Ponekad je pametnije ćutati, ili zašto Vladimir Kostić treba „dostojanstveno“ da napusti mesto predsednika SANU

U subotu me studenti pitaše zašto se institucija kao što je Srpska akademija nauka i umetnosti ne oglašava po pitanju Kosmeta, a pre svega aktuelnog trenutka u kome se, još jednom, odlučuje o našem odnosu prema samoproglašenoj kosovskoj nezavisnosti. S pravom su prepoznali da je takav stav problematičan, i nismo mogli da zaključimo ništa drugo do da je reč o skandaloznom ćutanju, i prećutkivanju ozbiljnog nacionalnog pitanja, od strane jedne od najvažnijih srpskih institucija.

I kao da nas je čuo, tim povodom se sutradan oglasio predsednik Akademije Vladimir Kostić i još poneki akademici koji su stali u njegovu odbranu, kao recimo Dušan Kovačević. Ali, bolje da nisu. Spram onoga što su rekli, i ćutanje je izgleda bilo zlato. Očekivali smo da će konkretno Kostić, kao neurolog, popravljati i spajati živce srpskom narodu, a ne dodatno ih kidati. Ali, biće da je drugačije shvatio svoj poziv. Kao stručnjak za mozak, on se izgleda dohvatio pokušaja lobotomije srpskog javnog mnenja ili, kako to kažu neki njemu slični rodomrsci, „preumljenja“.

Kostić je očigledno hrabar čovek. Ali ne zato što se ničega ne boji, već zato što se ničega ne stidi. Da se ne boji onoga što je rekao, bilo je jasno čim je dao tu izjavu. Da se nje nimalo ne stidi, jasno je iz njegovih odgovora na reakcije koje su usledile. Nećemo analizirati celokupan skandalozno površan i vulgaran nivo razmišljanja i javnog obraćanja čoveka koji se nalazi na čelu jedne prestižne kulturne i intelektualne institucije (korišćenje izraza poput „povraćanja“ i slično, ma u kakvom kontekstu bili), već samo njegovu udarnu poentu.

Ali, o kakvoj „hrabrosti“ je kod Kostića reč? Da li je zaista hrabrost reći da je Kosovo „de fakto i de jure nezavisno od Srbije“, i da je „mudrost“ samo u tome kako ga „dostojanstveno“ napustiti, kada to isto govore SAD, EU, NATO i ostale filijale globalne Imperije? U čemu je hrabrost potvrđivati, a time i podržavati, stav sile i belosvetskih siledžija?!

Slično je bilo 90-ih. Tobože „demokratske“ i „opozicione“ snage uobražavale su da predstavljaju „hrabru“ manjinu koja vodi „herojsku“ borbu protiv „svemoćnog“ i „nasilničkog“ režima. Neko bi pomislio da su se borili protiv planetarne dominacije tzv. Novog svetskog poretka i njegovih egzekutora . Ali, daleko od toga. Vajne „demokrate“ i „opozicionari“ bili su upravo pod zaštitom i senkom ovog Gospodara. Istinski junak bio je tadašnji lokalni, srpski i jugoslovenski „režim“.

Tako isto i Kostić danas. „Hrabro“ stoji pod nogama Velikog Brata i nes(p)retno ponavlja i sriče ono što mu ovaj naređuje. „Neću da dozvolim da mi neko određuje šta smem da kažem, a šta ne, mislim da je važno da iskažem mišljenje i kada ono nije pogodno kolektivnom umu“, reče predsednik SANU. Ali, ko se to ovde poziva na autonomiju mišljenja? Pa iz zadnjeg reda se vidi da mu je Gospodar odredio šta i kada (sme) da kaže. Zašto Kostić to nije izjavio pre mesec, dva, godinu dana, a ne sada kada se lomi da li će Srbija priznati nezavisno Kosovo zarad ulaska u EU? A da to što je rekao nije pogodno kolektivnom umu, tu je sasvim u pravu. Rekao je nešto bezumno, ono što odgovara manjinskim snagama haosa i bezumlja na svetskom nivou. Podsetimo, većina država u svetu još nije priznala Kosovo.

Zato je, pre Grčke, Španije, Rusije, Kine i drugih zemalja, to učinio predsednik nečega što se zove još uvek zove Srpska akademija. „Mudro“ nam je poručio da Srbija treba da gleda samo na to kako da se „izvuče“ sa Kosova jer je ono „de fakto i de jure“ nezavisno. Čini nam se da su logičnost i obaveštenost bazične pretpostavke mudrosti. Pitamo zato Kostića, zašto bi Srbija trebalo da napušta Kosovo ako je ono, kako kaže, „de fakto“ već nezavisno od nje? Napuštanje podrazumeva da smo negde trenutno prisutni, ali po Kostiću, Srbija „de fakto“ nije prisutna na Kosovu. Ovo nam deluje kao elementarna logička (samo)protivrečnost koja je, kao takva, u koliziji sa pameću.

Sledeća Kostićeva samoprotivrečnost je da tvrdi da „i danas ne zna koji je to instrument kojim se meri nečiji patriotizam“, ali da „niko ne sme da pomisli ni da je veći Srbin, ni da je veći patriota od njega“. Kako je moguće istovremeno misliti i izjaviti ove dve stvari? Ako zaista nema „instrumenta“ za merenje patriotizma, onda ni Kostić za sebe ne može da kaže da je patriota, a još manje da mu u patriotizmu ravna u Srbiji (što je samo po sebi groteskno).

Takođe, voleli bismo da nas Kostić obavesti na koji tj. čiji se ustav, zakon, ili bilo koji pravni propis, poziva kada kaže da je Kosovo „de jure“ nezavisno od Srbije. Koliko znamo, jedini ustav, i pravni akt uopšte, gde tako stoji je „Ustav Kosova“.

Ali, Kostić bi onda trebalo da se kandiduje za predsednika „Kosovske akademije nauka i umetnosti“. Ne sumnjamo da, „ovenčan“ svojom izjavom, ima velike šanse da pobedi. No, pre toga treba da podnese ostavku na mesto predsednika Srpske akademije. Kosovski „akademici“ mu ionako neće dozvoliti da postane predsednik KANU dok je član, a kamoli predsednik SANU. Ali, na prvom mestu ostavku treba da podnese zbog sukoba sa Ustavom Srbije koji je, kao najviši predstavnik jedne od najvažnijih srpskih institucija, tako grubo pogazio.

Kao što je pogazio i grobove hiljade srpskih junaka koji su dali život na Kosovu i zbog Kosova, a na koje se tako licemerno poziva. Oni su se herojski odrekli svog života zbog Kosova Kostić bi da se odrekne Kosova zbog svog života, zbog svog komfora i zadatka koji ispunjava. Pa još poziva i druge i državu da to učine. Ali, ako ni zbog čeg drugog, onda se Kosova ne smemo odreći upravo zbog kostiju naših mrtvih predaka. Takvo napuštanje Kosova, bez bilo kakve oštre i odlučne borbe (diplomatske i druge), kako Kostić predlaže, nikako ne može biti nešto dostojanstveno i časno.

Kostić je nedostojan i svojih prethodnika na mestu predsednika SANU. Mnogo realnija od današnje „realnosti“ da je Kosovo nezavisno od Srbije, bila je realnost okupacije Srbije u Prvom i Drugom svetskom ratu. Ipak, nije nam poznato da su Stojan Novaković, Jovan Žujović ili Aleksandar Belić, tadašnji predsednici SANU, govorili i zagovarali da Srbija ne treba da se vraća, ili da treba da napusti, okupirane delove svoje zemlje. Uostalom, vrhovni poziv i zadatak intelektualaca (a akademici bi trebalo da budu vrhovni intelektualci) nije u tome da se opisuje i brani realnost, već da se ona beskompromisno kritikuje ako nije u skladu sa idealima Istine i Pravde. Verovatno najveći filozof, i jedan od najgenijalnijih intelektualaca u istoriji, Hegel, rekao je: „Ono što nije umno nije ni stvarno“. Zato, u tom istinskom smislu stvarnosti, ni kosovska nezavisnost nije stvarna, ma koliko se Kostić i njegovi mentori upirali da to dokažu. Ona će, kao i ostale iluzorne tvorevine nastale kroz istoriju na osnovu puke laži, sile i nepravde, pre ili kasnije nestati.

Kao što je tvorevina koja se naziva „Republika Kosova“ lažna i nepravedna, lažan je i nepravedan Kostićev predlog tobožnjeg rešenja kosovskog problema koji tu samoproklamovanu tvorevinu de fakto i de jure priznaje. Jer, Kosmet za Srbe i Srbiju nisu samo srpski manastiri i kulturna baština, niti će ove (od)braniti neki „međunarodni sporazumi“ koje Kostić spominje. Kosmet su i desetine hiljada tamošnjih Srba, njihove kuće i imanja, zemljište, rudno bogatstvo, infrastruktura i sve ostalo što je naša država decenijama stvarala. Ako država Srbija i dalje nastavi putem kojim je dobrano zabrazdila, ako nečasno i suludo do kraja napusti svoje građane i svoje bogatstvo, i prepusti ih razbojničkim institucijama „Republike Kosovo“ i pukim „međunarodnim sporazumima“ koje, kad već govorimo o realnosti, niko realno ne štiti (počev od Rezolucije 1244 na dalje), kosmetski Srbi i srpsko bogatstvo i imovina na Kosovu ostaće sasvim nezaštićeni. Zato je faktičko prisustvo Srbije na Kosovu jedini realni garant bezbednosti Srba i svega ostalog što Srbiji pripada na Kosovu.

Na kraju, Kostić, nema pravo da se pravda time da je njegova izjava njegov ličan stav a ne stav same Akademije (na ovu Kostićevu konstataciju pozvali su se nažalost i neki drugi akademici, da bi izbegli da iznesu svoje javno neslaganje). Kostić kaže da mu je neprihvatljiva „ideja o tome da predsednik SANU nema pravo na privatno mišljenje“. Naravno da Vladimir Kostić kao građanin ove zemlje ima pravo na privatno, građansko mišljenje o Kosmetu ili bilo čemu drugom. Ali, kao predsednik SANU ima prava da o javnim, nacionalnim pitanjima iznese samo stav SANU, ako je takav stav donesen. U suprotnom, ako se sa tim stavom ne slaže, i ako smatra da ozbiljno ugrožava njegov lični stav i integritet, slobodan je, pa i dužan, da podnese ostavku na mesto predsednika. Sasvim je jasno da Kostić nije izneo „svoje“ mišljenje medijima kao građanin Vladimir Kostić, jedan od sedam miliona građana Srbije, niti su ga u tom svojstvu svi mediji preneli. Da je tako, ne vidimo zašto bi građanin Kostić imao više prava da se oglasi u javnosti od građanina Petrovića koji obrađuje zemlju, ili građanina Markovića koji radi u nekoj fabrici. Dakle, jasno je i Kostiću, i medijima, i svima nama, da se on u javnosti pojavljuje pre svega u ulozi i funkciji koju ima, kao predsednik SANU, i da je ovo njegovo zaista privatno mišljenje odjeknulo zbog načelne nesaglasnosti sa funkcijom koju (treba da) obavlja. A to je da, kao čelnik značajne srpske institucije, obrazlaže i brani srpske nacionalne interese, a ne interese srpskih neprijatelja.

Zbog toga, što je u svojstvu predsednika SANU izneo stav iza koga ne stoji sama SANU (bar ne još uvek), i zbog svega prethodno navedenog, jedini logičan i ispravan izlaz iz ove neprijatne afere je da Vladimir Kostić, za početak, dostojanstveno napusti mesto predsednika SANU. Pogotovo imajući u vidu, kako sam kaže, da se poslednjih dana kaje što je došao na čelo te institucije. Tek to bi bio primer bar nekakvog dostojanstva i moralne autonomije na koje se poziva.