Posrnuće duhoklonuća, ili još jednom o tuđicama i neologizmima u srpskom jeziku

Srpske društvene mreže se već danima bave opskurnim „izborom za najlepšu novu reč srpskog jezika“, ali kada je sajt RTS na svojoj naslovnoj strani preneo vest i proglasio „duhoklonuće“ za novi estetski standard srpske semantike, shvatio sam da je vrag odneo šalu, i da je došlo vreme da se opet piše o „čistoći“ srpskog jezika i njegovom semantičkom „bogaćenju“ i „siromašenju“.

Prvo i najvažnije – „nova reč“, ili „neologizam“ je po definiciji nešto što je strano telo u jeziku, umetnuto u njega u skorije vreme. Ako neologizmom menjamo tuđicu ili pozajmljenicu, često se događa da se rečju koja je jeziku strana i nova menja reč koja se već prirodno odomaćila i „posrbila“. Pogledajte samo kandidate i pobednika „izbora“ iz reportaže RTS:

„Prohujak, smućak, beztebnost, lasnolomna i mnogobrojne druge reči, našle su se na listi odabira za najbolju novu reč srpskog jezika. Za najbolju je odabrana reč duhoklonuće, autorke Dragane Albijanić iz Subotice, koja ne krije zabrinutost za srpski jezik, zbog nepotrebnih tuđica koje ga sve više osiromašuju.“

Prohujak, smućak, beztebnost, lasnolomna i mnogobrojne druge reči, našle su se na listi odabira za najbolju novu reč srpskog jezika. Za najbolju je odabrana reč duhoklonuće, autorke Dragane Albijanić iz Subotice, koja ne krije zabrinutost za srpski jezik, zbog nepotrebnih tuđica koje ga sve više osiromašuju

Drugim rečima, uzimate reč koja je još odavno obogatila (sic!) srpski jezik, proglašavate je za nepotrebnu i nasilno je izbacujete iz upotrebe u koju je ušla prirodno, a umesto nje namećete reč koju niko ne razume. Jer famozno „duhoklonuće“ ne znači „klonulost duhom“, nego – „depresija“. Da li bi vam to palo na pamet? Ne bi ni meni.

U raspravama na društvenim mrežama bilo je mnogo reči o „imitiranju Hrvata“, koji već decenijama (ako ne i vekovima) bogate srpski jezik obiljem novih pojmova koje u Hrvatskoj ne koristi niko, a u Srbiji se koriste samo da bi zavitlavali Hrvate. Ako je ideja ovog takmičenja u neologizmima da se komšijama uzvratiti usluga, onda u redu, neka vam je halal!

Čije su naše tuđice

Ali šta je inherentno pogrešno u ovom konceptu? Pre svega, paradigma „lepote“ koja se uzima za standard potpuno je strana prirodi srpskog jezika. Srpski jezik je tokom svoje duge istorije interakcija sa drugim jezicima po pravilu usvajao semantičke korene, a ne gotove reči, pogotovo ne zamrznute imenice sa zamrznutim značenjem. Srbi to rade tokom hiljadu godina svoje pisane istorije: uzima se koren iz grčkog, mađarskog, turskog, ruskog, nemačkog, francuskog, engleskog i dobijaju reči koje se dekliniraju, konjuguju, sažimaju, menjaju po zvučnosti, ukratko, postaju – čisti srpski jezik.

Reći da „inaćenje“, „šaltanje“ ili „tvitovanje“ – glagolske imenice formirane po pravilima srpskog jezika iz stranih korena – nisu srpske reči upravo predstavlja ono protiv čega se nominalno bori, a to je siromašenje srpskog jezika, čišćenje njegovog bogatog vokabulara od „nepodobnih reči“ u maniru Orvelovog Novogovora. Reći da hibridi sastavljeni po uzoru na više jezika istovremeno – kao što su „kibic-pendžer“, „džabalesku“ ili „vikendaš“, koje u upotrebi ne postoje ni u jednom drugom jeziku – nisu srpski jezik, graniči se sa ludilom.

Svi ovi procesi teku neprekidno i deca to ne rade ništa lošije od odraslih lingvista. Moj petogodišnji sin se pre neki dan igrao sa autićem i pokazao mi kako „tokiodriftuje“. Objasnite kako je to siromašenje srpskog jezika, ako možete! Uostalom, u kom tačno jeziku postoji glagol „tokiodriftovanje“? Da li bi neki stranac tu reč razumeo pre Srbina?

Germanske paradigme

Ista je stvar sa famoznim „duhoklonućem“ – ova reč podrazumeva jednu paradigmu ekonomije jezika koja je duboko germanska i koja je već u velikoj meri ostavila traga na hrvatskom književnom standardu, na koji ova nova kovanica najviše i asocira. 

Ali vratimo se na famozne nove imenice: paradigma jezika na koju u naše vreme svi prirodno referiraju i u čijoj se senci danas razvijaju svi jezici sveta jeste engleski jezik, koji istovremeno dolazi iz germanske porodice i jednog nominalističkog filozofskog miljea. Prosto rečeno, to znači da su oni opsednuti stalnim smišljanjem novih apstraktnih imenica kojima se imenuju „posebni fenomeni“ i tehničkom specijalizacijom govora. Lingvisti su već nebrojeno puta ukazivali kako ovo pozajmljivanje iz stranih jezika, ne reči, nego upravo gramatičkih konstrukcija – kudikamo više ograničava izražajnu moć srpskog jezika nego najjarkije odomaćene tuđice. „Vršenje popisa“ umesto „popisivanja“, „obavljanje razgovora“ umesto „razgovaranja“, „odraditi vežbe“ umesto „odvežbati“ – sve su to primeri stranih konstrukcija koje u srpski ulaze po analogiji sa stranim frazama, a koji čine jezik nepotrebno birokratičnim i neprirodnim.

Ista je stvar sa famoznim „duhoklonućem“ – ova reč podrazumeva jednu paradigmu ekonomije jezika koja je duboko germanska i koja je već u velikoj meri ostavila traga na hrvatskom književnom standardu, na koji ova nova kovanica najviše i asocira. Reći da neko „ima duhoklonuće“ zvuči užasno, reći da „ima depresiju“ može da prođe kao medicinska dijagnoza, a u svim ostalim varijantama srpski jezik ima mnoštvo reči koje izražavaju nijanse konkretnog slučaja – „depresivan je“, „potišten je“, „potonuo je“, „utučen je“, „ubijen u pojam“, „izbedačen“ itd. Pogledajte kakvo bogatstvo! Ovo nisu nikakve „zaboravljene reči“, već nešto što je u svakodnevnoj upotrebi. Takođe, primetite da nijedna od fraza nije imenička: nećemo da kažemo „ima potištenje“, „ima potonuće“ – to su upravo konstrukcije iz germanskih jezika kakve se ovde nameću.

O bogaćenju i siromašenju jezika

Završio bih sa jednostavnim principom koji sam formulisao davno, a koji podjednako važi i za upotrebu tuđica, i dijalektizama, i žargona: ako obogaćuje jezik, dobro je, ako ga siromaši, ne valja. Važi i za neologizme, naravno. Razlika je, dakako, u deskriptivnoj i normativnoj upotrebi izraza „siromašenje“ i „bogaćenje jezika“ – nije u pitanju nešto što može da se proglasi dekretom (sve tuđice ne valjaju!, dijalektizmi nisu pravilan govor!, ne može žargon!), već nešto čiji utisak na govorne prakse mora empirijski da se dokumentuje i dokaže u kontinuiranoj upotrebi.

Ovo što imamo sada su tupavi i komitetski prevodi sa srpskog na srpski po uzoru opsesiju „jezičkom čistoćom“ naše zapadne braće. Nije loše za smeh – dokle god to ne shvatamo ozbiljno. U međuvremenu, možemo da kažemo samo – duhoklonuće propo. „Propo“ nije baš lepa fraza, njena upotreba je najčešće gramatički nepravilna i nije u duhu srpskog jezika, ali ne može joj niko osporiti da je zaživela u jeziku. 

Ako reč koju neko uvodi u upotrebu omogućava da jasno izrazimo i bolje razumemo nešto što druge reči ne pogađaju baš tako dobro (tokiodriftovanje!), onda je uvođenje opravdano. I takva reč će zaživeti u jeziku, šta god mi mislili o njoj, i koliko god nam bila „lepa“ ili „ružna“. Sa druge strane, ako neko koristi stranu reč, dijalektizam, ili žargon zato što ne zna da se izrazi – jer nije dovoljno obrazovan, načitan, ili ne poznaje strani jezik (vas gledamo, marketing menadžeri, sa vašim „pičevima“, „ričom“, „vjuovima“, „benefitima“, „tejkoverima“, „stejkholderima“ itd.) – ta reč štrči, vrišti, bode oči, i služi samo za podsmeh. Sigurno svako od vas ima neki primer iz ove kategorije koji ga naročito iritira, i na koji prvo pomisli kada god neko kaže „tuđice nam upropaštavaju jezik“. Ne upropašćavaju tuđice, nego govornici koji su, kada je u pitanju vlastita jezička baština, „zatvorili sebe u tuđina“.

Napraviti izbor za najlepšu novu srpsku reč je samo po sebi sjajna ideja i ne bi bilo loše da ona zaživi na institucionalnom nivou u Srbiji. Čuvena fejsbuk grupa „Naš jezik“ je godinama organizovala izbore za „reč godine“, gde su se ravnopravno razmatrale i nove kovanice, i nove tuđice, i žargonizmi, ali i književni izrazi koji su dobili novi kontekst i postali „viralni“ u novim okolnostima. U tome je upravo fazon – izbor za „reč godine“ ili „najlepšu reč“ mora da se bavi izrazima koji su se spontano pojavili i istinski zaživeli u jeziku.

Ovo što imamo sada su tupavi i komitetski prevodi sa srpskog na srpski po uzoru opsesiju „jezičkom čistoćom“ naše zapadne braće. Nije loše za smeh – dokle god to ne shvatamo ozbiljno. U međuvremenu, možemo da kažemo samo – duhoklonuće propo. „Propo“ nije baš lepa fraza, njena upotreba je najčešće gramatički nepravilna i nije u duhu srpskog jezika, ali ne može joj niko osporiti da je zaživela u jeziku. I za razliku od „duhoklonuća“, svakako ćete imati prilike da čujete da je neko upotrebi u rečenici.