Politička dimenzija nove srpske fantastike

Eksplicitna politizovanost “Avatara” DŽejmsa Kamerona koja se nadovezala na otvorenu kritiku Aparthejda u filmu “Distrikt 9” Nila Blomkampa podsetila je na značajan ideološki potencijal filmske naučne fantastike koja se upravo prošle godine vratila sa vrlo uspešnim naslovima na bioskopsko tržište. Ranije je naučna fantastika obično prenosila samo eho određenih društvenih stremljenja, ili je pak u pojedinim slučajevima korišćena kao žanrovski obrazac koji prikriva otvorenu političku ambiciju autora, čini je pitkijom za publiku, ili u krajnjoj liniji uopšte mogućom za realizaciju, ukoliko je autor stvarao u represivnom režimu. Međutim, danas se politički sloj u naučnofantastičnom filmu smatra obaveznom figurom i ova dimenzija je uvedena kao bitna strukturalna karika u jednom od karakterističnih prelivanja teorijskog promišljanja u kreativne tokove.

Kada je teorija esencijalizovala političku dimenziju kao svojstvo filmskog SF-a, ubrzo su autori počeli da to sprovode u delo, neslućeno podižući cenu ovom do tada prezrenom žanru.

Srpska kinematografija je prilično siromašna kada je reč o delima koja se mogu smatrati naučnom fantastikom, a slično važi i za jugoslovensku kinematografiju uopšte. Naravno, elemenata fantastike ima u nizu filmova ali su oni uglavnom bili bliži hororu ili satiri u svom krajnjem žanrovskom određenju. Paradoskalno, upravo u godini “Avatara” Srbija je dobila jedan od svojih retkih nekontaminiranih SF naslova a to je dugometražni animirani film Alekse Gajića “Edit i ja” koji ima dve izuzetno zanimljive ideološke dimenzije.

Prva ideološka dimenzija je svakako smeštanje jedne ortodoksne žanrovske priče u srpske uslove. Priča o genetskoj modifikaciji, mašini koja misli i naučnicima koji radeći za korporacije kompromituju svoje znanje smeštena je u srpske okolnosti bez ikakvog upliva junaka koji bi se smatrali reprezentima društva u kome se inače takve svari redovno dešavaju (Amerika, Japan). U tom smislu, “Edit i ja” bez kompleksa, slično filmu “Distrikt 9” pruža srpskom filmu priču za koju se činilo da naša kultura nema pravo na nju. Jedan od primera aproprijacije konvencionalne žanrovske priče u prošlogodišnjoj srpskoj produkciji bio je film “Zona mrtvih” Milana Konjevića i Milana Todorovića u kome je ne samo ideološki aspekt potpuno ispušten, već se priča o zombijima morala dešavati “pod nadzorom” američkih junaka. Iako se takvi ustupci lako mogu objasniti produkcionim ograničenjima, i namerom da se film plasira na inostranom tržištu, sama primena takvog rešenja pokazuje da film nema nameru da zaživi u vlastitoj kulturi i da bude deo lokalne društvene slike. Naravno, “Distrikt 9” je imao moćnog zaštitnika u Piteru DŽeksonu, Novozelanđaninu sa velikim holivudskim uticajem koji je svojim angažmanom pomogao da ovaj naslov ostvari svetsku dominaciju ali s druge strane, lokalni integritet Blompkampove priče ni u jednom trenutku nije doveden u pitanje i, na nivou sadržaja, on potpisuje čistu južnoafričku priču u svakom umetničkom aspektu državljanstva jednog filma.

U samom Gajićevom filmu s druge strane, postoji i jedan flešbek na Peti oktobar, potpuno neočekivan i nevezan za priču, u kome se prikazuje jedna anegdota vezana za Slobodana Miloševića u kojoj je ofilmotvorena jedna od pesimističkih humorističkih teorija o njegovom vanzemaljskom ili barem neljudskom poreklu, proistekla iz mentalne iznurenosti srpskog naroda pred njegov pad s vlasti.

Međutim, nije film “Edit i ja” jedina instanca u kojoj srpska naučna fantastika svojim žanrovskim sredstvima pokušava da tematizuje srpsku političku situaciju. U ovom trenutku se na tržištu nalaze čak četiri vrlo sveža romana, od kojih su neki relevantni ne samo estetski već i u okvirima establišmenta.

Kao najprodavaniji i najnagrađivaniji roman nametnulo se “Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljkovića, koje u selenićevskom maniru obrađuje jednu od najatraktivnijih tema Drugog svetskog rata a to je opsednutost okultizmom koja je vladala u Hitlerovom okruženju. Ovog puta, Stojiljkovićev roman govori o njihovim okultnim interesovanjima u okolini Niša i pokušajima da na tom području nađu relikviju koja bi trebalo da je ostala iza Cara Konstantina. Međutim, na toj lokaciji, nacisti susreću narod brutalno zaraćen među sobom i prisustvo nekih natprirodnih bića sa kojima se do tada nikada nisu zaista susreli. Stojiljkovićev roman poziva na poređenje sa Selenićem i moglo bi se reći da većina romana fantastike u ovom novom “nacionalnom” ciklusu na neki način imaju prepoznatljiv uzor u velikanima naše književnosti, što je dobrodošlo osveženje, jer su se do sada obično iscrpljivali u podsećanju na neke inostrane, mahom nedostižne ili čak marginalne uzore. U konkretnom slučaju Stojiljkovićevog romana, aluzija na Selenića proizilazi kako iz vrlo pitkog stila u kome se spajaju atraktivni opisi Niša u prošlim vremenima sa komunikativnom pričom bezmalo denbraunovskog tipa i jednom izrazito građansko-demokratskom, rečju predratno-monarhističkom ideologijom. Kod Stojiljkovića su komunisti prikazani kao nevaspitani i neobrazovani zločinci, dok kod četnika ima i gospode i ubica, a kao posebna nagrada za poznavaoce u romanu se nalazi i zaplet sa Vojvodom Pećancem – krajnje kontroverznom četničkom figurom - a nacisti su veće zlo i od jednih i od drugih, iako naravno i među njima ima zastupnika evropskih građanskih vrednosti. Sama po sebi, ovakva ideološka matrica ne nosi onu snagu koju je imala kada ju je Selenić sporovodio u svom pisanju u vreme poznog titoizma, ali svakako jako dobro komunicira sa čitaocima i predstavlja neku vrstu mejnstrim ideološke matrice koja krasi glavni tok naše književnosti. Zahvaljujući vrlo veštom spoju uticaja u rasponu od Selenića do Dena Brauna, Stojiljković je skrojio delo koje funkcioniše na više nivoa i ostavlja čitaoca više nego zadovoljnim kako zahvaljujući svom zapletu, tako i zbog vrlo lepo istražene i opisane prošlosti.

“Bakarni bubnjevi” Miomira Petrovića, koji je već u romanu “Lisičje ludilo” pošao putem istraživanja žanra, ponajviše asociraju na rad Borislava Pekića, kako po zamahu svojih pretenzija da na prostoru Beograda locira bojište na kome se susreću drevne kulture, tako i po vrlo sofisticiranom baratanju žanrovskom strukturom i sekundarnom građom iz koje crpi dosta insipracije. Osnovna slabost “Bakarnih bubnjeva” predstavlja njenu, paradoksalno, najautentičniju i istorijski najrelevantniju dimenziju, a to je Petrovićevo promišljanje pozicije pisca u Srbiji, ne samo u svetlu profesionalnog snalaženja već upravo i iz vizure političkih savezništava, medijskog eksponiranja i sl. Sam zaplet baziran na fantastici u sebi nosi jedan bizaran detalj. Naime, u proteklom periodu u više navrata su u javnosti plasirani razni bizarni ideološki narativi koji su na bazi metafizike pokušavali da objasne trenutne političke nedoumice i tegobe srpskog naroda. U tom smislu, Petrovićeva fantastika često ume da bude pitomija i realističnija od mnogih priča koje smo imali prilike da čujemo u medijima kao maltene zvaničan stav određenih uticajnih političkih grupacija. Junaci Petrovićevog romana su odrasli u stanovima sa visokim plafonima, u višoj srednjoj klasi, njihov ideološki stav kao i atmosfera celog romana su salonski i odmereni, bez skretanja ka populizmu i histeriji bilo kog opredeljenja.

“Poslednji Srbin” Bobana Kneževića je najbliži fantastici kad je reč o literarnom postupku. Dok su Stojiljković i Petrović uprkos oslanjanju na fantastiku ipak bazirani u literaturi glavnog toka, Knežević polazi iz fantastike, ali po svom zamahu ispisuje delo koje itekako može da iskorači u glavni tok, barem među čitaoce kojima fantastika nije sasvim strana i upoznali su je kroz rad pisaca poput Nila Gejmena. Osnovne odlike ove knjige su energičnost u opisivanju radnje, maštoviti ambijenti u kojima se priča dešava, junaci izraženog moralnog kodeksa i situacije koje se moraju rešavati hrabrim i velikim gestovima. “Poslednji Srbin” je ambiciozan roman, interesantne strukture, koji tematizuje istoriju srpskog naroda pre svega na prostoru Bosne, kao fantastiku prvog reda. Nudeći Gejmanov prosvećeni pristup žanru u spoju sa ćosićevskim doživljajem nacionalnog pitanja baziranog na promišljanju fatalnih događaja, Knežević potpisuje jedno od najzrelijih ostvarenja naše fantastičarske scene, a naročito njenog SF krila. Iako među svojim saborcima nije prvi koji se doticao nacionalnih pitanja, vredi napomenuti i rad Vladimira Lazovića, Knežević je svakako najdalje otišao u formulisanju dela koje može da prevaziđe srpski žanrovski geto.

“Šaht” Andrija Matića sa druge strane znatno zaostaje u stilskom smislu u odnosu na ova tri romana, iako je politički najeksplicitniji. Na tragu Orvelovog romana “1984” a zapravo znatno više baziran na stripu Alana Mura “V kao vendeta”, Matić nudi jednu krajnje infantilnu projekciju strahova Druge Srbije u obliku priče o nekoj antiutopijskoj Srbiji iz 2025. u kojoj je na vlasti koalicija nacionalista i komunista, tajne službe i Crkva vuku poteze iz senke a eksces izolacionističke vlasti je toliki da je zabranila kompjutere, mobilne telefone, engleski jezik i vrši javna pogubljenja političkih protivnika, homoseksualaca i narkomana. Matićev roman je nesumnjivo inspirativno štivo za analizu koja se može otegnuti u beskraj ako bi se samo nabrajala razna neuverljiva rešenja, ili stilske manjkavosti. Međutim, ono što se u moru primedbi izdvaja kao najzanimljivija jeste zapravo vrlo konzervativan diskurs na kome je baziran iskaz glavnog junaka iz čije vizure pisac pripoveda. Zapravo, reklo bi se da koliko god osuđivao patrijarhalnost, autoritarnost, nasilje i predrasude, Matić bazira svoja ključna emotivna čvorišta u romanu na konvencionalnoj heteroseksualnoj vezi, junakovom gađenju nad homoseksualnošću i katarzičnom uticaju nasilja nad protivnicima. Dakle, u samoj suštini, “Šaht” meandrira između denotativnog straha od totalitarne države i konotativnog sanjarenja o represivnom društvu, bez suštinskog istraživanja ili zastupanja Drugosti. Ovo izdanje ugledne kuće Stubovi kulture po svojim literarnim dometima najviše podseća ne jednu njihovu raniju knjigu, roman Nenada Petrovića “Čovek koga je trebalo ubiti” u kome se kroz parafrazu Forsajtovog “Šakala” zapravo daje oduška piščevoj dnevnoj frustraciji Slobodanom Miloševićem.

Učešće Stojiljkovićevog i Petrovićevog romana u užem izboru za NINovu nagradu, spoj kvalitetne fantastike sa relevantnom društveno-istorijskom temom kod Kneževića i etabliranje Andrije Matića kako kroz izdanje prestižne kuće Stubovi kulture tako i kroz preporuke Davida Albaharija ili ideoloških istomišljenika iz časopisa “Beton”, dovelo je fantastiku na određeni način u fokus naše književne javnosti i značajno je što postoje barem tri romana koja mogu na pravi način da reprezentuju tu ideju pred publikom i kritikom glavnog toka.

Kad je reč o široj čitalačkoj publici, “Konstantinovo raskršće” uspelo je da zabeleži značajan rezultat i ovo Lagunino izdanje već ima status bestselera. Miomir Petrović ima već izgrađeno tržište i bazu čitalaca dok Knežević sa “Poslednjim Srbinom” ima distribuciju bez presedana za jedan roman fantastike kod nas. Na osnovu ovoga se može reći da se sazrevanje srpske fantastike ispoljava i kod izbora tema i u samom plasmanu na tržištu.

U ovom trenutku, postoje dve potencijalne čitalačke publike koje srpska fantastika treba da pridobije. Prva publika je glavnotokovska publika koja bi mogla imati izvesne predrasude prema romanima koji se oslanjaju na tipske zaplete svojstvene fantastici kao što su vampiri, putovanje kroz vreme i dimenzije ili okultizam. S druge strane, danas imamo brojne pisce glavnog toka koji se vrlo ozbiljno oslanjaju na prilično tvrde i hermetične naučnofantastične konvencije – najbolji primer je Mišel Uelbek koji u svom romanu “Mogućnost ostrva” ima čitav segment baziran na vrlo hermetičnom SFu, dočim je cela premisa romana obojena ovakvim rešenjima. Dakle, pisci poput Uelbeka (čiji je rad doduše sve do “Mogućnosti ostrva” imao izvesne SF elemente proistekle pre svega iz tradicije humanističkih mislilaca da se služe pojmovima iz prirodnih nauka) senzibilizirali su čitaoce prema takvim zahvatima i naši pisci potencijalno mogu imati koristi od toga.

Druga publika je svakako ona koja čita inostranu, mahom vrlo popularnu fantastiku, ali nema puno iskustava niti sa srpskom fantastikom niti sa srpskom glavnotokovskom književnošću uopšte. Ova ciljna grupa je izuzetno važna i izdavači u saradnji sa piscima treba da joj vrlo pažljivo pristupe kako bi se ovaj vrlo pozitivan trend na najbolji mogući način iskoristio i ostvario kontinuitet kako nastanka tako i izadavanja i potražnje relevantne srpske fantastike.

Cilj ovog teksta nije da o ovoj temi da poslednju reč, jer nisam ni kompetentan za tako nešto. Ovo je više neka vrsta laičkog poziva jednog čitaoca (koji je prepoznao određenu tendenciju) da književna kritika obrati veću pažnju na ovaj interesantan fenomen.