Poezija Istočnika - odbrana i poslednji dani

Kako se meri i izražava stepen otupelosti i sve prisutnije ravnodušnosti u našem društvu? Politički život i kultura su socijalna i civilizacijska polja u kojima se ukupna društvena entropija najvidnije ispoljava i prepoznaje. Najniži stepen izlaska birača na nedavno održane parlamentarne izbore i blizu milion rasutih glasova koji su ostali ispod izbornog cenzusa dovoljno jasno govore o sve izrazitijem i pogubnijem slabljenju društva i jačanju uticaja i moći postojeće političke elite.

U oblasti kulture nedostatak elementarne solidarnosti i očigledne nespremnosti da se pokrene naša javnost u odbrani značajnih kulturnih dostignuća može se još jasnije videti i osetiti. Primera ima mnogo i oni se javljaju gotovo svakodnevno. Ali odluka Komisije za časopise Ministarstva kulture da ne finansira više časopise Istočnik i Poezija i izostanak ozbiljnog i sveobuhvatnog osporavanja ovakve neargumentovane i voluntarističke odluke u našoj kulturnoj javnosti dovoljno govore o izuzetno nepovoljnoj poziciji u kojoj se može naći svaki kulturni poduhvat koji ne odgovara trenutnoj i prevlađujućoj političkoj i ideološkoj konjukturi, ali i posebnom shvatanju političke korektnosti.

Posebno je problematična „stručna“ odluka komisije u kojoj nema ni traga ozbiljnoj i ubedljivoj argumentaciji jer komisija nija našla za shodno da obrazloži nijednom rečju svoju odluku o izostavljanju ovih časopisa sa spiska za finansiranje. U saopštenju uredništva se kaže da su „odlukom stučne komisije volšebno nestala dva dugovečna časopisa, prenesene su valjda na drugi nevidljivi spisak nedopuštenih. Očekivali smo da dobijemo i kakav-takav odgovor šta je „stručnost“ ocenila nulom.

U uredništvu časopisa Istočnik, koji je 2011. godine obeležio dve decenije izlaženja, jesu Vladeta Jerotić, Đorđe Trifunović, Dragan Stojanović, Bojan Jovanović, Ilija Marić, Petra Jevremović, Božidar Zec, Milutin Petrović, koji je pored našeg znamenitog pesnika Borislava Radovića i urednik u časopisu Poezija. Svojevrsni je skandal i izraz arogancije i bahatosti da ovo uredništvo, sastavljeno od izuzetno eminentnih naučnih radnika i pisaca, nije udostojeno ni odgovora zašto ugledni i kvalitetni časopisi Poezija i Istočnik nisu dobili ni elementarne naznake zašto su praktično osuđeni na gašenje.

Svako ko iole ozbiljnije i stručnije prati našu časopisnu scenu zna da su Istočnik i Poezija vrhunski časopisi u svojim oblastima i da bi izdržali i najrigoroznije vrednosne i estetske kriterijume procenjivanja sadražaja i kvaliteta objavljivanih radova. Njihovo sve izvesnije gašenje još jedan je doprinos bogatoj tradiciji diskontinuiteta i nebrige za podržavanje kvalitetnih poduhvata u našoj kulturi. Bilo bi veoma zanimljivo dobiti objašnjenje zašto je komisija donela ovakvu odluku i koji su to parametri stručnosti korišćeni u odlučivanju, ako se uopšte može govoriti o kriterijumima kvaliteta u samom procesu odlučivanja o samom kvalitetu i podobnosti ovih časopisa.

Zato se sa puno prava može tvrditi da je pre u pitanju odluka koja ima u osnovi jasno određenu ideološku i političku pozadinu, imajući u vidu da se u našim tzv. građanskim krugovima vodi neprestana borba protiv srpskog nacionalizma. Istočnik je časopis koji se bavi pitanjima vere i kulture, a to je već dovoljan izazov za dežurne borce protiv klerikalizma u Srbiji. Pri tome dovoljno je i ovlaš analizirati sastav komisija aktuelnog ministarstva i mnoge stvari će biti jasnije, jer se može prepoznati izraziti uticaj tzv. građanske ideološke struje u srpskoj kulturi i politici.

Moguće gašenje ova dva izuzetno značajna i kvalitetna časopisa prouzrokovano „stručnom“ odlukom nadležne komisije pokazuje iznova da u Srbiji ne postoji dosledno profilisana kulturna politika, ali se zato može veoma jasno prepoznati demonstriranje političkih i ideološki profilisanih odluka u ovoj izuzetno važnoj društvenoj oblasti.

Ovakve odluke samo nagoveštavaju u kom će se pravcu u novom ministarstvu kulture kretati kreiranje i obrazovanje kulturne politike, što može da izazove veliku zebnju za očuvanje kontinuiteta srpske kulture. Ipak, posebno može da nas zabrinjava da ovakva odluka, koja poništava višedecenijski trud i entuzijazam naših eminetnih naučnih i kulturnih delatnika, ne izaziva odlučne glasove otpora i neslaganja naše kulturne javnosti, čiji je osnovni zadatak da odlučno i bezrezervno brani dignitet i integritet naše kulture. Jer ako u sferi kulture ne živi kritička svest i potreba da se pruži otpor svakom pokušaju ideološke i politikantske instrumentalizacije i manipulacije, ali i pravljenju spiska nedopuštenih, onda smo društvo koje sve dublje tone u kaljugu podaništva i služenja trenutno dominantnim kulturnim obrascima.