Samopoštovanje i naša istorijska istina

Sudeći po izveštajima naših medija, međunarodni naučni skup „Srbi i Prvi svetski rat 1914-1918. godine“, u organizaciji Srpske akademije nauka i umetnosti, Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i Matice srpske, očigledno nije zavredeo ozbiljniju pažnju u našoj javnosti. Osim nekoliko izvoda iz govora predsednika Republike, koji je prigodno pozdravio otvaranje ovog skupa, i protokolarnog govora predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, kao i kraćeg obraćanja patrijarha Irineja, koji je blagoslovio održavanje ovog skupa, u našim vodećim medijima nije se mogao naći nijedan opširniji i sveobuhvatniji izveštaj sa nagoveštajem tema koje su obrađivane, niti ocenama o značaju i važnosti ovog skupa u vreme obeležavanja stogodišnjnice Prvog svetskog rata.

Ovakav način izveštavanja samo je još jedan dokaz više da ova izuzetno značajna godišnjica nema pravi tretman u našoj javnosti, ali i u državnoj politici, što govori da ne postoji jasno izražena volja i namera da se ona iskoristi za uspostavljanje jasno određene identitetske politike, ali i izgradnju i očuvanje našeg istorijskog sećanja i tradicije.

Ovaj skup je u svojoj osnovi imao težnju da se na akademskom nivou i na ozbiljan i utemeljen način omogući plasiranje stavova naših istoričara, književnika i istraživača iz oblasti s društvenih nauka o uzrocima, toku i posledicama Prvog svetskog rata. Praćenje ovog skupa je bilo tim važnije jer je na njemu dat jasan odgovor ne samo naših naučnika na sve intenzivnije pokušaje revizije Prvog svetskog rata i uloge Srbije u njegovom otpočinjanju. Zato je i bilo i sasvim logično očekivati da će ovako koncipiran skup imati maksimalnu medijsku pokrivenost i ozbiljnu društvenu pažnju. Kada se bude opravila hronika obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, ovaj skup neće ni postojati jer medijski gotovo da nije ni propraćen.

Pored lista Politika koji je doneo širi izvod iz izlaganja Aleksandra Rastovića o polemici između istoričara Siton-Votsona i antropologa Meri Daram o ulozi Srbije u Velikom ratu, nije opširnije prikazan nijedan naučni prilog sa ovog skupa. Bilo bi logično da su naši mediji sledili primer Politike i preneli šire izvode iz izlaganja učesnika ovog izuzetno značajnog naučnog skupa jer bi tako naša javnost dobila pravi uvid u njegov tok. Medijski prostor nisu dobili ni ugledni istoričariiz inostranstva, koji su dali veliki doprinos da ovaj skup ima respektabilan naučni nivo. Radovi Đona Rola „Kajzer Vilhelm i uspon Srbije 1912–1914“, Hartmuta Pogea fon Štrandmana „Priprema programa ratnih ciljeva u septembru 1914. godine“, Elene Kostrikove „Napori za pružanje podrške Srbima u Rusiji uoči Prvog svetskog rata (jul 1914)“, Žorža Anrija Sutua „Mesto Srbije u ratnim ciljevima Francuske 1914-1918“, Žana Pola Bleda „La Revue des Deux Mondes i Srbija od početka julske krize 1914. do kraja 1915. godine“, Maksima Bukarelija „Prijatelji ili protivnici – Italija i Srbija za vreme Prvog svetskog rata“, Spiridona Stefasa „Aspekti grčko-srpskih odnosa tokom 1914. i predstava o Srbima u grčkoj štampi“, Ladislava Hladkija „Masarik, Česi i Južni Sloveni tokom Prvog svetskog rata“, Lotara Holberta „Zašto se Austrougarska odlučila za rat 1913-1914“ nisu bili dovoljno inspirativni i izazovni za naše medije, koji su više delovali kao deo protokola predsednika Republike nego kao profesionalna sredstva informisanja koja treba da pruže informaciju o ovom izuzetno važnom skupu, koji je imao i svoju istorijsku dimenziju.

A upravo ovaj naučni skup je po načinu kako je koncipiran i po učesnicima trebalo da posluži da se u našoj javnosti osvetle i argumentovano razjasne najznačajnija pitanja vezana za istorijski, međunarodni i društveni kontekst Prvog svetskog rata. O tome je posebno govorio predsednik Organizacionog odbora, akademik i naš znameniti istoričar Dragoljub Živojinović, čije izlaganje nije zabeleženo, a samim tim nije našlo nikakvog odjeka u našoj javnosti, a upravo je ono oslikavalo glavnu ideju i smisao ovog skupa. On je naročito istakao da je osnovno nastojanje ovog skupa sadržano u težnji da se na ozbiljan, multidisciplinaran i pre svega naučno argumentovan način osvetle najširi istorijski, kulturološki i društveni aspekti učešća Srba u Prvom svetskom ratu kako bi se stvorili uslovi da se ovakve velike godišnjice ne koriste u politikantske svrhe i pokušaje revizije dosadašnjih rezultata istorijskih istraživanja.

O tome najjasnije svedoče teme naučnih izlaganja, koje su obrađivane na ovom naučnom skupu: „Srbi u Ugarskoj i Prvi svetski Rat“ Vasilije Krestić, „Srpski parlament o politici Austrougarske prema Srbiji uoči Prvog svetskog rata“ Mihajlo Vojvodić, "Vudro Vilson o odgovornosti Austrougarske za izbijanje rata 1914–1918“ Dragoljub Živojinović, „Srpska istroiografija o Prvom svetskom ratu“ Ljubodrag Dimić, „Srbija i Rusija 1914 – nova saznanja“ Slavenko Terzić, „Mlada Bosna i Crna ruka“ Dušan Bataković, „Srbija u francuskim planovima na Balkanu i jugoistočnoj Evropi“ Vojislav Pavlović, „J. Jovanović Pižon i pitanje odgovornosti Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata“ Mira Radojević, „Odbrana civilizacije kao jedan od ključnih razloga za dugotrajnost Velikog rata“ Aleksandar Gatalica, „SPC u Prvom svetskom ratu“ Radmila Radić, „Mladobosanci muslimani“ Draga Mastilović, „Muslimani u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu“ Jovana Šaljić, „Stogodišnjica – trendovi revizije oko uzroka Velikog rata“ Mile Bjelajac, "Mirovna inicijativa E. Greja i plan austrougarske okupacije“ Miloš Ković, „Kosovo u srpskoj politici tokom Prvog svetskog rata“ Stefan Ančev, „Ratni gubici u Velikom ratu i njihov društveni i politički značaj“ Slobodan Marković, „Konstrukcija odgovornosti Kraljevine Srbije za Prvi svetski rat“ Čedomir Antić, „Ratni zločini u Srbiji 1914–1918. godine – od odmazde do okupacionog terora“ Aleksandar Ristić, „Srpska inteligencija i jugoslovenska misao 1914. godine“ Petar Pijanović.

Ovako široko navedene teme imaju za cilj da ukažu na multidisciplinarnost, bogatstvo sadržaja i sveobuhvatnost pristupa koji je demonstriran na ovom skupu i da ukažu na njegovu istorijsku važnost jer on označava vrhunac napora i stremljenja naše savremene istoriografije i istraživača društvenih i intelektualnih prilika toga doba u vreme obeležavanja stote godišnjice izbijanja Prvog svetskog rata.

Poseban kvalitet ovom skupu daje učešće mlađe generacije naših istoričara koji su pokazali da su sposobni i spremni da se uhvate u koštac sa najsloženijim temama ne samo naše istorije. Zato nije logično i prihvatljivo da skup o Prvom svetskom ratu, koji je nedavno uspešno organizovala nevladina organizacija Centar za međunarodne odnose i održivi razvoj, dobije izuzetnu medijsku pažnju, a da skup u organizaciji naših najznačajnijih naučnih ustanova bude u potpunosti marginalizovan, prećutan i sveden na deo protokolarnih, prigodnih i političkih obraćanja državnih funkcionera Srbije i RS.

Zar je dolazak Kristofera Klarka, autora kontroverzne knjige „Mesečari – kako je Evropa krenula u rat 1914. godine“, važniji za naše medije od skupa sa 50 učesnika i to nekoliko istoričara koji imaju izuzetnu međunarodnu reputaciju i ugled ništa manji od medijske zvezde Kristofera Klarka, čije su teze o krivici Srbije za otpočinjanje Prvog svetskog rata i na ovom skupu argumentovano i na naučnim osnovama još jednom dovedene u pitanje. I upravo je na ovom skupu pokazana sva ispraznost i neargumentovanost pokušaja da se Srbija optuži za organizovanje atentata na Franca Ferdinanda i početak Prvog svetskog rata. Još jednom se pokazalo da nam nedostaje samopoštovanje, a bez njega se ne mogu afirmisati ni naši najveći napori za afirmaciju istorijske istine o sudbini srpskog naroda ne samo u Prvom svetskom ratu.