За време Вучића (вероватно по мишљењу експерта, руског миљеника) Русија није успела да добије дипломатски статус за „Руско-српски хуманитарни центар у Нишу“, да купи неку од телевизија које су биле у процесу приватизације, да конкурише за концесију на аеродром у Београду, чак ни да купи рудник бакра иако је дала најбољу понуду.

Верујем да је врло разборито претпоставити да ће бојкот мало нашкодити легитимитету режима и да ће Запад нехајно прећи преко изјашњавања неког процента испод половине бирачког тела на гласачким местима 

Поштовани, обраћамо вам се као жене присутне у јавној сфери које су у дужем временском периоду изложене прогањању, насиљу на друштвеним мрежама и сексистичким увредама Зорана Ћирјаковића, предавача на Факултету за медије и комуникације

Производ абортираног покушаја писања портрета случајног левичара у недовољно малој србији. личан, сасвим неновинарски (и ненаучни) текст о логореичном, активистичком научнику, који је јавно медитирао о српским фашистима и фашистички оријентисаним усташама

 Када се погледа степен неразумевања и количина фалсификата којима обилује реакција Александра Матковића на мој одговор Зорану Ћирјаковићу, једино што се може закључити је да Матковић или уопште није прочитао текст на који реагује, или свесно искривљује и подмеће. У оба случаја реч је о нелегитимним средствима у аргументованој интелектуалној и јавној дебати

Док машта о борби за народ и своје „леве идеје“, српска левица диже руке и, на обострану штету, препушта судбину десници у Србији. Крајњи резултат  ове „српске левице“ је стога њено свођење на пуког следбеника и коалиционог партнера којег нико не жели – пошто је он сам суштински небитан.

Уместо о враћању у царску (српску) 1388. годину, он сања о повратку у анационалну (европску) 1847. Зато је несрећа коју прикрива ова визија будућности можда мало мања, или мање ретроградна, али не и мање трагична.

Желећи да верујемо да доктор правних наука и судија Апелационог суда интимно ипак има мало темељнији приступ праву, евидентно је да у бројним ТВ наступима, ипак, нисмо имали ни прилике да чујемо стручно мишљење судије Мајића. 

 Нама се, међутим, чини да је одговор, у погледу националног и државног питања, не у национализму, звао се он „левичарски“ или „социјалистички“, већ у патриотизму. Битне разлике између ова два појма и друштвено-историјске праксе нису свесни а(нти)национални „левичари“, али по свој прилици, ни Ћирјаковић

„Ја нисам југоносталгичар. Ја сам Југословен. Допало се то неком или не“ (Љубиша Ристић)