Porno banda, fantom i ljubav u naslovu

Dok se po njegovom scenariju snima film Šišanje, čija se premijera očekuje na zimu, Dimitrije Vojnov, dramaturg i kako kaže – popularizator domaćeg filma, govori za „Politikolog“ o Beogradskom fantomu, Porno bandi i Aždahi, o tome zašto Turneja nije bila adekvatan kandidat za Oskara, filmovima koji su ga oduševili, ali i razočarali. Ipak, Dimitrije je optimističan po pitanju trenutne situacije u srpskoj kinematografiji.

U jednom trenutku, delovalo je kao da nam je kinematografija potpuno na samrti, onda se odjednom pojavilo nekoliko naslova koji su potpuno promenili situaciju. Pre dve-tri godine kada su počeli da se pojavljuju neki filmovi koje smatram začetnicima takozvanog, novog srpskog filma – to je Šejtanov ratnik, recimo, bilo je dovoljno da snimiš bilo šta što je sveže, bilo šta što je drugačije – to već samo po sebi može da se nametne. Sad su počeli da se pojavljuju kvalitetni filmovi tog pravca, filmovi koji bez ikakvih ograda možeš da podržavaš i time se podigao nivo i tog alternativnog koncepta koji se nudi.

Kada je izašao film Kad porastem biću kengur rekli ste da su u Srbiji nesposobni da snime najobičniju žanrovsku romantičnu komediju. Da li se sada situacija popravila kada je reč o žanrovskim filmovima ili je jedini žanr – srpski film?

Postoji jedna dobra stvar u našoj kinematografiji još uvek – to što se naša kinematografija nije dovoljno žanrovski profilisala u tom smislu da se nije getoizirala. Još uvek danas ako snimiš film u Srbiji i prikazuješ ga ljudima oni to tretiraju generalno kao srpski film. Ja mislim da je to potencijalno jako dobro, jer onda čak neka ostvarenja koja su žanrovski profilisana ukoliko su estetski kvalitetna mogu da dođu do publike, mogu da imaju neku vrstu bolje kritičke recepcije koju bi teško mogli da očekujemo inače. Počelo je sa nekim žanrovskim profilisanjem filmova kod nas, ali za žanr je potrebno jedno poznavanje tradicije i jedan tačan fokus, šta zapravo želiš da postigneš. Mislim da kod nas još uvek autori psihološki nisu spremni da se bave ozbiljno žanrovskim filmom. Pošto je neizvesno da li će biti sledećeg filma onda pokušavaš da u tom jednom filmu koji snimaš kažeš što više stvari.

Da li je dobra odluka Akademije za film i nauku da kao srpskog kandidata za Oskara prethodne godine pošalju film Turneja? (U konkurenciji su između ostalih bili i Ljubav i drugi zločini, Četvrti čovek, Hadersfild, Miloš Branković; Čarlston za Ognjenku, Čitulja za Eskobara.)

Mislim da je to katastrofalna odluka iz više razloga. Prvi razlog je to što je ta odluka potpuno neligitimna jer Turneja u tom trenutku još uvek nije bila u našim bioskopima. Da bi film mogao da bude u konkurenciji za Oskara mora da bude prikazivan u bioskopima. Tako da je formalno objašnjenje, kako je uopšte taj film ušao u konkurenciju, bilo fiktivno prikazivanje filma u smederevskom bioskopu. Razumem interes producenata, ali ono što ne razumem je ta histerija, naročito u svetlu dve činjenice – da smo mi imali prošle godine Čarlston za Ognjenku koji je mnogo spektakularniji film koji bi mnogo bolje komunicirao sa stranom publikom čistom snagom svoje tehničke savršenosti. Drugi film koji je potentan za to, bio je film Ljubav i drugi zločini, Stefana Arsenijevića, koji je već bio nominovan za Oskara. On već ima neku vrstu predistorije koja je na Oskarima jako važna.

U kojoj meri je strana publika u mogućnosti da shvati film kao što je Turneja?

Moramo da imamo na umu da se naši filmovi ne prikazuju generalno pred najširom publikom i u tom smislu kada govorimo o Američkoj akademiji, govorimo o ljudima koji se bave filmom. Naravno da njima određena umetnička vrednost filma neće proći neprimećeno, ali njih s druge strane, neka tehnička rešenja mogu da impresioniraju. Mislim da Turneja nije imala tim ljudima šta da ponudi. Ona je njima ponudila jednu

političku priču koju su oni već nagradili s filmom Ničija zemlja. S druge strane, Čarlston za Ognjenku kao film čiji je reditelj u tom trenutku bio u Holivudu, čak i bio u opticaju za neke američke filmove, mogao bi da ima podršku tih holivudskih agenata koji bi prosto želeli da još više afirmišu svog reditelja. Stefan Arsenijević je imao tu prednost i ozbiljnih stranih producenata i zbog svoje nominacije. U krajnjoj liniji i Četvrti čovek koji bi imao problem zbog toga što mislim da previše liči na Bornov identitet. Mislim da bi njima to delovalo malo odbojno, ali u svakom slučaju, sigurno je to film koji je sa Pinkom kao producentom, mogao da ima dobar nastup.

Vaš utisak o filmu Sveti Georgije ubiva aždahu?

Moram priznati da je to film koji je meni, kao i većini publike, bio neka vrsta razočaranja. Ono što je meni nedostajalo u tom filmu pre svega emocija koju ta priča mora da ima pošto generalno, govori o emociji – ne samo u smislu ljubavnog trougla Đorđe – Katarina – Gavrilo, već jednog šireg konteksta, povezanosti emocije prema svojoj zemlji, emocije prema istoriji i naravno, emociji među ljudima. To je film o ljubavnom četvorouglu između troje ljudi i rata, koji je celu tu situaciju zakuvao na jedan poseban način. Međutim, dobili smo film koji uporno beži od svojih emocija, dobili smo film u kome su odjednom, neke sporedne stvari – koliko je koštao, koliko se vidi na ekranu – počele da ga opterećuju. S druge strane, svojom energijom nije uspeo to da nadomesti. Onda se taj film pretvorio u neprijatan kulturni događaj u našoj kinematografiji. Mislim da je Srđan Dragojević verovatno naš najinteresantniji i najdokazaniji reditelj te generacije koja bi sad trebalo da se bavi mainstream filmom, ali mislim da je i Georgije pokazatelj toga da se već neko vreme teško snalazi u našoj kinematografiji.

Kakvi su utisci o filmu Beogradski fantom?

Fantom je odličan film. Najveća smetnja u koncepciji tog filma je bila kako će funkcionisati ta igrano-dokumentarna forma – pošto je nekonvencionalna po sebi. Mnogo je vremena provedeno u montaži zbog toga što se tražio pravi odnos između dokumentarnog i igranog. Međutim sada kada sam pogledao Fantoma, mislim da je ta igrano-dokumentarna forma prava stvar zato što je ona omogućila da se ne ulazi u neku vrstu rekonstrukcije Vasiljevićevih realnih motiva i njegovog realnog bekgraunda već se ulazi u ono što definiše Fantoma. Tako da je u stvari ovaj film uspeo da sa jedne strane demistifikuje priču o Fantomu – da kaže ko je to bio i kako su stvari išle, ali s druge strane uspeo je da ga dodatno mistifikuje time što kroz igranu strukturu nije potpuno razobličio pozadinu čitavog tog slučaja i mislim da je to sjajno.

Kako reaguje publika na filmove kao što su Život i smrt porno bande?

Ja sam gledao taj film na Festu i na premijeri tako da, u principu, publika je bila pripremljena i očekivala je taj film. Međutim, to je film koji će biti prikazivan u kasnim noćnim projekcijama, u tom smislu niko neće doći na Život i smrt porno bande očekujući da vidi Mrtav ladan. To je film svetskog formata, bez ikakve sumnje. Čak i neko ko, možda, ne voli tu vrstu estetike, ne može da ospori da je to zaista film kakav se retko viđa u svetskim okvirima. Kada sam gledao na Festu, osećao sam se počastvovano što prisustvujem projekciji filma koji ima toliki potencijal koji će, ja sam sasvim siguran, biti prepoznat i podržan u nekom trenutku. Što se publike tiče, mislim da će mlađa publika prepoznati energiju koju nosi film. Mislim da će starija publika koja ima neku vrstu potrebe za pretencioznijim sadržajem na filmu možda biti malo uznemirena tim filmom, smatrajući da je on možda ekstreman. Čak i neki stariji kritičari kao što je Milan Vlajčić – njegova reakcija na film je bila povoljna, on je referent kakva će biti mainstream recepcija tog filma. Dubravka Lakić, s druge strane, kritičar Politike, se toliko zgadila da je posle 40 minuta napustila film, tako da će ona predstavljati drugi pol. Ali ja mislim da će to dobro proći.

Od kog se filma mnogo očekivalo, pa je razočarao kada je konačno izašao?

Što se Aždahe tiče, mi smo svi očekivali film svetskog formata, dobili smo lokalni film. Od Srđana se više očekivalo, ali apsolutno ne možemo zanemariti određene kvalitete koji u njemu postoje. Meni je recimo Ljubav i drugi zločini film od koga sam očekivao mnogo više znajući Stefanove (Stefan Arsenijević, reditelj filma, prim. nov) radove koji

su bili vrlo dobri, vrlo vešti, imali jedan vrlo dobar ritam... Koliko god ja prezirao generalno taj jedan anegdotsko-šarmerski pristup glumi u našim filmovima, baziran na nekoj vrsti ličnog vica, opet, sa druge strane, ta neka velika hladnoća i sporost u glumi u koju je on otišao nije karakteristična za naše filmove. Mislim da je Stefan pokušao da pobegne od domaćih klišea, ali da je onda otišao u nešto što po duhu nije blisko ni nama, ni priči. To je film koji ima ozbiljan problem sa identitetom na nivou same mikrostrukture. I to me iznenadilo, očekivao sam da će taj film biti ubedljiviji. Mislim da je tajna za uspešan film, film koji će privući žensku publiku – da ima ljubav u naslovu.

Koliko znači dobar budžet – da li je to samo bolja fotografija, efekti?

Film može jeftino da se snimi, ali ne jeftino da se gleda. To naši reditelji zaboravljaju. Priče o nedostatku novca, s jedne strane, mogu da budu opravdanje u nekom internom smislu, ali to gledaoca ne zanima. Porno banda je dobra zato što su osmislili koncept koji zapravo može da funkcioniše sa malo novca i to je tajna uspeha tog filma. Mnogi naši reditelji koji su radili s minimalnim sredstvima nisu osmišljavali, nego su snimali filmove koji jednostavno oskudevaju.

Kako komentarišete trijumf filma Slumdog Millionaire na ovogodišnjoj dodeli Oskara?

Slumdog mi se jako dopao, mislim da je to film koji je paradigmatičan zbog toga što je distribuiran i tretiran kao neka vrsta nezavisnog filma, a zapravo, kada se taj film analizira, jasno je da je reč o mainstream filmu par exellance. Mislim da je ovo veliki comeback stare škole holivudskog filma, koja je danas getoizirana. Zanimljivo je koliko je Slumdog Millionaire autsajder koliko i njegov glavni junak. Warner Brothers u jednom trenutku nije znao šta da radi sa njim i prodao ga je studiju Fox. Znači da je u jednom trenutku bio siroče kao i junaci filma, a na kraju je doživeo veliki uspeh. Sudbina filma se preplela sa sudbinom junaka.

Preporučite čitaocima Politikologa neki film, koji nismo pomenuli u razgovoru...

Mislim da je film rediteljke Kathrin Bigelow The Hurt Locker film koji bi čitaocima „Politikologa“ mogao da bude zanimljiv iz više razloga.

Ekspanzija domaćih serija

Mislim da su serije kao umetnička forma u svetu u ovom trenutku možda čak i potentnija od filma. Kod nas televizije imaju budžete sa kojima mogu da pokreću tu vrstu produkcije. Ukoliko želiš gledan program, najbolji put do toga je da napraviš domaću igranu seriju. Kada je reč o RTS, ima serija koje nisu uspele u umetničkom smislu iako je namera bila u redu. Serija kojoj jednostavno nije mesto na RTS, Selo gori a baba se češlja, ima veliku gledanost, ali nema umetničku vrednost, niti ima vrednost u bilo kom smislu koja bi opravdavala njeno mesto na televiziji. Mislim da bi RTS morao da počne da se bavi borbom za gledanost na drugačiji način, time što će nuditi najkvalitetniji proizvod i da će taj kvalitet sam po sebi da se nametne.

(Intervju preuzet iz magazina „Politikolog“: http://www.fpn.bg.ac.yu/casopisi/data/politokolog_maj_2009.pdf)