Поезија Источника - одбрана и последњи дани

Како се мери и изражава степен отупелости и све присутније равнодушности у нашем друштву? Политички живот и култура су социјална и цивилизацијска поља у којима се укупна друштвена ентропија највидније испољава и препознаје. Најнижи степен изласка бирача на недавно одржане парламентарне изборе и близу милион расутих гласова који су остали испод изборног цензуса довољно јасно говоре о све изразитијем и погубнијем слабљењу друштва и јачању утицаја и моћи постојеће политичке елите.

У области културе недостатак елементарне солидарности и очигледне неспремности да се покрене наша јавност у одбрани значајних културних достигнућа може се још јасније видети и осетити. Примера има много и они се јављају готово свакодневно. Али одлука Комисије за часописе Министарства културе да не финансира више часописе Источник и Поезија и изостанак озбиљног и свеобухватног оспоравања овакве неаргументоване и волунтаристичке одлуке у нашој културној јавности довољно говоре о изузетно неповољној позицији у којој се може наћи сваки културни подухват који не одговара тренутној и превлађујућој политичкој и идеолошкој конјуктури, али и посебном схватању политичке коректности.

Посебно је проблематична „стручна“ одлука комисије у којој нема ни трага озбиљној и убедљивој аргументацији јер комисија нија нашла за сходно да образложи ниједном речју своју одлуку о изостављању ових часописа са списка за финансирање. У саопштењу уредништва се каже да су „одлуком стучне комисије волшебно нестала два дуговечна часописа, пренесене су ваљда на други невидљиви списак недопуштених. Очекивали смо да добијемо и какав-такав одговор шта је „стручност“ оценила нулом.

У уредништву часописа Источник, који је 2011. године обележио две деценије излажења, јесу Владета Јеротић, Ђорђе Трифуновић, Драган Стојановић, Бојан Јовановић, Илија Марић, Петра Јевремовић, Божидар Зец, Милутин Петровић, који је поред нашег знаменитог песника Борислава Радовића и уредник у часопису Поезија. Својеврсни је скандал и израз ароганције и бахатости да ово уредништво, састављено од изузетно еминентних научних радника и писаца, није удостојено ни одговора зашто угледни и квалитетни часописи Поезија и Источник нису добили ни елементарне назнаке зашто су практично осуђени на гашење.

Свако ко иоле озбиљније и стручније прати нашу часописну сцену зна да су Источник и Поезија врхунски часописи у својим областима и да би издржали и најригорозније вредносне и естетске критеријуме процењивања садражаја и квалитета објављиваних радова. Њихово све извесније гашење још један је допринос богатој традицији дисконтинуитета и небриге за подржавање квалитетних подухвата у нашој култури. Било би веома занимљиво добити објашњење зашто је комисија донела овакву одлуку и који су то параметри стручности коришћени у одлучивању, ако се уопште може говорити о критеријумима квалитета у самом процесу одлучивања о самом квалитету и подобности ових часописа.

Зато се са пуно права може тврдити да је пре у питању одлука која има у основи јасно одређену идеолошку и политичку позадину, имајући у виду да се у нашим тзв. грађанским круговима води непрестана борба против српског национализма. Источник је часопис који се бави питањима вере и културе, а то је већ довољан изазов за дежурне борце против клерикализма у Србији. При томе довољно је и овлаш анализирати састав комисија актуелног министарства и многе ствари ће бити јасније, јер се може препознати изразити утицај тзв. грађанске идеолошке струје у српској култури и политици.

Могуће гашење ова два изузетно значајна и квалитетна часописа проузроковано „стручном“ одлуком надлежне комисије показује изнова да у Србији не постоји доследно профилисана културна политика, али се зато може веома јасно препознати демонстрирање политичких и идеолошки профилисаних одлука у овој изузетно важној друштвеној области.

Овакве одлуке само наговештавају у ком ће се правцу у новом министарству културе кретати креирање и образовање културне политике, што може да изазове велику зебњу за очување континуитета српске културе. Ипак, посебно може да нас забрињава да оваква одлука, која поништава вишедеценијски труд и ентузијазам наших еминетних научних и културних делатника, не изазива одлучне гласове отпора и неслагања наше културне јавности, чији је основни задатак да одлучно и безрезервно брани дигнитет и интегритет наше културе. Јер ако у сфери културе не живи критичка свест и потреба да се пружи отпор сваком покушају идеолошке и политикантске инструментализације и манипулације, али и прављењу списка недопуштених, онда смо друштво које све дубље тоне у каљугу подаништва и служења тренутно доминантним културним обрасцима.