САНУ и интелектуалци јуче и данас

Недавно је у Српској Академији Наука у организацији Одељења друштвених наука одржан Међународни скуп посвећен теми Интелектуалци, јуче и данас. Циљ овог скупа је вероватно био да што свестраније осветли улогу и положај интелектуалаца у нашем друштву, али и у ширим друштвеним оквирима узимајући у обзир велике друштвене и гео-политичке промене које се одигравају у савременом свету. Ова тема је увек од изузетног значаја, а посебно у данашњим околностима јер су улога и значај интелектуалаца у озбиљној мери маргинализовани а њихов глас и мишљење се тешко пробијају, чују и ослушкују у времену у коме је хуманистика изгубила свој некадашњи посебно важан и често пресудан значај и утицај. Та су времена очигледно прошла, јер живимо у свету у коме доживљавамо апсолутни успон безначајности, а интелектуалци су постали део корпоративног света у коме неме места за критичку мисао и озбиљан интелектуални и друштвени дијалог.

У већини излагања на овом скупу могла се чути слично срочена и доживљена оцена о актуелном положају интелектуалаца. Неколико обраћања је било посвећено изузетно важном питању односа морала и политике што је увек и био један од најважнијих изазова за свакога ко претендује да буде делатни интелектуалац одговарајући на највеће изазове савременог друштва и сагледавања промена у његовом функционисању и преображавању у окружењу нарастања новог дигиталног света. О томе је посебно говорио Владета Јанковић наглашавајући отворено недемократски карактер владајућег режима у Србији.

То се нажалост није десило и овај скуп је још једном показао да Одељење друштвених наука САНУ није у стању да организује ову врсту окупљања наших најугледнијих и најистакнутијих интелектуалаца, већ се, осим неколико изузетака, могло чути доста рутинских, овешталих и неинспиративних ставова без јаснијег опредељења о изузетно тешком положају интелектуалаца

Било је за очекивати да ће овај скуп у САНУ окупити већи број наших истакнутих интелектуалаца који припадају различитим политичким опредељењима, али и оних који у својим радовима и иступањима сажимају у себи национално и демократско становиште. Недостајало је и учешће групације млађих, а већ афирмисаних научних посленика и интелектуалаца. То се нажалост није десило и овај скуп је још једном показао да Одељење друштвених наука САНУ није у стању да организује ову врсту окупљања наших најугледнијих и најистакнутијих интелектуалаца, већ се, осим неколико изузетака, могло чути доста рутинских, овешталих и неинспиративних ставова без јаснијег опредељења о изузетно тешком положају интелектуалаца, пре свега у нашем друштву у коме је у потпуности девастирана и маргинализована интелектуална заједница а глас интелектуалаца нема никаквог утицаја на креирање најважнијих и стратешких одлука о судбини нашег народа и друштва. О томе јасно сведочи и чињеница да овај научни скуп није имао у нашој широј јавности готово никаквог одјека, осим у грађанистичким либерално-демократским, проевропским и тзв. слободним медијима. У Недељнику, Данасу, Времену и НИН-у објављена су излагања Алексе Ђиласа, Владике Григорија, Владете Јанковића, али и интервјуи Алпара Лошонца (главног организатора и медијатора овог скупа), Тибора Варадија и Владимира Костића. Занимљиво је (али сасвим у складу са њиховом објективношћу и једностраном уређивачком политиком) да ови медији нису нашли за сходно да објаве излагање академика Косте Чавошког, он је посебно инсистирао на проблематици односа политике и морала и улоге интелектуалца пред изазовима учешћа у актуелној власти која не поштује елементарне демократске и цивилизацијске вредности и принципе.

Ови медији су на тај начин настојали да дају што већи значај овом скупу који није успео да, ову изузетно значајну и инспиративну тему, врати у средиште пажње наше јавности и друштва што она свакако заслужује. У великој мери то је последица суженог круга учесника (било би занимљиво видети ко је све био позиван на овај скуп) и одређене ограничавајуће политичке агенде у којој се овај скуп одвијао. Он није успео да овом приликом сабере што шири круг истакнутих интелектуалаца из различитих области и то је резултирало веома ограниченим и у великој мери рутинским карактером овог скупа, без већег домета и одјека.

Из овако изнетог става следује закључак да се ми морамо неопозиво помирити са резултатима етничког чишћење Срба у Хрватској у време грађанског рата, али проблем је што се тај процес и даље наставља са јасно одређеним Туђмановским циљем. Просто је невероватно да нико од присутних чланова САНУ или учесника овог скупа није реаговао на овако изнет став о потреби мирења са нестанком српског народа у Хрватској

Већи део другог дана овог скупа био је посвећен положају преосталог српског народа у Хрватској. О томе је посебно говорио професор Дејан Јовић наглашавајући различити карактер и начин деловања интелектуалаца у време разбијања Авнојевске Југославије, следећи при томе већ познату идеолошку матрицу о највећој одговорности српских интелектуалаца. На питање, које је поставио Алекса Ђилас какав је данас положај Срба у Хрватској, нарочито након одржаног пописа, професор Д. Јовић је дао следећи одговор. „Ми сада морамо више ићи на квалитет Срба који још живе у Хрватској, а не на квантитет јер то више није реално очекивати. Морамо се сада ослонити на квалитетне људе, њихову стручност и компетентност у областима у којима делују. Сада се остварују Туђманова предвиђања да ће Срби бити сведени на занемарљив проценат и зато се не може више рачунати на квантитет Срба у Хрватској“.

Из овако изнетог става следује закључак да се ми морамо неопозиво помирити са резултатима етничког чишћење Срба у Хрватској у време грађанског рата, али проблем је што се тај процес и даље наставља са јасно одређеним Туђмановским циљем. Просто је невероватно да нико од присутних чланова САНУ или учесника овог скупа није реаговао на овако изнет став о потреби мирења са нестанком српског народа у Хрватској, јер сада је важно осигурати квалитет преосталих Срба, а не и њихов квантитет од чега пре свега зависи и остваривања њихових политичких и људских права. То је слична аргументација коју често можемо чути и када су Косово и Метохија у питању, да није важна територија, већ заштита и квалитет живота Срба у овој нашој покрајини.

Број Срба у Хрватској у последњих десет година мањи је за 62.741 односно чак 33,6%, што је посебно драматичан пад у поређењу с последњим југословенским пописом из 1991 године када је у Хрватској живело 581.663 Срба, 12,2% што је смањење од укупно 457.771 грађана српске националности

Када се погледају резултати одржаног пописа у Хрватској поставља се суштинско питање. Како је могуће да се у оквиру ЕУ у којој се „остварују“ врхунске европске демократске и цивилизацијске вредности чији је пуноправни члан Република Хрватска, као и НАТО Пакта, нестаје са њене територије аутохтони српски народ који је имао статус конститутивног народа у време постојања СФРЈ и Хрватске као дела њеног тадашњег федералног уређења? Шта нам говоре подаци из пописа у Хрватској 2021. године објављени пре неколико месеци. Број Срба у Хрватској у последњих десет година мањи је за 62.741 односно чак 33,6%, што је посебно драматичан пад у поређењу с последњим југословенским пописом из 1991 године када је у Хрватској живело 581.663 Срба, 12,2% што је смањење од укупно 457.771 грађана српске националности. У граду Загребу који од пописа 2011. године бележи 5492 становника српске националности мање, односно сада у укупном броју становника главног града чине 1,6% (12.034) за разлику од ранијих 2,2% (17.526), остали су без права на свог представника у Градској Скупштини. У свим великим градовима 1991. и 1992, током те две године забележено је исељавање више од половине српских становника.

Повратак прогнаних Срба нарочито је био отежаван у западној Славонији, Равним Котарима и Лици. У Славонији четрдесетак некадашњих српских села од краја 1991. године нема ниједног становника. Још око 40 српских села на истом подручју данас има мање од 10 становника. Може се претпоставити да ће на наредном попису Срба у Хрватској Срба бити испод 80 хиљада. На попису 2031. Срби ће се смањити на обичну демографску грешку. Занимљиво је да се око 30.000 Хрвата изјаснило да припада православној вероисповести, што је драстично више у односу на 2011. када их је било 16.647. Ови подаци се нису могли чути у излагању професора Дејана Јовића. Он нас упућује на потребу и неопходност да се обезбеђује и негује квалитет преосталог броја Срба у Хрватској (као да се ради о некој врсти резервата) без обзира што се у њој као чланици ЕУ и НАТО Пакта драстично смањује њихова заступљеност у укупној структури становништва. Несхватљиво је и непри-хватљиво да је овакав став Д. Јовића остао без одговора и реаговања под сводовима најзначајније српске научне установе.

Не ради се овде о некаквом утеривању у торове заједничког мишљења, нити примени демократског централизма или изношењу усаглашених ставова уклетих појединаца чланова САНУ, већ о потреби да се реагује на адекватан начин на ноторну чињеницу да се у Републици Хрватској, чланици ЕУ, спроводи коначно етничко чишћење српског народа

Судећи по ставовима Председника САНУ Владимира Костића то и није задатак чланова САНУ, јер они се не баве дневном политиком (што се за њега не може рећи, пратећи изјаве које је давао о Косову и Метохији и европским интеграцијама Србије), већ следе само своја индивидуална схватања и ставове. Овде се, ипак, не ради о дневно политичким иступањима, већ је у питању опстанак преосталог српског народа у Хрватској. У разговору за НИН, Владимир Костић је остао доследан свом ставу да је САНУ изван дневне политике како је он по његовој потреби схвата и тумачи. „Друштво упорно не прихвата да САНУ нема структуру политичке странке, који ће на принципу „демократског централизма“ износити своје усаглашене ставове о свим могућим проблемима .Друштво упорно не прихвата да су академици уклети појединци које је заправо немогуће утерати у торове заједничких мишљења, али који заједно могу дати низ алтернатива и идеја, заснованих на научном и уметничком принципу и тако бити вишеструко корисни за друштво. Политичке одлуке, не заваравајмо се, никада нису доносили академици.“ Не ради се овде о некаквом утеривању у торове заједничког мишљења, нити примени демократског централизма или изношењу усаглашених ставова уклетих појединаца чланова САНУ, већ о потреби да се реагује на адекватан начин на ноторну чињеницу да се у Републици Хрватској, чланици ЕУ, спроводи коначно етничко чишћење српског народа. На овако јасно показану чињеницу мора да реагује САНУ као најзначајнија српска научна установа, јер је у питању судбина и опстанак српског народа, а не политичко или страначко изјашњавање.

Не треба много, ако следимо овако изнето становиште Председника САНУ, В. Костића о њеној улози у нашем друштвеном животу, да нас изненади став академика Тибора Варадија о положају Срба на Косову и Метохији. „Оно што не би смело да буде спорно, па ми заборављамо, то је да Срби на Косову имају право да остану Срби, да сачувају свој културни идентитет. У даљој нејасној ситуацији није лако идентификовати ослонац који ће помоћи да се то оствари. Ако би Косово и де факто било део Србије то би се остварило аутоматски. Ако су косовски Срби манина у једној другој држави, ослонац би могле да пруже разни европски и други међународни документи о мањинским правима.“ Да ли је ово став заснован на научној аргументацији (о чему упорно говори В. Костић) или се ради о евидентно политички заснованој изјави још једног уклетог појединца члана САНУ. Јер, не постоји нејасна ситуација на Косову и Метохији, то је покрајина у територијалном саставу Републике Србије, што је одређено и Преамбулом нашег Устава, а не постоје ни косовски Срби (како их неосновано озна-чава Т. Варади, већ српски народ који живи вековима на Косову и Метохији, које је један од најважнијих изворишта нашег националног идентитета и очувања државности и суверенитета. Ово је само један у низу примера наступа чланова САНУ који се не могу оправдавати ставом да се САНУ не бави дневним изјашњавањима о политичким питањима.

Већ дуго времена се указује да је апсолутно неприхватљиво да је Одељење друштвених наука у оквиру САНУ маргинализовано и сведено на изузетно мали број чланова и зато не треба да нас чуди што оно не може да одговори захтевима времена и друштвене ситуације у којој се налази наша земља, али и свет који је у огромном и далекосежном превирању

Већ дуго времена се указује да је апсолутно неприхватљиво да је Одељење друштвених наука у оквиру САНУ маргинализовано и сведено на изузетно мали број чланова и зато не треба да нас чуди што оно не може да одговори захтевима времена и друштвене ситуације у којој се налази наша земља, али и свет који је у огромном и далекосежном превирању. Скуп о улози интелектуалаца у савременом друштву у организацији овог одељења само је још једном показао да САНУ нема довољно снаге, јасну конце-пцију, ширину и спремност да организује квалитетан критички дијалог о овој изузетно значајној теми, а који би био запамћен као изузетан догађај у нашем друштвеном животу. Нажалост, он ће само остати још једна ставка у извештају о раду САНУ, али без икаквог ширег и значајнијег утицаја у нашој не само интелектуалној заједници (барем у ономе што је од ње још увек делатно).

Као прилог проблематизацији теме о Интелектуалцима јуче и данас незаобилазне су речи професора Ђуре Шушњића о улози интелектуалаца у друштвеном и политичком животу, а управо сам такав приступ овој теми очекивао и на скупу одржаном у САНУ. У тексту Идеје и интелектуалци, Ђуро Шушњић је изнео више вредносних претпоставки које одређују смисао постојања и деловања оних људи који претендују да живе за идеје.

„ Има људи чији је начин мишљења одређен начином њиховог живљења, има како видимо чији је начин одређен начином њиховог мишљења. Њихову мисао о животу одређује њихов живот. Не могу бити реалисти јер морају да стварају, црпе битне идеје из тешких криза, али су и сами стално у кризи, за њих је страшно бити послушан јер послушни не знају стварати, они јесу бунтовници, али само помоћу нових питања отварају свет за нове могућности, забораве многе ствари, али не могу да забораве свет личне слободе, сматрају да истине треба понављати, јер се лаж и заблуде још упорније понављају, буне се често, али њихова је побуна више естетска и морална но идеолошка и политичка, кад их моћни искључе из политичког живота, они се не сматрају одбаченим, већ изабраним, улазе у јавност, јер не могу гледати како заблуде и лажи постају саставни део јавног мњења. Више воле разговор него слагање, али се од њих захтева слагање без поговора. Њима није лако да буду усамљени борци за истину али им је теже бити са партијом без истине. Партија је увек имала даха да гуши духове. Они следе спознајне етичке и естетске потребе, партија следи своје интересе. Обично је овако-ови што знају ништа не могу, ови што могу ништа не знају, не желе да се друже са моћницима, јер нису спремни да опште са осредњим светом. Најављују рађање новог друштва у време када изгледа да је стари систем у пуној снази, истински интелектуалци су изван система, системска интелигенција је изван истине, политичкој моћи обично се приклањању људи незнатних или осредњих духовних моћи. Они су живи доказ да се гаси једно време великих идеја и личности и да започиње доба ситних послова и безличности“.