Odgovor E – novinama ili "Moja Fašistička Misao"

Čitajući tekst nepotpisanog autora E – novina, pod naslovom “Gej parada ili kako Nova Srpska Fašistička Misao širi strah”, moram priznati da se po prvi put u životu suočavam sa ovakvom vrstom kritike, čijem sadržaju bi zavideo i Frojd. S obzirom da je autor ostao bez ključnih argumenata kojim bi uputio komentatorski auditorijum ka željenom cilju, a to su rusofilija, poziv na obračun s policijom, poziv na linč i slično, pribegao je vređanju inteligencije sopstvenih čitalaca, na taj način što će im “prevoditi” pasus po pasus, ne bi li se slučajno desilo da neki komentator “nepoželjno” prokomentariše moj tekst.

Način na koji je to uradio, sem retoričke nemoći i nedostatka argumenata, pokazuje upravo njegove seksualne frustracije, koje su, priznajem, nemerljive. Takođe, upotreba reči “tko” dovoljno govori o “stručnoj spremi” autora teksta.

Čudi me da se sočne psovke protkane erotskom frustracijom, kojima se komentariše moj tekst, uklapaju sa evropskim ciljevima, kulturom, jezikom harmonije i nadasve kosmičke ljubavi, koje nam prezentuju e-novine, ne bi li onaj deo "primitivnog", "nepismenog", "fašističkog i militantnog" srpskog krila koji predstavlja NSPM edukovali i poveli u svetlu budućnost. Pošto im sadržaj mog teksta nije dopustio radost i zadovoljstvo da se pozovu na toliko željeni “jezik mržnje i nasilja”, njihov genijalni um smislio je avangardni izum – jezik straha.

Zaista sam neizmerno zahvalan autoru na edukaciji, jer nisam znao da poruka koju sam uputio čitaocima NSPM-a, a to je “da ne nasedaju na mamac, jer samo srbomrzima odgovara srpsko-srpski sukob”, predstavlja u stvari “širenje straha”.

Zanimljivo je da autor ovog erotskog štiva ima primedbe na moj stav o odbrani Kosmeta, formulišući ga kao “želju da se Priština pretvori u Vukovar”. Po njemu bi valjda najbolje bilo da se u srpsko-srpskom sukobu demoliraju Beograd i ostali srpski gradovi. Još kad bi uspeli da “oživimo uspomene” na četnike i partizane”, to bi bio pun pogodak.

Uopšte, sve demonstracije, a i ratovi unutar Srbije, su izgleda jako poželjni za sve srbomrze, makar imali i najkrvavije posledice. Tito i Draža, Vuk i Sloba, Ćira i Spira, sve je to poželjno i dobrodošlo, jer nas “pročišćava”, a što je najvažnije – proređuje. Ali da Srbija upotrebi silu da odbrani svoj teritorijalni integritet i zemlju za koju su naši preci krvarili – to je već pošast koja se ne sme dopustiti. Takođe je pošast pokazati put ka izlaznim vratima stranim obaveštajcima i njihovim slugama, jer je to već stvar gde bi morala da interveniše međunarodna i domaća inkvizicija.

Što se tiče “Đilastauna”, smatram da je gospodin Đilas odličan u svom poslu, i uz gospodina Jeremića je jedini čovek iz DS koji nešto vredi. Uhvatio se u koštac sa mnogim radovima i restauracijama, koje su trebale biti urađene pre dvadeset i više godina. Možda ne bi bilo loše da jednog dana budemo i “Đilaslend”, makar s obzirom da dotični ume da odbrusi i da bude drčan. Naravno, mislim da bi tako trebalo ne samo u granicama Beograda, već cele Srbije, uključujući i – Kosmet.

Po pitanju genija srpske književnosti, svakako bih uz gospodu Ćosića i Bećkovića, dodao i Dučića, Domanovića i Nušića. jer se od njih ima mnogo toga naučiti, a imali su mnogo uticaja na “moju fašističku misao”. Naravno, tu je i knjiga Živojina Mišića “Moje uspomene”, kao i “Srpska trilogija” Stevana Jakovljevića. Kao što vidite, sve sama “pošast”.

Igrom slučaja, učio sam “umetnost fašizma” i od svojih predaka. Pradeda mi je bio u Timočkoj diviziji, koja je imala čast da zahvaljujući diktatu “brižnih saveznika” gleda danima bugarsku mobilizaciju, ne smevši da ispali ni metak, usled čega je doživeo albansku golgotu, i dobio počast da sa preživelim ratnim drugovima bukvalno pase travu u Valoni, čekajući na hranu i brodove naših “velikih saveznika i prijatelja”.

Deda je nastavio “tradiciju fašizma” u mojoj porodici, jer je četiri godine rata rođenom bratu (glavnom Rankovićevom obaveštajcu za Beograd, koji je kasnije završio na Golom Otoku, pritom mu je oduzet stan i sve ratne zasluge), premeštao radio stanicu s kraja na kraj grada. Drugi deda je ležao u gipsanom koritu kad su mu doneli spomenicu, odbio je da je primi, rekavši da je on u gradu imao šta da jede, i da daju to nekom ko je ratovao u šumi. Kao što vidite, sve čisto “koristoljublje”.

Što se tiče “erotskog hepienda”, doživeću ga onog dana kada Srbija bude izrasla u državu poput Izraela, armija poput IDF-a, obaveštajna poput Mosada. Tada nijednom susedu neće pasti na pamet da ismeva njenu vojsku, ubija i šikanira njene državljane. Takođe, u takvoj državi neće biti mesta za one koji ismevaju sopstveno pismo, jezik, veru, mitologiju i istoriju. Neće biti mesta ni za one koji vide samo srpske zločine, a nipodaštavaju i stide se sopstvenih žrtava u Jasenovcu i ostalim klanicama. Primer za divljenje pruža nam kancelarija g-dina Dagana, direktora Mosada. Na slici na zidu je SS oficir koji nišani u nemoćnog starca. gospodin Meir Dagan rekao je jednom prilikom svom gostu: “Ovaj stari Jevrejin bio je moj deda. Moramo biti jaki, koristiti mozak, i sami sebe odbraniti, da nam se Holokaust nikad više ne bi ponovio!”

Eto, to je Srbija kakvu želi “moja izopačena fašistička misao”.