петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Одговор Мијату Лакићевићу или како заслужити Вучићеву "бону"
Полемике

Одговор Мијату Лакићевићу или како заслужити Вучићеву "бону"

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Ноцић   
среда, 15. октобар 2014.

(Одговор Мијату Лакићевићу на текст Државни посао, објављен у Пешчанику 13. 10. 2014)

Премда почаствован због привилегије која је стигла у пакету са државним послом, као и због чињенице да моје радно место (незванично, наравно) вреди “чак” 5.000 евра, не могу а да не приметим да се кроз читав текст Мијата Лакићевића Државни посао провлачи иста она стигматизација која у медијима (независним, наравно) прати наставничку струку у последњих неколико година.

Стигматизација се, наравно, тиче вечите “грамзивости” просветних радника, који сваке године штрајкују како би им повећали зараду, као и још неких тамо ствари које, поред овог незамисливог захтева, губе на важности.

Ствар је, наиме, веома незгодна, као и увек када су деца и млади у питању - тиче се будућности оних који ће једном – ако не буду претходно из ње побегли главом без обзира – водити ову земљу, или је макар, судећи по томе како ствари тренутно стоје – докрајчити. Како се онда усудити, услед такве одговорности и тако не баш малих плата, да парафразирам аутора, тражити повећање? “Please, sir, I want some more?” Каква дрскост! Какав твистовски обрт! Дрзнути се да се баш сада, усред херојских напора и ходу по танкој жици нашег напредног вође којег нам је сам Бог послао, призивамо неку тамо, давно заборављену привилегију.

Волео бих да овај текст нисам схватио тако озбиљно. Али јесам. Стога желим да, наводећи неке од ставова Лакићевића, пошто дотични засигурно не пружа никакве валидне аргументе, покушам да на њих одговорим, без задирања у озбиљније и сложеније проблеме образовања у Србији.

Након навода из новина који се тиче хапшења лекара и медицинске сестре који су примили мито, и то не од пацијента, већ од особе која је извесну суму новца платила (13.000 евра) да би себи осигурала посао у здравственој установи, што Лакићевић, користећи иронију, види као веома исплативу приватну инвестицију, он неком дивљом аналогијом упоређује ту ситуацију са стањем у осталим државним (и парадржавним) службама, закључивши:   

“Зар то најбоље не показује колико је државни посао заправо више привилегија него посао. Која вам, између осталог, омогућава да штрајкујете за веће зараде, као што углавном (тачније једини) штрајкују разни државни и парадржавни службеници последњих година. И, као што се управо због малих плата спремају да ураде наставници.

Кренимо редом:

1) Не, дотични пример не показује најбоље, ако уопште и показује, да је државни посао привилегија, све и да јесте привилегија (са чиме се лично не слажем). Не знам само из којих је само међуставова аутор извео овај закључак.

2) За Лакићевића је и штрајк привилегија, а не основно право радника на удруживање које има за циљ побољшање основних услова рада (нека ми се опрости на сувише једноставној дефиницији, али сматрам да одговор на ауторове неосноване ставове не заслужује прецизнију, а осим тога покрива све аргументе које желим да изнесем). Заправо се не може закључити да ли је, по њему, државни посао привилегија зато што вам, “између осталог” (а шта је то остало, аутор не наводи) омогућава да штрајкујете, или је сама могућност да се штрајкује оно што од посла чини привилегију. Или су обе ове ствари привилегије које се допуњују?

3) Наставници, пре свега, као што је истакнуто на веб-сајту Уније синдиката просветних радника Србије, овога пута не штрајкују због малих плата, већ, када говоримо о платама, изузимању просвете од смањења зарада, што је сасвим друга ствар. Али, нажалост, не говоримо само о платама, па је поред тог захтева, истакнуто још њих пет (од којих, по мом личном мишљењу, захтев који се тиче плата није чак ни главни). Да их на овом месту не бих наводио, упућујем аутора и све заинтересоване на њихов сајт.[1]

Потом, након критичке, прелиминарне оцене уз помоћ увек мистериозних, незваничних извора (коју назива податком), он као из топа испаљује да радно место наставника вреди око 5.000 евра. Не знам само на основу чега се оцењује та вредност. На основу дугорочне процене и флуктуације вредности, одговорности радног места, часова рада и квалитета уложеног у тај рад, или пак на томе колико је неко спреман да плати (или узме) за то радно место? Да ли то важи само за Београд, или и за “унутрашњост” где је, према неком неписаном правилу, квалитет наставе лошији? Волео бих да господин Лакићевић ово образложи.

Након сажетог описа “атрактивног” посла у настави, уводи децу у игру, јер за тих 5.000 мора се пружити нешто заузврат, рекавши да она из школа излазе са “знањем и способношћу за самостално размишљање прилично лошијим у односу на своје европске вршњаке.” Морам похвалити господина Лакићевића и рећи да је у овој тврдњи показао изузетан дар за истицање очигледног. Али није проблем констатовати ситуацију, већ пронаћи њен узрок. Свако ко није слеп код очију, а живео је у земљи Србији и, ко је видео како је у последњих 25 година спровођено системско уништење јавних и државних институција од стране саме власти и лошег законодавства, не може замењивати последицу узроком, окривљујући наставнике због тога што се не буне због лоших услова рада, што не траже више пара за семинаре (траже, господине Лакићевићу, али их на крају сами плаћају) због тога што је школа “досадна и глупа” - што је инфантилна изјава која не завређује коментар, итд.

Господине Лакићевићу, да сте се само мало потрудили и прочитали неке изјаве просветних радника које не можете чути у званичним медијима, али их можете прочитати на форумима, или да сте се барем потрудили да прочитате Закон о основама система образовања и васпитања, па чак и попричали са неким из струке коју критикујете, сумњам да бисте износили овакве бесмислице. Као да то није доста, па сте на крају, уз помоћ исте извитоперене логике напали и студенте, који се буне и протествују само да би “што мање радили”. А неко то студирање треба да плати, јел’те?    

У закључку, још једном бих да поновим да бих волео да овај текст нисам схватио озбиљно. И даље ми је тешко да поверујем да ово није извесна провокација или жеља аутора да поведе тему о образовању. Ако је то случај, онда је начин на који је то урађено неозбиљан. Да нисам читао остале текстове Мијата Лакићевића на Пешчанику, који су критички основанији (премда не сувише), помислио бих да је сајт Пешчаника хакован и да се неки бот према налогу Министарства просвете улоговао и објавио текст. Ботови су данас, знате, популарни, јер представљају последњи крик технике дигитализованих медија. Али није ни потребно бити бот да би се овако мислило. Потребно је само неколико дана заредом читати “праве новине”, гледати телевизију и говорити само да би се нешто казало не би ли се изазвала некаква реакција.

Остало је само да се надамо да чика Вучић Лакићевићу неће дати бону за ово и помиловати га по глави.


 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер