Одговор Ђиласу - Јачај, државо, све моћнија

Поводом текста Драгана Ђиласа „Државни капитализам, а не социјализам“ (Данас, 8. 8. 2018)

Драган Ђилас, оснивач Савеза за Србију, прихватио се озбиљног посла. Написао је (са сарадницима) економски концепт, за који верује да ће га прихватити цео Савез.

А касније на неким парламентарним изборима, ко зна, можда и већи део Србије.

Аутор на почетку текста исправно дијагностикује да је српска привреда изузетно „оболела“. Сагласан сам око дијагнозе, мање-више. Сагласан сам и с оценом да у лечењу болести класичне терапије не могу помоћи.

Разликујемо се, међутим, око терапије.

Лек који нуди у ауторском тексту Драган Ђилас назива државни капитализам. Моје уверење (у тексту „Знамо да је утопија, али хоћемо да верујемо“, Данас, 5. 8. 2018, где сам анализирао економске „натрухе“ Програма 30 тачака Савеза за Србију) само је појачано после читања ауторског текста Драгана Ђиласа да се тај лек зове не демократски, него државни социјализам.

Programski ciljevi budućeg @SavezZaSRB, koje je uobličavala i podržala i @StrankaNarodna! pic.twitter.com/ktI9MBxy1g

— Nikola Jovanovic (@Nik_Jov) July 26, 2018

Државно власништво над природним ресурсима и стратешким инфраструктурним предузећима и редистрибуција дохотка од врха (владе) надоле (друштвене клијентелистичке групе). То је лек који се нуди у концепту/рецепту за тешку болест српске привреде. Ђилас је фасциниран државом као власником и предузетником и њеним лековитим моћима да разним концесијама ојача социјалну заштиту, јавно здравство и школство.

Аутор верује у капитализам „са јасним простором за државне инвестиције у стратешки важним областима привреде“. Такав нигде не постоји, а нарочито не капитализам који практикује редистрибуцију каква се нуди у Ђиласовом економском концепту.

Само на први поглед концепт је заснован на тржишној економији. Чим почне разрада, види се да је „ђаво у детаљима“.

Примера ради, развој пољопривреде.

Ђилас предлаже да „уместо продаје ПКБ, направимо десет мањих са по минимум 1.000 хектара државне земље коју данас нико не обрађује. Да те фирме, као и све друге државне, воде прави менаџери, да минимална плата радника буде 350 евра и да имају право да им припадне и део добити да би били мотивисанији за рад“. Класична флоскула демократског социјализма са све „правим менаџерима“ и радничком партиципацијом у власништву (не и у управљању, хвала богу). Још изразитији механизам државног социјализма је финансирање таквих фирми. Ђилас предлаже да држава оснује инвестициону (заправо, развојну) банку у коју ће грађани да улажу своју уштеђевину (имају милијарде евра) а држава ће тим парама да финансира пословање десет новооснованих пољопривредних предузећа. Грађанима би се нудила пристојна камата и учешће у деоби добити тих предузећа (наравно, под условом да је буде). „Узећемо менаџера који је већ научио посао у државној пољопривредној фирми и даћемо му да води ту новоформирану, чији ће већински власници бити улагачи које сам поменуо“, каже Ђилас.

Тај модел личи, опростите на изразу, на Милошевићев Зајам за привредни препород који је препородио једино породичне финансије Фамилије и оданих пријатеља. Моја радозналост одмах је заголицана чим помислим ко ће и по ком кључу делити милијарде евра (које су грађани уложили у ту банку) за финансирање таквих фирми. Да ли ће, рецимо, та банка поступати на исти начин као благопочивша Агробанка за коју знамо кад је и због чега уништена. Као грађанина који би размишљао да извади уштеђевину из сламарице муче ме још два питања – који је то менаџер (именом и презименом) који је „научио посао“ у државној пољопривредној фирми и шта ће бити ако та новооснована фирма финансирана и мојим парама послује с губитком (што је највероватнија опција)? Одговор нуди сам Ђилас нешто касније у ауторском тексту кад каже: „Сви који данас говоре о државним предузећима полазе од чињенице да су она по дефиницији неуспешна. Заборављају да то нису предузећа већ страначке установе.“ Али, то није само данас, тако је одувек у Србији и тако ће бити све док је држава власник банака и предузећа.

Склонији сам идеји да свака новооснована фирма која за себе тврди да ће препородити српску пољопривреду своју амбицију провери на Београдској берзи за коју видим да покушава да се дигне из мртвих. Био би то сјајан допринос оживљавању једног од финансијских тржишта у Србији. Па ако се инвеститори (грађани с уштеђевином, банке, инвестициони фондови, анђеоски улагачи) „приме“ на ту причу и ако им менаџери тих фирми уливају поверење, онда ће уложити много новца. То је капитализам.

А што се тиче способних менаџера „које смо довели у ПКБ“ и „који су и поред огромних инвестиција постизали добит мерену милионима евра“, само да подсетим на једну чињеницу. У интервју који сам за Нови магазин правио у јануару 2012. године градоначелник Драган Ђилас ми је рекао да ПКБ „порезе и доприносе на плате не плаћа десет година“. А на питање да ли плаћа закуп 17.000 хектара државне земље коју користи, одговор је био: „Министарство пољопривреде сада први пут тражи да сви плаћају закуп. И ми ћемо довести ПКБ дотле да плаћа закуп државне обрадиве земље.“ Да је држава наплаћивала ПКБ-у хектар изнајмљене земље 250 евра (колико узима од компаније Ел Рафавед), годишње би приходовала 4,25 милиона евра. Да је држава ПКБ-у наплаћивала хектар као сељацима – 400 евра – у буџету би имала 6,8 милиона евра. На исти начин може се правити и рачуница за доприносе за водопривреду (60-70 евра по хектару у Војводини) које ПКБ деценију и по не плаћа држави.

Слично је и са „огромним инвестицијама“. Веома квалификовани и упућени конкуренти ПКБ-а из приватног сектора тврде да су улагања у ПКБ млекарство била погрешна инвестиција, јер данас ниједна млекара у Србији не прави профит. Том „способном“ менаџменту замера се катастрофална сетвена структура у којој преовлађују пшеница, кукуруз, силажни кукуруз и сунцокрет. А „на душу“ му је ишло и три пута више запослених од потребног броја за нормалну економију фирме. Примера ради, приватна компанија МК група са 800 запослених (у аграру) производи 20-25 одсто више свих врста пољопривредних производа од ПКБ-а (који има 1.700 запослених), прави 20 милиона евра профита (ПКБ прави губитке) и уредно плаћа држави све дажбине (ПКБ ништа не плаћа).

И Ђиласов позив „да се организујемо“ да се поред рудника јадарита у Лозници отвори фабрика литијум батерија звучи као апел држави да интервенише у вези с изградњом такве фабрике. Логично би било да рудник јадарита буде пословни зов за домаће и стране приватне компаније да око њега направе десетине фирми које литијум користе као сировину. Као пример паметне државе Ђилас узима Чиле, где је, наводно, држава „25 одсто свог највећег налазишта литијума продала Кинезима за око четири милијарде долара уз обавезу за инвестирањем и продајом четвртине производње у Чилеу по бенефицираним ценама како би се развила домаћа индустрија“. Истина је, међутим, мало другачија и показује како држава мудро реагује у тржишној привреди. Држава је највеће новооткривено налазиште литијума у Чилеу у јануару ове године дала у концесију домаћој рударској компанији SQM (Sociedad Quimica y Minera, власник је зет генерала Аугуста Пиночеа). Већ у априлу појавила се кинеска компанија Tianqi Lithium и платила више од четири милијарде долара како би постала други највећи акционар у SQM. Тиме су Кинези дошли у прилику да контролишу готово половину тренутне глобалне производње литијума, критично важне компоненте у производњи батерија. Агенција за економски развој Чилеа (Corfo) одмах је уложила жалбу на ову трансакцију сматрајући да може озбиљно да наруши тржишну конкуренцију. Занимљив је модел како Corfo штити интересе Чилеа. Цорфо каже да би Кинези могли одједном као светски монополисти оборити цену чилеанског литијума и на тај начин смањити приходе државног буџета. Због те жалбе кинески Тианqи Литхиум још није постао већински власник SQM. Последњу реч даће до краја овог месеца чилеанска Комисија за заштиту конкуренције. Ето како ради паметна држава.

Ђилас се с правом пита „зашто данас БМВ диже у Мађарској нову фабрику у којој ће плате бити преко 700-800 евра и у коју инвестира милијарду евра. А код нас ће се у Чачку производити каблови за тај исти БМВ и радници ће бити плаћени три пута мање“. Одговор није само у Ђиласовој (веома важној) констатацији да смо „земља у којој све зависи од воље једног човека“ већ много више у његовом проблематизовању цене рада, тврдом противљењу запошљавању радника преко агенција и захтеву држави да штити достојанство радника. (Успут, није тачно да агенције на Западу посредују само у случајевима кад запослени траже „тезгу“. А за достојанство радника ваљда је задужен синдикат а не држава). Уосталом, најбољи одговор Ђиласу дао је Дирк Велфер, званичник Немачко-мађарске индустријске и трговачке коморе, који каже да су Мађари 2012. године променили Закон о раду па су од тада и прописи „још повољнији за послодавце“. Велфер открива да синдикати чак нису ни основани у свим мађарским предузећима: „Већина споразума о платама договора се у самим фабрикама и нема тарифних уговора. То је такође предност за послодавца.“ Дакле, плате су онолике колико је послодавац спреман да плати, а радник да се сагласи с тим износом.

Прича о висини радничких зарада је чиста социјалистичка фразеологија. Људи се разликују по таленту, преференцијама, радној етици, спремности на ризик и способности препознавања могућности. Те перформансе појединца могу да се мере на тржишту. Капиталистичке институције награђују те перформансе, подстичу људе на пословни ризик, промовишу развој индивидуалних слобода и стављају вредност изнад обећања. Економска ефикасност капитализма почива на повезивању прихода са продуктивношћу. С обзиром на везу између перформанси и награда у капитализму, те разлике стварају неједнакости у приходима. Неједнакости прихода, заузврат, постављају питање моралности капитализма. Подизање тог питања на ниво јавног дискурса отвара простор за промовисање социјализма који искључује везу између перформанси и награде. Бројни докази показују да друштво које раздваја учинке од награде успорава предузетништво и блокира економски раст.

Наводећи примере компанија ДХЛ и Франкфуртски аеродром, Ђилас хоће да каже како суштина доброг функционисања компанија није у власништву (може и држава да буде власник) него у професионалном управљању.

Да би доказао конкурентност државног власништва у привреди Ђилас се залаже за довођење страних менаџера које треба платити по „немачким стандардима“. ОК, на сличан начин је смедеревска Железара била предата у руке Петера Камараша, који сад тврди да га је српски премијер Александар Вучић својевремено терао да производи челик и кад је то било неисплативо. Да се одмах разумемо, то није специфичност (али ни оправдање) Вучића, тако су се понашали, тако се понашају и тако ће се понашати сви политичари с фирмама у државном власништву.

Дакле, суштина је ипак у власништву.

Главне компоненте приватног власништва, које га издвајају од других врста имовинских права, јесу ексклузивност употребе и преносивост власништва. Те две компоненте омогућују процес у коме се ресурси (капитал, сировине, енергија, рад) употребљавају на најефикаснији начин за најкорисније намене. А ефикасност приватне својине у некој земљи зависи од кредибилитета и стабилности правног система те земље. Због тога је бесмислено говорити о успешности и правити паралелу између државних фирми у Немачкој и Србији. Држава као што је Србија, у којој политичари и влада управљају привредом, волунтаристички расподељују ресурсе, злоупотребљавају социјалне концесије клијентелистичким групама и фаворизују фирме с државним власништвом, тешко да гради капитализам. Кажем капитализам јер државни капитализам не постоји. То је само варалица за наивне и мамац за љубитеље државног интервенционизма.

(Данас)

Видети још:

Драган Ђилас: Одговор Бркићу - Залажем се за "државни капитализам" и промену односа према страним инвеститорима

Миша Бркић: Економски програм "Савеза за Србију" - Заводљива утопија "демократског социјализма"

Програм Савеза за Србију од 30 тачака