Odgovor Mijatu Lakićeviću ili kako zaslužiti Vučićevu "bonu"

(Odgovor Mijatu Lakićeviću na tekst Državni posao, objavljen u Peščaniku 13. 10. 2014)

Premda počastvovan zbog privilegije koja je stigla u paketu sa državnim poslom, kao i zbog činjenice da moje radno mesto (nezvanično, naravno) vredi “čak” 5.000 evra, ne mogu a da ne primetim da se kroz čitav tekst Mijata Lakićevića Državni posao provlači ista ona stigmatizacija koja u medijima (nezavisnim, naravno) prati nastavničku struku u poslednjih nekoliko godina.

Stigmatizacija se, naravno, tiče večite “gramzivosti” prosvetnih radnika, koji svake godine štrajkuju kako bi im povećali zaradu, kao i još nekih tamo stvari koje, pored ovog nezamislivog zahteva, gube na važnosti.

Stvar je, naime, veoma nezgodna, kao i uvek kada su deca i mladi u pitanju - tiče se budućnosti onih koji će jednom – ako ne budu prethodno iz nje pobegli glavom bez obzira – voditi ovu zemlju, ili je makar, sudeći po tome kako stvari trenutno stoje – dokrajčiti. Kako se onda usuditi, usled takve odgovornosti i tako ne baš malih plata, da parafraziram autora, tražiti povećanje? “Please, sir, I want some more?” Kakva drskost! Kakav tvistovski obrt! Drznuti se da se baš sada, usred herojskih napora i hodu po tankoj žici našeg naprednog vođe kojeg nam je sam Bog poslao, prizivamo neku tamo, davno zaboravljenu privilegiju.

Voleo bih da ovaj tekst nisam shvatio tako ozbiljno. Ali jesam. Stoga želim da, navodeći neke od stavova Lakićevića, pošto dotični zasigurno ne pruža nikakve validne argumente, pokušam da na njih odgovorim, bez zadiranja u ozbiljnije i složenije probleme obrazovanja u Srbiji.

Nakon navoda iz novina koji se tiče hapšenja lekara i medicinske sestre koji su primili mito, i to ne od pacijenta, već od osobe koja je izvesnu sumu novca platila (13.000 evra) da bi sebi osigurala posao u zdravstvenoj ustanovi, što Lakićević, koristeći ironiju, vidi kao veoma isplativu privatnu investiciju, on nekom divljom analogijom upoređuje tu situaciju sa stanjem u ostalim državnim (i paradržavnim) službama, zaključivši:   

“Zar to najbolje ne pokazuje koliko je državni posao zapravo više privilegija nego posao. Koja vam, između ostalog, omogućava da štrajkujete za veće zarade, kao što uglavnom (tačnije jedini) štrajkuju razni državni i paradržavni službenici poslednjih godina. I, kao što se upravo zbog malih plata spremaju da urade nastavnici.

Krenimo redom:

1) Ne, dotični primer ne pokazuje najbolje, ako uopšte i pokazuje, da je državni posao privilegija, sve i da jeste privilegija (sa čime se lično ne slažem). Ne znam samo iz kojih je samo međustavova autor izveo ovaj zaključak.

2) Za Lakićevića je i štrajk privilegija, a ne osnovno pravo radnika na udruživanje koje ima za cilj poboljšanje osnovnih uslova rada (neka mi se oprosti na suviše jednostavnoj definiciji, ali smatram da odgovor na autorove neosnovane stavove ne zaslužuje precizniju, a osim toga pokriva sve argumente koje želim da iznesem). Zapravo se ne može zaključiti da li je, po njemu, državni posao privilegija zato što vam, “između ostalog” (a šta je to ostalo, autor ne navodi) omogućava da štrajkujete, ili je sama mogućnost da se štrajkuje ono što od posla čini privilegiju. Ili su obe ove stvari privilegije koje se dopunjuju?

3) Nastavnici, pre svega, kao što je istaknuto na veb-sajtu Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, ovoga puta ne štrajkuju zbog malih plata, već, kada govorimo o platama, izuzimanju prosvete od smanjenja zarada, što je sasvim druga stvar. Ali, nažalost, ne govorimo samo o platama, pa je pored tog zahteva, istaknuto još njih pet (od kojih, po mom ličnom mišljenju, zahtev koji se tiče plata nije čak ni glavni). Da ih na ovom mestu ne bih navodio, upućujem autora i sve zainteresovane na njihov sajt.[1]

Potom, nakon kritičke, preliminarne ocene uz pomoć uvek misterioznih, nezvaničnih izvora (koju naziva podatkom), on kao iz topa ispaljuje da radno mesto nastavnika vredi oko 5.000 evra. Ne znam samo na osnovu čega se ocenjuje ta vrednost. Na osnovu dugoročne procene i fluktuacije vrednosti, odgovornosti radnog mesta, časova rada i kvaliteta uloženog u taj rad, ili pak na tome koliko je neko spreman da plati (ili uzme) za to radno mesto? Da li to važi samo za Beograd, ili i za “unutrašnjost” gde je, prema nekom nepisanom pravilu, kvalitet nastave lošiji? Voleo bih da gospodin Lakićević ovo obrazloži.

Nakon sažetog opisa “atraktivnog” posla u nastavi, uvodi decu u igru, jer za tih 5.000 mora se pružiti nešto zauzvrat, rekavši da ona iz škola izlaze sa “znanjem i sposobnošću za samostalno razmišljanje prilično lošijim u odnosu na svoje evropske vršnjake.” Moram pohvaliti gospodina Lakićevića i reći da je u ovoj tvrdnji pokazao izuzetan dar za isticanje očiglednog. Ali nije problem konstatovati situaciju, već pronaći njen uzrok. Svako ko nije slep kod očiju, a živeo je u zemlji Srbiji i, ko je video kako je u poslednjih 25 godina sprovođeno sistemsko uništenje javnih i državnih institucija od strane same vlasti i lošeg zakonodavstva, ne može zamenjivati posledicu uzrokom, okrivljujući nastavnike zbog toga što se ne bune zbog loših uslova rada, što ne traže više para za seminare (traže, gospodine Lakićeviću, ali ih na kraju sami plaćaju) zbog toga što je škola “dosadna i glupa” - što je infantilna izjava koja ne zavređuje komentar, itd.

Gospodine Lakićeviću, da ste se samo malo potrudili i pročitali neke izjave prosvetnih radnika koje ne možete čuti u zvaničnim medijima, ali ih možete pročitati na forumima, ili da ste se barem potrudili da pročitate Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pa čak i popričali sa nekim iz struke koju kritikujete, sumnjam da biste iznosili ovakve besmislice. Kao da to nije dosta, pa ste na kraju, uz pomoć iste izvitoperene logike napali i studente, koji se bune i protestvuju samo da bi “što manje radili”. A neko to studiranje treba da plati, jel’te?    

U zaključku, još jednom bih da ponovim da bih voleo da ovaj tekst nisam shvatio ozbiljno. I dalje mi je teško da poverujem da ovo nije izvesna provokacija ili želja autora da povede temu o obrazovanju. Ako je to slučaj, onda je način na koji je to urađeno neozbiljan. Da nisam čitao ostale tekstove Mijata Lakićevića na Peščaniku, koji su kritički osnovaniji (premda ne suviše), pomislio bih da je sajt Peščanika hakovan i da se neki bot prema nalogu Ministarstva prosvete ulogovao i objavio tekst. Botovi su danas, znate, popularni, jer predstavljaju poslednji krik tehnike digitalizovanih medija. Ali nije ni potrebno biti bot da bi se ovako mislilo. Potrebno je samo nekoliko dana zaredom čitati “prave novine”, gledati televiziju i govoriti samo da bi se nešto kazalo ne bi li se izazvala nekakva reakcija.

Ostalo je samo da se nadamo da čika Vučić Lakićeviću neće dati bonu za ovo i pomilovati ga po glavi.