Полемике | |||
Одисеја Праксис групе - поводом годишњице смрти Михаила Марковића |
петак, 29. април 2011. | |
Кључне речи: Михаило Марковић, филозофија, праксис група, хуманизам, социјализам, хуманистички марксизам, револуција, реформа, социјализам, неолиберализам, капитализам.
Искористио бих ову прилику да кроз сећања на академика Михаила Марковића на полубиографски начин кажем неколико речи о контактима с њим, укључујући одређена критичка запажања о праксис филозофима[1] и њиховој филозофији у три контекста: прво, нашег социјализма шездесетих и седамдесетих година; друго, осамдесетих година; и посебно треће, деведесетих и двехиљадитих година. Поменути историјски контексти неопходни су за разумевање праксис филозофије и деловања дотичне групе, а ови чине непосредан оквир знатног дела филозофског и интелектуалног ангажмана Михаила Марковића. Коначна оцена о праксисовцима и њиховим ученицима неизбежно постаје део оцене о нашем историјском. и о тренутку у којем они имају значајну политичку улогу. У пролеће 1982. године, тек што сам почео да радим у Институту друштвених наука у Београду, једног дана, негде око поднева, у канцеларију ми је ушао проседи господин који се распитивао где седи момак с мојим именом. Изненађен посетом, рекаох да сам то ја, тим пре што сам у госту препознао академика Михаила Марковића. Дошао је, рече, јер је чуо за мене, па да се упознамо. У Институту друштвених наука био је основан Центар за филозофију и друштвену теорију, у којем су запослење нашли сви припадници београдске Праксис групе, а који је формиран на захтев италијанских комуниста (Енрикеа Берлингуера и тадашњих „еврокомуниста“), како би се више престало с њиховим идеолошко-медијским прогоном. Посетом академика Марковића, као почетник у науци, био сам, наравно, почаствован. Убрзо сам сазнао разлог: видео је моју прву књигу, а до изражаја је дошла његова радозналост и жеља за склапањем нових познанстава. У разговору сам га обавестио да се бавим методологијом и филозофијом науке, што су тада биле области у којима сам био до гуше. Видео сам да му то импонује и у разговору смо провели више од сат времена. Није прошло много времена када је поново навратио. Тада сам му напоменуо да се осећам непријатно када један академик долази мени у канцеларију и понудио да ми каже где хоће да га посећујем, кад год му то одговара. То је ноншалантно одбио, уз напомену да формалности нису важне, те да ће, ако немам ништа против, свраћати на разговор увек када буде био у прилици. То ми је импоновало јер сам у њему видео врлине захвалног саговорника, од ког ћу моћи много да научим о стварима везаним за питања која су ме у то време мучила. Игром случаја добио сам неформалног ментора који инсистира на једнакости, без обзира на разлике у годинама и звањима, који с разумевањем и подстицајима прати мој улазак у област у којој је он изградио неприкосновени ауторитет. Чак је инсистирао да га ословљавам именом (што и овде чиним), У то време бавио сам се темом дијалектике коју смо дуго претресали, међу осталима и теме његове тада актуелне књиге (Марковић, 1981). Рекао сам му да о књизи пишем критички приказ и да ћу му га показати, као што је и било. Текст је прочитао и није тражио расправу, иако је у њему било критичких примедби поводом његовог (и марксистичког) схватања дијалектике (критика је објављена, вид. Брдар (1983). На основу тога и још много чега другог, увидео сам да је поред осталог врло толерантан, да пушта саговорника да дише, што с професорима његове генерације није био чест случај, да је спреман да помогне уколико овај наилази на какве мисаоне тешкоће, али да никада не намеће своје мишљење. Просто речено, уз Михаила Марковића и с њим у друштву могло је да се самостално мисли. Тако сам веровао тада. Било је то време првих озбиљних радова и књига припадника моје генерације за коју сам тада, полазећи од себе, подразумевао да тражи свој пут и научни и теоријски идентитет, и с тим уверењем у глави често сам с колегама разговарао и о праксисовцима. Ове сам током те 1982. боље упознао на Институту. Иако су били професори на факултету, тек ово касније упознавање је постало озбиљније. Нећу спорити да су и за мене имали ауру, као и сви које је партократска власт прогањала или користила као јавну боксерску врећу. Другим речима, ценили смо их као храбре људе, морално подржавали чак и кад смо ћутали и с њима се нисмо слагали, услед чега никада нисмо, ни тада а ни касније, с њима улазили у расправу. Касније ће се показати да они тај наш став уопште нису разумели. На основу тог искуства могу рећи да је Михаило за све њих био неприкосновени ауторитет. У једној прилици, када је требало нешто да одлуче, чуо сам да чекају „да се Михаило врати из Америке“. Због тога су тражену одлуку донели тек недељу дана касније! То што је био „први међу једнакима” изгледало је праведно. Ипак је као личност и као аутор-филозоф међу њима био најјачи. И мада академик, двоструки доктор и предавач по позиву на бројним западним универзитетима, у исти мах се понашао као колега и другар, способан да разуме нас који тек научно стасавамо, понекад и боље од припадника наше генерације. То у мањој мери важи и за остале припаднике Праксис групе. Али показаће се да је то за њих, опседнуте својом судбином и више присвојеним него својим идејама, био саставни део коректног односа према нама и ништа више од тога. Било нас је који ништа више нисмо ни тражили. Када се нешто озбиљно ради, време брзо пролази и доноси проблеме које нисмо бирали. И у времену које помињем постајало је из дана у дан јасно да ћемо с праксисовцима морати да се суочимо и почнемо расправу о „самој ствари“, што ће рећи не толико о њиховој филозофији колико о путу филозофије после њих. Наиме, временом је почело да се исказује очекивање да смо сви ми који смо се окупљали на кафи код њиховог секретара, њихови потенцијални следбеници. Само ми смо знали колико је то погрешна перцепција. Они нису увиђали да је томе време, да је пред њима генерација која с њима не може да има много заједничког. За њих смо сви били студенти, чак и две деценије касније! У исто време, полако су почеле да се исказују одређене црте припадника моје генерације. Најпре, многи нису ни били у стању да се не понашају као тремирани студенти. Затим, почело је да се открива да, у ствари, генерацијског самопрофилисања какво сам подразумевао и очекивао – нема, односно да су у већини и даље тврди марксисти какви су постали још као студенти праксисоваца. И док су многи остали на нивоу студента који се не усуђује да бившем професору каже ни најблажу критичку реч, неки праксисовци (загребачки нарочито и њихови београдски пријатељи), са своје стране, почели су повремено чак да показују нетрпељивост према најмањој критици, нарочито ако покажемо намеру да искочимо изван марксизма. Уз то, временом је било све видљивије да од нас очекују да им дижемо споменике, не водећи рачуна да смо одавно већ били сити Титових бронзаних глава. У разговорима с генерацијски блиским колегама истицао сам да је неопходно ставити им до знања да смо их током прогона подржавали искључиво из моралних разлога; да од нас иначе не очекују некакво следбеништво или похвале-споменике, јер њихова борба није била и наша, наш сензибилитет и искуство су сасвим друкчији, итд. Рачунао сам да нам је доста очева код сопствене куће, да бисмо се још узалудно рвали са фантомима ничим заслужених и никад бираних духовних отаца. И док смо између себе водили узалудне расправе, неки праксисовци су почели отворено да инсистирају на верности марксизму, па су чак помињали „предузимање некаквих мера“, васпитних ваљда. Мени је то било смешно и озбиљно у исти мах, чак запањујуће. То је само говорило да ми те људе, које је Титов режим прогоном уздигао до херојства, уствари уопште не познајемо, и да ћемо их тек упознати током свог тражења места под сунцем, како ми будемо схватали да подразумевају да ћемо седети у њиховој сенци, а они да ми на то не пристајемо. Тих осамдесетих година избио је први далекосежан патологизовани сукоб, између марксиста и следбеника аналитичке филозофије у Филозофском друштву и на Филозофском факултету. Сукоб је био идеолошки исфорсиран; на начин комитетлија изазвао га је један професор, иначе осведочени Титов гаулајтер Филозофског факултета, фасцинантни нерадник (објавио књигу и по за 40 година „рада“) јер је обављао главну политичко-идеолошку функцију: да води рачуна да на факултет не дођу „непријатељске снаге“ и да онемогућава сваку рационалну расправу. Случај је направио када је на начин открића топле воде у бојлеру установио да на филозофији има професора и асистената заговорника „нама стране, буржоаске и борниране аналитичке филозофије“ Узгред буди речено, за усађивање аналитичке оријентације у нашој филозофији најзаслужнији је био Михаило Марковић, јер је, као оксфордски докторант раних шездесетих година, у Београд донео књиге класика те оријентације. Какво је било сејање, таква је била и жетва. Позни исход тог пролонгираног гаулајтерског прогона аналитичке традиције, у којем су многи праксисовци учествовали током свих осамдесетих година, јесте померање клатна на супротан пол, оличен у садашњем стању на Катедри за филозофију на којој потпуно влада аналитичка школа, пошто су припадници „метафизичке“ оријентације (свих других, континенталних праваца) током деведесетих протерани и истиснути с Одељења. Актери су остали несвесни истине да је кроз њих тријумфовао зао дух против којег су се деценијама борили. Колико је то провинцијално и уназађујуће није потребно посебно аргументовати. Толеранција у границама марксизма Но, да се вратимо на почетак осамдесетих и дружење с Михаилом. Због већ поменутог рада и трагања за својим местом и идентитетом у теорији, хармонично дружење није нам задуго било суђено. Напротив, већ у новембру 1983. године, било нас је двојица који смо ушли у први жесток теоријски сукоб. А у сукобу се понајбоље откривају људске природе. У то време појавиле су се прве критике Праксис филозофије које су као лакмус папир откривале тврди догматизам већине праксисоваца и одсуство најмање толеранције. Нарочито су били осетљиви на подсећања на њихову везу с Титовом Партијом из које су сами потекли. Али, највише изненађења изазивао је ангажман неких припадника моје генерације у загриженој одбрани њихове позиције. Био је то знак да ће са старима бити проблема, а да унутар генерације, уствари, никакав генерацијски консензус неће бити могућ. Те јесени завршио сам прву верзију свог несуђеног магистарског рада. Био је из теорије науке, као поручен за читаоца као што је Михаило, у обиму око 300 куцаних страна. С тим радом направио сам експеримент који је уродио несрећом целог подухвата. Умножио сам га у десетак примерака, изабрао осам потенцијалних читалаца, међу њима шест професора и двојицу млађих колега. Од праксисоваца, изабрао сам Михаила Марковића, остали су били професори с филозофије и социологије на Филозофском факултету. Свима сам понудио текст на читање с напоменом да је то радни материјал на којем још мора да се ради, али да ми је стало до њиховог мишљења. Међу њима био је и потенцијални ментор. Сви су прихватили. Догађаји који су уследили добар су материјал за бурлеску. Тако изгледа данас, али пре четврт века за младог човека на почетку научне каријере, била је то неочекивана несрећа с последицама које су доводиле у питање било каква даља научна настојања. Наиме, у поменутом читању главни читаоци су, уз два изузетка, прошли катастрофално. Резултати овог експеримента осведочили су да је тих година у многим професорским главама још увек владао идеолошки мрак који је у то време био разлог за језу, а данас још само за смех. А од тих глава зависио је исход у нашем успону степенима академског напредовања. Све у свему догодио се невиђен скандал, који је остао иза четири зида. Нисам могао ништа да износим у јавност јер приврженост марксизму била је опште место, тако да сам потенцијално био „бела врана“, а где год да сам закуцао, одговор не бих добио. У загушљивој идеолошкој атмосфери осећао сам се као Витгенштајнова мува у затвореној боци. На крају је било природно што сам због тог случаја напустио последипломске студије. Наиме, како ме је одбио потенцијални ментор, многи други нису хтели да ме прихвате из солидарности с њим. Неколико година био сам сведок и жртва запањујуће нечасне, тобожње професионалне солидарности.[2] На крају сам одустао из самопоштовања. Међу онима који „ништа нису разумели“ првак је био управо потенцијални ментор, редовни професор, тада познат као утемељивач марксизма „у ширину“ (шире у Брдар, 1998). Написао ми је писмо-рецензију насловљену „Мишљење о раду друга М. Брдара“– као да је писао партијском Градском комитету на Студентском тргу; а потом је мени писао – о мени, у трећем лицу: он, аутор, писац тврди, итд. Мноштво примедби на маргинама текста сведочанство је његовог чудног „неразумевања“ рада, са запањујућим елементима нетрпељивости и зависти. Најзначајнији приговори били су му типа: „Е, сад ће аутор да нам открије...“, „до њега, ето, нисмо знали“, а нарочито „аутор заступа либералистичка гледишта“; „аутор је заговорник либералистичке идеологије“, итд. Тек, то ми је било сведочанство наше идеолошке суновраћености и мрака навученог социјализмом, када се у том степену исказује готово четири деценије касније. Да на слободарском Филозофском факултету немоћни кандидат добије оцене које су у оно време значиле стигму, да сутра не може да нађе посао, о томе такви ментори нису ни мислили: у свом егоизму и идеолошкој слуђености, бринули су само о маркисизму – и о својим позицијама, да их ко не угрози. Што се Михаила Марковића тиче, с њим се, неочекивано, догодила друга епизода реченог скандала, која је у споју с првом, с несуђеним ментором, јасно показала да старија генерација, под условом да их погодимо у живац, није у стању да нас пусти да дишемо и развијамо се на своју одговорност и за свој рачун, да нас пусти да водимо своје, а не њихове борбе, да се окану да од нас праве своје трабанте у послу који је поготово тада осведочавао своју узалудност (реч је о послу књишке „реформе социјализма“). У томе су им свесрдно помагали припадници млађе генерације, њихови миљеници који су предњачили у марксистичком догматизму док су им се додворавали. Пошто је прочитао рад, Михаило је једног суморног децембарског поднева дошао да ми каже да немам перспективе и да ништа ваљано нећу урадити: „Зато што у раду ниси пошао од праксис-филозофије“! На то сам му, после нешто оклевања, узвратио речима: „Да сам пошао од праксис филозофије, не бих стигао ни до Осипаонице! Море, каква је побогу веза праксис филозофије и филозофије науке? Аман!“ На то је пукао, скочио са столице, излетео у ходник и оданде почео да виче, како је у мене веровао, али сад види да од мене неће бити ништа и да само губи време, итд. На то сам излетео и ја, такође вичући, да бих га надгласао. Сутрадан су ми пренели да смо се чули до другог спрата (а били смо на петом)! Пошто смо се извикали један на другог – што је била последица дружења у равноправности – вратили смо се у канцеларију и на миру констатовали – разлаз. Сутрадан смо се јавили један другом и отада имали пристојан контакт, без пређашње блискости. Посета више није било. Ја сам у свему томе увек видео генерацијску разлику и различит сензибилитет, а он као нешто блиско идеолошком противништву. Овај сукоб је открио да је Михаило много ближи осталим праксисовцима који, у то време, без изузетка, нису били у стању да поднесу да им било ко критички додирне учење. У том погледу били су монолитни као политичка секта. Показало се, такође, и то да човек престаје да буде толерантан када се начне оно до чега лично држи. Михаило је био фасцинирајуће толерантан и широкогруд у расправи о мноштву тема, све док се не дође до марксизма, праксис филозофије, левог ангажмана. Ту је његова толеранција престајала јер му је опонент погађао животно опредељење. У реду, сваки човек од карактера то језгро мора да има. Проблем је био само у томе што се показало да је Михаило опоненту замерао ако не одустаје од својих уверења и не приклони се њему. Но и поред тога, од свих праксисоваца био је најтолерантнији, утолико што је био у стању да с опонентом разговара и после сукоба. Већина осталих у то време ни за то нису били способни. Неки су, штавише, били злопамтила, у стању да најмању критику памте „целог живота“ и злурадо узвраћају у свакој прилици. Другим речима, Михаило је био лик, карактер и човек међу њима. А то што смо се разишли због наслеђа праксис филозофије, било је одређено пре свега генерацијским разликама и искуствима о чему они групно уопште нису водили рачуна. Тако сам мислио тада и не слутећи: оно што је била њихова борба с Титом, следило је да се понови као наша борба с њима – праксисовцима. Први ћорсокак: 1964–68. – Праксис програм Од првог броја загребачког часописа Праксис (1964) и београдске Филозофије, као старијег часописа која се у програм укључила, београдски и загребачки праксисовци, тада у снажном братству и јединству, поставили су два програмска задатка: први је био „филозофско утемељење самоуправљања“, а други, реализација програма „критике свега постојећег“. Временом је јасно дошао до изражаја разлог за такво опредељење: листом су били против „позитивног тумачења света!“ Програм су креирали дословним претакањем Марксове XI тезе о Фојербаху у рецепт за деловање на трагу критике стаљинизма, а у правцу трагања за људским или хуманим лицем социјализма. Група је у то време себе непоколебљиво видела као део Титове Партије, тако да је практичан смисао филозофије видела у остварењу партијског програма. Своју филозофију скројили су, дакле, од младог Маркса у циљу реализације филозофије реализацијом пројекта самоуправљања као пројекта истинске пролетерске еманципације. Тито је идеју самоуправе и савета, после сукоба са Стаљином (1948), извукао из нафталина заборављене бољшевичке леве опозиције (Троцки, Радничка опозиција) и одговарајући закон поручио од правника, професора Јована Ђорђевића, као оруђе против СССР-а, за дискредитацију стаљинизма, а не за реализацију, што сами праксисовци изгледа нису разумели кад је томе било време[3]. (Зато су својевремено, од открића рупа на саксији: да је Титов режим харизматски и стаљинистички и да у пракси нема самоуправљања, направили епохално откриће. И заиста, били су то огромни кораци у то време, од којих је грмело, само што су били потпуно безначајни за филозофију. Они су, међутим, у то време филозофију толико сијамски везали за идеологију и револуцију, да им је претходни став био и остао незамислив. Било је то планско и чак свето жртвовање филозофије у прилог „еманципацији човечанства“. За данашњег озбиљног истраживача наше историје мора да буде запањујућ оволики степен наивности веровања партијских филозофа у то да ће „безобзирном критиком“ само помоћи својој Партији, да ће ова „имати обзира“ према њима и разумети њихову „добронамерност“ – у складу с програмским начелом: „Ништа није тако свето и добро, да не би могло да се замени бољим“. Oвo тим пре што су Тито и његова клика у више наврата већ показали своје право лице (преваспитавањем на Голом отоку, анатемисањем М. Ђиласа, уклањањем Александра Ранковића). Нису схватали да су засели мечки на рупу! Конформизам и критика: позитивизам и дијалектика Поента је у томе да до тада такорећи није ни било чињеничних приказа стања у Титовој држави. (Прво начињање чињеничног стања извео је сам Тито, у говору у Сплиту, лета 1961, када је с тамним наочарима на очима почео: „Крајње је вријеме, другови, да се погледамо у оћи!“). Те тзв. „позитивистичке“ приказе током следећих десет година тек ће писати – сами праксисовци. И изнад свега, такви текстови били су њихово основно оруђе „критике свега постојећег“ и разлог да их њихова Партија изложи идеолошком а не тобожња дијалектика, умно мишљење и епохална критика капитализма. Разлог је био у томе што су откривали суморно чињенично стање Титовог социјализма дириговане среће, налик „црном таласу“ у нешто касније такође проскрибованом домаћем филму[4]. Али, ни наши ни загребачки праксисовци, отворено речено, ништа од тога никад, ни у своје време, а ни касније, нису схватили! У ово сам се осведочио на основу другог експеримента који сам приредио крајем осамдесетих година. Повод је био напад Милана Кангрге на београдске колеге оптужбом да им је филозофија „кафанског нивоа“ (што је било увреда за кафану, тим пре што сậм из исте није избијао), да је „позитивистичка“ и да „никад нису разумјели велику њемачку филозофију“. Он је као разумео, зато што је у својим књигама само пропагандно-плакатски славио, иначе способан да револуционарним сањарењем над Фихтеовим и Хегеловим текстом напише књигу без иједне референце. Што су те творевине биле хваљене у Београду, прича је за себе. Знао сам да су београдски пријатељи били спремни да му опросте, онако пословично болећиви према бившим аграмерским саборцима и још увек браћи по југословенству, тако да отворен одговор није долазио у обзир. (Још би га и бранили од мене!) Зато сам искористио тему једног скупа, „Теоријски плурализам у социологији“, у новембру те 1988. године, и у реферату, намерно сроченом хегеловским жаргоном, изложио тада владајућу методу критике идеологије којом су наши марксисти до тада дословно збрисали свеколику ванмарксистичку мисао као идеолошко смеће достојно само ђубришта историје. Другим речима, марксисти су подручје теоријског плурализма претворили у гробље. У раду сам аргументовао нарочито потпуну јаловост и научни безначај тог типа критике и упозорио на две ствари: то гробље је привид; таквом критиком марксизам на гробље одашиље – самог себе, и друго, копаћемо ми још по ђубришту историје и тражити оно што смо тамо бацали. (То се, после пада марксизма заиста и догађа). Прећутна порука је гласила: Ало, марксистички професори и загребачки и овдашњи праксисовци! Све ваше књиге критика тзв. „буржаске мисли“, значајне за вас, нама и свима другима не вреде ништа. За нас из друге генерације све се слободно могу заборавити без икакве штете по науку и ум (вид., Брдар, 1988: 224-27). Разумео је понеко, није реаговао нико. Друга теза је била још провокативнија: да критичност Праксис групе која је до лудила доводила чланове Политбироа и Тита лично, није проистицала из дијалектике, ума, модерног појма праксе и инвестуре тешке филозофије, како је то веровао Кангрга, него из ординарних позитивно-чињеничких приказа стања у земљи, дакле управо из онога што су у свом полазном програму одбацили! Моћ њихове критике и противконформизам проистицао је из њихове примене позитивизма којег су иначе, с осталим марксистима у својим критикама непрекидно сахрањивали као „пузалачку грађанску идеологију, конформистичку према власти“. Данас је запањујуће да ништа од свега тога нису увидели ни две деценије касније. Уопштеном тезом да је у социјализму једино оруђе критике управо тзв. позитивистичка наука, само сам навукао бес неких праксисоваца. Они у томе нису видели ни пацку Кангрги због његове пословичне произвољности, а ни да им као зачетницима друштвене науке у социјализму, одајем признање на степену тек нешто вишем од сирове пропаганде. Тим пре што сам „критику постојећег“, парафразирањем марксистичке критике капитализма и грађанског друштва, оценио као „конформизам“ у социјализму у којем је марксизам на власти, јер је то критика која ништа не кошта већ само може да „засени простоту“ и донесе благонаклоност плебејских владара. Одсуство схватања тако важне ствари осведочило ми је њихову групну неспособност за саморефлексију. Били су онеспособљени идеолошком острашћеношћу и нарцистички фиксираном сликом о себи (као групи „за коју је знао цео свет“), услед чега никад нису били у стању да признају резултате до којих долазе млађи, као идеолошки растерећенији. Томе насупрот, били су убеђени да смо ми у ћорсокаку, јер не идемо за њима (о апсурда!), и штавише, били су увек спремни за изливе беса на критичаре, подразумевајући да смо сви дужни да се окупљамо око њих као некаквог Политбироа.[5] Тих осамдесетих година сами су осведочили да разговор с њима није могућ, да то не треба ни покушавати. Михаило Марковић је као филозоф од свих њих писао јасније и једноставније и у том погледу је данас, сред поплаве парафилозофског опскурантизма, пример за углед. У критикама постојећег друштвеног стања социјализма никад није користио хегелијански жаргон као Кангрга. Напротив, касних шездесетих и током седамдесетих година предњачио је управо откривањем непријатних чињеница: да тобожња пролетерска партија нема ни две трећине радника у свом чланству (како онда може да буде „радничка“?), да су сви економски показатељи привреде 1970. катастрофални, са закључком да „власт која има такве резултате треба да иде и уступи место способнијим и одговорнијим људима“. У оно време то су биле критичке бомбе против режима, а не распредања о дијалектици, против експлоатације, отуђења, бајања о „модерном појму праксе“ (М. Кангрга), ко „правилно“ разуме / не разуме Маркса, или парахајдегеријанска поезија о „повесном надоласку револуције и истинског бивствовања“ (Г. Петровић), итд. Али, ни Михаило као филозоф науке и методолог никад није схватио значај тегобног искуства своје групе за друштвено-научну метатеорију. Зато је и за њега субверзивна моћ позитивизма у социјализму остала једначина с једном непознатом, упркос томе што је исту реализовао у многим својим текстовима критике владајућег режима. Услед тога, последњи спор имали смо на једној конференцији, лета 2001. – управо поводом третмана позитивизма. Други ћорсокак: 1965–68. – или лева опозицијаdéjà vue Други стратешки промашај загребачки и београдски праксисовци починили су групно, после увођења привредне реформе 1965. године. Циљ те реформе био је да се предузећима препусти брига о себи, уз релаксирање државне контроле и већу улогу тржишта. Док је Тито декларативно уводио тржишну привреду, и узгред речено имао шансу да буде први реформатор социјализма, праксисовци уопште нису схватали историјски смисао тог покушаја, да је, што се Тита тиче, то био само трик, а што се здраве опозиције тиче – шанса! Уместо да су инсистирали на даљем току реформе, они су као заслепљени ултралевичари кренули троцкистички, оптужбама да Тито издаје идеју социјализма, да нема једнакости, да се уместо социјализма развија „буржоаско потрошачко друштво“, и шта све не. Данас то само сведочи о степену њихове ондашње левоидеолошке искључивости и одсуства слуха за реалност. Иако су путовали Западом као гостујући професори и нису се гнушали грађанског конфора, код куће су га синовима и кћерима одрпаног пролетаријата и сељаштва приказивали – као страшило. Дизати узбуну против „грађанског и потрошачког друштва“ у земљи сељака сатераних у градове, који су тек сазнавала за миришљави сапун, почели да купују радио апарате, фрижидере а потом и телевизоре – заиста је било перверзно. Радећи на књизи о бољшевичкој револуцији и левој опозицији у периоду 1917–1929, установио сам изненађујућу чињеницу структурног идентитета леве троцкистичке опозиције и наше праксис опозиције шездесетих и седамдесетих година. Троцкисти су декларативно тражили демократију тек пошто би поиспадали с политичких функција и били против Лењиновог НЕП-а, стидљиве тржишне привреде која им је била разлог да грме против „обнове капитализма“. Праксисовци су листом чинили исто: тражили демократију, а били за планску привреду, тј. били против привредне реформе, која им је била разлог да драме против „обнове грађанског друштва“ и „издаје револуције“. (О томе, шире вид. Брдар, 2001: 599-611). После идеолошког преокрета током деведесетих година, кукаће што у земљи нема – грађанске класе! С Праксис групом се, уствари, није догађало ништа ново под капом небеском – све је било већ виђено у Москви од 1923 до 1927. И док је Троцки био провидан политички калкулант који је могао да засени само московске студенте, наши праксисовци као филозофи никад се нису питали како је то могућа демократија уз админстративно контролисану економију. Наглашавали су захтев за пролетерском демократијом, али то је, чисто лењинистички, значило демократију само за партијске представнике радничке класе. С том идејом планске демократије из планске привреде, логично су навлачили оптужбу за шупљикаву демагогију. Другим речима, и они су попут Троцког могли да привуку само студенте, а да им се пружила историјска прилика, завели би диктатуру попут Титове од 1945. То већ логички следи из захтева за „повратком изворним идеалима револуције“. Уз то, као безобзирни критичари робно-тржишног фетишизма, праксисовци су били спремни да у име једнакости народ, заједно с Титом, сатерају око заједничког казана и у бараке с гвозденим креветима (у интересу „разотуђења“ и хумане функционалности), не схватајући последице лекција „у духу правог социјализма“ које су држали вођи социјалистичке револуције. Били су убеђени да ће и он те поуке схватити као и они: као „другарску помоћ на путу револуције“. Трећи ћорсокак: 1968. година – или „преко хлеба погаче“ Студентске побуне маја 1968. у Француској и шире, бациле су варницу и до Београда, што је уродило познатом студентском побуном 2. јуна исте године. Студенти су протестовали против обнављања класних разлика, црвене буржоазије, социјалне неправде. Наводно је Београд том побуном био свет. Ћорсокак француских студената и њихових лидерчића био је у томе што су се повели за идејама Мао Цедунга и протолењинизма у време када су омладина и економија земље најбоље стајали у историји земље. Заблудела деца тражила су „преко хлеба погаче“, не сањајући да уз протолењинизам и маоизам могу само да остану без хлеба, а да добију црвени концлогор. Ћорсокак наших катедарских револуционара праксисоваца и регрутованих студената био је у томе што су хтели нову социјалистички револуцију у земљи у којој је револуција била изведена две деценије раније и што су увелико оцвали револуционари били спремни да крвљу бране њене тековине. Заблудела титоистичко-праксистичка омладина, скупа са својим професорима, тражила је такође преко „хлеба погаче“, само у домаћем кључу. Глава пуних титоистичке пропаганде и праксис критике свега постојећег, као невина деца, студенти нису сањали да иду у сусрет својој пропасти. А праксисовци као актери револуције, с искуством њене крваве стране, имали су моралну обавезу да децу заштите. Томе насупрот, повели су их у још један свој ћорсокак: да исправљају „девијације“ Титове револуције не би ли остварили идеале материјалне једнакости и дали прилог „ослобођењу човечанства“. У случају праксисоваца није била реч само о тврдом левом догматизму, него и о својеврсном лудилу од идеје (појам објашњен у Брдар, 2000: 323-29). Речено лудило види се из њиховог упорног инсистирања у три смисла: 1) да је права револуција још увек могућа, чега су се држали и у време када је радном народу свега већ било преко главе; 2) што су се инаџијски носили с режимом, упркос својој зрелој животној доби, као да је реч о групи омладинаца, а не о људима са животним и револуционарним искуством. 3) У надгорњавању с режимом током свих осамдесетих година да су у праву. Данас је запањујуће да су уопште нешто друго из сукоба с Титом могли да очекују. У већ манифестном сукобу с режимом, те 1968, за који се знало ко добија а ко ће изгубити, упорно су инсистирали на својим ултралевим ставовима и самом професорском улогом студенте усмеравали у пропаст. Тим пре што их нису штедели својих „еманципаторских“ идеја. Њихова пропаганда увек је била привлачнија за момке и девојке пристигле из брдско-каменитих предела него за оне с асфалта, за синове и кћери радника и сељака који су, под њиховом педагогијом, били жељни социјалне правде те градску децу гледали кроз наочари класног ресантимана. Многи од њих, угледајући се на симулакрум ликове из револуционарне и партизанске пропаганде ,били су спремни да јурну у ватру нове револуције. Као радикална секта, праксисовци у то време нису могли да схвате да се револуција, упркос промени света, ипак прилагођава логици живота и логично изветрава, много пре него што се еманципује цео свет. За илустрацију њихових адолесцентних снова о доследној револуцији, може да послужи Кангрга (1971). У том тексту, који је у највећој мери написан у фасцинацији Титовим говором у Сплиту 1961. године, аутор тврди да се револуционар неумитно „квари“ већ до 30 године живота, напушта радикализам и постаје малограђанин, јер жели животни комфор, а заборавља на идеал. Тиме је открио рупу на саксији, као да плебејци не дижу револуције да би живели као патрицији које успут побију, тек за сваки случај. Уз то, познато је да су револуционари младићи и девојке, а да с годинама постају смиренији и озбиљнији. Аутор се противи основној логици живота (ко у младости није револуционар, глуп је, ко је то у зрелим годинама, луд је), и очигледно шири своје, и опредељење осталих праксисоваца: они нису хтели револуцију ради конфорног живота, као Тито, његова клика и радни народ целе земље, него ради остварења Марксових књишких идеала, укидања робног фетишизма који им је реметио сан и постизања материјалне једнакости једнаких тањира, коју су у то време одмеравали апотекарском вагом. Порука Кангргиног текста, у коме звони на узбуну због обнове, тј. „најезде“ средње класе која ће „појести“ револуцију (као да су Хуни пред вратима)!, гласи да њу треба извести поново: ради елиминације дотичне класе, а и Титове клике која је увелико „издала“ револуцију. То није изречено, али се види између редова (и то су Титови Кербери видели, а праксисовци су се чудом чудили што их виде као „претенденте на власт“). Али то није све: основна порука текста је да револуционар на прагу тридесете, „ако је досљедан“, како би рекао Кангрга, како примети код себе знаке „дегенерације“, треба да изврши самоубиство. На крају, пошто је Кангрга за себе и по себи био револуционар, а текст је писао пошто је увелико прешао тридесету, како га је завршио, једино је могао „да је био досљедан“ од свог асистента да захтева – да га у име очувања чистоте револуције одмах убије! Биће, ипак, да је као већ „искварен“ мислио слично Титу, који је са 70 година живота знао да каже: „Ми, ревољуционери морамо бит’ вјећно млади!“ − што, на срећу, није било могуће. Лудило од идеје није карактерисало само Кангргу и праксисовце, него је седамдесетих година захватало далеко шири круг „илегалне“ интелектуалне опозиције, чим је овај Кангргин текст био нашироко хваљен и слављен. Четврти ћорсокак: осамдесете или „комплекс Доријана Греја“ Осамдесетих година временом је дошао до изражаја карактерни профил Праксис групе, да су још увек политичка секта, у Веберовом значењу појма, дакле као група која у име своје „истинске“ вере одбацује постојећи свет, то јест, Титов социјализам и реалсоцијализам уопште. Уз то, повремено су исказивали запањујућу комитетску нетрпељивост на повремене критике, уз манифестну спремност да људима лепе фластере преко уста. То је значило да су били спремни да цензуришу и ограничавају слободу говора, односно спроводе декларативно анатемисан принцип „политичке подобности.“ Било је запањујуће како су систематски рушили сопствени углед и ауторитет у очима припадника млађе генерације, а да тога ни једног тренутка нису били свесни. Арогантни онако у већини, подразумевали су да је свако дужан да прима и дели њихово мишљење о себи. Пошто су актуелна збивања увек разумевали у огледалу својих фантазија, праксисовци су своје кретање уназад увек разумевали као кретање напред, у правцу „једине алтернативе“. Тако се и њихов трећи стратешки промашај збивао врло постепено, у корак с неприметним падом социјализма. Од времена доласка Гобачова на власт осећало се нешто у ваздуху, бар што се тиче неких припадника моје генерације. Био је то осећај узалудности, да нема смисла радити било шта, ако мора да буде марксистички. Тих година нисам ништа објављивао, по цену да останем без посла. Неспособни да запазе симптоме смрти социјализма, или да увиде бесперспективност марксистичке идеологије те на време потраже алтернативе, подсмевали су се реформама Горбачова као „пукој козметици режима“ и без претеривања били камен око врата свакоме ко је држао до науке, а овако или онако био у њиховој близини. Како и не би када су се и даље, као и шездесетих година, држали свог прећутног начела које би иначе потписао сам Тито и сваки комитетлија: да је „мисао, наравно, слободна, али у оквирима марксистичке идеологије“![6] Зато су у време видљивог пропадања социјализма у јесен 1989. објављивали књиге о „могућности реформи“, а нису разумели ни смисао пада Берлинског зида. У том уверењу достојном Доријана Греја, да „сви старе, само смо ми млади“, временом су постали потпуни аутсајдери. Уосталом, ништа није било боље ни с осталим марксистима у свету, укључујући њиховог лидера Јиргена Хабермаса. Где су били у идеолошком смислу, види се из две следеће епизоде: Прва епизода: априла 1989. држим у Институту предавање у којем аргументујем две тезе: 1) да су рационалност и интелектуалност неспојиви с политичким радикализмом, те да не иде синтагма ум и револуција него само безумље и револуција; 2) да је фигура тзв. „критичког интелектуалца“ у ствари фигура аутономног грађанина, одакле следи да дотична фигура постаје анахрона и сувишна довршењем грађанске еманципације (вид. шире, Брдар, 2003: 53; 2005: 403-06). На то, један праксисовац, данас више познат по припадности владајућој странци него по свом (иначе скромном) делу, приговара ми да се „залажем за грађанско друштво“ и да сам „одступио од марксизма“. Тачно је, одговорио сам, гледајући га као залуталог Дон Кихота. Друга епизода: октобар 1989. Увече на ТВ гледамо полицијско батинање народа у Чешкој и у Немачкој око Берлинског зида. Једно пре подне, сви праксисовци у Институту на окупу, изузев Михаила, комнтаришу догађаје. У једном тренутку кажем: „Људи, Богу хвала, ево, пропада комунизам! Још мало па готово.“ На то они узвратише хорским смехом, с призвуком потсмеха. Схватио сам да сам у друштву непоправљивих марксиста, и да сам им се замерио, што помињањем Бога, што најавом краја комунизма. Али, само недељу дана касније Зид је пао, и кренула је друга идеолошка прича. И тако смо, с праксисовцима и њиховим добрим ученицима здружени у генерацијској неспособности да самостално радимо и мислимо, распад социјализма дочекали потпуно неспремни: 1) зато што су ширили веровање да се „то тамо“ тиче само реалсоцијализма, а ми смо као били „нешто друго“; 2) да „то тамо“ неће ни имати бог зна какав домет, да ће све бити пацификовано, као што је било августа 1968; 3) што су готово сви праксисовци, а с њима мноштво других, мислили да се наш социјализам „још може поправити“. (У ствари, многи су то исповедали јер је било конјуктурно, а како се касније осведочило, нису мислили ништа. Као што не мисле ни сада, док опевавају либерализам.) 4) Што су, као и остали марксисти, мислили да је парламентаризам, плурализам, „буржоаска превазиђена ствар“, просто речено, што нису били у стању да мисле мимо марксистичких шема. (Зато су гајили илузије о „плурализму у оквиру Социјалистичког савеза“, као Светозар Стојановић, или о „беспартијском плурализму“, као Михаило Марковић). А још неспремнији дочекали смо распад и разбијање Југославије. Следећи је мит о њиховој мисаоној отворености као професора-предавача. Тај мит има два дела: Настава на факултету, најчешће препуна марксизма, личила је на рад партијске школе или чак на рад илегалних партијских кружока на којима се „“прорађује“ револуционарна литература; само што није била 1932. у Краљевини СХС, него 1972, с комунистима на власти. Највише се распредало о младом Марксу, парарелигиозној теми отуђења, хуманизму правог социјализма, „изданој“ и „правој“ револуцији. Семинари су се састојали од прича о тактици и стратегији револуције, прежвакавања Лукача с тоталитетом и дијалектиком, Троцког и осталих, а уз посебне одломке сурових идеолошких критика свеколике буржоаске мисли, у којој су нам откривали да ништа изван марксизма не вреди ни три гроша. Њихова предавања, углавном су била пролонгирани маркетинг револуције у утопијској нади да се може поновити, овај пут успешно и без „издаје“. Ту опаку фантазију ширили су међу студентима зато што су пропаст револуције, како сведоче њихова и штива осталих марксиста, видели искључиво као питање „покварењака у редовима“.[7] Што се мене тиче, с тих часова сам углавном плански „одсуствовао“, јер сам био запањен чињеницом да сам на Филозофском факултету чином уписа упао у оно од чега сам до тада бежао (од „гњаваже“, то јест индоктринације коју смо имали сваки дан на сваком кораку). Због тог одсуствовања, на крају семестра 1973. Михаило и ја смо констатовали да се још увек не познајемо. Унутаргенерацијска разлика била је садржана у томе што су студенти у већини њима били фасцинирани. То што је мањина нас била резервисана може се објаснити чињеницом да смо, као градска омладина већ били захваћени рок културом, пре него што смо стасали за факултете. Уз то, ишла су породична искуства са социјализмом и кућно учење да је реч о „шареној лажи“ у коју, ето, „за не веровати“ верују старији. Временом сам штошта научио о прогресивној улози репресије у раширености тог веровања и диригованом узвикивању парола. Нарочито после 1968. када је за мене, као и многе друге, Тито умро, с оним батинама на Новом Београду, чему сам 2. јуна око 12.30, на путу у школу присуствовао из тролејбуса, на силу заустављеног малтене сред „бојног поља“. Касније смо ми, деца с асфалта, тражећи спас од сивила под црвеном заставом, у бекству од партизанштине, индоктринације и лагарија у перверзном раскораку од стварног живота, прибежиште нашли у рок музици, том лукавом „производу западног империјализма“. Она нам је била привлачнија од радних акција и званичне педагогије за револуцију јуришом на брда и долине. И када сам дошао на факултет за мене је тзв. револуција већ у сваком погледу била мртва ствар о којој нисмо хтели ни да мислимо. Карл Маркс нам је био последња рупа на свирали! Како онда не бих био запањен загриженошћу праксисоваца и нарочито студената којима није требало много да успламте. Као и због сазнања да ћу Маркса морати да читам за пет-шест предмета! (Овде је неко пао с Марса – мислио сам тада.) Био сам, наравно, наиван: ајд, што у Тита и социјализам верују радници, полицајци, официри, па и мноштво омладине, али професори – па зар они не би требало да имају бар неки критички однос?! Пошто су се студенти листом лепили за праксисовце о томе ни са ким нисам разговарао, тим пре што се знало да све врви од студената-доушника. Нису ми били привлачни ни њихови ваннаставни кружоци на факултету, који су почињали Интернационалом. И касније су, током осамдесетих година у својим кружоцима „црвених универзитета“ окупљали жртве соцреалистичке педагогије, које су биле спремне да јуришају на барикаде. Током следећих двадесет година у револуционарној доследности, док је живот пролазио поред њих, они су упорно, сањарили о револуцији и чекали Годоа, односно „прави тренутак“. Али, уместо њих увек их је чекала полиција а почешће и тамница. Та секташка спремност да се студентска омладина жртвује за сумњиву идеју, била је основни хендикеп за улогу стварног просвећивања, макар речима: „Клоните се, децо, ово је опасна игра и наша борба. Није ваша!“ Напротив, троцкистичка неодговорност, уз бездушност у амбалажи хуманизма младог Маркса, рационализовани донкихотовском фантазијом „светске револуције“ водили су их одлучности да револуцију дижу туђим, студентским главама. Наравно, у вери су да ће им се брзо придружити радничка класа која, како је Маркс генијално писао „нема шта да изгуби“. А како су касније неки њихови најприврженији ученици, једни за другима допали тамнице, никад нису ризиковали и побунили се за њих. За то нису имали ни грађанске ни пролетерске храбрости. Или су их ценили као „потрошни материјал“ револуције. Управо због тога, праведно је напоменути да су услед тих револуционарних искустава многи из њихових кружока изашли као душевно оштећени, да се нису опоравили до дан-данас. Форма слободе Други део њихове наставе било је колективно инсистирање на самосталном мишљењу студената. Тиме су нас дословно урнисали, јер је уз сваки проблем ишло питање: „Јесте ли прочитали? Шта ви мислите о томе?“ Док су у погледу садржаја предавања, у поређењу с осталим марксистима предавачима, били специфични само по већој идеолошкој густини часова, по питању форме били су за своје време јединствени. Данас се то зове интерактивна настава. Међутим, управо у њој исказивали су своја ограничења. Праксисовци нису марили за то што том формом трљају Аладинову лампу из које ће кад тад грунути заиста слободан и независан дух. А кад год се то дешавало, показало би се да нису у стању с њим и да се носе. Током осамдесетих година бивало је све јасније да им је форма постајала претешка због садржаја – кад год је неко заиста испољио толику самосталност да је почео да нарушава неко од светих места марксизма, нарочито њиховог, креативно-отворено-хуманистичког. Другим речима, праксисовци су своје декларисано начело слободног и отвореног мишљења увек заступали с имплицитним императивом о потпуној слободи мисли „у границама марксистичке идеологије“. А пошто је „креативни“ марксизам, за разлику од „догматског“, за праксисовце био „отворен“, тј. без граница, то је у њиховом подразумевању и предразумевању слободно мишљење у пуној садржинској вредности морало да се поклапа – с марксизмом. Само тако можемо да објаснимо њихова искрена запрепашћења када се суоче с неким, млађим од њих, ко оспорава или одбацује марксизам, или њихову праксис филозофију.[8] Примена поменуте форме слободног дијалога исходима је водила у два правца: – у првом, то је био демагошки вештији начин привлачења у колотечину марксистичке идеолошке индоктринације у којој су студенти завршавали у илузији да су њихови следбеници постајали потпуно самостално. Резултат је био „кварење“ омладине јер је постајала спремна да изађе на улицу и тражи „наставак револуције“, која је по мишљењу сатрапа на власти била готова. Многи су, тако регрутовани у периоду 1968–86, отишли у пропаст. Други ток, до краја реализоване форме мисаоне слободе, одводио је од њих, од марксизма, социјализма и револуције, нарочито на позадини искуства 1968. коју смо ми, урбана омладина седамдесетих, памтили као сведочанство о истини Титовог преварантског тиранског режима, и који смо „инстинктом ума“ имали резерву и према свеколиком марксизму и његовим „креативним“ достигнућима. У овом другом случају, резултат је био сасвим посебно „кварење“ студентске омладине, јер су сви који су увежбали самосталност до сумње у света општа места марксизма и социјализма били осуђени на остракизам како од стране режима, уз ризик егзистенције, тако и од стране самих праксисоваца. Како би који припадник млађе генерације осведочио самосталност неком критичком опаском према марксизму или Марксу, или исказивањем симпатија за западну „формалну“ демократију и либерализам, с њима би у блажој форми доживео исто што и они од Тита – „искључење из друштва“. Ту је била њихова генерацијска граница и унутаргенерацијски глајхшалтунг. Ето разлога зашто се и Михаило, као и остали, разилазио са сваким ко није делио његова марксистичка уверења.[9] И као што су слободу схватали у границама марксизма, тако су осамдесетих увелико и неосновано подразумевали да је њихов проблем и наш, тј. да смо и ми, стасали у социјализму, дужни да носимо њихово бреме; да је сасвим природно да нас затуцавају својим фикс-идејама, никада се не питајући да ли је нормално то што нам нико, па ни они сами (као слободари), у ствари никад нису омогућили први прави избор: хоћемо ли да будемо марксисти или не? Судећи по ономе што неки од њих говоре последњих година, изгледа као да су се листом борили за либерализам. Данас се може рећи да је, с обзиром на ту идеолошку презасићеност и дриловање револуцијом, искључење праксисоваца с Филозофског факултета, за нас студенте који нисмо јурцали за њима нити били заслепљени левичарењем, било ослобађајуће и прилика да се мало бавимо и науком. Дакле, идеја да је тиме Универзитету почињена „неотклоњива штета“ такође је мит и заблуда која траје, ето, до дана данашњег. Штавише, наука је, тада под именом позитивизма, добила нешто више простора, што није било видљиво због тамних облака који су се наднели услед њиховог одстрањивања, чијем су гомилању, својом кукњавом, доприносили они сами, праћени халабуком својих трабаната. Данашњи млади људи који улазе у науку углавном не знају с које стартне основе су почели Михаило Марковић и остали праксисовци, као студенти одмах после рата: с аналфабетског (без претеривања речено) нивоа дијалектичког материјализма, који с озбиљном филозофијом нема ништа колико има с литерарним ужасом и интелектуалном деменцијом под окриљем „најсветлијег идеала човечанства“. Филозофију је у овој земљи најпре до дна срозала њихова револуција у којој су учествовали душом и срцем. Студије су завршавали слушајући све предмете код једног јединог професора (!) који је своју „грађанску“ прошлост понајбоље брисао потписивањем спискова за стрељање „буржоаских“ професора, укључујући и знамениту Ксенију Атанасијевић! Његови хорор-испити изгледали су овако: „Колега, прочитајте прве две строфе Парменидове Поеме и тумачите их дијалектичко-материјалистички!“ Филозофија је тек морала да се вади из тог подрума историје, због власти суверена, бивших сутерена, и лудила њихових трабаната. Када су га, предвођени Михаилом, на крају сменили, уместо једног професора са десет марксистичких предмета, добили су тих десет предмета са исто толико марксистичких професора! У исти мах, дух свргнутог професора тријуфовао је кроз све професоре Филозофског факултета за следеће четири деценије. За праксисовце као генерацију, с приказаном образовном позадином, филозофирање у духу младог Маркса, уз критику стаљинизма и снове о новој, правој револуцији, било је огроман корак напред. Њихова филозофија била је део идеолошко-политичког пројекта филозофског оправдавања Титовог ревизионизма, што је и за њих било епохална ствар (на начин личне улоге „у светској револуцији“). Она том епохалном промашају припада и мимо њега – само је сведочанство времена. Поетичка пропаганда револуције, без саме револуције, нема никакав значај. Праксис филозофија је, дакле, с Титом прошла фазе успона и суноврата. На почетку у другарској слози, на крају у непријатељству. С њим дошла, с њим је и отишла. Филозофски смо били значајни у свету шездесетих година, пре свега захваљујући Титовом експерименту vis-a-vis СССР-а, а не због аутентично филозофског производа. Праксис филозофија је у време успона имала одјека у свету искључиво у левичарским круговима, другде није постојала. Из перспективе мањинског дела моје генерације, то је био огроман корак за њих, али сасвим безначајан за нас који смо још пре доласка на факултет били пресити социјализма. Праксисовци су и у погледу филозофског достигнућа такође ишли уназад, уверени да иду напред. Хипостазирањем човека као стваралачког бића које револуционарно ствара свој свет, несвесно су, и са закашњењем од три деценије, тек ударали филозофске темеље соцреализма и соцреалистичке педагогије. Као жртве заблуде да је темеље тој поетици обезбеђивао дијалектички материјализам, исту су у филозофију увели пошто је истерана из уметности десет година раније, е да би тек после 1968. узела данак међу студентима. Ово делује зачуђујуће само на први поглед. Иначе, узмите у руке текстове Милана Кангрге, Михаила Марковића, Гаје Петровића и осталих о човеку, праксису као револуцији, радикалној промени света и трансцендирању постојећег, а с друге стране ставите чувену соцреалистичке слике Герасимова и Кољубајева. Видећете исто: оно што проистиче из њихових текстова управо је јунак са слике: човек-радник с чекићем у рукама, огроман као Гуливер или Титан, а око њега бедно и презрено постојеће, ситни људи, малограђански Лилипутанци, ситне зграде, брда и долине, постојеће које он превазилази гигантским корацима. Дејство њихове педагогије у фузији с неизбежном партизанском педагогијом у опште-образовном систему, узгајало је у усијаним студентским главама опасну легуру: Ја, јунак револуције, хоћу да мењам свет! Једино су заборављали да децу упозоре о последицама „јуриша на небо“, у земљи у којој су на власти они који су то већ једном учинили, шаљући под земљу десетине хиљада невиних жртава. Њихово филозофирање углавном је било плакатско-пропагандно, или, како се то данас каже, маркетиншко. Другим речима, било је у функцији пропаганде „истинског социјализма с људским лицем“ и узгајања илузије да је револуција могућа без бронзаних чизама и гвоздених зуба. Притом, никада нису налазили разлога да преиспитају, да ли несумњив „хуманистички“ карактер Марксове филозофије уопште може да значи да ће његова „истинска“ револуција бити хумана. Тај non sequitur за њих никад није постојао. Ова оцена о плакатском филозофирању нарочито важи за Милана Кангргу који је засењивао простоту жаргоном немачке класичне филозофије и због тога био слављен у Београду. Поред тога што никад ништа од те традиције није темељно расправио, јер је целокупну филозофију гледао као слушкињу револуције, својим највећим достигнућем осамдесетих година – које је гласило ”Етика или револуција“ – побркао је рачуне хуманистичком опредељењу колега: када је преко Фихтеа и Хегела дошао до открића: „Што је више револуције, то је мање етике!“ (Кангрга, 1983а: стр. 13 и даље). Иначе, дотични филозоф је био жива бурлеска – као професор етике, студентима је деценијама говорио против етике (етика није могућа!), а за револуцију! Његов ученик, предавач онтологије, говорио је слично: онтологија није могућа! И пракса, и онтологија, и етика, „повјесно“ су прерасле у револуционарно догађање! Дакле, само револуција! Његово велико откриће било је одавно познато живим сведоцима доласка сваке револуције, па и наше, од јесени 1944. За схватање формуле „Што више револуције, то мање етике!“, грађанима тада нису били потребни ни Фихте ни Хегел, довољан је био сусрет са санкилотима с револверима о пасу. Није ли то била гротеска: одсуство етике због револуције која једе живе људе, за Кангргу је постало филозофско откриће светског ума које треба хвалити – и примењивати, тек четрдесет година касније![10] Иначе, и исповедање хуманизма бивших револуционара било је тако лако могуће зато што нису знали за слоган у бољшевичкој штампи из фебруара 1918: „Ми истребљујемо буржоаску класу. То чинимо у име човечанства и хуманизма!“ (вид. Брдар, 2000: 260фн85). Фантом праксисовског дела је као коцка леда: без одговарајућег сунцобрана марксистичке идеологије оно се топи и од ње остаје само траг или сведочанство времена великих илузија, адолесцентне наивности зрелих људи који су мислили да су дорасли историји и стаљинистичкој сатрапији, сведочанство о фантазирању услед којег су своје ћорсокаке непрекидно нудили у реторичкој амбалажи алтернатива. Пошто је праксис филозофија била искључиво парафраза филозофије младог Маркса прилагођена пројекту утемељења самоуправљања и вери у револуцију, није ни чудо што нико (поготово ни један праксисовац) током осамдесетих година није покушао да том филозофијом уради били шта значајно, а да то не буде већ одурна песма револуцији. То једноставно није било могуће, то је истина и треба је рећи у ово време нових, на силу конструисаних, идолатрија и мистицизама. Без идеологије која је отишла у историју, и без прогона који их је уздигао, праксис филозофи никад не би имала значење и значај какав су имали. Данас бисмо само говорили о групи социјалистичких професора углавном осредњих капацитета без икаквог значајнијег достигнућа за постсоцијалистичко доба. Они нам у ствари нису оставили никакво наслеђе, њихова продукција одлази у заборав с хиљадама текстова осталих марксиста, који су их иначе по задатку прогонили, а с којима нас данас здружено индоктринирају неолиберализмом. Маргиналија о „модерном појму праксе“ Праксисовци су у својим текстовима небројено пута наглашавали да појам праксе тумаче у изворном Марксовом облику, и да је у „правом смислу“ праксис синоним за револуцију. Мада су се непрекидно позивали на вољеног младог Маркса, код овог нигде нема термина праксис, а поготово нема тезе да је пракса исто што и револуција. Све о чему Маркс говори је пракса у смислу предметне делатности човека као предметног бића. Праксис филозофија је, како у погледу значења основног појма, тако и у разуђенијем виду, резултат сањарења ужарене револуционарне главе над текстом младог Маркса. У тој ватри појам praxis су појмовно свели на poiesis, на произвођење, а овај универзализовали до „једине истинске праксе“ – у виду револуције (коју су доживљавали као врхунски вид уметничког стварања!). Основна једначина била је „модерни појам праксе=праксис=револуција! с варијацијама: „пракса као револуција“; „револуција као пракса“, „филозофија – мишљење праксе“, „филозофија − мишљење револуције“. [11] То је онда значило да је праксис филозофија синоним за филозофију револуције или, како је то Гајо Петровић неуморно понављао: „мишљење револуције“. То је одговарало духу њиховог рада на тачно одређен начин. Они, наиме, никада нису критички промишљали ниједну револуцију, не рачунајући куцање на одавно отворена врата у виду парафразирања критике стаљинизма, чије репликовање је шездесетих година режиму било добро дошло. Никада нису приступали катастрофи стаљинизма с чињеничне стране. У том погледу остали су у оквиру Хрушчов-Титове критике култа Стаљинове личности. Што се југословенског случаја тиче, ту су остали на Кангргином открићу са четири деценије закашњења: да „ова земља није дорасла за социјалистичку револуцију и да се ова није ни десила“. Мишљење револуције било је пролонгирано опевавање и идеализовање револуције у прози, као једине истинске делатности „достојне човека“, пропагандно филозофирање, или пропагирање револуције у амбалажи филозофске терминологије. Имајући то у виду, сасвим је природан закључак да је дотична филозофија имала смисла док и идеолошка слава и хвала револуције, и да за филозофију не може да има некакав значај. Томе иде у прилог и њихово тумачење централног, „модерног појма праксе“. За то је био задужен Милан Кангрга, у кружоку незванично признат као „најбољи познавалац „њемачке класичне филозофије“. Он је, вршећи ту дужност, дошао до једног од својих чудесних открића: Платон и Аристотел су раздвајали праксу и теорију, а од Фихтеа до Хегела образован је модеран појам који се карактерише праксис-поиесис-техне-тхеориа јединством. Аристотел је знао за ове компоненте, али „повјесно“ није био у стању да их повеже у јединство (вид. Кангрга, 1983б: стр. 20, et passim). Пошто су Фихте и Хегел то учинили, то је њихова филозофија „мишљење револуције“, јер тај модеран појам ”није ништа друго до револуција сама“. Ово није само „пројекција“ пусте жеље и егоманијакално подређивање идеологији револуције чак и Фихтеа и Хегела, него швиндлерска површност у привиду мисаоне дубине.[12] Наиме, Кангрга „велику филозофију“ прави од комбинације тривијалности и елементарне грешке. Грешка је у томе што подразумева да Аристотелове четири врсте делања заиста важе за конкретна делања, као што социолози греше када подразумевају да Веберова четири типа делања (вредносно-рационално, циљно-рационално, традиционално и афективно) важе за конкретна друштвена делања. Те поделе су аналитичке, а не описне. (Кангргина идеолошка заслепљеност индуковала је неспособност за основно аналитичко разумевање ствари). Када се то схвати, постаје јасно да Аристотелове појмовне врсте, као Веберови типови, улазе у састав било којег конкретног делања, јер ово мора да их све четири поседује као своје конститутивне компоненте. (Онда се конкретна делања категоришу према примату једне компоненте, што наизглед излази на исто). Другим речима, тривијалност је у томе што било које делање у свом склопу садржи функционално јединство: праксис-поиесис-текхне-тхеориа. Кангргина револуционарна суровост састоји се у томе што је свеколико „истинско“ делање свео на револуцију и само њој признао јединство четири компоненте. То није било само вредностан, него и вредносно-силеџијски суд. Иста суровост карактерише и остале праксисоваце који су његово „откриће“ хвалили и славили. Неће бити сувишно истаћи да је већ централни појам Праксис филозофије био жариште сукоба с Титом. Када често понављане ставове као што су: „Праксис најбоље могу примењивати филозофи“ (Праксис, стр. 11), и „Праксис је само тада права праксис када је револуционарна“, (исто, стр. 17,18), проистичу две ствари: 1) да је револуционарност критеријум „праве“ праксе, а истовремено „права“ праксис је била критеријум револуционарности; и 2) само можемо да констатујемо да су Тито и Кардељ добро прочитали, да се праксисовци намећу као „једине праве вође револуције“, односно да „хоће власт“. Коначно, „праву теорију“, као компоненту „праве“ праксе, имали су „тамо неки професори“ а не тадашњи владари у име радничке класе. Такође и њихова програмска теза, да правог социјализма не може бити без познавања „саме бити“ Марксове филозофије (ово им је било небројено пута поновљено опште место), значила је неумитан сукоб с Политбироом и Титом лично. Како и не би када је значила да вођа револуције мора да има филозофског знања како би ту „бит“ познавао. У то време нико није видео шта из тога нужно следи: Или ће они постати учитељи самомо Титу и осталим студентима марксизма с митровачке робије око њега, или ће он њих прогласити за непријатеље социализма који „одступају од марксизма и дијалектике“. И у идеократији каква је била на делу, Тито је и то, и њихова минирања „самоуправљања“ чињеницама, с правом протумачио као претензију на власт, а они су били дужни да то имају у виду. Заборављали су да имају посла с ауторитетом који се не може преваспитати, јер он је (био) први друштвени васпитач. Такође и то да је Тито први критичар и да пред њим немају шанси у дијалектици. Quod vicet Jovi, non vicet bovi. Пети ћорсокак: 1990–99 – од фарсе до бруке Европска лева интелигенција с марксизмом у историји, између два рата, сама себи је приредила трагедију. Праксис група је као реплика (већ виђене) леве комунистичке опозиције, од свог почетка шездесетих година надаље, била фарса, да би њени припадници с неолиберализмом деведесетих година завршили као потпуна брука. Михаило је учесник и актер прве и друге, али не и треће епизоде, и у томе је била његова предност. На почетку деведесетих година Михаило Марковић је, као искрени заточеник идеје хуманог социјализма, остао уверен да се стање ствари још може поправити. Вођен том вером прикључио се Милошевићевој партији реформисаних комуниста. Тим потезом је починио катастрофалну грешку јер је показао да, због привржености идеологији, није у стању да поштује себе, кад је дозволио да падне у (не)милост апаратчика. То је урадио у складу са својим уверењем, у време када истим, наиме постојаним уверењима, више није било места. Остали праксисовци су са својим ученицима забрљали још више када су, као и готово сви левичари у Европи, капитулирали и постали естрадни аквизитери неолиберализма, попут марксистичког идола Хабермаса и свих троцкиста листом. Прва брука европске левице била је у неспособности да се иоле предвиди пропаст социјализма. Другу бруку левице чини унисоно „прелетање“ после пада Берлинског зида, после ког су тобоже уверени марксисти постали ватрени заступници неолиберализма и свега против чега су се борили. Скандал је у томе што се осведочило да и чувена имена „креативног марксизма“ у својој аутономији зависе од реалсоцијализма којег су у својим радовима оговарали на пасја кола (пао овај, попадали и они – системом домина). И као да од некад вољеног Маркса никад ни реда нису прочитали, нити икада о њему ишта написали, и што је најгоре, као да деценијама нису тровали генерације ужагрених студената, одједном су почели с похвалама дојучерашњих лудости капитализма и „слободе тржишта“, да народу узгајају фантазију како ће са Запада доћи неки добротвори препуни пара, да нас економски опораве и политички унапреде правом демократијом – зато што нас воле. У таквој прерасподели на ветрометини историје, Михаила су, као противника глобалне (он би рекао, глобалистичке) струје, готово презрели и отписали, у првом реду бивше колеге-саборци. Ови се заједно са својим бившим прогонитељима, партијском квазиинтелигенцијом која је живела на јаслама партије и државе, и с одавно оцвалим ученицима, током последњих петнаест година намећу јавности као узурпатори-представници измишљеног грађанства уместо раније измишљаног пролетаријата. Сливени заједно у масу новокомпонованих либерала, постали су безрезервни заговорници неолиберализма, европејства и евроатлантизма. И само због те здружене акције времешних праксисоваца, њихових ученика и анонимуса жуто-плаве провенијенције, Михаилу Марковићу се нису, како ваља, одужиле две институције у којима је оставио дубок траг: ни Филозофски факултет ни Српска академија наука. Бивши праксисовци, Михаилови саборци-слободари, себи су допустили скандал, да саучествују у обнови остракизма. Програмиран заборав имена Михаила Марковића у реченој режији само говори шта су с оним ко друкчије мисли спремни да ураде данас, кад свакодневно причају о Европи, слободи мисли, демократији. После 2000: брука и рехабилитација А онда је историја, та недостижна играчица, свима нама натрљала нос овом светском кризом капитализма у подмаклој фази империјализма. Демократски Запад нам је 1999. показао своје право лице, бомбама и авионима, какво сада показује у Либији, на срамно ћутање слободара који су одавно душу продали Вашингтону. А од октобра 2000. наовамо, либерална Сирена, на чији зов полетеше све аутономне главе левичара, праксисоваца, лумпен инелектуалаца и беспосличара прешлих у политику, открила се у својој истини као глобалистичка Аждаја! То што је Запад финасирао њих, као блудне синове који су до пада Зида булазнили о комунизму и све бацали на његову карту, да би се деведесетих безрезервно бацили у загрљај либерализму, током ових десет година наплаћује свима нама, пљачком земље, под изговором тегобне транзиције и приватизације у коју се „држава не меша“. И опет не може да се дође до речи од истих ликова с другом идеологијом у устима, коју су као млади испљували. Сад намрштена чела гледају сваког ко је против ње, као што су пре 1989. гледали сваког ко је био – за њу. И ко је онда међу праксисовцима био у правупогледамо ли данас ову рингишпил-лакрдију која се одиграва пред нашим очима: да ли Михаило Марковић, који је упркос паду социјализма остао веран левичарским идејама социјалне правде и могућности хуманијег света, или његови бивши саборци који су се прихватили неолибералне бајке, и десет година једу из тањира у који су деценијама пљували? Зар онда неког може да чуди закључак да су праксисовци и овај пут пропали, као и раније у својој каријери. Почели као варљива нада ове земље, завршавају, ево сада, као њена (или наша) невиђена брука. Ако је Михаило Марковић с њима био два пута, овај трећи пут био је у праву; као редак изузетак у земљи у којој до 1989. није могло да се дише од марксиста. Није се избрукао у времену у којем су га бивши саборци отписали као црну овцу, у времену бруке свих вредности и идеала. У фантазији да су нешто друго, преостали праксисовци и верни им ученици још увек се труде да свој последњи ћорсокак наметну овој земљи као „једину алтернативу“. По ко зна који пут уверени да сви око њих тону у заблуде, били су предодређени да, идући за својим ћорсокацима као алтернативама, заврше у запећку историје. Само што овога пута, ослоњени на зид Империје, као својевремено на зид Титове владавине, у пропаст и ћорсокак за собом вуку целу земљу! Од њихове буке и медијске какофоније која је „у име слободе“ покрива, не могу да се чују аргументи који разобличавају њихово лицемерје: да то што нам долази са Запада није алтернатива, да је тек то епохални суноврат услед најезде напудерисаног и истушираног варварства уоквиреног тоталитарним рецептурама и демократским симулацијама, арогантно-приземне свести невиђеног политичког и сваког другог кичераја, пљачкашког менталитета и дивљачког капитализма достојног прашуме или прерије vis-á-vis којег је наш социјалистички „ужас“ био аматеризам и чиста наива. У време друга Тита били су господа. Данас, нису ни господа ни другови, у улози су крпа за брисање трагова злочина господе с Дивљег Запада на Балкану. И зато што је пред крај живота био на себи припадном месту, док су сви остали, у залету за неолибералном сиреном (поново) заглавили у мраку без петокраке, Михаило Марковић, поред свих могућих критика, заслужује сећање као интелектуалац и човек од интегритета. Што се осталих тиче, само можемо да се питамо: имају ли ти људи уопште уверења? То питање га од њих дели провалијом. Али зато, у овом свету, у сенци Империје и њеног бешчашћа, за њега и њему сличне – нема места; сва места попунили су други. Пошто су тачке без димензија, за њих увек и свугде има места. Глобализам је њихова вера, свеопшти нихилизам њихов крајњи исход, до којег не држе ни пет пара, јер их се не тиче ништа изузев личног егоистичког интереса и трајања. Зато су, између осталог и бескрајно „толерантни“ – према свему што и не смеју да оспоре. . Њих се будућност не тиче, јер знају да их у њој неће ни бити. ************* Група праксис филозофа је у свом времену настала у стратешком промашају и завршила у њему, пошто је промашаје више пута поновила као алтернативе. У том смислу, она је с таквим учинцима свима нама хронично била камен око врата, којим је био ометен најпре нормалан развој теоријске мисли, а у последњих десетак година и нормалан развој политичког живота. После свега, у стању смо да сведемо коначан биланс, на основу искуства у три епохе: Прво, у епохи социјализма, том сумраку идола у којем је и упаљена свећа много значила, праксисовци су у земљи играли улогу ничим заслуженог жртвовања услед немилости власти; споља из западних центара, били су виђени као група „корисних идиота“ (они који за ваш интерес раде бесплатно и несвесно), зато што тресу Титов режим, и у том смислу су у Америци на њих рачунали још с краја шездесетих година, у шта треба укалкулисати и благонаклон пријем по тамошњим универзитетима. (Све према сведочењу филозофа Сидни Хука, који је био укључен у акцију њиховог подржавања, уз његову напомену да је само двоје искакало из те улоге: Михаило Марковић и Загорка Голубовић, зато што су своје критике социјализма „преозбиљно схватали“).[13] Друго, у време деведесетих, Империја је улогом „корисних идиота“, уз помоћ донација као поузданијег средства, обухватила готово све: како живе праксисовце, тако и њихове већ времешне ученике, а деведесетих и бивше марксистичке предаваче и комитетлије који су их прогонили; сви су се удружили у хорском тражењу „демократије по сваку цену“, према плану из Стејт Департмана. Према истом плану, сада сви ћуте, када је очито да демократије нема и да није ни била у плану. И то је брука бившег, тобоже критичког и аутономног ума. Није ту ни било, нити има, ни критике, ни аутономије, ни ума. И коначно, после 2000. године, ветерани некадашње критике свега постојећег и непостојећег, с приличним бројем својих добро распоређених ученика, под неолибералним окриљем, нарочито у последње три године, увелико демонстрирају схватање слободе које им проистиче из карактера као судбине. У стилу Сен-Жиста повремено изричу забране – у име слободе! А праксис учење из седамдесетих година, да је „етика превазиђена категорија“, данас им добро дође да своју последњу бруку преобразе у врлину. Па ко поверује. Смисао писања овог ширег текста је у томе што смо пред собом дужни да исправљамо грешку што смо „деца сопствених очева“, али и грешке и заблуде ничим заслужених и небираних духовних отаца. Тај посао, у ствари, одавно је завршен, хегеловски речено, историјским радом духа. Преостаје да се учинци доведу до појма. Ово време мора, због поплаве лицемерја, бескичмењаштва, калкулација и лажи, да буде и време истине о себи. А реч је о једној нашој колективној истини у овиру колективне заблуде која нас је много коштала. Дужни смо да искористимо шансу и докажемо да смо у стању да се старамо о себи, да озбиљно и одговорно одмеравамо сопствено духовно наслеђе и историјско бреме на леђима. Просто због тога да не бисмо завршили под њим, додатно затрпани лопатама празне идолатрије и митологије. А што се дела Михаила Марковића као интелектуалца, филозофа, професора и академика тиче, могу да се кажу три ствари: 1) То што је био искрена жртва илузија епохе и заточеник леве идеологије, заштитило га је да не буде судеоник актуелне епохалне бруке целокупне европске левице у загрљају неолиберализма. Зато ће, објективно речено, бити узор интелектуалног интегритета, грађанске храбрости и стоичке спремности ка прихватању последица свог опредељења: 2) пошто је његово филозофско-научно дело за наше прилике вансеријског обима, то оно, истини за вољу, не може да се сведе само на Праксис филозофију. Највећу вредност убудуће имаће његове књиге и научни радови у којима преовладава тзв. „позитивистички“ приступ проблемима, а својим умећем јасног и разумљивог излагања биће непролазан узор свима нама, како на приступачан начин може да се расправља и о најтежим филозофским проблемима. 3) Што се потпуније оцене његовог научног дела тиче, пустимо времену да покаже: оно ће бити значајно онолико колико буде читано из стварних филозофских и научних потреба. Само тако, временом ће добити своју праву и праведну меру. Да је за то прерано, нема сумње, и тако ће бити све док: „све актуелне сујете и маске / не падну међ’ четири црно лаковане даске“. Дакле, пошто се и ми, који бреме ове земље nolens volens носимо на својим плећима, Михаилу будемо придружили у утопији вечног мира. (Аутор је са Института друштвених наука Београд) Библиографија: „Чему Праксис?“, Πραξις, год. 1 (1964), бр. 1, стр. 3-4. Брдар, Милан (2000): Праксис одисеја. Kњига прва: студија настанка бољшевичког тоталитарног система, 1917–1923, Службени лист СРЈ, Београд. (2001): Праксис одисеја. Књига друга: студија настанка бољшевичког тоталитарног система, 1923–1929, Службени лист СРЈ, Београд. (1983): „О могућности марксистичке филозофије науке“, Гледишта, 24, nо. 3-4, стр. 177-194. (1988): „Критика као неосхоластика: О анатомији методе укидања теоријског плурализма“, Социолошки преглед, 22, nо. 3, стр. 201-228. (1998): „О феноменологији провинцијализације наше научне критике“, Социолошки преглед, 32 (1998), nо. 3-4, стр. 357-408. (2003): „Хуманистички интелектуални тип: формирање, историјска улога и његове границе”, Интелектуалци у транзицији, Јовица Тркуља (прир.), Кикинда, стр. 29-54. (2005): Узалудан позив. Социологија знања између идеологије и саморефлексије: случај Карла Манхајма и Просветитељства, Stylos, Нови Сад. (2008а): Поуке скромности: Карл Попер, отворено друштво, наука и филозофија, Завод за издавање уџбеника, Београд. (2008б): „Наслеђе Карла Маркса: политичка метафика, заведена еманципација и пропала нада“, Марксово насљеђе, Удружење за филозофију и друштвену мисао, Бања Лука, стр. 32–66. Кангрга, Милан (1971): „Феноменологија идеолошко-политичког наступања југословенске средње класе“, Πραξις, год. 10, бр. 3–4. (1983а): Етика и револуција, Нолит, Београд. (1983б): Пракса, вријеме, свијет, Нолит, Београд. Марковић, Михаило (1981): Филозофски основи науке, САНУ, Београд. Milan Brdar Institute for thе Social Sciences Belgrade
THE ODYSSEY OF THE PRAXIS GROUP: ITS ALTERNATIVES AS EPOCHAL BLIND ALLEYS [1] Подсетимо се. Праксис групу чинили су: из Београда – Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић, Загорка Голубовић, Миладин Животић, Драгољуб Мићуновић, Небојша Попов; из Загреба – Милан Кангрга, Гајо Петровић, Бранко Бошњак и Руди Супек, Данило Пејовић и Данко Грлић. Данас, под термин праксисовци потребно је укључити њихове многобројне ученике од којих су многи актери актуелне политике и припадници интелектуалног естаблишмента. [2] Једини ко ми је у време скандала одмах понудио помоћ сваке врсте био је професор Јован Аранђеловић. Невоља је била у томе што сам због тог случаја психолошки одбацио и саму тему, тако да сам једно време у том погледу лутао. [3] Када је проф. Ђорђевић Титу донео текст тзв. Закона о самоуправљању, рекао му је: „Друже Тито, чини ми се да је за овакав закон преурањено, да неће бити применљив у данашњим условима“, Тито је узвратио: „Не брините, професоре, ми га ни не доносимо да бисмо га примјенили, него то чинимо против Руса...“ [4] Тим пре што су Жика Павловић и остали, намерно предимензионирали егзистенцијалне проблеме пролетаријата, па су филмове снимали у најпрљавијим, најбеднијим насељима, с најпростијим јунацима, такорећи полудивљацима, а све то давали као реални приказ нашег социјализма. [5] Ово сам, поводом поменутог текста, доживео од стране једног праксисовца који је данас политичка фигура, али не заслужује да му се помене име, без обзира што је на тај начин заштићен. Али, није нападао мене, него уредника часописа који је текст објавио, иако сам био присутан. Просто, није имао храбрости да удари на правог „кривца“. [6] Ову примедбу изнео је британски филозоф Алфред Жил Ејер (A. J. Ayer), аналитички филозоф и „позитивиста“, када је у време немилости (почетком седамдесетих) бранио прогоњене праксис филозофе, уз додатак да се нада да ће и они устати у заштиту других који не мисле марксистички. Променимо ли формулацију у „који не мисле као они“ и применимо ли је на праксисовце и њихове ученике данас, можемо само да констатујемо да Ејерова нада није испуњена. Напротив, праксисовци данас забрањују оне који не мисле слично њима, на исти начин како су то Титови Кербери чинили пре четири деценије. [7] При том се нису питали како ће то „прорађивање“ бити примљено у стаљинистичко-параноичном уму митровачких робијаша: Тита и његових Кербера. Да је био извештаван „што то ради контрареволуција на Филозофском факултету“, нема никакве сумње, кад је нарочито после 1968. Факултет врвео од полицијских доушника. Пошто их је било тушта и тма, долазили су и на предавања, тако да су писали извештаје на основу посматрања с учествовањем. [8] Пишући ове редове, сећам се с каквом констернацијом су неки праксисовци, на другој години студија, слушали моје образложење тезе, изнето на њихов захтев, да и у друштву слободе и пуног остварења личности, појединац мора да прође кроз фазу ”отуђења”, да би се формирао као личност! Оно је било искрено, а за њих јеретичко, јер, прво, то нигде не пише код Маркса, а друго, било је супротно њиховој фантазми да у слободном друштву отуђења неће бити! [9] То ограничење не значи да поменута форма није деловала, и да није имала позитивних учинака у образовању и сазревању људи током осамдесетих година. Такође, не би требало занемарити ни то да је догматско инсистирање праксисоваца, њиховом младом Марксу, насупрот владајућем тумачењу, у идеолошки монолит унело пукотину која се само ширила, насупрот њиховим намерама да је превладају, што је у коначном исходишту само допринело делегитимизацији идеологије чији су заробљеници они остали. То је бивало хронично и само је јачало управо због периодичног медијског прогона којем су у име званичне идеологије били изложени. Другим речима, обе стране су самом конфронтацијом постизале супротно од својих намера: ширили брешу узајамне делегитимизације. Ту страну ствари овде из методских разлога остављам по страни пошто је ово, као што сам истакао на почетку, полубиографски текст у којем се бавим актерима, њиховим намерама и очекивањима, дометима и границама на том нивоу разматрања. [10] Исти филозоф 1984, у време када се читају Хабермас и Апел због „комуникативно-дијалошког ума“, у једном интервјуу на питање о дијалогу крвожедно узвикује: „Дијалог!! Ко?! С ким?! Не, нема дијалога!“ То је изрекао у име револуције без етике, као залутали Дон Кихот-кандидат за везивање руку отпозади. Данас може само да нас чуди шта је све, због братства и јединства, имало прођу у Београду. [11] Користећи ехо-ефекат те кованице, својој књизи о бољшевичкој револуцији дао сам наслов „Праксис одисеја“ (Брдар, 2000, 2001), што значи: „Одисеја (бољшевичке) револуције“, а не књигу о праксис филозофији (као што су својевремено многи закључили). [12] Кад сам ова и слична запажања изложио једном генерацијски блиском колеги, у време када је наведена Кангргина књига била актуелна, готово да ме је изазвао на физички обрачун, само да би одбранио „великог филозофа“. Ипак је остао на претњама: да „поведем рачуна шта говорим, јер би то могло да буде лоше по мене“. Врло уверљив аргумент! То сам доживео у сред Београда, од филозофа вољног да, с још неким тадашњим истомишљеницима, игра улогу праксисовског Кербера. Од њих, иначе, није могло да се дише, јер су ”праксис-старцима“ чинили заштитни појас на чисто добровољној бази, што ће рећи из чисто прагматичне рачунице. Такви, тада већ проседи комсомолци, били су главне „квариигре“ којима захваљујући није успело профилисање генерацијског идентитета. [13] Сидни Хук (Sidney Hook) је био знаменити члан Конгреса за културну слободу (CCF – The Congress for Cultural Freedom), групе основане 1950. године. У групи су били познате личности Франц Боркенау, Карл Јасперс, Џон Дјуи, Џејмс Барнам, Бертранд Расл, Рејмон Арон, Бенедето Кроче, Артур Кестлер, Мелвин Ласки, Тенеси Вилијамс. Припадници су били познати као левичари, а ипак су деловали антикомунистички. Наиме, група је деловала под финансијским окриљем ЦИА-е, њени чланови, укључујући Хука, важили су за борце за интелектуалне слободе, у земљама социјализма нарочито. Тиме је био прикривен прави циље групе: осујећивање ширења комунистичких идеја на Западу, и с тим у вези подстицање и помагање дисидентских група у источној Европи, чији рад је водио делегитимизацији владајућих режима. Због јавног имиџа припадници групе били су привлачни за праксисовце, поготово што нису знали за њихову позадину. Вид. шире: http://www.powerbase.info/index.php?title=Congress_for_Cultural_Freedom&oldid=124845 |