Културна политика | |||
"Борба за образовање" - отпор деградацији просветне струке |
уторак, 27. јануар 2015. | |
Штрајк просветних радника, који је почео 17. новембра и трајао више од два месеца, није се покренуо са мртве тачке док није дошло до потпуне обуставе рада 22. децембра. Ако се узме у обзир и протест адвоката, који је из одређених разлога био озбиљнији, организованији и који је трајао доста дуже, лако је на делу видети један механизам одговора на штрајк који је сличан већини министарстава у овој влади. Тај механизам одвија се кроз три етапе: игнорисање, привидна отвореност за преговоре, претње. Човек би помислио да након ове три етапе долази до каквог-таквог разрешења, али се то разрешење одлаже у недоглед, проблеми се гурају под тепих и опструира се сваки покушај да се спор реши на начин којим би обе стране биле, у мањој или већој мери, задовољне. Као резултат, правосудни систем био је у застоју преко четири месеца, одлагано је преко 100.000 судских спорова, док је у школама изгубљено драгоцено време за усвајање образовног садржаја. Битна ствар коју на почетку треба истаћи је да се ова борба просветних радника не води првенствено због материјалних интереса, већ због дезавуације основних права и друштвеног статуса једне групе грађана. Како каже Аксел Хонет у Борби за признање[1] - желећи да пружи нормативну савремену друштвену теорију која се базира на интерсубјективним односима, а коју треба спровести преко категорија борбе за признање посебности и права индивидуа или одређених друштвених група – борба мора започети јасним формирањем захтева за проширењем права и статуса дате групе у друштву. Међутим, да би до формирања захтева ради чијег остварења се води борба уопште дошло, потребно је кренути од оних момената непоштовања, односно негативних искустава која појединци доживљавају у ограничавању тих основних права. Непоштовања у односима према угроженој (условно речено) групи, као што се могло видети у медијима апропо штрајка у просвети није недостајало, а управо је ово морално искуство непоштовања узрок друштвеног сукоба о којем желимо да говоримо. Ово горко искуство постало је узрок поменутог друштвеног сукоба на два начина: директно и индиректно. Као директно непоштовање могу се протумачити претње министра просвете у медијима, као и позив управама школе да сачине спискове штрајкача који су радикализацијом штрајка прекршили закон и који би због тога требало да буду кажњени смањењем дневница за тај дан. Индиректно непоштовање исказано је, уопштено говорећи, перпетуацијом вишегодишњег одношења према одређеној групи грађана са највишим степеном образовања у јавном сектору, која је задужена за васпитавање младих нараштаја. Ова група се, иначе, у развоју савремених демократских држава сматра кључном. Наша држава, нажалост, савремена је и демократска само номинално. Овакав однос унижавања људи који образују и критичком мишљењу уче будуће генерације, тим генерацијама шаље јасну поруку да образовање више није битно, преокренувши вредности једног друштва тако да појединце кроз које вредности тог друштва тек треба да буду изражене обезвређују урушавањем образовног система и њиховим довођењем до граница материјалне егзистенције. Обезвређивање које се тиме врши локално, над једним од најобразованијих слојева у јавном сектору једне државе има глобалне последице по државу. Са тим последицама суочавамо се свакодневно, почев од куповине диплома и одобравања сумњивих доктората, преко завршавања приватних „стручних“ школа и факултета који ничу као печурке после кише, све до огласа за послове за које до јуче није постојао ни назив. То није све. Уочљив је и однос осталих грађана према образовној професији, изражен у вечито понављаним коментарима да је професорски посао лак, да годишњи одмор траје дуго, да су дневнице за екскурзије безобразно високе итд. Па како то да сада просветари, поред тако тешке ситуације у земљи и поред таквих привилегија на пољу своје делатности, имају образа да траже да буду изузети од смањења зарада? Такав захтев заиста звучи бедно и унутар и ван контекста данашње ситуације у Србији. Министар, по правилу, имагинативан у тражењу начина да обезвреди запослене у свом ресору (поред ваљаних сарадника, имао је и доброг учитеља – свог претходника на тој позицији), управо истиче овај њихов захтев као нереалан, па чак и апсурдан. Апсурдан јер пара нема. Пара нема, јер их је претходна влада потрошила на сумњиве приватизације. Осим тога, ревизија ревизије буџета завршена је и даље ревизије неће бити. Ми ћемо исправити грешке својих претходника, стрпите се само још две године. Две годинице, на овом нашем Чаробном брегу. Добро познат дискурс владајуће партије. Међутим, овај апсурд происходи из једног већег апсурда, ван чијег контекста поменути захтев просветних радника заиста звучи безобразно за већину житеља наше државе. Услед неједнаке и нерационалне дистрибуције материјалних добара, као и бесомучног партијског запошљавања стигло се до тога да остали радници у јавном сектору без дана школе имају просечну плату која је далеко већа од плате просветног радника. Начин да се то исправи је увођење давно обећаних и најављиваних платних разреда, којом се та неједнакост укида и регулише на основу рационалне скале вредности засноване у терминима људског капитала. Из тог разлога, чин грађанске непослушности, изведен 22. децембра не упућује само на повреду материјалних интереса, већ задире у симболичке вредности једне професије и културне вредности читавог друштва преко којих се указује на непоштовање простим упућивањем на ону прву - материјалну вредност. Захтев за признањем правног и друштвеног статуса се можда формулише преко материјалних интереса, али је далеко од тога да се у потпуности сведе на њих, већ кроз те интересе указује на очување основних права и посебности појединца или групе која је оваквим непоштовањем угрожена. То се на овом примеру потврђује и у речима портпаролке Уније синдиката просветних радника, Јасне Јанковић, која је казала да су просветни радници више него спремни да пристану на мере штедње ако се пре тога уведу платни разреди. Није нимало чудно што се занемарује ова, како каже Хонет, „унутрашња повезаност између појаве друштвених покрета и моралног искуства непоштовања: мотиви за побуну, протест и отпор по правилу трансформишу у категорије „интереса“, а за ове интересе се претпоставља да настају због објективних неједнакости у дистрибуцији материјалних могућности, и никад се ни на који начин не повезују са мрежом свакодневних моралних осећања“[2] Овде се можемо осведочити у два модела сукоба, која не морају нужно бити противречна, штавише, морални сукоб може бити комплементаран са интересним сукобом којем потоњи може послужити као допуна. Тешкоћа приликом изражавања негативних видова борбе за признање који имају сложеније облике због тога води до једне привидно утилитаристичке испоставе штрајкачких захтева. Заправо, сви проблеми који улазе у овај захтев, а који се своде и на жељу за очувањем минималног нивоа дигнитета једне професије, за свакога ко се критички не постави и не сагледа у једном ширем контексту те проблеме, замагљени су тим утилитаристичким приступом који је почео да се своди на прост исказ и који се све више претвара у осуду: просветни радници желе да буду изузети од смањења плата. Оно што се занемарује јесте чињеница да, по једној извитопереној логици, људи са високим степеном образовања имају најниже плате у јавном сектору, да су изложени притисцима и претњама од стране управе школе, просветних инспекција које од њих траже готово немогуће ствари као и све већем непоштовању од стране ученика. Такво стање тешко је објаснити у неколико реченица, а камоли уоквирити у јасно изражен штрајкачки захтев. Остаје да се закључи: систематско урушавање образовног система довело је до оне границе угрожености која се више не посматра као ускраћивање основних права људи који се баве том професијом (права на штрајк, нпр.), већ као граница опстанка самог система. Проблем егзистенцијалне угрожености испостављен је преко захтева за очувањем дигнитета једне професије када се приметило да ће тај дигнитет у самом свом језгу бити разорен. Услед минимума животног стандарда уз максимум рада који не престаје више са оглашавањем звона ускраћено је и слободно време неопходно да се у критичком светлу сагледа и у шири контекст смести данашњи статус просветног радника, због чега је он, бивши узор онима којима предаје, постао летаргична, отупљена индивидуа која се још само цинички може односити према оним идеалима грађанског друштва и толеранције које би у свом раду, а пре свега у свом односу према раду требало да заступа. То је резултат дугогодишње пасивности и трпљења понижења и повређивања права, што је довело до умањеног самопоштовања, а потом и до друштвеног стида као манифестације немоћи и прикривеног беса. А министар, као у оној урбаној легенди о полицајцима деведесетих година у Србији: на табли је нацртао магарца, па када види да га узјахати не можемо – не само зато што нећемо, него што је немогуће – кажњава и прети отказима онима који су, ако је судити према листама Бироа за запошљавање и његовој беспрекорној логици, лако заменљиви. Аутор је наставник филозофије у гимназији „Светозар Марковић“ у Нишу [1] Aksel Honet, Borba za priznanje, Albatros Plus, Beograd, 2009. [2] Honet, 2009, str 216-217. |