Iz mraka istorije

Pre nekoliko dana, beogradski gradonačelnik uzeo je Vukadinovićev tekst o zviždanju ili nezviždanju Marseljezi tokom sportske priredbe, kao primer kojim se opravdava ekstremno socijalno devijantno ponašanje grupa mlađih ljudi koje sebe nazivaju navijačima ovog ili onog, gotovo u pravilu, fudbalskog kluba. Reč je pala dok je, vidno potresen posetom divljački pretučenom čoveku, najavljivao obračun s ljudima koji su sposobni da nekog unakaze ili, ne daj Bože, ubiju samo zbog toga što navija za suparnički klub. Ko ne bi bio ogorčen, kome ne bi s usana pobegla preteška reč, bio političar ili ne bio, pogotovu ako postoji izvesnost da će iste te ili njima slične osobe ponovo da napadnu? Ovih dana se u čaršiji pričalo da su vođe organizovanih grupa navijača održale radni sastanak, proglasile primirje i podelile poslove oko razbijanja demonstracija homoseksualaca. Ima li goreg sna za gradonačelnika?

Nema potrebe da se g. Đilas ili makar ko ubeđuje da pročita izvorni tekst da bi razumeo da se, u stvari, radi o tome da je, svedočivši određenom događaju, jedan ekspert u oblasti društvenih nauka zapazio kako se stvarnost, kakvom je on video, oštro razlikuje od stvarnosti kakva je prikazana u domaćim medijima. Gradonačelnik je tekst, sledi iz toga što je znao gde je objavljen, pročitao. Kako se radi o visokoobrazovanoj osobi s diplomom veoma solidnog fakulteta, može da se pretpostavi da ga je razumeo veoma dobro. Zanimljivo je, stoga, što je uz autora napao i novine, dnevni list Politika u kojem autor Vukadinović redovno piše u veoma čitanoj rubrici „Pogledi“. Glavni i odgovorni urednik odmah je reagovao na reč formacijski drugog, ili tako nešto, po redu čoveka u Demokratskoj stranci i podsetio da se uredništvo već bilo ogradilo od Vukadinovićevih reči. Vukadinović mu je u pomirljivom tonu odgovorio ne odrekavši se, međutim, ni jedne misli[1].

Gradonačelnik je isuviše iskusan i značajan igrač da bi disao za vrat čoveku od ugleda, ali bez moći. Ne bi on sedeo u stolici u kojoj sedi da ne ume da proceni dobit i štetu od potencijalne javne debate s Vukadinovićem, pogotovo ako je ciljeve već ostvario. S jedne strane, uredništvo Politike se već danima posipa pepelom po glavi. Vukadinović će iz rubrike nestati, naravno ne zbog priče o zviždanju Marseljezi, u roku od mesec dana ili još brže. Tako je zahvalnost za saradnju primio i Antonić. S druge strane, NSPM će biti potisnut nazad na internet. Prema poznatom scenariju, Vukadinovića više neće pozivati da učestvuje u važnim TV emisijama, ili će ga pozivati manje učestano, a kada se to dogodi, onda će ga pitati šta misli o nekoj posve marginalnoj stvari. Dalje mrcvarenje Vukadinovića i NSPM-a nije njegova stvar: on veoma dobro zna koliko i koji ljudi dugo već traže nešto što bi ličilo na ohrabrenje da bi udarili punom snagom dotiranih laptopova.

To nije toliko interesantno, jer je sve bilo jasno od samog početka. Zanimljivo je to što se ovih dana zbiva u Politici, odnosno ono što će se izroditi iz činjenice da je gradonačelnikova primedba Vukadinoviću od petka neopozivo uključena u događaje, odnosno u izostanak događaja od nedelje. I kako kolumnisti Politike, pridružujući se opštoj tim povodom nastaloj halabuci, na sve to reaguju.

Politika je zauzela stav u sredu 23. septembra. Dragan Janjić, izgleda važan novinar, ili ga barem takvim vide budući da piše redakcijsku kolumnu umesto iznenada iščezlog Bujoševića, poručuje da je Redakcija svesna odgovornosti koju novinarski zanat u Srbiji uopšte, a u Politici napose, nosi. Država je u pravu jer je delovala vođena principom nad principima države da zaštiti ljudske živote. Državni organi i političari iskreni su i odlučni; država nije ustuknula pred golom silom, samo je doživela poraz, bolan, iz čega ne sledi da će izgubiti rat. Država će sada u redovnom postupku da identifikuje počinioce (počinioce čega, prekršajno ili krivično, gonjivog?) i preduzme mere (koje, s obzirom na težinu dela?). Prethodna vlada nije dobro radila u slučaju paljevine konzularnog odeljenja ambasade SAD-a.[2]

Luk i voda. Prava stvar je na drugom mestu i pokušaćemo, služeći se citatima, da je skiciramo.

Prvu reakciju na događaje koji su doveli do toga da bude otkazan marš manjine, koja se određuje specifičnim načinima zadovoljavanja bioloških funkcija i psiholoških potreba, izneo je Boško Jakšić, stalno zaposlen kao spoljnopolitički komentator i kolumnista rečenog dnevnog lista. On je već u ponedeljak 21. septembra, požurio da objavi „lični stav“ (novo pitanje na ispitu iz teorije žurnalizma?) pod naslovom Amfilohije i Elton DŽon, svima bez para dostupan na sledećoj adresi: (http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Amfilohije-i-Elton-Dzon.sr.html).

Da vidimo šta je napisano, kakav je to stav iznesen pod, pristojan svet će se lako složiti s ovom ocenom, blasfemičnim naslovom.

Šta Atinjanke nose tokom procesije u slavu Dionisovu?

U izboru između Periklove i Fidijine Atine, po kojoj su cvetale slobode slobodnih ljudi, i militarizovane Sparte, po kojoj su homoseksualci ubijani, Srbija je bliža ovoj drugoj.

Ova izjava divno zvuči, ali ima samo jedan malecki problem: ne da se potvrditi u raspoloživim izvorima. Ni kod Herodota, ni kod Tukidida, ni kod Plutarha nema tako nečeg. Da vidim kod Bjurija. Nema. Ponovo gledam Likurgovu biografiju. Ničeg tome nalik. Naprotiv: „U toj dobi već su se s njima počinjali družiti njihovi ljubavnici, ugledni mladi ljudi ... „ (Plutarh, Likurg, 17; prijevod Zdeslav Dukat, Zagreb 1988), zatim: „Štaviše, premda je ta vrst ljubavi do te mjere bila kod njih dopuštena da su čak lijepe i čestite žene ljubile djevojke ...“ (Plutarh, Likurg, 18) ili: „Mlađi od trideset godina uopće nisu zalazili na trg, nego su im sve nabavke za potrebe domaćinstva obavljali rođaci i ljubavnici ...“ (Plutarh, Likurg, 25). O položaju i značaju devojaka i žena, braka i plodnosti, neka se informiše sam (Plutarh, Likurg, 14-16). Atinjani klasičnog perioda su se, ne zna on to, kao i svi ostali Heleni, divili Spartancima i zavideli im.

Pošto smo imali prilike da se uverimo da je kolumnista Politike, Boško Jakšić, neuk čovek koji se ne stidi da to najotvorenije pokaže, na čemu mu odajemo priznanje, čini nam se zgodnim da pređemo na suštinu, da vidimo koji su ti negativci koji su sprečili društveno poželjnu manifestaciju i koji je cilj njihove rabote. Kako njegova iskrenost, ipak, ne može da nadvlada smušenost izraza, citiraćemo samo ono što ukazuje na osnovni sled misli. Čitaocima je mogućno, štaviše preporučljivo je, da i moj i Jakšićev tekst pošalju na štampu, pa da bacajući pogled na obe strane, kontrolišu da li negde grešim.

Na „Nacionalni stroj”, „Obraz” i „Pokret 1389”, koje je iz mraka istorije izvukla nova srpska politička misao, nakačili su se i momci koji se skrivaju pod kolektivnim imenom navijači ... (nastavak nebitan usled besmislenosti).

To je veoma dobro poznata matrica u kojoj se traži, nalazi i izdvaja neprijateljska misao koja je u ovom slučaju još i nova, srpska i politička. Čitaoci moje (1966) i starijih generacija osetiće žal za mlados’ dok čitaju tako poznatu frazu iz mraka istorije.

U čijim je glavama ta misao i ko je odgovoran?

Kako mantijama ne priliči puška, mada i takvih ima, zapaljivom retorikom regrutuju dobrovoljce za krstaške ratove sa sekularnom državom.

Iz toga sledi:

Zato, kada bolje razmislim, nije država kapitulirala pred desnim marginalcima i navijačkim pivopijama. (...) kapitulirala je pred Crkvom.

Država nije imala hrabrosti da uzvrati onima koji su pozadinski najviše lobirali da se Beogradu ne dogodi „parada srama” – Amfilohiju i drugim članovima njegovog politbiroa.

Ergo:

Iz oblaka tamjana pomalja se državni vrh spreman na primitivan, jeftini populizam. Državni vrh je u strahu od zameranja verničkoj biračkoj većini ...

I onda, vrhunac:

Državni vrh koji obećava slobode i liberalne vrednosti 21. veka uplašio se Crkve koja i ne pokušava da se saobrazi s 21. vekom.

„Oblakinje“

Stil, jezik, ideje i njihovo poreklo, dobro su poznati čitaocima NSPM-a: toliko puta je Antonić citirao određene dame i gospodu da je nepotrebno da se i ja time bavim. Tužba Amfilohiju i drugim članovima njegovog politbiroaodavno je poznata: odbijaju da reformišu pravoslavnu crkvu i hrišćansko učenje, tj. prilagode ga 21. veku. Kanoni su problem. Dogma je problem. Ništa novo, slušamo to već decenijama.

Nova je količina otrova upućena državi zato što se nije pokazala dovoljno odlučna da Crkvi nametne izvesne sekularne vrednosti, tj. reformu za 21. vek, i što priliku, koja joj se pružila u nedelju, nije iskoristila. Država je mogla i trebala da nametne volju, jer je policija jača od huligana. Državni vrh je kriv što volju nije nametnuo, bez obzira na činjenicu da većinu glasača čine vernici, već se uplašio i propustio priliku da, vaspitnom palicom i gotovo izvesno potocima krvi, ostvari slobode i liberalne vrednosti 21. veka.

To što država nije odustala od skupa, već su to bili organizatori kojima se činilo da je njihovo pravo da šetaju centrom značajnije od prava prevarenih, opljačkanih i prezrenih radnika da štrajkuju u Nemanjinoj i Miloša Velikog, uošte nije važno. Ma ko mari za činjenice koje su crno na belo i koje bi, kao takve, trebalo da budu dokaz u sudskom postupku isto kao i u novinskom izveštaju ili komentaru? Ovde je u pitanju viši cilj.

Evo primera. Šta ćemo s muftijom, rabijem beogradskim? Ni oni se nisu s tim saglasili, niti su uopšte blagosiljali – Elokim Gadol i Alahu Akbar, Roš Hašana i Bajram su slavljeni u to vreme. Zamislimo ih samo u sinagogi, odnosno džamiji, kako zaprepašćenom narodu propovedaju da je gej okej? Zašto njih ne pominje? Kada ga je povodom zakona o toleranciji novinarka upitala kako jevrejska vera gleda na poznatog izraelskog transseksualca Danu, rabi je lakonski odgovorio: „Znate, on je promenio pol.“ Problem koji Jakšić ima u pogledu njihovog stava prema istoj pojavi, on jednostavno zaobilazi jer će ispasti da ima nešto protiv religijskih manjina. A to se ne sme. Zato sme da na Amfilohija i druge članove njegovog politbiroa – uticaj crnogorske prorežimske štampe na leksiku je, naravno, slučajan – naleće optužbom da su ne samo inspiratori već i organizatori dela nasilja koja se, na kraju krajeva, nisu ni dogodila.

Dakle, ako je država kapitulirala pred instrumentalizovanim huliganima (aktivisti na B92 i Dragan Janjić), odnosno pred Crkvom (Jakšić), logično bi bilo da i jedni i drugi otvoreno zahtevaju da se smeni ministar policije ili, što izađe na isto, vladi izglasa nepoverenje u Narodnoj skupštini. Kada ne bi bilo samo jednog problema – većina onih koji imaju pravo glasa pripada skupu vernika. Stoga reč na „i“, iako tvrde da je država – ne vlada, indikativno – kapitulirala, nikako da bude izgovorena. Jasno je i zašto: zdrave snage (progresivna i poštena inteligencija Jakšićeve sorte, radnika više na toj strani nema) ne mogu da napabirče 10% ni u (pret)plaćenim anketama.

Time dolazimo do izvora Jakšićeve mržnje: za njega i ine njemu slične, jedini vidljivi od mogućih puteva da se dođe do slobode i liberalnih vrednosti 21. veka jeste nametanje sistemu i kroz sistem, uz malu pomoć inostranih prijatelja i njihovog novca, kako to avangardi građanske klase i priliči. Priličilo je, vala, i avangardi radničke klase iz koje su i ponikli. U tu svrhu, izbori nisu nephodni, štaviše, nepoželjni su jednostavno zato što narod ne zadovoljava potrebne kriterijume.

Na svu sreću, gradonačelnik ipak misli da će izbora, redovnih ili vanrednih, svejedno, ipak biti, što se vidi iz toga što je bio spreman da istrpi kanonadu kada je izrekao stav većine: da dame i gospoda nastave slobodno da zadovoljavaju svoje potrebe kako im prija, ili kako nađu za shodno, ali da se time ne ponose javnom demonstracijom, zato što je to njihova intimna stvar, dakle stvar koja ne daje racionalan osnov kojim bi mogao da se opravda zahtev da se ona kao vrednost natura bilo kome, simpatizeru ili protivniku.

To je taj zamagljujući oblak tamjana u kome se državni vrh zagubio. A Jakšić ga, eto, razgoni i očinji vid vraća.

Look who's talking

Eto, do ovde smo analizirali mišljenje novinara koji u matičnoj kući piše o svemu i svačemu, i kojeg pozivaju da u direktnim prenosima glasno misli o istoj temi. Sada ćemo malo o detaljima iz radne biografije. Taj novinar je, nema tome dugo, nazvao američkog predsednika osvajačem nalik Hitleru i Aleksandru Makedonskom zbog ratova u Avganistanu i Iraku[3] Zatim je javno prihvatio američku tezu o nezavisnosti Kosova i Metohije[4] nalazeći joj uzroka u sasvim pogrešnim premisama.[5] Tekst ekspresno postade argumentom Danijela Frida, i eto našeg Jakšića kako intervjuiše Kamerona Mantera, a par meseci kasnije na RTS 1, u „Ključu“, priča o predsedničkom kandidatu Baraku Obami.

Prvog dana rata u Gazi, on napisa u „analizi vesti“ (još jedno pitanje na ispitu iz teorije žurnalizma!): Poslaničko mesto u Knesetu – 100 ubijenih Palestinaca, premijerska fotelja – najmanje 200.[6] Politika je na lice mesta poslala Lazanskog. Njega su regruti obaveštajne sekcije izraelske vojske ljubazno dopratili do neke peščane humke prema Aškelonu i podvrgli ga permanentnom informisanju. Vratio se prvim avionom, a i rat se u međuvremenu završio. To Jakšića nije omelo da pre neki dan od ministra inostranih poslova Izraela, Avigora Libermana, traži i, umesto dobrano zasluženog udarca nogom u tur, dobije ekskluzivni intervju. Može biti da je u pitanju sračunat potez, gest prema Asadu: Jakšićevu ljubav prema damaskim mezetlucima i libanskim trpezama svako može da oseti čitajući njegove ratne izveštaje iz Bejruta, leto 2006.

Prema svim razumnim merilima, gospodin je već odavno trebalo da bude otpušten. U poslu spoljnopolitičkog komentatora poluzvaničnih i poludržavnih novina izazivanje najmanje dva diplomatska skandala vređanjem državnika zvanično prijateljskih zemalja više je nego dovoljno da se izađe iz okvira zaštite koju pruža zakon o radu. Ako li ne baš to, i tako drastično, zbog čega onda on nije sasvim zasluženo raspoređen da se, radeći pijačni barometar, polako sprema za penziju? S obzirom na to da uporno opstaje tu gde jeste, i nikako se ne zadovoljava manjim od toga da bude glavni i odgovorni urednik, moramo da se upitamo: odakle proishodi ta moć? Iz njegovih novinarskih kvaliteta svakako ne.

Kalif na mesto kalifa

Premda se gospodin već proslavio „analizom vesti“ u rubrici „Svet“, prvo što čitalac u ovom slučaju može da zapazi jeste to da se bilo čiji stavovi u formi kolumne u tim novinama ne objavljuju u rubrici „Društvo“, već par strana dalje, u rubrici „Pogledi“. „Lični stav“? Kakva konstrukcija! Da li to znači obaška od redakcije? Demonstrativno? Nisu želeli da objave na strani gde je uvodnik? Ne slažu se? Zašto su onda objavili na drugom mestu, odnosno uz informacije o samom događaju?

Nećemo u ovom momentu o laptop brigadirki koja tvrdi da je uredništvo moglo i trebalo da Vukadinovićev tekst, kao neprimeren, baci u koš: njoj na kraj pameti nije palo da isto traži i u pogledu Jakšićeve prljave podmetačine, premda bi SPC, prema novom i starom zakonu o štampi, imala puno pravo da ga tuži. I ne samo njega, već i vlasnike samog lista, jer u uvodnicima nismo mogli da pročitamo ni naznaku o tome da se Redakcija makar oseća neprijatno, ako se već ne ograđuje od te svinjarije. Ili smatra da se već ogradila uvevši inovativni „lični stav“, da bi na tom mestu večiti kandidat za glavnog urednika na mesto glavnog urednika objavio svoju blasfemičnu paškvilu. Pre će biti da Redakcija nema ništa protiv, niti se stidi niti kaje. Naprotiv, i sam Janjić kaže da postoje tu neki nalogodavci i izvršioci, ali je skeptičan u pogledu mogućnosti da će na videlo da budu isterani mračnjaci koji poizdalje vuku konce. I kaže:

Ukratko, ideologija na kojoj je narasla aždaja sa kojom se društvo sada suočava nesmetano se širi godinama i to ne samo po ulicama nego i po školama i fakultetima. Društvo, zapravo, ima posla sa spregom navijačkih i desničarskih grupa i mafijaških klanova koji traže političku podršku desno orijentisanih partija. Silu kojom raspolažu, po prirodi stvari, žele da naslone na političku moć.[7]

I eto, kratko i jasno, Dragan Janjić se složio sa sardžentkom Prve udarne laptop brigade koja upozorava da jeste pravo Vukadinovića da iznosi svoje konzervativne, antizapadnjačke i antievropske stavove ali da bi to pravo donekle moglo biti limitirano time što je autor glavni i odgovorni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”, i još pre time što je nastavnik na Beogradskom univerzitetu; to osim stručnog, podrazumeva i pedagoški rad sa mladima.[8] Ali zato ništa ne fali drugom jednom nastavniku s istog fakulteta koji je uslov za unapređenje u redovnog profesora stekao knjigom[9]koja je bruka i za odeljenje i za fakultet i za nauku samu. U tom slučaju nije bitno što to osim stručnog, podrazumeva i pedagoški rad sa mladima jer je dotični poslovično u avangardnim redovima trenutno popularne ideologije. Baš kao Boško Jakšić.

To je, međutim, druga tema i nema veze sa ,,Politikom”.[10] Ima, draga moja, ima. Jer pitanje, izgleda, više nije da li će, već kada će Vukadinović s fakulteta izleteti, a Iznogud kalif na mesto kalifa postati.