Ispeci pa reci

Povodom teksta "Zavadi pa vladaj" Vladimira Jevtića

Evo opet namćora. Ružio je Ćirjakovića, brukao je Samardžića, pljunuo je Jakšića preko cijele stranice i nije mu, kanda, dosta. Sada je svadljivcu na nišan došao Vladimir Jevtić. Taj sebi baš daje za pravo ... Pa hajde, istinoljubivi čitaoče, istrpi moje popovanje još jednom. Možda bude bilo polemike, možda bude letelo perje, možda bude bilo zabavno, ko zna? Ovo je slobodan medij: njime rukovode ljudi slobodna duha i pružaju, čuvajući teško stečeni duh slobode, priliku da pred javnost izađu oni koji smatraju da imaju nešto da kažu o ovoj ili onoj temi. Urednici, dakako, pretpostavljaju da su autori kojima pružaju priliku u stanju da napisano odbrane racionalnim argumentima. Duboko sam ubeđen da će g. Vladimir Jevtić, autor priloga Zavadi pa vladaj, u tom pogledu imati određenih teškoća. Zaigrajmo, dakle.

Ne reci mi dvaput

Autor, ako me neobičan način na koji je grupisao misli nije naveo na pogrešnu interpretaciju, tvrdi sledeće:

Praveći se mirotvorcem Barak Obama odbija da javno podrži jednu stranu u iranskom unutrašnjem sukobu po cenu da ga grde tzv. zapadnoevropski jastrebovi. On to čini zato što je, nesiguran u ishod vojničkog, protiv Irana pokrenuo specijalni rat koristeći CIA, ne žaleći 400 miliona iz državnih kofera ni žrtava u tamošnjim uličnim neredima. Zašto to radi? Zato što ... Iran kao politički stabilna zemlja predstavlja ozbiljnu pretnju američkim kao i izraelskim interesima u regionu.

Ta nemojte kasti. Iran nije Srbija, nije Ukrajina, nije ni Gruzija. Iran je svet teško razumljiv evropskom političkom razumu, na Iran je samo uslovno moguće primeniti evropsku političku pamet. Autor u tom pogledu ništa ne objašnjava, bilo zato što ga vodi malicioznost prema čitaocu ili zato što, a to se čini verovatnijim, u probleme o kojima piše nije dobro upućen. Dokazaću na drastičnom primeru: na ideološkom nivou.

Sukobi koji traju maltene od juna, eskalirali su krajem prošlog meseca. Zbog čega su eskalirali? Kako autor ne nalazi za shodno da se osvrne na izvanredno značajan povod, moraću, eto, ja. 20. decembra 2009. umro je u 87. godini jedan od marja, veliki ajatolah Hosein Ali Montazeri, kome je sedmi dan od smrti pao baš na veliki i u kontekstu značajan praznik Ašura. Pokušaj vlasti da ograniči ili spreči okupljanja povodom njegove smrti i praznika pretvorio se u nove sukobe i žrtve u svim većim gradovima u zemlji.

Zašto baš pri pomenu tom čoveku? Zato što je on za iransku islamsku revoluciju bio nešto kao Trocki za rusku boljševičku: od glavnog organizatora do prvog velikog jeretika. On je kućnog zatvora dopao jer je, kao ravan u duhovno-pravnoj sferi, odbacio Homeinijevo shvatanje velayat-e- faqih (evropskoj političkoj i pravnoj misli izmičući pojam vlasti onoga koji tumači prava, dakle Kuran i druge pravne izvore). Suština Homeinijevog shvatanja je da tumač prava – dakle visoki klirik - zastupa Skrivenog Imama i kao takav ima apsolutnu vlast linijom Alah – Prorok – dvanaest imama. Veoma grubo govoreći u smislu državne ideologije (možda tačnije, razumevanja verskog prava u tom segmentu), Homeini je obnovio jedinstvo svetovne i duhovne vlasti kojeg je uvodeći šiizam kao državnu religiju stvorio šah Ismail (1494-1524), osnivač dinastije Safavida. To se jedinstvo izgubilo u periodu od kraja Safavida (1722) do vremena uspostavljanja slabe dinastije Kajara (1794). Obnovljeno je pobunom protiv neobuzdane vesternizacije Pahlavija koja je kidala fino tkivo šiitskog društva, ne zbog programa modernizacije: uostalom, iranski nuklearni program počeo je pod šahom Rezom.

Današnji Vrhovni vođa i Homeinijev, nakon izvesnih prepravki u ranije utvrđenim pravilima izbora, naslednik Ali Hamnei na brzinu je proglašen marjom premda je i onda i sada broj njegovih duhovnih sledbenika u odnosu na Ali Montazerija bio mali, a u odnosu na velikog marju Ali Sistanija jedva nešto više nego zanemariv. On je odgovoran za faktičko uklanjanje od moći reformističke struje među kliricima redukcijom kandidata u izborima za medžlis i za dovođenje Ahmedinadžada, najneuglednijeg među kandidatima, na mesto predsednika. Kada se kaže da je Savet čuvara letos tog čoveka proglasio za pobednika neka se ima u vidu da rečeni savet nije izbrano telo: članove postavlja Ali Hamnei.

Šta bi dakle pri pomenu Montazeriju značio povik: Dole diktator? Da li je onda čudno to što je državni tužilac Irana zapretio da će učesnici marševa biti smatrani za protivnike Alaha samog? Iranska tzv. kontrarevolucija nije manje zelene boje od današnjeg revolucionarnog režima i niko se ne nada da bi takva vlast težila ka zapadnom modelu ili da bi automatski postala saveznik ili  Zapadu kooperativna zemlja.[1] Ako je takav rasplet u Srbiji moguć, u današnjem Iranu jednostavno nije.

Kada se rečeno spusti na društveni i politički nivo govori se o redistribuciji moći i pravu na redistribuciju osnove te moći, prihoda od izvoza nafte. U čijim je rukama danas ta moć? Nisu CIA i Mossad vlast nad Iranom dali oficirima Revolucionarne garde već Ali Hamnei; ne bune raju (budući da drugo ne pominjete onda ne ostaje ništa nego da baš to i tako tvrdite) strani agenti već promene u strukturi elita i pad cena nafte koji se odražava na nivo i kvalitet subvencija naroda (Udela u prihodu od nafte, slično je u Saudijskoj Arabiji i drugim društvima naftne rente). Uzroci su unutrašnji i veoma složeni, inostrano rovarenje kojeg izvesno ima nije od presudnog značaja. Pitanje od milion dolara je sledeće: da li garda kontroliše vrhovnog vođu ili obrnuto?

Ne reci mi nikad

Da pretresemo još jednu stvar. Nikako mi nije jasno zbog čega autor ne definiše koji su to tačno nacionalni interesi SAD i Izraela u regionu? Oni su, izgleda, samorazumljivi, pogotovo kada je realizacija poverena CIA i Mossad-u. Šta se i zbog čega u samom Iranu dogodilo i događa jasno je kao dan, i ne manje belodano pogrešno: to je samo još jedna obojena revolucija.

Autor u dva navrata ponavlja kombinaciju američki i izraelski interesi (u regionu). Za njega je to, nema sumnje, celina, gotovo jedno. To ne samo da nije tačno već je po neupućene čitaoce, što bi autor trebalo da drži na umu, škodljivo. Takvom kombinacijom on neoprezno stvara mogućnost da antiamerikanizam kojeg mnogi među Srbima gaje najmanje od početka devedesetih proširi i na Izrael koji nije švercovao oružje snagama Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića, nije nas bombardovao (Ariel Šaron, tada ministar spoljnih poslova, javno se suprotstavio Klintonu), nije priznao nezavisnost tzv. Kosova.

Nije valjano niti pravedno dozvoljavati da se besu prema pojedinim američkim činovnicima, kongresmenima i senatorima Jevrejima (Rubin, Frid i sl), postavlja  katalizator koji će kod neobaveštenog pridoneti stvaranju antiizraelskih, a kod predrasudama podložnog, antisemitskih osećanja.

Zato bih pokušao da u najkraćim meni mogućim crtama definišem motive i interese obe države u regionu i u pogledu Irana sa stanovišta realizma u međunarodnim odnosima.

Generalske zvijezde za njenu ljubav

Geostrateški položaj. Na teritoriji Irana preklapa se teorija o kontinentalnoj i teorija o pomorskoj prevlasti. Obama je od samog početka najavio da karte baca na srednju Aziju i samo je krajnje naivnog moglo da začudi dalje gomilanje trupa u Avganistanu i prividna nezainteresovanost za Irak. Bez saradnje Irana sve što čini nije više od pisanja po vodi. Njegov problem nije vojne prirode: njegov problem je što Kini i Rusiji na kraj pameti ne pada da dozvole da SAD ma na minut ostvare prevlast ili da se nametnu kao partneri u Srednjoj Aziji.

Geoenergetski položaj. Ima ogroman značaj jer na jednoj strani izbija na Kaspijsko more a s druge kontroliše celu jednu stranu Hormuza i strateško ostrvlje na ruti tankera. Za Evropu je alternativan izvor, podrazumevajući da će Rusija, osim izvoza vlastitog, nastaviti da u velikoj meri propušta turkmenistanski gas.

Energetski značaj. Osim ogromnih poznatih rezervi nafte i prirodnog gasa, Iran je postao sila koja ima najveći uticaj nad onima koji sede na najznačajnijim ležištima i cevovodima u Iraku. Igrom slučaja, šiiti koji govore arapskim jezikom žive u području glavnih izvora ne samo u Iraku već i u zemljama Zaliva.

Centralni geografski položaj u muslimanskom svetu. Šiitski Iran teritorijalno deli sunite kao što Izrael deli Arape.

Centralni ideološki značaj: za ranije evropske kolonije iranska revolucija je priča o antikolonijalnom i antizapadnom uspehu za ugled. I zavist.

Svašta baš može da se pročita sa geografskih, geoekonomskih,  etničkih i istorijskih mapa, zar ne?

Dolje na svjetlosti

Šta bi u pogledu navedenog moglo da bude zajedničko u interesima Izraela i SAD? Ništa. Izrael je zemlja od sedam miliona stanovnika koja sve i da hoće ne može da projektuje moć prema državi od 70 miliona, k tome hiljadu kilometara udaljenoj. Izrael nema ni flotu ni trupe ni logistiku za takav poduhvat. Američka politika je ofanzivna prema srednjoj Aziji i defanzivna prema moreuzima i savezničkoj arapskoj osovini; izraelska politika je defanzivna i prema Iranu i prema Arapima.

Šta je onda zajedničko? Područje preseka skupova je odbrana Izraela i arapskog sistema država koju ugrožava regionalna politika Irana, naročito od dolaska Ahmedinadžada. To je potreba da se Iran spreči u daljem širenju uticaja u regionu jer preko južnog Iraka utiče na zemlje Zaliva, a preko mreže agenata (elitne Al Kuds – Jerusalim na arapskom – brigade Revolucionarne garde) na prilike u Jemenu, Somaliji, Sudanu. Preko saveza sa Sirijom i Hisbalaha Iran se učvrstio na Levantu, preuzevši pritom ulogu ključnog sponzora Hamasa, čeda egipatskog Muslimanskog bratstva. S kojim ciljem? Pogledajte kartu: pritisak je na Egiptu kao vodećoj arapskoj državi i Saudijskoj Arabiji čija dinastija ima legitimitet čuvara svetih mesta. Nije stvar samo u tome što ideologija te države isključuje postojanje Izraela kao jevrejske države, a retorika osporava holokaust: iranski cilj je Brdo Hrama u Jerusalimu.

Ako po strani ostavimo versko-ideološke i nacionalne implikacije ove tvrdnje i vratimo se na politička i regionalna strateška pitanja videćemo da je Jerusalim, iz Irana gledano, ključ Egipta. Regionalna rokada iz 1979. godine, ugovor Izraela i Egipta te prilaženje Sirije savezu sa Iranom tek danas, odlaskom Iraka sa i povratkom islamske Turske na veliku scenu, u punom sjaju pokazuje domete i ograničenja i jedne i druge strane: Izrael je u strateškom smislu idealan, novčano jeftin i neprobojan štit Egipta ali je nerešavanjem palestinskog pitanja u isto vreme suštinski izazov opstanku tamošnje vlasti. 

Egipat za Obamu nema manji značaj nego što ga je imao za Goldstona, Dizraelija ili Čerčila. Predsednik-faraon je star čovek koji pokušava da obezbedi izbornu pobedu sinu Gamalu ili drugom čoveku koji bi bio u stanju da spreči prevrat ili evoluciju u korist Muslimanskog bratstva. Mogućnost da vladajuća ideologija u Egiptu postane tzv. islamski naserizam užasava i Kongres i Brisel i realistu Mubaraka podjednako i oni se trude da Izrael navedu, jer ga naterati ne mogu, da u dugoročnom interesu svih plati potrebnu cenu u vidu rešenja palestinskog pitanja i arapskim sunitima prihvatljivog statusa Jerusalima.

Zvuk aviona

Na njihovu žalost, Buš Mlađi je, odustavši od napada na iranska nuklearna postrojenja, nedostajuću komponentu antibalističkom štitu Izraela, radare koje negde u Negevu opslužuju američke posade, ranijem premijeru Olmertu dao pre nego je Mahmud Abas odbio da prihvati dugo pregovarano rešenje. Kako je Obama odustajao od Bušovog atniraketnog štita u Evropi zarad ruske saradnje u pogledu vojske u Avganistanu, Izrael je postao pupak antibalističkog štita.

Došavši s ranim prolećem na vlast Netanjahu se, pretpostavljajući da je u Kairu i Rijadu na osnovu ranijih iskustava s njim sve jasno, ponadao da uviđaju da on nije čovek koji bi palestinsko pitanje mogao ili hteo da reši. Stoga je ponudio da se u zajedničkom interesu radi na uklanjanju iranske pretnje. Ono što nije video (ili je, naprotiv, jasno video pa je s tim predlogom išao naokolo, ne znam)  je da ključni arapski vladari ne žele da idu protiv raspoloženja lako zapaljive „arapske ulice“. Taktički možda ispravno, ali ... pokazali su slabost.

Neodlučnost arapskih dvorova da brane svoju poziciju u regionu od Irana i Netanjahuova politička nemoć da rešava naseljenički problem u unutrašnjoj i palestinski problem u spoljnoj politici dovela je do još jednog po Arape ponižavajućeg procesa: pored Irana u palestinsko pitanje se prvi put nakon 1918. godine ugurala i Turska. Da poniženje bude eksponencijalno uvećano pobrinuo se pre nekoliko dana zamenik ministra spoljnih poslova Izraela Ami Ajalon koji je, odgovarajući na ko zna koju po redu Erdoganovu provokaciju, javno ponizio turskog ambasadora. Arapi su doživeli da iz fundamentalno arapskih poslova Tursku isteruje čovek Avigora Libermana!

U današnjem Knesetu preovladava mišljenje da je više-manje svejedno ko vlada Egiptom, Jordanom ili Sirijom: Arapi ih neće mrzeti manje kakav god ustupak učinili pa ih konsekventno tome ne zanima da li će ih mrzeti više ako podignu još jedan blok zgrada u istočnom delu Jerusalima ili legalizuju ilegalno naselje sačinjeno od kamp kućica pretvorivši time okolne palestinske maslinike u građevinsko zemljište, negde u brdima Judeje i Samarije (Zapadne obale).

Zašto bi onda Netanjahu, koji je Klintona dovodio do migrene, brinuo koliko aspirina Obama mora da popije na sam pomen njegovog imena?[2] 

Pametni i knjiški ljudi

Izbor izvora i literature sam po sebi dokazuje da je tekst kojeg kritikujem samo i jedino lična i posve neutemeljena percepcija. Blic, B92, Dojče Vele? Ma dajte, molim Vas ... budimo ozbiljni. Nije ovde problem to što je g. Jevtić bio neoprezan kada se prihvatio da piše o Bliskom istoku na osnovu citiranih izvora, već to što je u nedostatku domaćeg naučnog orijentira i javno definisane spoljne politike prema Bliskom istoku lakomisleno sugerisao šta, u dobroj nadi pretpostavljam, nije želeo da sugeriše. Za ovaj narod i za ovaj reliqium reliquiorum Univerziteta kakvog su naši prosvetitelji stvarali ponižavajuća je činjenica da se najbliži institut za bliskostočne studije nalazi u Ljubljani.[3] Kao da je Slovenija bila pod Turcima, a ne Srbija.

Da zaključim: kao što naša proevropska pseudoliberalna javnost treba da razume da prijatelj mojeg prijatelja ne mora nužno biti i moj prijatelj, tako bi i naša evroskeptična nacionalistička javnost trebalo da ima na umu da neprijatelj mojeg neprijatelja ne mora nužno biti moj prijatelj. To je, uostalom, kada je Persija u pitanju, poznato još od Herodota, Tukidida i Ksenofonta.