуће само на први поглед. Иначе, узмите у руке текстове Ми­ла­на Кангрге, Михаила Марко­вића, Гаје Петровића и осталих о човеку, прак­сису као рево­лу­цији, ради­калној промени света и трансцендирању постојећег, а с друге стране ставите чу­ве­ну соц­реа­ли­стичке слике Герасимова и Кољубајева. Видеће­те исто: оно што прои­стиче из њихових текстова управо је јунак са слике: човек-радник с чеки­ћем у рукама, огроман као Гуливер или Титан, а око њега бедно и през­рено пос­тојеће, ситни људи, малограђански Лилипутанци, ситне зграде, брда и доли­не, постојеће које он превазилази гигантским кора­цима. Дејство њихове педаго­гије у фузији с неизбежном партизанском педа­го­гијом у опште-образов­ном систему, узгајало је у усијаним студен­тским главама ­опасну легуру: Ја, јунак револуције, хоћу да мењам свет! Једино су заборављали да децу упозоре о пос­ледицама „ју­риша на небо“, у земљи у којој су на власти они који су то већ јед­ном учинили, шаљући под земљу десетине хиљада невиних жртава.

Њихово филозофирање углавном је било плакатско-пропа­ган­дно, или, како се то данас каже, маркетиншко. Другим речима, било је у функ­цији пропаганде „истинског социјализма с људским лицем“ и узгајања илузије да је револуција могућа без бронзаних чизама и гвоздених зуба. Притом, никада нису налазили разлога да преиспитају, да ли несумњив „хуманистички“ карактер Марксове фи­ло­зофије уопште може да значи да ће његова „истинска“ револуција бити ху­мана. Тај non sequitur за њих никад није постојао.

Ова оцена о плакатском филозофирању нарочито важи за Милана Кангргу који је засењивао простоту жаргоном немачке класичне фи­лозофије и због тога био слав­љен у Београду. Поред тога што никад ништа од те традиције није темељно расправио, јер је целокупну филозофију гледао као слушкињу револу­ције, сво­јим највећим достигнућем осамдесе­тих го­дина – које је гласило ”Етика или рево­луција“ – побркао је рачуне хумани­стичком опре­дељењу колега: када је преко Фих­теа и Хегела дошао до открића: „Што је више револу­ције, то је мање ети­ке!“ (Канг­рга, 1983а: стр. 13 и даље). Иначе, дотични филозоф је био жива бур­леска – као професор етике, студентима је деценијама говорио против етике (ети­ка није могу­ћа!), а за револуцију! Његов ученик, предавач онтологије, гово­рио је сли­ч­но: онтологија није могућа! И пракса, и онтологија, и етика, „пов­јесно“ су пре­расле у револуционарно догађање! Дакле, само револуција!

Његово велико откриће било је одавно познато живим сведо­цима доласка сваке револу­ције, па и наше, од јесени 1944. За схва­­тање фор­муле „Што више револуције, то мање етике!“, грађанима тада нису били потребни ни Фихте ни Хегел, довољан је био сусрет са санкилотима с револверима о пасу. Није ли то била гротеска: одсуство етике због револуције која једе живе људе, за Кангргу је постало фило­зоф­ско откриће светског ума које треба хвалити – и примењи­вати, тек четр­десет година касније![10] Иначе, и испо­ве­дање хуманизма бив­ших револу­ционара било је тако лако могуће зато што нису знали за слоган у бољ­ше­вич­кој штампи из феб­руара 1918: „Ми истреб­љујемо буржоаску класу. То чинимо у име чо­вечанства и хуманизма!“ (вид. Брдар, 2000: 260фн85).

Фантом праксисовског дела је као коцка леда: без одговарајућег сун­цобрана марксистичке идеологије оно се топи и од ње остаје само траг или сведочанство вре­ме­на вели­ких илузија, адолесцентне наивности зре­лих људи који су мислили да су дорасли историји и стаљи­нис­ти­чкој сатрапији, сведочанство о фантази­ра­њу услед којег су своје ћорсокаке не­пре­кид­но нудили у ретори­чкој амбала­жи ал­тер­натива.

Пошто је праксис филозофија била искључиво парафраза фило­зофије мла­дог Маркса прилагођена про­јекту утемељења само­управљања и вери у револу­цију, није ни чудо што нико (поготово ни један пракси­со­вац) током осамдесетих година није покушао да том филозофијом уради били шта значајно, а да то не буде већ одурна песма револуцији. То једнос­тав­но није било могуће, то је истина и треба је рећи у ово време нових, на силу кон­струи­саних, идолатрија и ми­стици­зама.

Без идеологије која је отишла у историју, и без прогона који их је уздигао, праксис филозофи никад не би имала зна­чење и зна­чај какав су имали. Данас бис­мо само говорили о групи социјали­стичких професора углав­ном осредњих ка­пацитета без икаквог значајнијег достигнућа за постсоцијалистичко доба. Они нам у ствари нису оста­вили никакво наслеђе, њихова про­дук­ција одлази у забо­рав с хиља­дама текстова осталих марк­систа, који су их иначе по задатку про­го­нили, а с којима нас данас здру­жено индо­ктрини­рају неоли­берализмом.

Маргиналија о „модерном појму праксе“

Праксисовци су у својим текстовима неб­ро­јено пута наглашавали да појам праксе тумаче у изворном Марксовом облику, и да је у „правом смислу“ прак­сис синоним за револуцију. Мада су се непрекидно позивали на вољеног младог Марк­са, код овог нигде нема термина праксис, а поготово нема тезе да је пракса исто што и револуција. Све о чему Маркс говори је пракса у смислу предметне дела­т­ности човека као предметног бића.

Прак­сис фило­зофија је, како у погледу значења основног појма, тако и у ра­зуђенијем виду, резултат сања­рења ужарене рево­лу­ционарне главе над текс­том младог Маркса. У тој ватри појам praxis су појмовно свели на poiesis, на про­из­вођење, а овај уни­вер­за­лизовали до „једине истинске праксе“ – у виду ре­во­лу­ције (коју су доживљавали као врхунски вид уметничког стварања!). Основ­на једначина била је „модерни појам праксе=прак­сис=рево­лу­ци­ја! с варија­ци­јама: „пракса као рево­­луција“; „рево­луција као пра­кса“, „фило­зофија – миш­ље­ње праксе“, „фи­ло­зо­фија − мишљење рево­луције“. [11]

То је онда значило да је праксис филозофија синоним за фило­зофију револу­ције или, како је то Гајо Петровић неуморно понав­љао: „мишљење рево­луције“. То је одговарало духу њиховог рада на тачно одређен начин. Они, наиме, никада нису критички промишљали ниједну рево­луцију, не рачунајући куцање на ода­в­­но отворена врата у виду парафразирања кри­тике стаљинизма, чије репли­ко­вање је шездесетих година режиму било добро дошло. Никада нису присту­пали катастрофи стаљинизма с чињеничне стране. У том погледу остали су у оквиру Хрушчов-Титове критике култа Стаљинове личности. Што се југо­сло­венског случаја тиче, ту су остали на Кангргином открићу са четири деценије закаш­њења: да „ова земља није дорасла за социјалистичку револуцију и да се ова није ни десила“. Мишљење рево­луције било је пролон­гирано опевавање и идеа­лизо­вање револуције у прози, као једине истин­ске делатности „достојне чо­века“, пропа­гандно филозофи­рање, или пропагирање револуције у амбалажи фило­зофске термино­ло­гије. Имајући то у виду, сасвим је природан закључак да је до­тична филозофија имала смисла док и идеолошка слава и хвала револу­ције, и да за филозофију не може да има некакав значај.

Томе иде у прилог и њихово тумачење централног, „модерног појма прак­се“. За то је био заду­жен Ми­лан Кангрга, у кружоку незванично признат као „нај­бољи поз­навалац „њемач­ке класичне филозофије“. Он је, врше­ћи ту дуж­ност, до­шао до једног од својих чуде­сних открића: Платон и Аристотел су разд­вајали праксу и теорију, а од Фихтеа до Хегела образован је модеран појам који се кара­к­терише праксис-поиесис-техне-тхеориа јединством. Арис­тотел је знао за ове компоненте, али „повјесно“ није био у стању да их повеже у једин­ст­во (вид. Кангрга, 1983б: стр. 20, et passim). Пошто су Фихте и Хегел то учи­нили, то је њихова филозофија „мишљење револуције“, јер тај модеран појам ”ни­је ништа друго до револуција сама“. Ово није само „пројекција“ пусте жеље и его­ма­ни­ја­кално подређивање идеологији револуције чак и Фих­теа и Хегела, него швин­д­лерска повр­шност у при­виду мисаоне дубине.[12] Наиме, Кангрга „вели­ку фило­зо­фију“ прави од ком­би­нације тривијал­но­сти и еле­ментарне грешке. Греш­ка је у томе што под­ра­зумева да Аристо­телове четири врсте делања заиста важе за кон­кретна делања, као што социо­ло­зи греше када подразумевају да Вебе­рова чети­ри типа делања (вредно­сно-рацио­нално, циљно-рацио­нално, тра­ди­цио­нално и афектив­но) важе за конк­ретна друштвена дела­ња. Те поделе су аналитичке, а не описне. (Кангргина идео­ло­шка заслеп­ље­ност индуковала је неспо­собност за ос­но­­вно ана­лити­чко разумевање ствари). Када се то схвати, постаје јасно да Ари­­сто­те­ло­ве појмовне врсте, као Веберови типови, улазе у састав било којег кон­к­­рет­­ног делања, јер ово мора да их све четири поседује као своје конститу­тивне компо­ненте. (Онда се конкре­тна делања категоришу према при­мату једне ком­поненте, што наизглед излази на исто). Другим речима, три­ви­јал­ност је у томе што било које делање у свом скло­пу садржи функ­цио­нално једин­ство: пра­к­­сис-поиесис-текхне-тхео­риа. Кан­гргина рево­лу­­ционарна суровост састо­ји се у томе што је свеко­лико „истин­ско“ де­лање свео на ре­волуцију и само њој приз­нао јединство че­тири ком­по­нен­те. То није било само вредностан, него и вред­носно-силеџиј­ски суд. Иста суровост карак­терише и остале прак­си­соваце који су ње­гово „откри­ће“ хвалили и сла­вили.

Неће бити сувишно истаћи да је већ централни појам Праксис фило­зо­фије био жариште сукоба с Титом. Када често понављане ставове као што су: „Пра­ксис најбоље могу примењивати филозофи“ (Праксис, стр. 11), и „Праксис је само тада пра­ва праксис када је револуционарна“, (исто, стр. 17,18), проистичу две ствари: 1) да је револуцио­нарност критеријум „праве“ праксе, а истовремено „права“ праксис је била критеријум револу­цио­нарности; и 2) само можемо да конста­ту­јемо да су Тито и Кардељ добро прочитали, да се праксисовци намећу као „једине праве вође револу­ције“, односно да „хоће власт“. Коначно, „праву теорију“, као компоненту „праве“ праксе, имали су „тамо неки професори“ а не тадашњи владари у име радничке класе.

Такође и њихова програмска теза, да правог социјализма не може би­ти без познавања „саме бити“ Марксове филозофије (ово им је било неб­ро­јено пута поновљено опште место), значила је неумитан сукоб с Поли­т­би­роом и Титом лично. Како и не би када је значила да вођа револуције мора да има фило­зо­фског знања како би ту „бит“ познавао. У то време нико није видео шта из тога нужно следи: Или ће они постати учитељи самомо Титу и осталим студентима марксизма с митровачке робије око њега, или ће он њих прогласити за непри­јатеље социализма који „одсту­па­ју од марк­сизма и дијалектике“. И у идеокра­тији каква је била на делу, Тито је и то, и њихова минирања „самоупра­вљања“ чињеницама, с правом протумачио као претен­зију на власт, а они су били дужни да то имају у виду. Заборављали су да имају посла с ауто­ри­те­том који се не може преваспитати, јер он је (био) први дру­шт­вени вас­питач. Тако­ђе и то да је Тито први критичар и да пред њим немају шанси у дијалек­тици. Quod vicet Jovi, non vicet bovi.

Пети ћорсокак: 1990–99 – од фарсе до бруке

Европска лева интелиген­ција с марксизмом у историји, између два рата, сама себи је приредила трагедију. Праксис група је као реплика (већ виђене) леве комунистичке опозиције, од свог почетка шездесетих годи­на надаље, била фарса, да би њени припадници с неолиберализмом деведесетих година заврши­ли као потпуна брука. Михаило је учесник и актер прве и друге, али не и треће епизоде, и у томе је била ње­гова предност.

На почетку деведесетих година Михаило Марковић је, као искрени заточе­ник идеје хуманог соција­лиз­ма, остао уве­рен да се стање ствари још може поп­ра­вити. Вођен том вером прикључио се Мило­шеви­ћевој партији реформисаних кому­ниста. Тим по­тезом је починио катастрофалну греш­ку јер је показао да, због при­вржености идео­ло­гији, није у стању да пош­тује себе, кад је дозволио да падне у (не)милост апаратчика. То је урадио у складу са својим уверењем, у време када истим, наиме постојаним уверењима, више није било места. Оста­ли прак­сисовци су са својим ученицима забр­љали још више када су, као и го­тово сви левичари у Европи, капи­ту­ли­рали и по­стали естрадни аквизи­тери нео­либерализма, попут маркси­сти­ч­ког идола Хабер­­маса и свих троцкиста листом.

Прва брука европске левице била је у неспособности да се иоле предвиди пропаст социјализма. Другу бруку левице чини унисоно „прелетање“ после пада Бер­линског зида, после ког су тобоже уверени марк­си­сти постали ватрени заступници нео­либерализма и свега против чега су се борили. Скандал је у томе што се осведо­чило да и чувена имена „креативног марксизма“ у својој ауто­номији за­висе од реалсоцијализма којег су у својим радовима ого­варали на пасја кола (пао овај, попадали и они – системом домина). И као да од некад во­љеног Марк­са никад ни реда нису прочитали, нити икада о њему ишта написали, и што је најгоре, као да деценијама нису тровали генерације ужагрених студената, одједном су почели с по­х­валама дојучерашњих лудости ка­пи­­тали­зма и „слободе тржишта“, да народу узгајају фанта­зију како ће са Запа­да доћи неки доб­ротвори препуни пара, да нас економски опораве и по­литички унапреде правом демок­ра­тијом – зато што нас воле.

У таквој прерасподели на ветрометини историје, Михаила су, као противника глобалне (он би рекао, глоба­листичке) струје, готово пре­зрели и отписали, у првом реду бивше колеге-саборци. Ови се заједно са сво­јим бив­шим прогонитељима, партијском квази­ин­телигенцијом која је живела на јас­лама партије и државе, и с одавно оцвалим ученицима, током последњих пет­наест година намећу јавности као узур­па­тори-предс­тав­ници из­ми­­шљеног грађан­ства уместо раније измишљаног про­ле­таријата. Сливени заједно у масу новоко­м­­по­нованих либе­рала, поста­ли су безрезервни заговорници неолибе­ра­лизма, евро­пејства и евро­а­т­лантизма.

И само због те здружене акције времешних праксисоваца, њихових ученика и анонимуса жуто-плаве провенијенције, Михаилу Марко­ви­ћу се нису, како ваља, одужиле две институције у којима је оставио дубок траг: ни Фило­зофски фа­култет ни Српска ака­­демија наука. Бивши прак­си­совци, Миха­и­лови саборци-слободари, себи су допу­стили скандал, да сауче­ст­вују у обнови остра­киз­ма. Програ­миран заборав имена Михаила Марковића у реченој режији само говори шта су с оним ко друкчије мисли спремни да ураде данас, кад сва­ко­дневно причају о Европи, слободи мисли, демократији.

После 2000: брука и рехабилитација

А онда је историја, та недостижна играчица, свима нама натр­љала нос овом светском кризом капитализма у подмаклој фази империја­лизма. Демо­кра­т­­ски Запад нам је 1999. показао своје право лице, бомбама и авио­нима, какво сада показује у Либији, на срамно ћутање слободара који су одавно душу продали Вашин­г­то­ну. А од октобра 2000. наовамо, либе­рална Си­рена, на чији зов полетеше све аутономне главе левичара, прак­сисоваца, лумпен инелектуалаца и беспосличара прешлих у поли­ти­ку, открила се у својој истини као глобали­стичка Аждаја! То што је Запад финасирао њих, као блудне синове који су до пада Зида булазнили о комунизму и све бацали на његову карту, да би се деве­десетих безрезервно бацили у загр­љај либерализму, током ових десет го­ди­на наплаћује свима нама, пљачком земље, под изговором тегобне тран­зиције и приватизације у коју се „држава не меша“. И опет не може да се дође до речи од истих ликова с другом идеологијом у устима, коју су као млади испљували. Сад намрш­тена чела гле­дају сваког ко је против ње, као што су пре 1989. гледали сваког ко је био – за њу.

И ко је онда међу праксисовцима био у правупогледамо ли данас ову рин­гишпил-лакрдију која се одиграва пред нашим очима: да ли Михаило Марковић, који је упркос паду социјализма остао веран леви­чар­­ским идејама со­цијалне правде и могућности хума­нијег света, или његови бивши саборци који су се при­х­ватили неолибералне бајке, и десет година једу из тањира у који су деце­нијама пљували?

Зар онда неког може да чуди закључак да су праксисовци и овај пут про­па­ли, као и раније у својој каријери. Почели као варљива нада ове земље, завр­шавају, ево сада, као њена (или наша) невиђена брука. Ако је Михаило Мар­ковић с њима био два пута, овај трећи пут био је у праву; као редак изузетак у земљи у којој до 1989. није могло да се дише од мар­к­систа. Није се избрукао у времену у којем су га бивши саборци отписали као црну овцу, у времену бруке свих вредности и идеала.

У фан­тазији да су нешто дру­го, преостали праксисовци и верни им ученици још увек се труде да свој последњи ћор­сокак на­метну овој земљи као „једину алтернативу“. По ко зна који пут уверени да сви око њих тону у заблуде, били су пред­од­ређени да, идући за својим ћор­сока­цима као алтер­на­тивама, завр­ше у запећку ис­то­рије. Само што овога пута, ослоњени на зид Империје, као своје­вре­мено на зид Титове владавине, у пропаст и ћорсокак за собом вуку целу земљу!

Од њихове буке и медијске какофоније која је „у име слободе“ покрива, не могу да се чују аргу­менти који разобличавају њихово лицемерје: да то што нам долази са Запада није алтернатива, да је тек то епо­хални суноврат услед најезде напу­де­рисаног и исту­ши­раног варварства уоквиреног то­та­литар­ним рецепту­рама и демократским симулацијама, арогантно-при­земне свести невиђеног политичког и сва­ког другог киче­раја, пљачкашког мен­та­ли­те­та и дивљачког капи­тализма достојног прашуме или прерије vis-á-vis којег је наш соција­листички „ужас“ био аматеризам и чиста наива. У време друга Тита били су господа. Данас, нису ни господа ни другови, у улози су крпа за брисање трагова злочина гос­поде с Дивљег Запада на Балкану.

И зато што је пред крај живота био на себи припадном месту, док су сви оста­ли, у залету за нео­либералном сире­ном (поново) заглавили у мра­ку без пето­краке, Михаило Марковић, поред свих могућих кри­тика, заслу­жује сећање као интелек­туалац и човек од интег­ритета. Што се осталих тиче, само можемо да се питамо: имају ли ти људи уопште уверења? То питање га од њих дели прова­ли­јом. Али зато, у овом свету, у сенци Империје и њеног бешчашћа, за њега и ње­му сличне – нема места; сва места попунили су други. Пошто су тачке без ди­мен­зија, за њих увек и свугде има места. Гло­бализам је њихова вера, свео­пш­ти нихи­лизам њихов крајњи исход, до којег не држе ни пет пара, јер их се не тиче ништа изу­зев личног егои­стичког инте­реса и трајања. Зато су, између оста­лог и бескрајно „толе­рантни“ – према свему што и не смеју да оспоре. . Њих се бу­дућ­ност не тиче, јер знају да их у њој неће ни бити.

*************

Група праксис филозофа је у свом времену настала у стра­теш­ком про­машају и завршила у њему, пошто је промашаје више пута поновила као алтернативе. У том смислу, она је с таквим учин­цима свима нама хро­ни­чно била камен око врата, којим је био ометен најпре нормалан развој теоријске мисли, а у послед­њих де­сетак година и нормалан развој политичког живота. После свега, у стању смо да сведемо коначан биланс, на основу иску­ства у три епохе:

Прво, у епохи социјализма, том сумраку идола у којем је и упа­љена свећа много значила, праксисовци су у земљи играли улогу ни­чим заслуженог жртво­вања услед немилости власти; споља из запад­них цента­ра, били су виђени као група „корисних идиота“ (они који за ваш интерес раде бесплатно и несвесно), зато што тресу Титов режим, и у том смислу су у Америци на њих рачу­нали још с краја шездесетих годи­на, у шта треба укалкулисати и бла­го­наклон пријем по тамошњим уни­верзитетима. (Све према сведочењу филозофа Сидни Хука, који је био укљу­чен у акцију њиховог подржавања, уз његову напомену да је само двоје искакало из те уло­ге: Михаило Марковић и Загорка Голубовић, зато што су своје кри­тике соци­јали­зма „преоз­биљно схватали“).[13]

Друго, у време деведесетих, Импе­ри­ја је уло­гом „ко­ри­сних идиота“, уз по­моћ донација као поуз­данијег средства, обух­ва­тила готово све: како живе прак­си­сов­це, тако и њихове већ времешне ученике, а деведе­сетих и бивше маркси­сти­ч­ке предаваче и коми­тетлије који су их прого­нили; сви су се удру­жи­ли у хорском тражењу „демокра­тије по сваку цену“, према плану из Стејт Депа­р­т­мана. Према истом плану, сада сви ћуте, када је очито да демокра­тије нема и да није ни била у плану. И то је брука бившег, тобоже критичког и аутономног ума. Није ту ни било, нити има, ни критике, ни аутономије, ни ума.

И коначно, после 2000. године, ветерани некадашње кри­тике свега постоје­ћег и непостојећег, с приличним бројем својих добро распоређених ученика, под неолибе­рал­ним окри­љем, нарочито у последње три године, увелико демо­нстри­рају схватање слободе које им проистиче из карак­те­ра као судбине. У стилу Сен-Жиста повремено изри­чу забране – у име слобо­де! А праксис учење из се­дамдесетих година, да је „етика превазиђена категорија“, данас им добро дође да своју последњу бруку преобразе у врлину. Па ко пове­рује.

Закључак

Смисао писања овог ширег текста је у томе што смо пред собом дужни да исправ­љамо гре­ш­ку што смо „деца сопст­вених очева“, али и грешке и заблуде ничим зас­лу­жених и небира­них духовних отаца. Тај посао, у ствари, одавно је завр­шен, хегелов­ски рече­но, историј­ским радом духа. Пре­о­стаје да се учинци до­­ве­ду до појма. Ово време мора, због поплаве ли­цемерја, бескич­мења­штва, кал­­кула­ција и лажи, да буде и време истине о себи. А реч је о једној нашој ко­ле­к­тивној истини у овиру колек­тивне заблуде која нас је много коштала. Дуж­ни смо да иско­рис­ти­мо шан­су и докажемо да смо у стању да се ста­ра­мо о себи, да озбиљ­но и одговорно одмера­вамо сопст­ве­но духо­вно наслеђе и историј­ско бре­ме на леђима. Просто због тога да не бисмо завр­ши­ли под њим, додатно затр­пани ло­па­тама празне идо­­латрије и митоло­гије.

А што се дела Михаила Марковића као интелектуалца, филозофа, професора и акаде­мика тиче, могу да се кажу три ствари:

1) То што је био искрена жртва илузија епохе и зато­ченик леве идео­ло­гије, заштитило га је да не буде судеоник актуелне епо­халне бруке целокуп­не европ­ске левице у заг­рљају неоли­берализма. Зато ће, објективно речено, бити узор интелектуалног интегритета, грађанске храбрости и стоичке спремности ка при­хватању последица свог опредељења:

2) пошто је његово филозофско-научно дело за наше при­лике вансеријског обима, то оно, истини за вољу, не може да се сведе само на Праксис фи­ло­зо­фију. Највећу вредност убудуће имаће његове књиге и научни радови у којима прео­владава тзв. „позитивистички“ приступ про­бле­ми­ма, а својим умећем јасног и разумљивог излагања биће непролазан узор свима нама, како на прис­ту­па­чан начин може да се расп­равља и о најтежим филозофским проблемима.

3) Што се потпуније оцене његовог научног дела ти­че, пу­стимо вре­мену да покаже: оно ће бити значајно онолико колико буде чи­та­но из стварних филозоф­ских и научних потреба. Само тако, временом ће до­би­ти своју праву и праведну меру. Да је за то пре­ра­но, нема сумње, и тако ће бити све док:

„све актуелне сујете и маске / не падну међ’ четири црно лако­ване даске“.

Дакле, пошто се и ми, који бреме ове земље nolens volens носимо на својим плећима, Михаилу будемо придружили у уто­пији веч­ног мира.

(Аутор је са Института друштвених наука Београд)

Библиографија:

„Чему Праксис?“, Πραξις, год. 1 (1964), бр. 1, стр. 3-4.

Брдар, Милан (2000): Праксис одисеја. Kњига прва: студија настан­ка бољше­вичког то­та­литарног система, 1917–1923, Служ­бени лист СРЈ, Београд.

(2001): Праксис одисеја. Књига друга: студија настанка бољше­вичког то­та­ли­тар­ног система, 1923–1929, Службе­ни лист СРЈ, Београд.

(1983): „О могућности марксистичке филозофије науке“, Гледишта, 24, nо. 3-4, стр. 177-194.

(1988): „Критика као неосхоластика: О анатомији методе укидања теориј­с­ког плу­рализма“, Социо­лошки преглед, 22, nо. 3, стр. 201-228.

(1998): „О феноменологији провинцијализације наше научне критике“, Со­цио­ло­шки пре­глед, 32 (1998), nо. 3-4, стр. 357-408.

 (2003): „Хуманистички интелектуални тип: формирање, историјска улога и ње­го­ве гра­нице”, Интелектуалци у транзицији, Јовица Тркуља (прир.), Кикинда, стр. 29-54.

(2005): Узалудан позив. Социологија знања између идеологије и само­реф­лек­сије: случај Карла Манхајма и Просветитељства, Stylos, Нови Сад.

(2008а): Поуке скромности: Карл Попер, отворено друштво, наука и фи­ло­зофија, Завод за издавање уџбеника, Београд.

(2008б): „Наслеђе Карла Маркса: политичка метафика, заведена еманципа­ци­ја и пропала нада“, Марксово насљеђе, Удружење за филозофију и дру­штвену ми­сао, Бања Лука, стр. 32–66.

Кангрга, Милан (1971): „Феноменологија идеолошко-политичког наступања југо­сло­венске средње класе“, Πραξις, год. 10, бр. 3–4.

(1983а): Етика и револуција, Нолит, Београд.

(1983б): Пракса, вријеме, свијет, Нолит, Београд.

Марковић, Михаило (1981): Филозофски основи науке, САНУ, Београд.

Milan Brdar

Institute for thе Social Sciences

Belgrade

THE ODYSSEY OF THE PRAXIS GROUP: ITS ALTERNATIVES AS EPOCHAL BLIND ALLEYS

In this article the author gives a half-biographic testimony in regard to the philosoper and professor Mihailo Markovic, and in relation to the Praxis group and its philosophy taken as a particular case of the critical theory of Yugoslav socialism during Tito’s era. The estimation of the achievements of this group is projected with regard to several historical
periods: namely, the early 60ies, the time of Tito’s economic reforms in the mid 60ies, the events of 1968, and during three periods that ensued after the 80ies until the present. On the ground of this survey the author gives a final estimation of their contribution to philosophy, social sciences and to politics in the neo-liberal era.

Key words: Mihajlo Markovic;, philosophy, Praxis group, humanism, socialism, humanist Marxism, revolution, reform, neo­-liberalism, capitalizam, globalism.