Srbija na farmi Velikog brata

Pokušajmo da zamislimo da je Sizif kojim slučajem Srbin. Grčki Sizif je kao što svi znamo, po kazni dobio jedan precizno definisani zadatak, da teški kamen kotrlja uzbrdo, skoro do samog vrha, a koji bi mu se stalno skotrljavao nazad, pa Jovo (u stvari Sizife) nanovo.

Srpski Sizif bi taj posao umesto po kazni obavljao dobrovoljno, i to gurajući kamen nizbrdo! Pošto kamen ne može da se sam od sebe vrati uzbrdo, a žeđ za kotrljanjem je neugasiva, strma ravan se pred našim junakom neprestano produžuje, kao u čuvenom italijanskom crtaću -  La linea,  brzina kotrljanja se povećava, zvučni zid je davno probijen, i trenutna brzina je oko 3 MAH-a, a i dalje se povećava. Pri tolikoj brzini srpkom Sizifu je sve teže doturiti hranu i vodu, te on više niti jede niti pije, o fiziološkim potrebama i ne razmišlja, samo mu je bitno da se što brže smandrljava.

Elem tom i takvom Sizifu, a u kome svi mi možemo prepoznati našu sadašnjost i nas uopšte, je usled sve veće i sve sumanutije brzine propadanja sve teže pružati bilo kakvu logistiku. Svi koji su  našeg junaka (i nas „junačine“) pratili, savetovali i podržavali, polako odustaju. Svi? Ne baš svi. Mediji su ostali uz njega (tj.nas),  hrabreći ga (tj. nas): „To srpski Sizife! Samo napred i naniže! Samo ti budi brz, a pravac nije bitan! Samo ti guraj naniže, mi smo tu da ti propadanje lakše padne“!

Opet elem, ako su nekada mediji bili „sedma sila“, oni su danas u Srbiji na tronu –prva sila. Sila nad silama. Sve sile ovoga sveta u Srbiji im nisu ni do kolena. Mediji su kod nas sve: i vojska i policija, i tužilac i sud, i izborna komisija i posmatrač,  i crno i belo, i vlast i opozicija, i Zvezda i Partizan... Mediji su kod nas sve i svja. Drug Tito, ukratko rečeno.

Mediji u Srbiji imaju svoje gazde, koji takođe imaju gazde i gazdine gazde, i tako u nedogled. Začarani krug, u kome se određuje sudbina Srbije.

Imaju i druge države medije, ne kažem. Ti mediji utiču na javno mnjenje. Međutim nigde, ali nigde, nemaju takav uticaj ne samo na politička kretanja,  nego čak i na samu psihu naroda, kao što imaju u Srbiji. Uz to, mediji su kod nas nedodirljivi tabui, božanstva i totemi. Oni su najvredniji, najplaćeniji i najpoštovaniji deo naše svakodnevice. Oni su sve to, ali ni „S“ od srpskog nisu. Zašto?

Zato što je misija svih naših profesionalnih medija: mentalna tortura,  srozavanje  našeg ugleda, naše ekonomske moći i sveopšteg nacionalnog blagostanja. Njihova misija i ne čudi, jer njihovi vlasnici imaju vrlo jasne namere, i naravno navode vodu na vodenicu svojih država i vlada. To je sasvim normalno. To što nije normalno je  što i mi navodimo vodu na vodenicu njihovih država i vlada, umesto na svoju.

Tri su osnovne funkcije koju mediji u Srbiji obavljaju:

Prva je mentalna tortura nad građanima koja treba da ih dovede do nivoa samooptuživanja za sve i svašta. Kad shvatimo da je svako od nas izvršio barem pet silovanja u Srebrenici, i pobio barem pet nedužnih tamošnjih civila, od toga barem po jednog starca, ženu ili dete, onda smo na dobrom putu da nas civilizovani svet, za koga opet naši mediji tvrde da mu ne pripadamo,  prihvati, potapše po ramenu, ukine nam državu, jer takvi zlikovci kao mi ne treba da je imaju. Onaj koji i nakon toga pomene Kosovo na primer, biće upućivan u razne sanatorijume, kao beznadežan slučaj, i ogorčeni protivnik svetle budućnosti.  Do tada ćemo biti već dovoljno skuvani putem medija, da i sami shvatimo da je to pravedno.

Druga funkcija je bezrezervno poslušništvo vladajućim strukturama, i sveopšte anatemisanje svih onih koji bi da naruše idilu vladanja i ospore kvalitete vladara. Dakle ako se išta „namiriše“ da bi moglo osporiti genijalnost naših vođa, sa naših medija odmah  iskaču branitelji njihovog lika i dela, pojačani poslednjih meseci nevladinim sektorom. Ta sprega nevladinog i vladinog sektora nezapaženo prolazi, a vrlo je interesantna. Otkud tolika ljubav, nakon decenija međusobnog vređanja? Ili su se pomirili, ili sada imaju zajedničkog gazdu.

Postoji i treća funkcija, koja upotpunjuje prve dve, ali se ne mogu setiti koja beše. Setiću se do kraja teksta sigurno.

Štampani mediji su u Srbiji veliki broj koraka od sedam milja ispred evropskih i svetskih, koji izveštavaju o onome što je bilo, i eventualno u rubrici vremenske prognoze, šta će biti. Na mestu glavnog urednika svih naših novina, kao da sedi vidovita Zorka lično. Zahvaljujući vidovitim novinama mi unapred znamo: ko će biti uhapšen, kada zašto, kako, koliko će robijati, gde i s kim.

Mi u novinama možemo pročitati tekst optužnice, i tekst presude, pre tužioca i pre sudije. Mi u novinama unapred saznajemo koja će se stranka formirati, koja raspasti, ko će s kim raditi najčudesnije koalicije. Mi u novinama možemo saznati koje je boje donji veš neke estradne umetnice, i mnoge druge slične pojedinosti, bitne za naš društveni razvoj. Mi u novinama do tančina saznajemo: ko je koga ubio, čime,  kako, gde, zaključno sa detaljnim izveštajima i fotkama sa forenzike. Mi u novinama možemo naći najnovije izveštaje sa „Farme“ i „Velikog brata“, u slučaju da je neko od gledalaca istih zadremao pred zoru, pa ispustio neki bitan detalj na pidžami Ekrema Jevrića. Ukratko sve tu možemo naći, osim istinitog informisanja, i zrele i nepristrasne analize.

Štaviše, ako se desi nedostatak materijala za sluđivanje naroda, odmah na naslovnim stranama osvane neki novi detalj o Darku Šariću, recimo da je upravo lociran na potezu između Johanesburga i Vankuvera, te samo što nije uhapšen („samo da odnese tetki lek“), i tako već godinama. Jedino što mi je tu logično je da momak pod tim imenom postoji negde u Bijelom Polju, i radi na nekoj farmi pilića, ne sluteći da su mediji u Srbiji pozajmili njegov identitet, i eksploatišu ga godinama, kad god treba prikriti neki politički neuspeh.

Elektronski mediji su već priča za sebe. Oni koriste nacionalne frekvencije, ma šta to značilo. Trebalo bi da znači da je nacionalna frekvencija javno dobro, koje se ne bi smelo zloupotrebljavati, ali u Srbiji su i javna dobra vlasništvo vlasti, pa tako i nacionalne frekvencije.

Priznajem nekada sam mislio da će se medij poput B-92 raspasti kao mehur od sapunice, jer mi je bilo nezamislivo da medij sa tako izraženom, po mom dubokom uverenju, antinacionalnom uređivačkom politikom može opstati. I bio sam u pravu, doduše delimično. On se jeste raspao, ali ne kao mehur od sapunice već poput čira, koji se rasejao na sve druge medije. Danas su sve naše televizije manje ili više B-92.

Ne znam zemlju u kojoj jutarnje buđenje nacije počinje izveštajem iz hitne pomoći. Mi svakoga jutra direktno preko TV uredno saznajemo koliko se metara creva prosulo beogradskim asfaltom.  To je prva informacija koju dobijemo onako krmeljivi, a tek nas čeka dan pun neprijatnosti i sumorne ekonomske stvarnosti. Nakon toga pročitaju se informacije koje su, što je vidljivo iz aviona, prošle strogu cenzuru, a čije se čitanje ponavlja svakih pola sata tokom čitavog dana. 

Političke emisije su posebna priča. Opšta šema ovih emisija je da izrazito pro-vladin i pro-evropski voditelj, u studio dovede 2-3 još izrazitijih pro-pro gostiju, i eventualno (ali ne i obavezno) jednog, koji bi pokušao da pliva uzvodno, ali koji u emisiji dobije jedva 5% vremena.

To su znate one emisije tipa: Samo Sarapa Srbiju Spasava, u koju voditelj pozove 2-3 vremešne gospođice iz tzv. nevladinog sektora i jednog gosta (Đ. V. na primer, od ranije poznatog organima gonjenja)  koji bi trebalo da im oponira, ali to ne može usled neprestanog prekidanja od strane voditelja i dotičnih gospođica. Ili, pozove cvet srpske inteligencije, Deretu i Basaru na primer i eventualno Đ. V. (koji postepeno shvata da je od organa gonjenja najbolje kriti se tako što ste stalno na TV), i opet nadugačko i naširoko razglabajući o evropskim vrednostima, kojima mi ne pripadamo, i opet suzbijajući svako suprotno mišljenje.

Ili na primer emisije tipa „Između Jugoslava i Ćosića“, pred koju voditelj dva sata ispred ogledala  vežba čuvenu De Nirovu repliku: - Are you talking to me!? Što kasnije obilato koristi nipodaštavajući gosta ako imalo odstupa od ideologije njegove matične TV kuće.

Ili emisije tipa „Možda da, a možda ne“ voditeljke čuvene po prošlogodišnjem ispadu prilikom poistovećivanja jasenovačkog genocida sa smrću jednog štićenika u jednom centru za lečenje narkomana, i još po nečemu. Naime u sprečavanju iznošenja ideja suprotnim mejn strimu koristi se jednim visokofrekventnim vriskom, koji je teško u pismenoj formi dočarati. Najbliža onomatopeja bila bi nešto kao:iiiuuuiii! Na primer: „Nećete valjda da kažete da je Koiiiuuuiiisovo naše!? Ili: „Svi znaju da su četiiiuuuiiinici bili izdajnici“!

Ili emisija koju je autor ironično nazvao „Ćirilica“, verovatno inspirisan idejom hrvatskog novinara Denisa Latina koji je imao emisiju „Latinica“. S tim što je  Latinova  „Latinica“ bila baš latinica, isto kao što je i ova „Ćirilica“ na nacionalnoj frekvenciji, baš latinica.  Položaj voditelja te emisije, gde on sedi pola metra iznad gostiju, okružen mladim svetom, koji na njegov mig aplaudira njegovim glupostima poput: „Sami smo tražili da nas NATO bombarduje“, mnogo govori i o voditelju i o emisiji.

Ovaj poslednje opisani TV projekt, podseti me koja beše treća funkcija, koju obavljaju naši mediji, a čega se nisam mogao setiti na početku teksta. To je duhovno siromašenje, smanjenje sposobnosti rasuđivanja,  i pretvaranje stanovništva u slepe konzumente i poslušnike, čija se siva i bela moždana masa stapa i pretvara u jednu neprirodnu, pink masu. Kada smo na našim medijima poslednji put čuli ime Desanke Maksimović? Dučića, Njegoša, vladike Nikolaja?  Vrlo davno. A za Ekrema Jevrića, Stoju, Karleušu?  Danonoćno. Zar nam ne pada u oči da se i naše pismo satire od strane medija u Srbiji. Ono se na našem medijskom nebu nalazi u tragovima. Čak više ni to ne primećujemo.

Kada sve ovo sagledamo nije ni čudo što se u Hrvatskoj povodom dve ćirilične table na zgradi opštine Vukovar podignu desetine hiljada demonstranata, a u Srbiji se preko otvorene veleizdaje ćutke prelazi. U prilog baš ovakvom opisu stanja medija u Srbiji,  karakteristična su dva nedavna događaja.

Miting podrške Srbima sa Kosova i iz Metohije, da ostanu u Srbiji izazvao je više reakcija kod vlasti i listom kontrolisanih medija, nego kod građana Srbije. Vlasti su se prepale od same pomisli da neko misli svojom glavom, i ne pristaje na diktate i izdaju.  Prepale su ih reči istine, izgovorene od strane mitropolita  Amfilohija. Prepale su se same mogućnosti da neka informacija zaobiđe kontrolisane medije, i krene nekim drugim tokom.

Stoga su i dva dana sa ekrana grmeli i protiv naroda, i protiv crkve, tešeći se da je mitingu prisustvovalo svega 3.000 ljudi, a znajući da čak i ta cifra preko noći može rapidno da se uveća, a grmeći i protiv crkve koja ne sme da se interesuje za narod, već samo za vlast.  Predsednik je čak osim što je zamolio Ustavni sud da se samodisciplinuje, zamolio i patrijarha da disciplinuje crkvu, jer će on u protivnom lično da zavladiči Živicu Tucića i Mirka Đorđevića,  pa nek se druge vladike puše.

Drugi događaj je sednica koja je u Kosovskoj Mitrovici održana 12. Maja, a na kojoj je potpredsednik vlade, Vučić trebalo da ubedi Srbe da će im bolje biti ako postanu Kosovari, a da će tim činom izazvati divljenje Evrope. Mnogobrojna pitanja odbornika opština sa severa Kosova su postavljena, a koja su se ticala golog opstanka usled nedostatka zaštite od strane matične države, počev od: zdravstvene zaštite, potencijalnih hapšenja za učešće u ratu 1999, školovanja, bezbednosti, državljanstva i mnoga druga. Na sva pitanja Vučić je imao samo jedan odgovor, da su on i Dačić „to“ prihvatili i „to“ se mora sprovesti. Demokratski, nema šta.

I to je u redu. Ono što nije u redu je što je odmah nakon sednice čitava medijska armada i mašinerija stavljena u službu spinovanja, da je došlo do „približavanja stavova“,  da je „većina Srba za sporazum“, ali im smeta nekolicina koja radi za račun svojih partijskih centrala u Beogradu, pa nekolicina koja se bavi mutnim poslovima, i slično. To jednostavno ne odgovara istini. To je laž, koju naši mediji moraju po zadatku da pretvore u istinu. Na samoj sednici su stavovi vlade doživeli fijasko. Ne da se nisu približili stavovima vlade i Aleksandra Vučića lično, nego su izgovorene takve optužbe na račun vlade, da ih ni „pas s maslom“ ne bi progutao. Možda pas ne, ali političari to mogu.

Na žalost, sednicu su uživo mogli pratiti samo gledaoci lokalne televizije, ali ne i gledaoci širom Srbije. Mediji su preneli samo ono što je Vučić govorio. Objektivno, nema šta! Pa ako je taj sporazum toliko dobar, zašto se krije od naroda? Zašto se vitoperi istina? Zašto se laže? I konačno, kako je moguće da narod ne zanima puna istina? Kada će ga zanimati, ako ne sada? Kada će se zainteresovati za svoju sudbinu, i sudbinu svoje države.

Neko će reći, nikada. A ja sam mislio da će se to desiti kroz dve godine. Međutim pošto  Sizif sa početka ove priče sve brže propada, on će mnogo brže doći do istine, nego što se to činilo.

Kada će se to desiti? Kada će maske konačno pasti?

Desiće se onda kada početkom sledeće godine stranci postanu legalni vlasnici zemljišta u Srbiji, a pre svega Vojvodini. Kada hrvatski, mađarski, nemački i austrijski pojedinci i firme postanu značajni vlasnici Vojvodine;

Desiće se kada početkom iste godine bude dozvoljen slobodan uvoz poljoprivrednih proizvoda, čime će srpski seljak, srpsko selo i srpska poljoprivreda biti osuđeni na bankrot. Hoće li se tada mediji sipati u traktor?

Desiće se kada dobijemo datum, pa kada stigne nalog iz Brisela da polovina zaposlenih u državnoj upravi i javnim službama ostane bez posla;

Desiće se kada stigne nalog, da se moraju javna preduzeća privatizovati, kada će iz njih polovina zaposlenih ostati na ulici;

Desiće se kada ti novi vlasnici, elektroprivrede na primer, podignu cene struje rapidno, jer će njih interesovati sopstveni profit a ne naša dobrobit. Pa kada budu oduzimali kuće i stanove zbog neplaćenih računa, koje narod bez posla neće moći da plaća;

I konačno, pošto mediji revnosno izračunavaju koliko nas Kosovo košta, kako ćemo isplatiti zaostale penzije na Kosovu, onima koji ih nisu primali, a koji su u Strazburu već dobili presudu protiv države Srbije? Ostalo je samo još da se izračuna iznos. Po nekim procenama to će biti između jedne i pet milijardi evra. Pre briselskog sporazuma, taj dug se možda mogao prebiti na neki drugi način, a posle toga samo kešom. Odakle? Hoće li se mediji baviti tada računicom, koliko nas Kosovo košta.

Ali nije važno. Važno je da sate, dane i noći provodimo uz Velikog brata, Farmu, Grand parade i hitove. A o sebi i ne moramo misliti. Drugi o nama misle mnogo više i temeljitije.

Sa Ekremom do pobede!