Pokémon GO – (без)опасна мода и алегорија за српску опсесију Западом

Најновије издање Покемон франшизе и корак даље у виртуализацији стварности

Добро је познато да су јапанске компаније велики мајстори за производњу и капитализацију производа намењених на забави за децу. Ова земља је, пре свега захваљујући својој изванредној, и у многим аспектима ненадмашној школи цртаног филма, изродила огроман број забавних франшиза на емисијама за децу. Глобални успех ових комбинација цртаних филмова, видео-игара, играчака и брендираних производа често је збуњивао и озбиљне теоретичаре глобалне културе и „индустрије забаве“, док су у Источној Европи и на Балкану, са својом мешавином покондирености, ретро-антикапитализма и равнодушности према глобалним процесима на њих често гледали са запањеношћу, презиром, подсмехом, па и отвореним непријатељством.

Сличну судбину доживела је и најновија инстанца јапанске франшизе „Покемон“ (Pokémon, јапанско-енглеска скраћеница за „џепно чудовиште“) – игра за мобилне телефоне Pokémon GO, која је дословно преко ноћи (у већем делу Европе и Северне Америке објављена је тек пре неких недељу дана) постала глобални феномен и опсесија преко 30 милиона играча.

Pokémon GO представља до сада најуспешнији пример појма тзв. „дограђене стварности“ (augmentedreality) у индустрији видео-игара, што значи да играчи користе своје мобилне уређаје да „модификују“ стварни свет око себе, како би учествовали у игри. У овом конкретном случају то значи да су они у могућности да „лове дивље покемоне“ у своме окружењу – улицама, парковима, двориштима итд. – тако што га истражују помоћу GPS услуге свога уређаја, „тражећи“ створења који се као тродимензионалне анимације убацују у стварни свет, гледано кроз камеру телефона.

Игра је, наравно, покупила хвалоспеве великог дела западне јавности јер чини управо супротно од онога што су видео-игре чиниле деценијама – уместо да се играч данима грби испред екрана „не видећи бела дана“, излазак на улицу је код ове игре обавезан, јер се само тако могу сакупити ресурси неопходни за играње. 

Оно што ову игру чини нарочито забавном јесте аспект старих дечијих игара типа „Лов на закопано благо“, где се од играча очекује да, уместо да проводе време скучени у неком ћошку над својим телефоном, понекад пешаче километрима да би успели да улове „чудовиште“ које им недостаје. Наравно, творци игре су се веома вешто искористили глобалним трендом „носталгије деведесетих“, имајући у виду чињеницу да данас мобилне телефоне масовно користи генерација људи који су у време првобитне појаве „Покемона“ били деца.

Тешко је бројкама захватити удар који је игра начинила на глобалну индустрију и сферу комуникација, али о томе свакако најбоље чињенице да игра после недељу дана од објављивања у САД дневно зарађивала око 1,6 млн. долара (иако је играње „бесплатно“), док је вредност власника франшизе – компаније „Нинтендо“ – за недељу дана скочила на 7,5 милијарди долара (око 17% БДП Србије, или 30% српског јавног дуга).

Игра је, наравно, покупила хвалоспеве великог дела западне јавности јер чини управо супротно од онога што су видео-игре чиниле деценијама – уместо да се играч данима грби испред екрана „не видећи бела дана“, излазак на улицу је код ове игре обавезан, јер се само тако могу сакупити ресурси неопходни за играње.

Такође, док су „масовне интернет игре за више играча“ (ММО) раније стварале „виртуалну“ интеракцију међу играчима преко интернета, код Pokémon GO виртуални су само покемони, док све остало – простор, интеракција, други играчи – припадају „стварном свету“, и налазе се сви на месту где их је довела њихова навигација у „лову на чудовишта“. То значи да једна врста разоноде која је до сада често критикована управо због здравствених ризика и антисоцијалности одједном постала повод да се учини супротно – да се изађе у шетњу, пешачи, и непосредно разговара са људима сличних интересовања. Утолико нема сумње да је реч о прекретници у индустрије забаве, која ће наредних година сигурно довести до читаве поплаве игара по овом моделу.

Озбиљни проблеми и урбане легенде

Ту се, међутим, добре вести везано за игру завршавају. Практично истовремено са милионима људи који су похрлили на улице да „лове“ покемоне појавио се низ информација, упозорења и митова који су указивали на „мрачнију страну“ ове наизглед безазлене игре. Велики број полицијских служби широм света почео је јавно да упозорава играче да апликацију не користе док возе, односно да се, док је користе, не понашају неодговорно у саобраћају. Истовремено, на интернету се појавио велики број аматерских снимака дословних стампеда на местима у великим градовима где се могу наћи нарочито „ретки“ покемони. Нека од ових окупљања су блокирала саобраћај, а синоним за ову врсту лудила постао је снимак возача који истрчава из аутомобила на сред улице да би уловио виртуално чудовиште.

Све ово је дало повода да се интернетом распреда низ урбаних легенди и рекла-казала прича о људима који „подлећу под кола“, „проваљују у туђе куће“ (крупан проблем у до зуба наоружаној Америци) или „страдају у стампеду“.

Све ово је дало повода да се интернетом распреда низ урбаних легенди и рекла-казала прича о људима који „подлећу под кола“, „проваљују у туђе куће“ (крупан проблем у до зуба наоружаној Америци) или „страдају у стампеду“. Иако ниједан од ових случајева није забележен, јесу неки други који нису ништа мање бизарни. Играчи су се појављивали гробљима, у богомољама, прилазним путевима за болнице и ватрогасце, а о проблемима са локалним становништвом у густо насељеним крајевима да не говоримо. До сада је потврђено да су на више места у САД разбојници користили „мамце за покемоне“ унутар игре да би намамили покемоне, а за њима и наивне „ловце“ у изоловане делове града где би их касније опљачкали. Међутим, још већи проблем су изазвали очигледни ризици за безбедност, будући да су покемони до сада искрсавали на локацијама где не би смело да их буде – око железничких шина, на депонијама, или у војним базама. То је довело, рецимо, до отворене забране играња у зонама војних база у Израелу, а Савет Федерације парламента Русије ускоро ће разматрати закон којим се коришћење игре ограничава у зони религијских објекта и безбедносне инфраструктуре.

Све поменуто, међутим, представља ситнице, које се могу упоредити са било којом другом глобалном модом у сфери информационих технологија, и јагма која се око поменутих „инцидената“ прави у медијима у највећој мери је плод настојања самих медија да уновче популарност игре и окористе о огромној пажњи коју привлачи у свету (а није искључено да је неке од спектакуларних митова пласирала сама компанија „Нинтендо“ како би одржавала тзв. „вирални статус“ вести о игри у јавности). Међутим, нека друга безбедносна питања нису ни близу толико наивна. Сећате ли се контроверзи које су наступиле у Србији (као и низу других земаља света) приликом увођења чипованих личних документа? Један од основних аргумената био је могућност да се неприметно и са лакоћом прати кретање носиоца карте, што су многи сматрали за директно угрожавање елементарних права и слобода грађана.

Е, Pokémon GO чини све то, али на неупоредиво вишем плану. Игра не само да прати кретање играча преко сателита, већ истовремено умрежава те податке са читавим низом других података о играчу, доступних преко његовог телефона. Ове информације се, наравно, скупљају „у рекламне сврхе“ и „не би требало да буду на располагању трећим лицима“, и у том смислу ова игра се не разликује много од других „бесплатних“ глобалних услуга као што су Гугл претраживач, Гугл мапе, Фејсбук, 4square – глобалних услуга које су дубоко компромитоване тесним везама са америчким обавештајним структурама преко података које је објавио Едвард Сноуден. Али Pokémon GO је у овом нарушавању приватности власника телефона ипак отишао (неколико) корак(а) даље. Недуго након што се игра појавила, на интернету је објављен део садржаја огромног „уговора о коришћењу“ (дуги и сувопарни уговор на који се „пристаје“ једним кликом пре него што се апликација инсталира), на основу кога се испоставило да апликација добија неограничен приступ безмало свим подацима које корисник има на свом телефону, укључујући дозволу за мењање налога, приступање камери, читање и слање електронске поште.

У међувремену је објављена и исправка игре која – наводно – ове најочигледније проблеме решава. Али без обзира на то, реч је о софтверу који по дефиницији мапира кретање, навике и интересовања својих корисника, који се опет том безмало орвелијанском надзору добровољно (и радо) подвргавају.

Реакција на ово распојасано нарушавање приватности у западној јавности биле су толико оштре, да је компанија која је развила игру – Niantic Labs (иначе у тесној вези са Гуглом, који је и сам озлоглашен због злоупотребе приватних података корисника) – одмах иступила са изјавом да су прекомерени захтеви за дозволама „грешком“ ушли у програмирање, а да сама игра (часна реч!) није приступала никаквим подацима осим информација о профилу корисника игре. У међувремену је објављена и исправка игре која – наводно – ове најочигледније проблеме решава. Али без обзира на то, реч је о софтверу који по дефиницији мапира кретање, навике и интересовања својих корисника, који се опет том безмало орвелијанском надзору добровољно (и радо) подвргавају.

Све ово навело је прослављеног америчког режисера и дисидента (у оној мери у којој су у САД могући дисиденти) Оливера Стоуна да игру назове „најновијим кораком у инвазији на приватност“ на којој се темељи савремени „надзорнички капитализам“ (surveillance capitalism), а који се, према његовим речима, „у ствари своди на тоталитаризам“.

Криволов на покемоне и искривљени балкански космополитизам

Међутим, колико год прича о Pokémon GO била занимљива (и индикативна) на глобалном плану, она ништа мање није фасцинантна када се погледа кроз локалну, српску и балканску призму. Наиме, домаћи медији су се одмах надовезали на глобалну јагму око игре у настојању да се и сами „очешу“ о део пажње који се посвећује овом феномену. Они су то чинили делимично преносећи (најчешће непроверене) информације о многобројним инцидентима до којих је игра довела у иностранству, а делимично форсирајући (још непровереније) „информације“ о домаћим играчима ове игре. Овај медијски „лов на покемоне“ кулминирао је преношењем на интернет сајту Б92 наводног „упозорења играчима у БиХ“ да играјући игру „не залазе у минска поља“. Иза саопштења је стајала Фејсбук страница „Посавина без мина“ и по свој прилици реч је била о шали или иронији, али то није спречило српску компанију са националном фреквенцијом да вест о „покемонима по минским пољима“ лансира у међународне медије.

Проблем са свим информацијама овог типа лежи у томе што Pokémon GO званично и није доступна у балканским земљама. То значи да компанија званично није успоставила своју мрежу услуга у Србији (и БиХ), па самим тим није ни била у прилици да покемоне поставља „у минска поља“, „на аутопут“ и сл. Бизарности се ту, међутим, не завршавају. Упркос чињеници да игра уопште није доступна у Србији – велики број људи у нашој земљи је ипак игра. Како? Нелегално, наравно, користећи се пиратским верзијама, нелегалним модификацијама својих уређаја, или увозећи у земљу телефоне купљене и подешене на неким од тржишта где је игра доступна.

Оно што до сада нико није објаснио јесте како је уопште могуће да игра функционише у Србији, када би то требало да подразумева да власници апликације плански постављају садржаје на одређене GPS локације у нашој земљи, што званично није случај. Веома је могуће да је реч о неком облику „ограничене функционалности“, и да српски „криволов на покемоне“ заправо и није иста игра за којом луде играчи на богатом Западу. Али то није спречило стотине младих у Београду и другим градовима да крстаре градом „ловећи“ (или се бар претварајући да лове) чудовишта за којима јури цели „цивилизовани свет“.

„Криволов на покемоне“ представља алегорију која прекрасно захвата опсесивну (и у основи провинцијалну) потребу наших људи да „по сваку цену“ учествују у глобалним модама. „По сваку цену“ не у смислу да су спремни да, рецимо, плате пут у Лондон како би тамо могли да „легално“ играју игру, већ у смислу да су спремни да разграде, изиграју и пародирају цели систем на коме игра почива како би одржавали илузију да раде „оно што се ради у свету“. Сличну ситуацију у Србији смо практично годинама имали када су у питању чувени „Еплови“ телефони марке „Ајфон“. Упркос чињеници да „Епл“ годинама није био заинтересован да своје производе извози на мало и безначајно српско тржиште, ствар статусног симбола међу одређеним друштвеним круговима у нашој земљи био је да се похвале како и они користе „Ајфоне“. Ти апарати су, међутим, по правилу били купљени нелегално, ушверцовани у земљу, а затим „сломљени“ како би могли да се користе на нашој мрежи – по правилу уз значајно ограничену функционалност, без доступа неким од иконичних сервиса који карактеришу овај бренд. На тај начин се опсесивна потреба да се „буде део Запада“ манифестовала кроз фундаментално кршење елементарних прокламованих вредности западног друштва – владавине закона и интелектуалне својине.

Два лица српске опсесије Западом

Прича се, међутим, ту не завршава. Колико год потреба наших суграђана да учествују у овој најновијој моди била смешна, искарикирана и у суштини бесмислена, Београд и други градови Србије далеко су од помаме која је у вези са овом игром захватила метрополе света.

Код нас нема ни стампеда, ни туча, ни пљачки, нити подлетања под трамваје (а поготово нема „уласка у минско поље“), већ се просто може приметити повећана концентрација омладине која шета наоколо загледана у екране својих телефона (уместо да у њих зури у неком од оближњих кафића). То, међутим, није спречило српске дежурне опадаче Запада да се обруше на игру као „најновије зло које нам је Ција натоварила на врат“, било у намери да нас „снима из космоса“, било у намери да „заглупи нашу децу“ како би се ова, попут Дизнијевих леминга, сама бацала под кола или падала са терасе ловећи покемоне. У том претераном прозивању домаћих играча Pokémon GO један део наше јавности до те мере је ишао у крајност, да је то безмало личино на ону чувену (измишљену) причу о четворо дечице која су погинула због гледања британске дечије емисије „Телетабиси“ када су, по угледу на јунаке серије, „поскакали у бунар“.

 У том претераном прозивању домаћих играчаPokémon GO један део наше јавности до те мере је ишао у крајност, да је то безмало личино на ону чувену (измишљену) причу о четворо дечице која су погинула због гледања британске дечије емисије „Телетабиси“ када су, по угледу на јунаке серије, „поскакали у бунар“.

Иако и пасионирани играчи „Покемона“ и њихови гласни опадачи представљају само малобројан и екстреман део наше јавности, њихов међусобни „конфликт“ открива једну важну закономерност која односи на српски однос према Западу уопште. Наиме, и једни и други у свом виђењу Запада немају везе са стварношћу. Док први по сваку цену раде нешто што се код нас не може радити, јер код нас једноставно не постоји, други ту непостојећу појаву критикују гледајући, исто као и они које критикују, не у своју сопствену земљу, већ опет на Запад. Тако домаћи критичари када говоре о Pokémon GO уопште не говоре о релативно малобројној популацији клинаца који су се ухватили за најновију моду (као што су то радили толико пута раније), већ управо о „стампедима, убиствима и смртним случајевима“ који су се (наводно) догодили на Западу. Тако се једној илузији Запада супротставља друга, а обе су утемељене да дубоко провинцијалном и опсесивном односу према симулакруму „западне културе“ (дакле не чак аутентичној западној култури), и обе представљају облик идеолошког потчињавања колоније диктатима метрополе и матице.

У свему томе Pokémon GO је потпуно небитан, јер српски сукоб западњака и антизападњака је потпуно идентичан по свим другим питањима. Српске феминисткиње не иду по селима и боре се за отварање перспектива за младе жене које су у XXI веку осуђене на „кухињско ропство“, оне деле на фејсбуку херојске цитате британских суфражеткиња са почетка XX века, да би их критиковали „српски конзервативци“ који цитирају „социолошка истраживања“ са опскурних америчких сајтова. Домаћи атеисти, када гледају на СПЦ, виде Католичку цркву из пропагандних памфлета америчких левичара, а домаћи анти-атеисти их нападају позивајући се на аргументе припадника америчких протестантских секти. Расправа о креационизму у Србаља не пита за мишљење ниједног православног богослова, већ само представља немушти одјек гигантомахије која се по том питању води у судницама централних САД.

Слично „увозимо“ расправе о расизму, геј-правима, Бернију Сандерсу и Доналду Трампу, о штетности вакцина, или о страним обавештајним службама – у потпуности игноришући домаће реалије, и одсуство релевантности наведених питања за наше друштво у целини. Домаћи западњаци и њихови идеолошки противници тако подједнако служе истом циљу – претварању Србије у културни запећак „Света“ (у смислу „Западног Света“ – углавном изједначеног са земљама које су признале независност Косова), у коме медијске куће из Њујорка и Лондона диктирају о чему ћемо мислити, о чему расправљати, којим ћемо се проблемима бавити и на који начин ћемо им приступати.

Ловите покемоне – с мером

Својевремено је легенда српског новинарства Богдан Тирнанић закључио расправу која се повела о штетности америчке брзе хране речима „једем у Макдоналдсу једном годишње и није ми ништа“. Ова врста елементарног здраворазумског става и умерености јесте управо једини одговор на све празне моде и трендове који нам долазе са Запада.

Наравно да није добро ако једно дете хода Београдом као зомби фиксирано за екран свог мобилног телефона. Али то већ није проблем Pokémon GO, то је проблем кућног васпитања. Јер уместо лова на покемоне, то исто дете може проводити дане читајући бесмислице по Фејсбуку, или расправљајући са вршњацима преко „Вотсапа“ о најновијем издању „Фарме“ или „Парова“, или лепећи плакате за неку странку. Најновија „Нинтендова“ игра је само још један начин да се упропастите у мору других. Уосталом, није ли чувени Дон Кихот побудалио радећи без мере управо оно што данашњи медији јадикују да наша деца не раде довољно – читајући књиге?

Што се тиче „инвазије на приватност“ и „ризика за безбедност података“ у случају ове игре, у питању су аргументи који свакако нису занемарљиви, и који сведоче о једној забрињавајућој кривуљи савременог технолошког друштва, коју Оливер Стоун није неосновано оценио као тоталитарну.

Што се тиче „инвазије на приватност“ и „ризика за безбедност података“ у случају ове игре, у питању су аргументи који свакако нису занемарљиви, и који сведоче о једној забрињавајућој кривуљи савременог технолошког друштва, коју Оливер Стоун није неосновано оценио као тоталитарну. Али ни ту не треба заборавити једну баналну чињеницу, а то је да модерна технолошка помагала контролишу наш живот само у оној мери у којој им то дозволимо. „Фејсбук“ може бити изузетно користан пословни алат, или сјајан начин да останете у контакту са пријатељима и породицом који живе далеко од вас, а може бити и постапокалиптични систем за испирање мозга и киборгизацију човека. На телевизији можете гледати извођење „Крцка Орашчића“ у Бољшој театру, или „Фарму“ и „Парове“. Новине могу бити и „Политика“ и „Информер“. И тако унедоглед.

Потпуно исто важи, не само за Pokémon GO, већ за било које савремено средство које користи интернет. Када отварате налог на „Гуглу“ и „Фејсбуку“, морате рачунати са чињеницом да ће те компаније имати увид у све што преко њихових сервиса радите и говорите. И у томе нема ничег страшног, докле год ту чињеницу увек имате у виду, и докле год заборавите на сваку помисао о „приватности“ када се користите овим услугама. Рећи нешто на „Фејсбуку“ или „Твитеру“, без обзира на „подешавања приватности“, значи рећи то јавно. Ако хоћете приватни разговор, увек можете са неким отићи на кафу. А ако ваш пријатељ успут застане пар пута да иза угла телефоном „ухвати“ неког покемона, немојте око тога правити велику драму. У питању је ипак мода као и свака друга.