Činjenice zaista obavezuju - odgovor Aleksandru Nikitoviću

Volim argumentovanu polemiku, pa stoga želim da ukažem na par slabosti, na odsustvo određenih činjenica u tekstu gospodina Aleksandra Nikitovića «Koga činjenice obavezuju», objavljenom u listu "Pečat" broj 341 (ovu reakciju, ovaj tekst sam poslao listu "Pečat" ali taj list, za koji inače pišem, nije objavio moj odgovor g. Nikitoviću, u narednom broju).

Kao jednom od osnivača DSS žao mi je što se mojoj stranci - odnosno ljudima koji je čine ili su je činili, dešava sve ovo, u poslednjih pola godine. Nismo to zaslužili. Ruši se svet koji smo gradili, koji sam i ja gradio 23 godine. I dalje sam član DSS. Običan član. Nemam nikakvu funkciju u DSS, niti je želim. Bio sam veran gospodinu Vojislavu Koštunici do kraja. I posle kraja. Gospodin Koštunica nije predsednik DSS od 19. marta ove godine. Posle njega stranku je po njegovoj volji vodio gospodin Aleksandar Popović. Posle toga je održana Skupština stranke, na kojoj je legalno i legitimno, dvotrećinskom većinom, za predsednicu stranke izabrana gospođa Sanda Rašković Ivić. Nisam podržao ni gospođu Rašković Ivić, niti njenog protivkandidata gospodina Miloša Aligrudića. Smatrao sam da je g. Aleksandar Popović najbolji kandidat za predsednika DSS, međutim on se nije kandidovao. Na sednici Predsedništva, pred dvadesetak svedoka, početkom septembra, pozvao sam g. Aligrudića da povuče najavljenu kandidaturu, uz obrazloženje da nema ni najmanju šansu protiv gđe Rašković Ivić. Bio sam u pravu, a to nije bilo tako teško predvideti.

Na poslednjoj sednici Glavnog odbora, pre Skupštine, argumentovano  sam kritikovao gospođu Rašković Ivić, zbog diskutabilnih nastupa u medijima, pre svega onog na RTV Vojvodine, kada je najavljivala da će «neke ljude zamoliti da odu», što je moglo biti shvaćeno kao pretnja. Takođe, kada je bilo vreme, u julu 2008, imenom i prezimenom, sam kritikovao g. Nikitovića, kao jednog od ljudi odgovornih za izborni poraz 2008. To su tada preneli mnogi mediji («BBC”, “Blic», «Danas» i dr.). To sam ponovio i na Glavnom odboru DSS, tada u julu 2008. Nikitović i ja smo imali i različite poglede na pitanje izborne krađe i 2012. godine i ove godine. Izvan toga delimo mnoštvo političkih stavova.

Na kraju uvoda da objasnim, ako je potrebno, zbog čega sam i dalje član DSS. Ne vidim sebe u društvu sa Sinišom Kovačevićem i Nenadom Popovićem, pod jedan. Pod dva, nisam baš rad da budem član stranke koju vodi gospodin Slobodan Samardžić, bez obzira što ga veoma poštujem. Pod tri, vreme će vrlo brzo pokazati šta i kako radi gđa Rašković Ivić, pa smatram da je uputno da budemo malo strpljivi i pružimo joj priliku da se dokaže na delu. Sveža najava okupljanja patriotskog bloka daje nadu.

Prva slabost u tekstu g. Nikitovića

Postoji nešto što bih nazvao "teror malih razlika", kao parafraza Frojdovog izraza "narcizam malih razlika" (der Narzißmus der kleinen Differenzen). Izraz se može primenjivati na suprotstavljene pojedince ili na suprotstavljene, manje ili veće grupe. Jednostavno rečeno, kada se članovi dve grupe teško razlikuju (zbog toga što među njima velikih razlika i nema) pribegava se veštačkom uspostavljanju identitetskih granica. U tom procesu, neretko se pribegava verbalnom ili čak fizičkom nasilju ili verbalnim manipulacijama. Kod narcizma malih razlika je prisutan i apsurd.

Praktični istomišljenici ili sličnomišljenici, ili pripadnici srodnih grupa, međusobno se mnogo žešće obračunavaju i napadaju, nego što to čine sa potpunim neistomišljenicima ili pripadnicima grupa koje se evidentno razlikuju od njihove. Sukobi u poslednjoj deceniji prošlog veka, najbolje objašnjavaju o čemu govorim. Takođe, to potvrđuje i uspostavljanje novih, nepostojećih lingvističkih pravila i čak jezika, na ovim prostorima. Poštovani g. Nikitović, već razume o čemu govorim. G. Nikitović je žrtva upravo tog "narcizma malih razlika" ili još tačnije, g.Nikitović i pojedini bivši članovi DSS, gđu Rašković Ivić nezasluženo podvrgavaju "teroru malih razlika". Suštinski, svi mi koji smo bili ili jesmo u DSS-u smo uglavnom istomišljenici, pa i gđa Rašković Ivić i g. Nikitović. Mi delimo toliko zajedničkih vrednosti i političkih stavova da su razlike među nama jedva primetne i u nijansama. Te tanane razlike ne poima ne samo prosečni građanin, već i pažljiviji poznavalac političkih prilika.

Stoga savetujem svima da se ostave traženja dlake u jajetu. Da umesto mikroskopa stavimo normalne naočare i da razgovaramo kao ljudi, o mnogo važnijim pitanjima koja tište građane. Kada se stišaju strasti, slegne politički teren, koji je u suštini urušen izbornim porazom DSS - hajde da sednemo i razgovaramo o onome što nas spaja. Svi mi koji smo ostali verni Demokratskoj stranci Srbije, i svi vi koji ste manje ili više nedavno, DSS napustili. I gospoda iz "Državotvornog pokreta" i gospoda iz "Srpske narodne partije" i gospoda iz "Srpskog otadžbinskog fronta". I mnogi drugi. Srbija zaslužuje složnu desnicu.

Druga slabost

Poštovani gospodin Nikitović potpuno nezasluženo optužuje gđu Rašković Ivić, tačnije insinuira, na dva mesta u tekstu, da je odgovorna zbog toga što je DSS u vlasti u gradu Beogradu. Činjenice koje obavezuju, kako kaže g. Nikitović, govore drugačije. Osvežiću sećanje g. Nikitovića na tri događaja, na tri odluke Predsedništva DSS, koje bi morale da mu budu poznate, pošto je u donošenju prve dve učestvovao kao desna ruka g. Koštunice. Prva odluka je stav DSS, iz septembra 2013. da se podrži smena Dragana Đilasa, sa mesta gradonačelnika. Da, potvrđujem i ja, Đilas je bio loš gradonačelnik. Međutim, njegova smena je otvorila put nameri SNS da izazove, ne samo prevremene izbore u gradu Beogradu, već i u Srbiji - a republički izbori u Srbiji 2014. su bili potpuno nepotrebni. Druga odluka je dozvola Predsedništva DSS, iz novembra 2013, Gradskom odboru DSS da predloži člana privremenog organa u Beogradu, čime je otvoren put za kasnije učešće DSS u gradskoj vlasti, posle izbora u martu 2014.

Za vreme donošenja prve dve odluke gđa Rašković Ivić nije bila član Predsedništva DSS. Treća odluka je svakako poznata g. Nikitoviću, iako tada više nije bio funkcioner DSS, a to je odluka Predsedništva DSS, iz aprila 2014. kojom je Predsedništvo dalo saglasnost za ulazak DSS u gradsku vlast. Tada je stranku vodio uvaženi g. Aleksandar Popović, koga je upravo g. Vojislav Koštunica ovlastio da vodi DSS, do naredne skupštine. Gospođa Rašković Ivić nije učestvovala u donošenju te odluke, niti  je bila prisutna kada je doneta. Stoga je potpuno nelogično prebacivati joj učešće u vlasti u gradu Beogradu.

Potpuno je lišeno svakog razuma povezivati učešće DSS u beogradskoj vlasti (odluka iz aprila 2014.) sa njenom predsedničkom kampanjom iz septembra ili oktobra 2014. i zameniti i teze i vreme, pa je optužiti da je zalaganje za suverenizam i navodno odustajanje od neutralnosti iz septembra 2014. "unapred plaćeno, nagrađeno i zapečaćeno učešćem DSS u beogradskoj vlasti" u aprilu 2014. Već sam objasnio da je g. Nikitović jedan od onih koji su presudno uticali na donošenje prve dve odluke koje su utrle put DSS-u ka gradskoj vlasti, te da u konačnoj odluci gđa Rašković Ivić nije učestvovala, kao ni on. Uz to, u aprilu, kada je doneta odluka DSS o konačnom učešću u vlasti u Beogradu, nije bilo ni najmanjeg znaka da će se gđa Rašković Ivić kandidovati za predsednicu DSS.

Pretpostavljam da o tome još nije ni razmišljala. Stoga vlast u Beogradu nije mogla biti avans za eventualno sporne političke stavove gđe Rašković Ivić, pola godine kasnije. Tada, u aprilu, kao kandidati su javno pominjani g. Aleksandar Popović, g. Slobodan Samardžić i g. Miloš Aligrudić.Takođe, Gradski odbor DSS Beograda, stalno želi da uđe u vlast (ne iznosim ovde vrednosni sud o tome). Pre 6 godina razgovarano je i sa DS. I pre dve godine, takođe. Pre godinu dana, razgovarano je sa SNS o prekompoziciji vlasti. Naravno na tom, gradskom nivou. U svakom slučaju, želim da kažem da činjenice obavezuju i gospodina Nikitovića. S poštovanjem.