Самопоштовање и наша историјска истина

Судећи по извештајима наших медија, међународни научни скуп „Срби и Први светски рат 1914-1918. године“, у организацији Српске академије наука и уметности, Академије наука и умјетности Републике Српске и Матице српске, очигледно није завредео озбиљнију пажњу у нашој јавности. Осим неколико извода из говора председника Републике, који је пригодно поздравио отварање овог скупа, и протоколарног говора председника Републике Српске Милорада Додика, као и краћег обраћања патријарха Иринеја, који је благословио одржавање овог скупа, у нашим водећим медијима није се могао наћи ниједан опширнији и свеобухватнији извештај са наговештајем тема које су обрађиване, нити оценама о значају и важности овог скупа у време обележавања стогодишњнице Првог светског рата.

Овакав начин извештавања само је још један доказ више да ова изузетно значајна годишњица нема прави третман у нашој јавности, али и у државној политици, што говори да не постоји јасно изражена воља и намера да се она искористи за успостављање јасно одређене идентитетске политике, али и изградњу и очување нашег историјског сећања и традиције.

Овај скуп је у својој основи имао тежњу да се на академском нивоу и на озбиљан и утемељен начин омогући пласирање ставова наших историчара, књижевника и истраживача из области с друштвених наука о узроцима, току и последицама Првог светског рата. Праћење овог скупа је било тим важније јер је на њему дат јасан одговор не само наших научника на све интензивније покушаје ревизије Првог светског рата и улоге Србије у његовом отпочињању. Зато је и било и сасвим логично очекивати да ће овако конципиран скуп имати максималну медијску покривеност и озбиљну друштвену пажњу. Када се буде оправила хроника обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата, овај скуп неће ни постојати јер медијски готово да није ни пропраћен.

Поред листа Политика који је донео шири извод из излагања Александра Растовића о полемици између историчара Ситон-Вотсона и антрополога Мери Дарам о улози Србије у Великом рату, није опширније приказан ниједан научни прилог са овог скупа. Било би логично да су наши медији следили пример Политике и пренели шире изводе из излагања учесника овог изузетно значајног научног скупа јер би тако наша јавност добила прави увид у његов ток. Медијски простор нису добили ни угледни историчарииз иностранства, који су дали велики допринос да овај скуп има респектабилан научни ниво. Радови Ђона Рола „Кајзер Вилхелм и успон Србије 1912–1914“, Хартмута Погеа фон Штрандмана „Припрема програма ратних циљева у септембру 1914. године“, Елене Кострикове „Напори за пружање подршке Србима у Русији уочи Првог светског рата (јул 1914)“, Жоржа Анрија Сутуа „Место Србије у ратним циљевима Француске 1914-1918“, Жана Пола Бледа „La Revue des Deux Mondes и Србија од почетка јулске кризе 1914. до краја 1915. године“, Максима Букарелија „Пријатељи или противници – Италија и Србија за време Првог светског рата“, Спиридона Стефаса „Аспекти грчко-српских односа током 1914. и представа о Србима у грчкој штампи“, Ладислава Хладкија „Масарик, Чеси и Јужни Словени током Првог светског рата“, Лотара Холберта „Зашто се Аустроугарска одлучила за рат 1913-1914“ нису били довољно инспиративни и изазовни за наше медије, који су више деловали као део протокола председника Републике него као професионална средства информисања која треба да пруже информацију о овом изузетно важном скупу, који је имао и своју историјску димензију.

А управо овај научни скуп је по начину како је конципиран и по учесницима требало да послужи да се у нашој јавности осветле и аргументовано разјасне најзначајнија питања везана за историјски, међународни и друштвени контекст Првог светског рата. О томе је посебно говорио председник Организационог одбора, академик и наш знаменити историчар Драгољуб Живојиновић, чије излагање није забележено, а самим тим није нашло никаквог одјека у нашој јавности, а управо је оно осликавало главну идеју и смисао овог скупа. Он је нарочито истакао да је основно настојање овог скупа садржано у тежњи да се на озбиљан, мултидисциплинаран и пре свега научно аргументован начин осветле најшири историјски, културолошки и друштвени аспекти учешћа Срба у Првом светском рату како би се створили услови да се овакве велике годишњице не користе у политикантске сврхе и покушаје ревизије досадашњих резултата историјских истраживања.

О томе најјасније сведоче теме научних излагања, које су обрађиване на овом научном скупу: „Срби у Угарској и Први светски Рат“ Василије Крестић, „Српски парламент о политици Аустроугарске према Србији уочи Првог светског рата“ Михајло Војводић, "Вудро Вилсон о одговорности Аустроугарске за избијање рата 1914–1918“ Драгољуб Живојиновић, „Српска истроиографија о Првом светском рату“ Љубодраг Димић, „Србија и Русија 1914 – нова сазнања“ Славенко Терзић, „Млада Босна и Црна рука“ Душан Батаковић, „Србија у француским плановима на Балкану и југоисточној Европи“ Војислав Павловић, „Ј. Јовановић Пижон и питање одговорности Србије за избијање Првог светског рата“ Мира Радојевић, „Одбрана цивилизације као један од кључних разлога за дуготрајност Великог рата“ Александар Гаталица, „СПЦ у Првом светском рату“ Радмила Радић, „Младобосанци муслимани“ Драга Мастиловић, „Муслимани у српској војсци у Првом светском рату“ Јована Шаљић, „Стогодишњица – трендови ревизије око узрока Великог рата“ Миле Бјелајац, "Мировна иницијатива Е. Греја и план аустроугарске окупације“ Милош Ковић, „Косово у српској политици током Првог светског рата“ Стефан Анчев, „Ратни губици у Великом рату и њихов друштвени и политички значај“ Слободан Марковић, „Конструкција одговорности Краљевине Србије за Први светски рат“ Чедомир Антић, „Ратни злочини у Србији 1914–1918. године – од одмазде до окупационог терора“ Александар Ристић, „Српска интелигенција и југословенска мисао 1914. године“ Петар Пијановић.

Овако широко наведене теме имају за циљ да укажу на мултидисциплинарност, богатство садржаја и свеобухватност приступа који је демонстриран на овом скупу и да укажу на његову историјску важност јер он означава врхунац напора и стремљења наше савремене историографије и истраживача друштвених и интелектуалних прилика тога доба у време обележавања стоте годишњице избијања Првог светског рата.

Посебан квалитет овом скупу даје учешће млађе генерације наших историчара који су показали да су способни и спремни да се ухвате у коштац са најсложенијим темама не само наше историје. Зато није логично и прихватљиво да скуп о Првом светском рату, који је недавно успешно организовала невладина организација Центар за међународне односе и одрживи развој, добије изузетну медијску пажњу, а да скуп у организацији наших најзначајнијих научних установа буде у потпуности маргинализован, прећутан и сведен на део протоколарних, пригодних и политичких обраћања државних функционера Србије и РС.

Зар је долазак Кристофера Кларка, аутора контроверзне књиге „Месечари – како је Европа кренула у рат 1914. године“, важнији за наше медије од скупа са 50 учесника и то неколико историчара који имају изузетну међународну репутацију и углед ништа мањи од медијске звезде Кристофера Кларка, чије су тезе о кривици Србије за отпочињање Првог светског рата и на овом скупу аргументовано и на научним основама још једном доведене у питање. И управо је на овом скупу показана сва испразност и неаргументованост покушаја да се Србија оптужи за организовање атентата на Франца Фердинанда и почетак Првог светског рата. Још једном се показало да нам недостаје самопоштовање, а без њега се не могу афирмисати ни наши највећи напори за афирмацију историјске истине о судбини српског народа не само у Првом светском рату.