Politička nekrofilija Druge Srbije

Poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak i Bojan Kostreš izašli su iz sale srpskog parlamenta u trenutku kada je odavana počast preminulom književniku Dobrici Ćosiću i bivšem predsedniku SRJ. Dok su ostali poslanici stajali, oni su ustali i napustili salu Skupštine. Pri tome je Nenad Čanak izgovorio i rečenicu u kojoj je pogrdno nazvao jednog od najvećih srpskih pisaca i nekadašnjeg predsednika države.

Ova novinska vest najbolje ocrtava kako je deo naše tzv. građanske i liberalne Druge Srbije još jednom pokazao svu svoju ideološku isključivost, ostrašćenost i sklonost ka demonstriranju prizemnog politikanstva. To su oni ljudi koji pripadaju političkoj grupaciji sklonoj da sebe predstavlja kao korifeje i stožere liberalizma, tolerancije, borbe za ljudska prava, modernizaciju, evropeizaciju i iznad svega Srbiju u kojoj će se živeti kao sav normalan svet. Međutim, da li u taj korpus evropskih vrednosti o kome svakodnevno slušamo prave ode spada i elementarno osećanje pijeteta i poštovanja prema čoveku koji je završio svoj životni vek, a pri tome ostvario i veoma značajno umetničko delo.

Sudeći po komentarima koji se mogu naći na društvenim mrežama i ostalim medijima, a koji su propagandni aparat te tzv. Druge Srbije, Dobrica Ćosić je bio izložen najopskurnijim napadima i u vreme kada je objavljena vest o njegovoj smrti. Ni taj trenutak nije mogao da bude prilika da se pokaže elementarna pristojnost i uzdržanost i obustave se najteži napadi kojima je on bio neprestano izložen.

Predrag Marković u svom tekstu „Odlazak pisca epohe!“ veoma je jasno okarakterisao ovu pojavu. „Kod velikog broja političara i intelektualaca, često i kod onih koje je štitio i branio i podržavao, ispoljio se za psihoanalizu zanimljiv poriv da svoje karijere grade unižavajući Ćosića. Nije tu posredi samo ritualno oceubistvo. U pitanju je možda obična ljudska zavist. Klevetnici Dobrice Ćosića nisu nikada uspevali da dosegnu njegov uticaj i značaj. Mora da ih je pekla ta nepravda da oni žive mišjim egzistencijama, da su njihova dela trajna u upotrebi koliko i novinski listovi na kojima su napisana.“

Ovde se ne radi samo o već poznatim i često viđenim klevetanjima Dobrice Ćosića, već o očiglednim izlivima mržnje i svojevrsne političke i ideološke nekrofilije kojima je on bio često izložen i u vreme kada je bio književno i politički delatan, znajući dobro za sva iskušenja i izazove koje je donosila ovakva vrsta njegovog ukupnog angažmana. On je još u svojim „Piščevim zapisima“ i drugim esejističkim knjigama sveo svoj račun sa dvadesetim vekom u kome je stasavao kao pisac i angažovani društveni delatnik, govoreći “Kakva je ruševina moj vek“. Ali je najveću brigu posvećivao sudbini i trajnosti svog književnog stvaralaštva i njegovoj sudbini, bez obzira na to što je u sebi nosio taj prometejski i aktivistički duh generacije kojoj je nerazlučivo pripadao i koju je opisivao u svojim knjigama i zapisima.

„Od smrti govoriće moje knjige ako zaslužuju da ih ljudi čitaju. Eh, da je život bajka. Moj je bio velika muka, odbolovao sam sve svoje junake, odbolovao sam srpsku muku, odbolovao sam svoj vek. Svi najbolji prijatelji su mi pomrli. Veruješ li da će mladi čitati moje knjige i da će mi verovati“, rekao je u jednom razgovoru Dobrica Ćosić. Krećući se neprestano između izazova istorije, politike i književnosti, Dobica Ćosić je u toj razapetosti prepoznao svu tegobnost svoje sudbine, ali nosio ju je stoički ostajući veran svom spisateljskom pozivu, shvatajući da je politika veliko oranje mora, uzaludan i mučan posao za koji on, ipak, nije imao dovoljno podrške i razumevanja. Ali on je bio istinski izdanak svog ruševnog veka u kome su se ovaplotile, ali i tragično skršile i razorile mnoge utopije, izneverili i obesmislili najhumaniji ideali. On je bio svedok, učesnik i pouzdani tumač tog tragičnog istorijskog rasapa, ali i zastupnik i zatočnik srpskog nacionalnog intersa i to u vremenima kada je on bio najugroženiji.

Petar Pjanović je veoma jasno pokazao ovu njegovu poziciju. „Kada pisac promine svetom, ostaju reči da produže njegovo trajanje u svesti čitalaca i u kulturnom pamćenju. Na ruševinama svoje ideološke vere i starih zabluda ipak se nije odrekao levih ideja niti oslobodilačkog pokreta kojem je zdušno pripadao. U središte političkog delovanja je stavljao srpski nacionalni interes. Sagledavajući ga kao demokratsko i državotvorno pitanje, uz pokušaj da nakon svih poraza i posrnuća Srbija povrati dušu i istorijski ugled, Ćosić je postao nesuđeni otac nacije. Verovao je u onu narodnu „Ne da se, ali će se dati“. Nije se baš mnogo dalo. Učinio je koliko je mogao“.

I upravo zbog toga što je neprestano i uz velike otpore i izazove nastojao da stvori u našim društvenim prilikama toliko potrebnu ravnotežu između nacionalnog i demokratskog principa i svoje posvećenosti oblikovanju i zastupanju srpskog nacionalnog interesa bio je izložen mnogobrojnim brutalnim i najprizemnijim napadima i klevetama koji nisu izostali ni kada se njegov život okončao. I u tom tragičnom času iznova se javlja čitav niz niskih napada i ideoloških diskvalifikacija kojima je on inače često bio izložen.

Na portalu E-novina moglo se pročitati da je “bio ideolog velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma, ključna figura u potpaljivanju nacionalističkih ideja i strasti koje su krajem osamdesetih godina 20. veka postale temelj krvavog raspada bivše Jugoslavije. Jedan je od autora Memoranduma SANU, nacrta agresivne politike koja je dobila svoj ratni epilog pobunom krajiških Srba u Hrvatskoj, docnije njihovim egzodusom (nema ni reči da se radilo ne o egzodusu, već o brutalnom etničkom čišćenju i progonu Srba sa teritorije avnojevske Hrvatske).

Oko Ćosićeve nacionalističke ideologije okupljao se veliki broj ratobornih književnika i političara koji su značajno uticali na početak i tok srbijanske agresije na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu“. Ovakvi stereotipni ideološki napadi mogli su se naći i u medijima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sandžaku, državnoj televiziji Crne Gore i Al DŽaziri, a pri tome se može videti da se radi o istoj ideološkoj i političkoj matrici. Stiče se utisak da su ova saopštenja pisana na jednom mestu i da su onda samo distribuirana različitim medijima sa istom svrhom - da se još jednom Srbija optuži za velikosrpsku hegemonističku i imperijalnu politiku koja je dovela do krvavih ratnih sukoba. Ipak, posebno se istakao notorni ideološki denuncijant i prilježni saradnik E-novina Bojan Tončić označivši Dobricu Ćosića kao Milana Lukića (inače osuđenog od strane srpskog pravosuđa za ratne zločine) srpske nacionalne politike.

U svom poznatom likvidatorskom ideološkom maniru, koji se inače istrajno održava na ovom portalu (i sada kada je on jedan od glavnih medijskih promotera i uzdanica režima Aleksandra Vučića), ispisuje najbestidnije osude upućene preminulom velikom srpskom piscu Dobrici Ćosiću.

„Svako je okončanje njegovog nitkovluka kakav takav dobitak. Za njegove žrtve i ostale, ogromnu većinu njegovih dubokih i plitkoumnih poštovalaca vazda fasciniranih mirnoćom nenaružanog masovnog ubice, mudrog starca iza kojeg ostaje spaljena zemlja, uredno etnički razmerena u umobolnom katastru. Umro je Dobrica Ćosić, da se nije bavio javnim poslom, na hiljade ljudi bi još živelo“.

Ovakvom morbidnom izlivu mržnje i nepoštovanja moglo bi da parira samo saopštenje objavljeno na sajtu Bošnjaci.net. „Dobrica Ćosić, ideolog srpskog nacionalizma 90-ih godina, koji je izazvao ratove u cijeloj bivšoj Jugoslaviji, posebno agresiju na Bosnu i Hercegovinu i genocid nad Bošnjacima, krepao je danas u Beogradu. Velikosrpska sotona Ćosić jedan je od osnivača srpskih nacionalnih stranaka u BiH 1989. i 1990. godine. Slovi za tvorca čuvenog nacionalističkog Memoranduma. Postao je prvi predsjednik SRJ i na toj funkciji sarađujući i sa balkanskim kasapima S. Miloševićem, patrijarhom Pavlom, M. Bulatovićem, M. Đukanovićem, R. Karadžićem, R. Mladićem i brojnom drugom zločinačko-genocidnom bratijom koji su planirali, organizirali i naredili da se pobije i istrjebi na hiljade nedužnih Bošnjaka. Da Bog da, za sva zločinačka djela, da sa svojom bratijom gori u džehnemskom paklu“.

I Branka Mihajlović, novinarka liberalnog Radija Slobodna Evropa, dala je svoj doprinos ovoj političkoj nekrofiliji. Ona je posebno okrivila Dobricu Ćosića što je svojevremeno otvorio srpsko pitanje, što je u njenom tumačenju bio početak procesa raspada Jugoslavije koji će se završiti krvavim ratovima 90 tih godina. Da nije otvarano srpsko pitanje, Jugoslavija bi još postojala kao pseudofederalna zajednica bratstva i jedinstva. Jedino se nije smelo otvarati srpsko pitanje jer je ono bilo glavni faktor u razbijanju Jugoslavije, a pri tome mnogo ranije otvorena su u toj zajednici zbratimljenih naroda i narodnosti sva ostala nacionalna pitanja, samo je srpsko pitanje moralo biti pohranjeno kao zaloga opstanka Jugoslavije.

Time što je otvorio srpsko pitanje Dobrica Ćosić je otvorio Pandorinu kutiju nacionalizma i dao legitimitet srpskom nacionalizmu koji je i dalje glavna ideologija u Srbiji, kako to govore i pišu pripadnici Druge evropejske i građanski orijentisane Srbije. Za njihove ideologe mogu da postoje otvorena sva nacionalna pitanja osim srpskog.

Branka Mihajlović je našla za shodno da nam ovom prilikom servira izjavu velikog „stradalnika“ Vidosava Stevanovića. „Iza njega će ostati malo dobre literature i mnogo loše politike. On je bio državni projekat komunizma, ugrađen u taj projekat i praktično sa istim rečima, samo što je reč klasa zamenjena rečju nacija, postao deo nacionalističkog ili nacionalnog projekta. On je formulisao politiku koju je vodio S. Milošević, poraznu, štetočinsku i strašnu politiku. On je formulisao i zato ja uvek kažem da se radilo o režimu Milošević-Ćosić, a ne režimu Miloševića. Posle pada Miloševića nije promenjena ideologija. I danas je imamo u raznim vidovima i u raznim tragovima kao zaostatak prošlosti i kao veliku smetnju prema bilo kakvom napretku.“

Ovako izgleda izjava iz perspektive mišje egzistencije o kojoj je govorio istoričar Predrag Marković. Da li neko ko sebe neprestano predstavlja da je progonjeni pisac može niže da padne u svom ideološkom diskvalifikatorstvu i difamiranju, mogao je da pogleda izjave Latinke Perović i Predraga Matejevića, koji su govoreći o Dobrici Ćosiću uspeli da sačuvaju odmerenost i izdignu se iznad politikantskih osuda kojima se inače koristi Vidosav Stevanović u svom krstaškom pohodu na srpski nacionalizam.

Na sajtu Peščanika je objavljena obimna antologija najvećih napada na Dobricu Ćosića koji su objavljivani godinama na ovom portalu, a prednjače tekstovi Mirka Kovača „Natprosečno nepošten“ i do sada po svojoj retko viđenoj vulgarnosti i prizemnosti tekst Denisa Kuljiša „Romanopisac iz agitpropa“. Mirko Kovač je u svom maniru, koji je prisutan ne samo u ovom tekstu, samo ponavljao već poznate i izanđale floskule o velikosrpskom nacionalizmu.

„Istina, nije mu bilo dopušteno da osniva, poput nekadašnjih srpskih romantičara, Ligu društva Velike Srbije, ali je tajno i bez nadzora UDBE (ili pak s blagoslovom UDBE) radio na projektima koji su bili uvod u krvoproliće što su ga Srbi započeli i prakticirali celo poslednje desetljeće prošlog stoleća. U tom krvoproliću veliku je ulogu odigrao „veliki meštar sviju hulja“, čak je godinu dana zapovedao ratom, s prozirnim lukavošću kako sve čini da se uspostavi mir.“

Očigledno da je tešku cenu platio Mirko Kovač živeći u slobodnoj i demokratskoj Hrvatskoj jer se nije libio kad god je to bilo potrebno se uključi u njihovu zvaničnu državnu promidžbu. Svako ko iole ozbiljnije poznaje delo Miroslava Krleže zna da se njegova poznata metafora o meštru sviju hulja ne može odnositi na Dobricu Ćosića jer je ona nastala u potpuno drugačijem istorijskom i društveno kontekstu i političkim okolnostima moralnog i državnog raspada Austrougarske monarhije. Ona se pre može tumačiti kao jasan nagoveštaj narastanja frankovačkog, a kasnije i ustaškog ubilačkog pokreta. U tome i jeste veličina jednog pisca - da književnim i umetničkim sredstvima razume i preoblikuje vreme u kome živi, a ne da se služi sitnim denuncijacijama i ideološkim diskvalifikacijama kako je to činio Mirko Kovač pišući ne samo o Dobrici Ćosiću već i o drugim srpskim piscima.

U podtekstu reagovanja koje sam naveo može se jasno videti da u delu naše javnosti, koja sebe bez ikakvog osnova označava kao liberalnu i građansku, ne prestaje i u ovakvim prilikama permanentni rat protiv srpskog nacionalizma i velikosrpske ideologije. Sada je iskorišćena i ova prilika kada je Dobrica Ćosića preminuo i to bez ikakvih obzira i elementarnog ispoljavanja ljudskog pijeteta.

Velike teme Dobrice Ćosića bile su istorija i tragična sudbina srpskog naroda, to su bile glavne odrednice njegovog književnog stvaralaštva i društvenog angažmana. Pored istorije, i politika je bila njegov usud jer je živeo i stvarao u tegobnom dvadesetom veku koji je on nastojao da opiše i razume u svojim romanima, zato nije slučajno što je svodeći svoj životni bilans ostao čovek dvadesetog veka u kome se on razvijao i stasavao kao pisac i stvaralac i u kome je on oblikovao svoje viđenje srpskog nacionalnog interesa.

Možda će se nakon smrti Dobrice Ćosića stvoriti uslovi da on ne bude više predmet stalnih politilkantskih i pamfletističkih napada (što se verovatno neće desiti), već će njegovo književno delo biti predmet novih i objektivnih analiza imajući u vidu sva ograničenja i izazove dvadesetog veka i istorijske epohe u kojoj je on živeo i stvarao.Reći Dušana Kovačevića upravo mogu poslužiti kao osnova za otpočinjanje ovog preispitivanja. “Bio je dete sela, mladić revolucije. Čovek politike i na vlasti i protiv vlasti, pisac sopstvene sudbine i sudbine naroda. Njegovi romani će ostati spomenik dvadesetog veka zapamćenom kao nacionalna tragedija. Vreme smrti je testamentarno delo srpske književnosti“.