Sve što mogu je da odbijem da novim odgovorima Simoviću nastavim da dajem povod za javno promovisanje ovih destruktivnih paralevičara, koji uporno odbijaju da prestanu da doprinose opstanku „postojećeg stanja kao jedinog mogućeg”

Ovakve ocene, pisane u nekoj čudnovatoj žurbi, ali i ostrašćenosti, obeležavaju poslednje odeljke knjige, gde je reč o kolegama sa Odeljenja za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Animozitet prema većini njih onemogućio je pisca da o tome piše akademski, te „ruži” filosofiju kao struku i teorijsku disciplinu.

Žunjićeva ocena ne treba da nas iznenađuje. Ono što iznenađuje je da Odeljenje za filozofiju negira Žunjićevo pravo da ima svoje slobodno mišljenje o filozofiji. Njegovo mišljenje zavređuje debatu, ali inkvizicionu hajku, ne.

Srđa Popović i Aleksandar Tijanić nisu umrli istog dana, nego dan za danom, Tijanić dvadeset osmog, a Popović dvadeset devetog oktobra 2013. godine, ali je i takva bliskost njihovih smrti mnoge uznemirila.

Svaka od blokada pokazala je slabost fakulteta, njegovih ustanova, države, ali i naših demokratskih i parlamentarnih tradicija.

Procena uspeha prevratničkog projekta je druga stvar. Suštinski, bilo bi bolje da je komplot protiv Republike Srpske bio poražen ubedljivije. Ali da bi bio poražen formalno, jedan glas   više je potpuno dovoljan.

Praktični istomišljenici ili sličnomišljenici, ili pripadnici srodnih grupa, međusobno se mnogo žešće obračunavaju i napadaju, nego što to čine sa potpunim neistomišljenicima ili pripadnicima grupa koje se evidentno razlikuju od njihove. 

Gospodine Lakićeviću, da ste se samo malo potrudili i pročitali neke izjave prosvetnih radnika koje ne možete čuti u zvaničnim medijima, ali ih možete pročitati na forumima, pa čak i popričali sa nekim iz struke koju kritikujete, sumnjam da biste iznosili ovakve besmislice.

Verujem u snagu političkih stavova koje zastupam. Verujem da DSS ima lepu budućnost. Svoju nadu gradim na uverenju da je reč o jednom od poslednjih stranačkih ostrva u Srbiji gde preovladava ljudska pristojnost i politička razboritost.

Znamo i da Sanda Rašković Ivić nije bila član Koštuničinih vlada i da, samim tim, nije neposredno učestvovala ni u jednoj od ovih velikih državotvornih bitaka za Srbiju.