SANU i intelektualci juče i danas

Nedavno je u Srpskoj Akademiji Nauka u organizaciji Odeljenja društvenih nauka održan Međunarodni skup posvećen temi Intelektualci, juče i danas. Cilj ovog skupa je verovatno bio da što svestranije osvetli ulogu i položaj intelektualaca u našem društvu, ali i u širim društvenim okvirima uzimajući u obzir velike društvene i geo-političke promene koje se odigravaju u savremenom svetu. Ova tema je uvek od izuzetnog značaja, a posebno u današnjim okolnostima jer su uloga i značaj intelektualaca u ozbiljnoj meri marginalizovani a njihov glas i mišljenje se teško probijaju, čuju i osluškuju u vremenu u kome je humanistika izgubila svoj nekadašnji posebno važan i često presudan značaj i uticaj. Ta su vremena očigledno prošla, jer živimo u svetu u kome doživljavamo apsolutni uspon beznačajnosti, a intelektualci su postali deo korporativnog sveta u kome neme mesta za kritičku misao i ozbiljan intelektualni i društveni dijalog.

U većini izlaganja na ovom skupu mogla se čuti slično sročena i doživljena ocena o aktuelnom položaju intelektualaca. Nekoliko obraćanja je bilo posvećeno izuzetno važnom pitanju odnosa morala i politike što je uvek i bio jedan od najvažnijih izazova za svakoga ko pretenduje da bude delatni intelektualac odgovarajući na najveće izazove savremenog društva i sagledavanja promena u njegovom funkcionisanju i preobražavanju u okruženju narastanja novog digitalnog sveta. O tome je posebno govorio Vladeta Janković naglašavajući otvoreno nedemokratski karakter vladajućeg režima u Srbiji.

To se nažalost nije desilo i ovaj skup je još jednom pokazao da Odeljenje društvenih nauka SANU nije u stanju da organizuje ovu vrstu okupljanja naših najuglednijih i najistaknutijih intelektualaca, već se, osim nekoliko izuzetaka, moglo čuti dosta rutinskih, oveštalih i neinspirativnih stavova bez jasnijeg opredeljenja o izuzetno teškom položaju intelektualaca

Bilo je za očekivati da će ovaj skup u SANU okupiti veći broj naših istaknutih intelektualaca koji pripadaju različitim političkim opredeljenjima, ali i onih koji u svojim radovima i istupanjima sažimaju u sebi nacionalno i demokratsko stanovište. Nedostajalo je i učešće grupacije mlađih, a već afirmisanih naučnih poslenika i intelektualaca. To se nažalost nije desilo i ovaj skup je još jednom pokazao da Odeljenje društvenih nauka SANU nije u stanju da organizuje ovu vrstu okupljanja naših najuglednijih i najistaknutijih intelektualaca, već se, osim nekoliko izuzetaka, moglo čuti dosta rutinskih, oveštalih i neinspirativnih stavova bez jasnijeg opredeljenja o izuzetno teškom položaju intelektualaca, pre svega u našem društvu u kome je u potpunosti devastirana i marginalizovana intelektualna zajednica a glas intelektualaca nema nikakvog uticaja na kreiranje najvažnijih i strateških odluka o sudbini našeg naroda i društva. O tome jasno svedoči i činjenica da ovaj naučni skup nije imao u našoj široj javnosti gotovo nikakvog odjeka, osim u građanističkim liberalno-demokratskim, proevropskim i tzv. slobodnim medijima. U Nedeljniku, Danasu, Vremenu i NIN-u objavljena su izlaganja Alekse Đilasa, Vladike Grigorija, Vladete Jankovića, ali i intervjui Alpara Lošonca (glavnog organizatora i medijatora ovog skupa), Tibora Varadija i Vladimira Kostića. Zanimljivo je (ali sasvim u skladu sa njihovom objektivnošću i jednostranom uređivačkom politikom) da ovi mediji nisu našli za shodno da objave izlaganje akademika Koste Čavoškog, on je posebno insistirao na problematici odnosa politike i morala i uloge intelektualca pred izazovima učešća u aktuelnoj vlasti koja ne poštuje elementarne demokratske i civilizacijske vrednosti i principe.

Ovi mediji su na taj način nastojali da daju što veći značaj ovom skupu koji nije uspeo da, ovu izuzetno značajnu i inspirativnu temu, vrati u središte pažnje naše javnosti i društva što ona svakako zaslužuje. U velikoj meri to je posledica suženog kruga učesnika (bilo bi zanimljivo videti ko je sve bio pozivan na ovaj skup) i određene ograničavajuće političke agende u kojoj se ovaj skup odvijao. On nije uspeo da ovom prilikom sabere što širi krug istaknutih intelektualaca iz različitih oblasti i to je rezultiralo veoma ograničenim i u velikoj meri rutinskim karakterom ovog skupa, bez većeg dometa i odjeka.

Iz ovako iznetog stava sleduje zaključak da se mi moramo neopozivo pomiriti sa rezultatima etničkog čišćenje Srba u Hrvatskoj u vreme građanskog rata, ali problem je što se taj proces i dalje nastavlja sa jasno određenim Tuđmanovskim ciljem. Prosto je neverovatno da niko od prisutnih članova SANU ili učesnika ovog skupa nije reagovao na ovako iznet stav o potrebi mirenja sa nestankom srpskog naroda u Hrvatskoj

Veći deo drugog dana ovog skupa bio je posvećen položaju preostalog srpskog naroda u Hrvatskoj. O tome je posebno govorio profesor Dejan Jović naglašavajući različiti karakter i način delovanja intelektualaca u vreme razbijanja Avnojevske Jugoslavije, sledeći pri tome već poznatu ideološku matricu o najvećoj odgovornosti srpskih intelektualaca. Na pitanje, koje je postavio Aleksa Đilas kakav je danas položaj Srba u Hrvatskoj, naročito nakon održanog popisa, profesor D. Jović je dao sledeći odgovor. „Mi sada moramo više ići na kvalitet Srba koji još žive u Hrvatskoj, a ne na kvantitet jer to više nije realno očekivati. Moramo se sada osloniti na kvalitetne ljude, njihovu stručnost i kompetentnost u oblastima u kojima deluju. Sada se ostvaruju Tuđmanova predviđanja da će Srbi biti svedeni na zanemarljiv procenat i zato se ne može više računati na kvantitet Srba u Hrvatskoj“.

Iz ovako iznetog stava sleduje zaključak da se mi moramo neopozivo pomiriti sa rezultatima etničkog čišćenje Srba u Hrvatskoj u vreme građanskog rata, ali problem je što se taj proces i dalje nastavlja sa jasno određenim Tuđmanovskim ciljem. Prosto je neverovatno da niko od prisutnih članova SANU ili učesnika ovog skupa nije reagovao na ovako iznet stav o potrebi mirenja sa nestankom srpskog naroda u Hrvatskoj, jer sada je važno osigurati kvalitet preostalih Srba, a ne i njihov kvantitet od čega pre svega zavisi i ostvarivanja njihovih političkih i ljudskih prava. To je slična argumentacija koju često možemo čuti i kada su Kosovo i Metohija u pitanju, da nije važna teritorija, već zaštita i kvalitet života Srba u ovoj našoj pokrajini.

Broj Srba u Hrvatskoj u poslednjih deset godina manji je za 62.741 odnosno čak 33,6%, što je posebno dramatičan pad u poređenju s poslednjim jugoslovenskim popisom iz 1991 godine kada je u Hrvatskoj živelo 581.663 Srba, 12,2% što je smanjenje od ukupno 457.771 građana srpske nacionalnosti

Kada se pogledaju rezultati održanog popisa u Hrvatskoj postavlja se suštinsko pitanje. Kako je moguće da se u okviru EU u kojoj se „ostvaruju“ vrhunske evropske demokratske i civilizacijske vrednosti čiji je punopravni član Republika Hrvatska, kao i NATO Pakta, nestaje sa njene teritorije autohtoni srpski narod koji je imao status konstitutivnog naroda u vreme postojanja SFRJ i Hrvatske kao dela njenog tadašnjeg federalnog uređenja? Šta nam govore podaci iz popisa u Hrvatskoj 2021. godine objavljeni pre nekoliko meseci. Broj Srba u Hrvatskoj u poslednjih deset godina manji je za 62.741 odnosno čak 33,6%, što je posebno dramatičan pad u poređenju s poslednjim jugoslovenskim popisom iz 1991 godine kada je u Hrvatskoj živelo 581.663 Srba, 12,2% što je smanjenje od ukupno 457.771 građana srpske nacionalnosti. U gradu Zagrebu koji od popisa 2011. godine beleži 5492 stanovnika srpske nacionalnosti manje, odnosno sada u ukupnom broju stanovnika glavnog grada čine 1,6% (12.034) za razliku od ranijih 2,2% (17.526), ostali su bez prava na svog predstavnika u Gradskoj Skupštini. U svim velikim gradovima 1991. i 1992, tokom te dve godine zabeleženo je iseljavanje više od polovine srpskih stanovnika.

Povratak prognanih Srba naročito je bio otežavan u zapadnoj Slavoniji, Ravnim Kotarima i Lici. U Slavoniji četrdesetak nekadašnjih srpskih sela od kraja 1991. godine nema nijednog stanovnika. Još oko 40 srpskih sela na istom području danas ima manje od 10 stanovnika. Može se pretpostaviti da će na narednom popisu Srba u Hrvatskoj Srba biti ispod 80 hiljada. Na popisu 2031. Srbi će se smanjiti na običnu demografsku grešku. Zanimljivo je da se oko 30.000 Hrvata izjasnilo da pripada pravoslavnoj veroispovesti, što je drastično više u odnosu na 2011. kada ih je bilo 16.647. Ovi podaci se nisu mogli čuti u izlaganju profesora Dejana Jovića. On nas upućuje na potrebu i neophodnost da se obezbeđuje i neguje kvalitet preostalog broja Srba u Hrvatskoj (kao da se radi o nekoj vrsti rezervata) bez obzira što se u njoj kao članici EU i NATO Pakta drastično smanjuje njihova zastupljenost u ukupnoj strukturi stanovništva. Neshvatljivo je i nepri-hvatljivo da je ovakav stav D. Jovića ostao bez odgovora i reagovanja pod svodovima najznačajnije srpske naučne ustanove.

Ne radi se ovde o nekakvom uterivanju u torove zajedničkog mišljenja, niti primeni demokratskog centralizma ili iznošenju usaglašenih stavova ukletih pojedinaca članova SANU, već o potrebi da se reaguje na adekvatan način na notornu činjenicu da se u Republici Hrvatskoj, članici EU, sprovodi konačno etničko čišćenje srpskog naroda

Sudeći po stavovima Predsednika SANU Vladimira Kostića to i nije zadatak članova SANU, jer oni se ne bave dnevnom politikom (što se za njega ne može reći, prateći izjave koje je davao o Kosovu i Metohiji i evropskim integracijama Srbije), već slede samo svoja individualna shvatanja i stavove. Ovde se, ipak, ne radi o dnevno političkim istupanjima, već je u pitanju opstanak preostalog srpskog naroda u Hrvatskoj. U razgovoru za NIN, Vladimir Kostić je ostao dosledan svom stavu da je SANU izvan dnevne politike kako je on po njegovoj potrebi shvata i tumači. „Društvo uporno ne prihvata da SANU nema strukturu političke stranke, koji će na principu „demokratskog centralizma“ iznositi svoje usaglašene stavove o svim mogućim problemima .Društvo uporno ne prihvata da su akademici ukleti pojedinci koje je zapravo nemoguće uterati u torove zajedničkih mišljenja, ali koji zajedno mogu dati niz alternativa i ideja, zasnovanih na naučnom i umetničkom principu i tako biti višestruko korisni za društvo. Političke odluke, ne zavaravajmo se, nikada nisu donosili akademici.“ Ne radi se ovde o nekakvom uterivanju u torove zajedničkog mišljenja, niti primeni demokratskog centralizma ili iznošenju usaglašenih stavova ukletih pojedinaca članova SANU, već o potrebi da se reaguje na adekvatan način na notornu činjenicu da se u Republici Hrvatskoj, članici EU, sprovodi konačno etničko čišćenje srpskog naroda. Na ovako jasno pokazanu činjenicu mora da reaguje SANU kao najznačajnija srpska naučna ustanova, jer je u pitanju sudbina i opstanak srpskog naroda, a ne političko ili stranačko izjašnjavanje.

Ne treba mnogo, ako sledimo ovako izneto stanovište Predsednika SANU, V. Kostića o njenoj ulozi u našem društvenom životu, da nas iznenadi stav akademika Tibora Varadija o položaju Srba na Kosovu i Metohiji. „Ono što ne bi smelo da bude sporno, pa mi zaboravljamo, to je da Srbi na Kosovu imaju pravo da ostanu Srbi, da sačuvaju svoj kulturni identitet. U daljoj nejasnoj situaciji nije lako identifikovati oslonac koji će pomoći da se to ostvari. Ako bi Kosovo i de fakto bilo deo Srbije to bi se ostvarilo automatski. Ako su kosovski Srbi manina u jednoj drugoj državi, oslonac bi mogle da pruže razni evropski i drugi međunarodni dokumenti o manjinskim pravima.“ Da li je ovo stav zasnovan na naučnoj argumentaciji (o čemu uporno govori V. Kostić) ili se radi o evidentno politički zasnovanoj izjavi još jednog ukletog pojedinca člana SANU. Jer, ne postoji nejasna situacija na Kosovu i Metohiji, to je pokrajina u teritorijalnom sastavu Republike Srbije, što je određeno i Preambulom našeg Ustava, a ne postoje ni kosovski Srbi (kako ih neosnovano ozna-čava T. Varadi, već srpski narod koji živi vekovima na Kosovu i Metohiji, koje je jedan od najvažnijih izvorišta našeg nacionalnog identiteta i očuvanja državnosti i suvereniteta. Ovo je samo jedan u nizu primera nastupa članova SANU koji se ne mogu opravdavati stavom da se SANU ne bavi dnevnim izjašnjavanjima o političkim pitanjima.

Već dugo vremena se ukazuje da je apsolutno neprihvatljivo da je Odeljenje društvenih nauka u okviru SANU marginalizovano i svedeno na izuzetno mali broj članova i zato ne treba da nas čudi što ono ne može da odgovori zahtevima vremena i društvene situacije u kojoj se nalazi naša zemlja, ali i svet koji je u ogromnom i dalekosežnom previranju

Već dugo vremena se ukazuje da je apsolutno neprihvatljivo da je Odeljenje društvenih nauka u okviru SANU marginalizovano i svedeno na izuzetno mali broj članova i zato ne treba da nas čudi što ono ne može da odgovori zahtevima vremena i društvene situacije u kojoj se nalazi naša zemlja, ali i svet koji je u ogromnom i dalekosežnom previranju. Skup o ulozi intelektualaca u savremenom društvu u organizaciji ovog odeljenja samo je još jednom pokazao da SANU nema dovoljno snage, jasnu konce-pciju, širinu i spremnost da organizuje kvalitetan kritički dijalog o ovoj izuzetno značajnoj temi, a koji bi bio zapamćen kao izuzetan događaj u našem društvenom životu. Nažalost, on će samo ostati još jedna stavka u izveštaju o radu SANU, ali bez ikakvog šireg i značajnijeg uticaja u našoj ne samo intelektualnoj zajednici (barem u onome što je od nje još uvek delatno).

Kao prilog problematizaciji teme o Intelektualcima juče i danas nezaobilazne su reči profesora Đure Šušnjića o ulozi intelektualaca u društvenom i političkom životu, a upravo sam takav pristup ovoj temi očekivao i na skupu održanom u SANU. U tekstu Ideje i intelektualci, Đuro Šušnjić je izneo više vrednosnih pretpostavki koje određuju smisao postojanja i delovanja onih ljudi koji pretenduju da žive za ideje.

„ Ima ljudi čiji je način mišljenja određen načinom njihovog življenja, ima kako vidimo čiji je način određen načinom njihovog mišljenja. Njihovu misao o životu određuje njihov život. Ne mogu biti realisti jer moraju da stvaraju, crpe bitne ideje iz teških kriza, ali su i sami stalno u krizi, za njih je strašno biti poslušan jer poslušni ne znaju stvarati, oni jesu buntovnici, ali samo pomoću novih pitanja otvaraju svet za nove mogućnosti, zaborave mnoge stvari, ali ne mogu da zaborave svet lične slobode, smatraju da istine treba ponavljati, jer se laž i zablude još upornije ponavljaju, bune se često, ali njihova je pobuna više estetska i moralna no ideološka i politička, kad ih moćni isključe iz političkog života, oni se ne smatraju odbačenim, već izabranim, ulaze u javnost, jer ne mogu gledati kako zablude i laži postaju sastavni deo javnog mnjenja. Više vole razgovor nego slaganje, ali se od njih zahteva slaganje bez pogovora. Njima nije lako da budu usamljeni borci za istinu ali im je teže biti sa partijom bez istine. Partija je uvek imala daha da guši duhove. Oni slede spoznajne etičke i estetske potrebe, partija sledi svoje interese. Obično je ovako-ovi što znaju ništa ne mogu, ovi što mogu ništa ne znaju, ne žele da se druže sa moćnicima, jer nisu spremni da opšte sa osrednjim svetom. Najavljuju rađanje novog društva u vreme kada izgleda da je stari sistem u punoj snazi, istinski intelektualci su izvan sistema, sistemska inteligencija je izvan istine, političkoj moći obično se priklanjanju ljudi neznatnih ili osrednjih duhovnih moći. Oni su živi dokaz da se gasi jedno vreme velikih ideja i ličnosti i da započinje doba sitnih poslova i bezličnosti“.