Izjava uvaženog akademika Ljubomira Simovića da kada bi nam Zapad i vratio Kosovo mi ne bismo znali šta ćemo sa njim, sugeriše pre svega građanima Srbije da Kosovo i Metohija nama više nisu potrebni.

Moram da priznam da sam kao građanin Beograda i Srbije razočaran “odgovorom” gradskog menadžera Gorana Vesića na moje argumentovane kritike njegove “vizije” razvoja grada, kao i njegovom “reakcijom” na moje predloge, koji su u skladu sa istorijskom i proverenom ulogom Beograda.

Ovde se može povući jasna linija razgraničenja između nas, građana Srbije, kojima je stalo do razvoja i zaposlenosti i njih, partijskih velikodostojnika, kojima je samo važno da se povećava  broj stanovnika Beograda. Oni bi da svim građanima Srbije ostave samo jednu mogućnost - doseljavanje u Beograd. 

Posedujem firmu u Beogradu, porezi na njene prihode se plaćaju u Srbiji, bavim se onim čime sam se bavio i pre, izvozom u Afriku i Aziju, i nažalost, firme koje me angažuju, barem do sada, su iz inostranstva.

Ako nešto obeležava kolumne Nikole Samardžića koje on istrajno objavljuje u listu Danas onda je to težnja da se Srbima neprestano dele „istorijske i političke lekcije“ i pri tome izražava otvoreni prezir prema nedoraslom i zaostalom srpskom narodu.

Miloš Ković: Po(r)uke iz 1999.

Kako onda objasniti ovaj rezultat po kome su SNS, SPS i SRS dobili 4.000 glasova više na republici? Ako ovako razumete kontekst, trebalo bi da primenite tezu o konzistentnom glasanju i zaključite da su republički izbori u Mladenovcu delimično pokradeni.

 Konačno, to ne-činjenje, ne-suprotstavljanje SZP američko-bošnjačkim interesima u BiH, suprotno od onoga što Dodik radi na vanjskopolitičkom planu dovelo je do debakla te opozicione koalicije na lokalnim izborima.

 Tvrditi bez dokaza da se memorandumska matrica usadila u duše ljudi slično je kao tvrditi da su akademici napravili memorandumski prašak i njime zaprašili srpski rod, nakon čega je on oboleo od virusa nacionalizma. Kako, na koji način, kojim putem se ta ideja proširila?