Svetislav Basara – nepostojana psihologija i kontinuitet lupetanja

(Glas Srpske)

Književno delo Svetislava Basare odlikuje ponekad originalna i ponekad srećna kombinacija postmodernističkog poetičkog obrasca i neobuzdanog, često kafanskog humora. Ta dva, prividno protivrečna pristupa, znaju da stvore tenziju iz koje nastaje nešto što bi moglo da se nazove basarijanskom sintezom, iliti pokušajem repliciranja Kišovom kombinovanju patetike i ironije.

Za razliku od Kiša, koji je u svojim najboljim delima između patetike i ironije uspeo da postigne ravnotežu, kod Basare je talenat za lakrdiju dominantan u odnosu na sve druge talente, što njegovoj prozi obezbeđuje dopadljivost i čitanost, ali čitaoca ne dovodi do katarze. Elem – tu ravnoteže nema. I dobrim delom zbog toga, barem za sada – Basarin opus, iako  obimniji, u književnoj hijerarhiji stoji niže od Kišovog.

I za Basaru i za našu literaturu, pa samim tim i za Kišovo delo, koje predstavlja deo žive tradicije srpske književnosti, bilo bi dobro kada bi autor u budućnosti uspeo da uspostavi sintezu u kojoj bi lakrdija imala ravnopravan status sa nekim drugim sadržajem.

Iako bi – s obzirom na Basarinu starosnu i stvaralačku zrelost – takav iskorak predstavljao iznenađenje – istorija pisane reči nam kazuje da stvar nije nemoguća.

I zato mu od srca držim palčeve.

GDE SU MLADI, TU JE I ŠALA

Što se Basarinog kolumnističkog rada tiče, on je – kao i kolumnistički rad bilo kog drugog pisca, pod uslovom da pisac nešto vredi, kao što pisac Basara bez daljeg vredi – manje značajan.

I ne bi ga u kontekstu autorovog književnog stvaralaštva imalo smisla ni pominjati, kada se u njemu ne bi krile moguće opasnosti po kolumnistin literarni opus.

Basarin pubicistička aktivnost, posmatrana kroz duži period, ukazuje na hipertrofiran nedostatak doslednosti u stavu i mišljenju – ukoliko pod kontinuitetom stava i mišljenja ne podrazumevamo nepokolebljivost u gajenju ličnih omraza. 

Kada se ta nedoslednost izražava na humoristički način – što je najčešći slučaj – stvar na jednom nivou pije vodu, budući da je čitalac, nasmejavši se, spreman da autoru i tekstu oprosti brojne – namerno ću se izraziti visokoparno, a u nastavku teksta ćete videti zašto – “gnoseološke” i “etičke” “manjkavosti”.

DOTIRANE PROPOVEDI

Kada mu se, međutim, “omakne”, pa parodijski zameni propovedničkim tonom, Basara se pretvara  u trećerazrednog šatro ideologa, na nivou priučenog portparola jedne u nizu bezidejnih stranaka ili “analitičara” u portazi za sponzorima. Bez humora koji bi mogao da je prošvercuje na viši nivo, njegova misao ostaje ogoljena u svojoj postkomunističkoj dezorijentisanosti i provincijalnoj opčinjenosti nepoznatim “velikim svetom” čije zakonitosti nije kadra da pohvata.

Kada se takva misao pojavi kao eksces, gotovo skrivena među prepoznatljivim pošalicama, ona predstavlja sjajan materijal za polemičko demaskiranje. I taj sam materijal, u nekim prepucavanjima sa ovim dragim piscem, a intelektualnim diletantom – sa zadovoljstvom koristio.

Kada, međutim, u maniru društveno svesnog opštinskog aktiviste sroči ceo, i to pozamašan tekst –  kao što je slučaj sa friško sklepanim pokušajem, objavljenim na sajtu “Instituta za savremenu politiku”, pod naslovom, koji je, najiskrenije se nadam, redakcijski, a koji glasi: “Nestabilnost psihologija” – polemičko demaskiranje, baš kao i parodiranje, ispostavlja se kao suvišno.

I bavim se njime samo da bih napomenuo čega ovaj pisac u literature treba da se čuva.

ŽAN ŽAK, POL, MUJO I FATA

Pozivajući se na Žan Žak Servan Sajbera i Pola Virilioa – valjda kako bi zasenio prostotu, a svom ironije i humora lišenom ostvarenju dao dodatnu “stručnu” težinu, Basara nam u ovom tekstu saopštava da je taj “veliki svet”, poučen “rđavim iskustvima  iz dva razorna svetska rata”, odavno odustao od ratova i borbe za teritorije!?

Koreja, Vijetnam, Avganistan,  Irak, pa opet Avganistan, pa opet Irak, pa Libija i ostale  “sitnice”, se, pretpostavljam, u Basovom viruelnom svetu nisu dogodili.

Jer, kaže on, “bilo dobijeni bilo izgubljeni, ratovi  za trgovce i proizvođaće predstavljaju dvostruki gubitak – kako radne snage tako i potencijalnih potrošača”.

Pošto su enormne svote koje se troše na vojnu industriju i profit koji ona izvlači iz ratova koji se zbog njenog razvoja dobrim delom i izazivaju – “puka tlapnja”; te kako “balkanska” opsednutost teritorijama predstavlja čistu anomaliju, budući da je, kaže Sveta, “razvoj informacionih tehnologija” čak i borbu za sirovinske resurse učinio irelevantnom – onda je implicitna teza našeg geostratega da su ratovi za libijsku i iračku naftu najobičnija izmišljotina – logična da logičnija ne može biti.

Oni kojima to nije očigledno, neka se, kao Fata kada zatekne Muju u krevetu sa komšinicom, zapitaju – da li veruju svojim očima ili vragolastom suprugu – u našem slučaju domišljatom Basu, dodatno nabudženom autoritetom dvojice francuskih teoretičara.

SVEĆA, ROG, CECA I KARLEUŠA

Ako smo već odlučili da ne verujemo svojim očima, onda nema nikakvih problema da se složimo kako bi Balkanci, “da su bili pametni” i da se nisu “kurobecali”, ostali u “gornjem sloju naprednih,  drugorazrednih država”, iako tamo, ako ćemo pravo, nikada nisu bili.

Istina, ceo svet vrvi od pristalica “nazadne” ideje kako se suštinska ideja globalizacije sastoji u tome da najrazvijeniji piju krv manje razvijenima od sebe – što će reći, svima ostalima –  te da je u takvim uslovima čak i ostajanje u “gornjem sloju”, pod uslovom da si tamo bio, kao što nisi, a pogotovo napredovanje do  “istog” – malčice nemoguće.

Ali, na te “nazadnjačke” priče Sveta i dvojica francuskih autoriteta, koje, sve mi se čini, u dobrom delu teksta nekritički kopipejstuje – ne padaju lako.

Ne možeš njima prodati rog za sveću.

Konačno,  zna se ko u savremenom svetu rog za sveću prodaje, a ko ga kupuje!

U ostatku  teksta, koji nije mogao da pođoni od Žan Žaka i Pola, Basara se uglavnom  bavi neduhovitim prežvakavanjem teza koje je ponekad znao duhovito obraditi, usput iznoseći jedno senzacionalno otkriće.

“Unutar  maksimalističkih  granica  takozvane Velike Srbije, Srbi bi”, kaže on, “zapravo bili ubedljiva manjina!?”

Nije jasno šta postmoderni mudrac podrazumeva pod „maksimalističkim“ srpskim granicama. No, ako kao relevantan izvor za njihovo utvrđivanje koristi šaljivu parolu „Srbija do Tokija“ – onda je u pravu.

Nakon svega što su rekli Žan Žak i Pol, nakon svega što je rekao on, i nakon svega za šta nije najizvesnije da li je rekao Žan Žak, Pol ili Sveta, Bas zaključuje:

“Rekao bih  na kraju da se u svim državama nastalim iz raspada Jugoslavije u ovom mometu – zahvaljujući pre svega otvorenosti informatičkih tehnologija koje onemogućavaju  samoizolaciju – postoji  kritična masa intelektualaca spremnih da suoče sa izazovima sve komplikovanije svetske realnosti i da u toj realnosti pronađu mesto  za sebe i– posledično – za svoje države. Ukoliko u tome dobiju podršku emancipovanijih delova lokalnih političkih elita, veliki posao stabilizacije psihologija – jedine suštinske nestabilnosti ovog regiona– mogao bi biti obavljen i to za  srazmerno kratko vreme.”

Da li je ovaj citat Svetin ili je i njega negde pođonio – ne znam. Iskreno, voleo bih da ga je negde drpio. Iz istog razloga iz kog se nadam da, ako nedotupavna sintagma i jeste, nedotupavni i nepismeni naslov teksta nije njegov, nego ga je iz kompilatorskog kalambura izvukao i na neprimereno mesto turio neki veseljak iz pomenutog instituta.

Ali, ako apstrahujemo pompezne i šuplje formulacije, i taktički zanemarimo u ovoj rubrici već apostrofiranu Kročeovu tvrdnju da iza besmislenog izraza ne može da stoji logična misao, ostaje utisak da nam Sveta nudi svetlu sliku budućnosti sa nacionalnim elitama koje nisu „puki ideološki konstrukt“, iako narodi, kako kaže – jesu!?

Da u periodu koji Sveta voli da pljuje balkanske nacionalne elite, blago rečeno, nisu briljirale – to je nesporno.

Ali – ako je elitizam to što nam nudi  Basara, i ako je navodnoj „sabornosti“ Cece, Dobrice i Matije, koju  projektuje u prošlost, alternativa „sabornost“ na  liniji Karleuša – Sreten Ugričić – Sveta, ovim tekstom jasno projektovana u budućnost – tek ćemo da deremo kožu na šiljak.

KOLEGIJALNI SAVET

No, da se vratimo na početak teksta. Mog, a ne Basarinog.

Ne znam šta bi moglo da predstavlja srećnu literarnu protivtežu,  koju bi Sveta suprotstavio vrckavostima svog duha, kako bi postigao bogom danu poetsku ravnotežu.

Sočna igra sa suvoparnom postmodernističkom poetikom, koju je primenjivao, i s kojom je istovremeno terao komediju – odslužila je svoje.

Pada mi na pamet da mu predložim pokušaj oslobađanja emocija, od kojih u prozi, uglavnom, beži kao đavo od krsta.

Pada mi na pamet, ali to, ipak, ne činim.

Nije pametno takve savete davati piscu. Pogotovo ako je pisac stariji.

U jedno sam, međutim, siguran. Lišeno otklona i zaklona koji su mu nudili upokojeni postmodernistički postulati, kvaziintelektualističko prokenjavanje tu alteranativu da predstavlja ne može.

I ako džep zahteva da ga primenjuje na kojekakvim mrsnim sajtovima, neka ga se mane u literaturi, ako za Boga zna.