Odgovor Đorđu Vukadinoviću

Iako smo odavno navikli na različite, često veoma maštovite reakcije na neke naše emisije, a posebno na „Insajder“, priznajemo da nas je komentar gospodina Đorđa Vukadinovića u njegovoj kolumni u Novoj srpskoj političkoj misli prilično iznenadio. Ne toliko po sadržaju, koliko po brzini reakcije.

Prva Insajderova priča iz serijala „Patriotska pljačka” emitovana je u ponedeljak, 24. septembra. Već u utorak, 25. septembra, na sajtu NSPM-a, osvanuo je Vukadinovićev komentar pod naslovom „Patriotska pljačka ili izdajnička inscenacija”. 

Suština Vukadinovićeve kolumne može se sažeti u sledećem: 

Možda i jeste puka koincidencija to što je upravo u danu u kojem je na B92 počelo emitovanje „Velike patriotske pljačke“ nova srpska vlada zvanično i pismeno potvrdila Briselu da prihvata sporazum o „integrisanom upravljanju prelazima“. Ali je više nego očigledno da ovaj serijal jeste planiran i tempiran da bude udarna medijska logistika u okviru završne operacije „kuvanja“ srpskog javnom mnjenja i ispomoći svima onima koji se spremaju da „hrabrim i bolnim“ potezima zatvore kosovsko poglavlje i odrade ono što srpske vlasti do sada ili nisu želele, ili nisu stigle da urade. A ima li u tom pogledu bolje ispomoći od TV dokaza kako su svi ti koji pričaju o „srcu Srbije“, „lažnoj državi Kosovo“, „odbrani suvereniteta“, i slične patriotske trice najobičniji lopovi i prevaranti, zainteresovani samo za lične interese i sopstveni džep? Može li se zamisliti bolji poklon „najmlađoj evropskoj državi“ za kraj procesa „nadgledane nezavisnosti“ i ima li lepše predigre zahtevu za ukidanje srpskih „paralelnih institucija“ na Kosovu? 

Kao što je svima poznato, a posebno gospodinu Vukadinoviću, serijal „Patriotska pljačka” je trebalo da bude emitovan u aprilu ove godine. Urednici i autori Insajdera, uz podršku uprave B92, odlučili su da se, zbog predizborne kampanje, serijal ne emituje da ne bi svojim kritičkim stavom prema političkim strankama i aktuelnoj vlasti uticao na konačne rezultate izbora. Kao kandidat liste „Nijedan od ponuđenih odgovora” pri Partiji vlaške nacionalne manjine, gospodin Vukadinović svakako može dobro da proceni da li bi i na koji način ovaj serijal uticao na birače u Srbiji. Uveriti nekoga, a posebno iskusnog političkog komentatora kao što je Vukadinović, u mogućnost postojanja koincidencija u životu i politici, mislim da je zaludan posao. Kao što, međutim, Đorđe Vukadinović veruje da nije reč o koincidenciji već o pomnom (paklenom) planu iskovanom na relaciji: B92 - aktuelna vlast – Brisel – Vašington, mi smo prilično ubeđeni da je autor napisao svoj komentar pre nego što je emitovana prva priča „Patriotske pljačke”. Svoje mišljenje gospodin Vukadinović je, uostalom, mogao da formira već na osnovu najave koja je bila „teatralno spinovanje” protkano „bučnim efektima”… i tu već gospodin Vukadinović ulazi u oblast za koju nije školovan - u režiju i postprodukciju.

Šta je, međutim, suština Vukadinovićeg napada na „Patriotsku pljačku“? Da li Vukadinović negira šverc, zloupotrebe, mahinacije, bogaćenje pojedinaca „tamo“? On ne negira ni zloupotrebu patriotskih osećanja. Uostalom, citiramo: 

„Da ne bude nesporazuma. Ima i bilo je tamo svakojakog šverca, zloupotrebe, mahinacija sa PDV-om, lažnog patriotizma i koječega što i inače karakteriše srpski politički i ekonomski život. Bilo je kriminala koji se skrivao ispod vrućih političkih parola, bilo je sumnjivog busanja u patriotske grudi, dok su, istovremeno, na drugoj strani, pravljeni dilovi i razne „kombinacije“ sa prištinskim vlastima i albanskim mafijašima. A tzv. „patriotska javnost“ kriva je što uglavnom nije htela da čuje za ovakve i slične priče i što su ih često olako odbacivali kao ujdurmu i zlonamerno klevetanje naših vrlih „patriotskih kadrova“. 

Dakle, nije problem u tome što se govori o zloupotrebama i kriminalu. Nema zemlje gde nema kriminala! Problem je samo u povezivanju vlasti i političkih stranaka sa onim što se godinama dešavalo na Kosovu. Đorđe Vukadinović je posebno osetljiv na pominjanje Demokratske stranke Srbije i Vojislava Koštunice, koji je u to vreme bio premijer, sa ovim problemom. Sumnjam da bi bio tako osetljiv da se u ovom kontekstu pomenuo Boris Tadić ili Čedomir Jovanović. No, politički izbor i lična očekivanja gospodina Vukadinovoća su njegova stvar i njegova sudbina. Mi tu najmanje možemo da mu pomognemo. 

Da li je previše retoričko pitanje za gospodina Vukadinovića: kako je bilo moguće da se sve ovo dešava na Kosovu bez znanja i učešća aktuelnih vlasti i političkih stranaka? I kako je moguće da se ova tema novinarski obradi, a da se ovo ne poveže? Koja je to vrsta novinarstva koju preporučuje Vukadinović? Da li je to ona vrsta novinarstva u kojem će se pažljivo selektovati ne samo teme nego i akteri? TV B92 ima tu vrstu profesionalne istorije, lako proverljive, gde se jasno vidi da nikada nismo bili ni povlašćeni, ni zaštićeni od strane političkih stranaka i aktuelnih vlasti. Vi to, gospodine Vukadinoviću, veoma dobro znate, kao i cenu koju smo morali da platimo da bismo ostali ovo što jesmo.

Postoji, međutim, jedna ključna stvar koju bismo morali javno da raspravimo. To je nešto što se neprekidno „čita između redova“. U pitanju je teza da je jedini način da se pomognu Srbi na Kosovu, da oni ostanu na njemu, taj da im se omogući da mogu da se bave švercom i raznim finansijskim i drugim mahinacijama. Ovo je ne samo neistina nego i opasno relativizovanje svih pravnih normi i pravila za koje se Đorđe Vukadinović neprekidno javno zalaže. Na ovaj način se, u praksi, omogućava bogaćenje samo jednog uskog, povlašćenog sloja ljudi – povezanih sa vlašću i strankama – a ne bolji, da ne kažemo normalniji život, najvećeg broja Srba na Kosovu. 

Ne znam da li vam je poznato, gospodine Vukadinoviću, da se već nekoliko godina borimo za opstanak narodnih kuhinja u Kosovskom Pomoravlju gde živi oko 70.000 ljudi. I ovu akciju veoma bučno reklamiramo i spinujemo. Sredstva koja su potrebna za narodne kuhinje u Kosovskom Pomoravlju na godišnjem nivou iznose oko 60.000 evra (za plate, struju i slično). Taman koliko iznosi PDV za par prošvercovanih šlepera. Da li to možemo nazvati patriotskom ili novinarskom temom? Postoji li uopšte veza između ova dva slučaja? 

Da završimo vašim zaključkom: 

„Da zaključimo – možda se Brankica i njeni saradnici osećaju kao usamljeni heroji i medijske lučonoše sred srpskog političkog mraka, ali su, avaj, samo isturena medijska jedinica jednoj kontinuiranoj specijalnoj operaciji protiv vlastite države i njenog teritorijalnog integriteta. To je istovremeno tužna i neprijatna istina koja, doduše, nimalo ne abolira nečasne kosovske „patriotske pljačke“, ali prilično relativizuje čak i ono što bi u ovom Insajderovom serijalu moglo biti korisno i vredno.” 

Tako je Insajder za dlaku ostao bez Medalje Obilića jer je očigledno imao jednu falinku: jer je demaskirao neke za koje, čini se, Vukadinović nije želeo da budu demaskirani. I da sve bude još gore, u tekstu se služi istim mehanizmom za koji tvrdi da je dobro što je razotkriven i da ga je i trebalo razotkriti – mehanizmom sakrivanja iza sumnjivog busanja u patriotske grudi. 

Jer upravo se Đorđe Vukadinović busa u patriotske grudi kad nalazi da je on taj koji je pozvan da povlači granicu između poželjnog demaskiranja kvazipatriotskih bizMismena i podle, licemerne i izdajničke generalizacije, te da je baš on taj koji će definisati kriterijume po kojima će se ta granica povlačiti. 

Gde su njegovi tekstovi u kojima je demaskirao kvazipatriotske bizMismene i pokazao nama nedostojnima kako je to trebalo uraditi, a da nam ne izmakne, za dlaku, Medalja Obilića?

Piše: Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92 i predsednik UO Fonda B92

(B92)