Pods(j)eti me šta to beše kultura

Parafraziram pesmu Olivera Dragojevića za koju je tekst pisala Marina Tucaković, a na koju se pozvao Nenad Čanak, braneći svoju egzibiciju sa Jelenom Karleušom. Molim čitaoce da se ne pecaju na prezime Čanak (neka poslušaju, pametnije je, njegov savet u prošlom Utisku nedelje i neka čitaju Orvela. Više puta) nego da se fokusiraju na poentu. Nedavno je poveden čitav rat oko neuspelog koncerta Jelene Karleuše – a što su obrazovani ljudi (treba to naglasiti, jer je to ono što zbunjuje) protumačili kao primitivizam u Srba koji ne vole slobodumnu DŽej Kej, ali zato vole ratnoprofitersku Cecu Ražnatović. Koja će, po svoj prilici, napuniti prestižno Ušće.

Eto, to je kultura. Ideološki brendirano zavijanje, ideološki sumnjiva publika (koja voli Cecu jer valjda voli rat) i obrazloženja tipa: „Karleuša je za gej paradu i zato je Srbi ne vole“. Otkriću vam tajnu. Nije da je ne vole, žena nema nijedan pamtljiv hit, nijednu pesmu koju živ čovek može da ponovi, arogantno nastupa. To je sve. Kad kažem „sve“ mislim na kulturu.

Po istom principu volimo i mrzimo pisce, to jest – mi, građani, niti ih volimo niti mrzimo. Oni tvrde da je tako. Svet koji to sluša ravnodušno zaboravlja čak i imena pisaca, reditelja i glumaca. Rat je na drugom planu. Kada čitate pseudokritiku nekog književnog dela, vi čitate kako je pisac đubre koje pripada toj i toj opciji. Kada slušate kako je neka predstava sjajna, vi čujete ekstatično oduševljenje ideološkom „hrabrošću“ autora i glumaca. Pitajte ih o čemu se beše radi u predstavi? Kladim se u sve knjige u mom stanu, neće znati.

Dakle, ono što zovemo kulturom u Srbiji postalo je jedno pamfletsko prepucavanje pismenijih među nepismenima. Kulturni radnici postali su promoteri izvesnih ideja. Isto kao estradne zvezde. I tu nema razlike. I zato Farma i zato Veliki brat. Ni tu nema razlike, osim u stepenu bizarnog koje hipnotički deluje na masu. Zašto? Zato što odvratno na čoveka utiče tako da se on grozi, skrenuo bi pogled, ali ne može. Odvratno prvo šokira, zatim budi radoznalost, na kraju stvara zavisnost. Ne znam gotovo nijednu osobu, pričam o visokoobrazovanim ljudima, koji nisu bacali pogled na Velikog brata, neki vadeći se da gledaju retko i čisto fenomenološki, a neki –iskreniji – priznajući da ih to, jednostavno, zabavlja. Bizarnost je jednostavno zabavna. I to nije suprotnost kulturi.

To je zabava za mase. Kultura to nikada nije bila, čak ni kada se radilo najvećim umetnicima sveta. Dakle, nije konkurencija kulturi neka bizarna zabava kao Veliki Brat, ili – može i tako da se kaže - jedan od najsurovijih eksperimenata gde se gledalac uvlači u voajerizam, a učesnik u pokusnog kunića kojem producenti daju alkohol, tablete i boga pitaj šta kako bi izdržao taj užasan napor (biti posmatran 24 časa dnevno),pa im ni sva ta sredstva ne pomažu. Neke studije kažu - čeka se da neko umre ili bude ubijen pred kamerama. I tada će biti kraj. Lično ne verujem u to.

Sredinom devesetih pojavio se jedan veoma interesantan (i odličan) film o voajerizmu gde voajer uz pomoć nekakve naprave (a što već uveliko postoji, ali ja ne znam kako se zove) ima iluziju da i sam učestvuje u gadostima što su se u stvarnosti dešavale. Dilera te nove „droge“ igra Ralf Hajns, njegovu ljubav DŽulijet Luiz, a u sjajnoj režiji, za koju muški reditelji kažu da režira ko muškarac (šta god to značilo) Ketrin Bigelou. Konzumenti tako naručuju snimljena silovanja, davljenja, ubistva, bežanja od neke mafije, policije itd. Dakle, što bizarnije to više adrenalina, što više adrenalina to veća zavisnost. Što veća zavisnost to više novca. I to je sledeći korak naših (mislim ovovremenskih) Velikih bratova. Ne smrt, ona neće biti dovoljna. Ona svakodnevno puni stranice crne hronike, ona je dosadna. Sledeći korak je onaj kada voajer počne da plaća simulaciju sopstvenog učešća u jednom užasu, koji s početka nije mogao da gleda, zatim se zainteresovao, onda postao zavisan, a na kraju počeo da priželjkuje da se užas ovaploti u svoj svojoj strahoti.

To nije kultura i to nije njen opozit, a nekmoli njena konkurencija. To je surov ovovekovni eksperiment. Uspešan. Učestvuju svi.

To čak ni ne ugrožava kulturu, moglo bi se reći da čak može i da je inspiriše, kao što je inspirisalo rediteljku filma „Čudni dani“. Moglo bi se reći da je ugrožava finansijski jer je svakako privlačnije producentima (mecenama) od nekakvog Nušića. Nušića treba da plaća država, ali to je ona priča o budžetu od 0,62% za kulturu.

Kao nedonirana od strane države, ona svakako gubi bitku. U zemlji gde je sirotinje više nego što iko sme da izgovori, a prema nekim statistikama kada se saberu oni na socijalnoj pomoći, ono malo zaposlenih i penzioneri – mi imamo 149 evra mesečno po stanovniku - e, u toj zemlji kultura mora da dođe ljudima na kućne adrese. Mora da viče sa TV ekrana da bi je neko čuo.

Kosovo nije tema, mada zvanično kolevka srpske kulture, ali oni tamo glumci smisli su savršen plan. Ljudi nemaju para da putuju da bi gledali predstave. U ostacima srpskih gradova nema ni improvizovanih pozornica. I šta onda? Na kućne adrese,u dvorišta. Na trgove.

Ovo je naravno figura, to bi u Beogradu i Novom Sadu i Nišu i tako dalje bilo jednostavno nemoguće. Na kraju, i to bi neka država morala da plati. Dakle, srpska drama s Kosova neka posluži kao stilska figura. I mi u Srbiji u našim gradovima koji sve više liče na zverinjake, živimo jedan novi srednji vek. I gledamo polujavne ličnosti kako se valjaju u blatu nekih rijalitija. Ako je srednjovekovni glumac putovao od sela do sela, sada bi morao (neko bi morao da mu omogući) da ulazi ljudima u kuće preko TV ekrana, pa možda ima nešto i da kaže. I ne samo glumac. Mi zapadamo u jedan mrak gde više ne znamo ni sopstveni jezik, gde ljudi sa fakulteta izlaze brkajući reči „jer“ i „je l'“ (jer je – zato što, a je l' je - da li), a gde je tu oskudni fond reči koji se svodi na oko 150 izraza, pri čemu se brkaju sinonimi, reči se pišu i izgovaraju kako nikada nisu i, da skratim, supkultura je potpuno preuzela primat nad kulturom.

Novine, koje gotovo sve do jedne, pripadaju supkulturi uspele su da nahuškaju gladnu svetinu na elitu zvanu kulturni radnici. I ta podela deluje opasnije od malog budžeta. To odsustvo empatije, i još gore, odsustvo svesti o bitnom, o tome zašto je bitna knjiga i zašto je važan muzej i čemu služi pozorište – podela je na narod, koji sebe vidi kao žrtvom ekonomske bede, a umetnika kao nekog odroda koji izvoljeva baveći se ekskluzivnim stvarima. Ekskluzivno je sve što nema najbanalniju upotrebnu vrednost, što će reći ne jede se. Ona druga, bitnija, upotrebna vrednost preselila se u formalno verništvo koje podražavanjem običaja simulira očuvanje kulture. To nije kultura. To je primitivizam. Kultura je čitati knjige, pa ako si verujući, čitati Sveto pismo (što na kraju spada u domen opšte kulture, jer iz te knige proizlazi gotovo sva kulturna baština zapadne civilizacije kroz sve ove vekove), i kultura je ne nametati sve to zajedno.

I eto. Šta imamo na koncu? Imamo onepismenjen narod koji je nahuškan na razmažene kulturne radnike, imamo jednu uravnilovku koja kulturu smatra beskorisnim luksuzom, imamo i same umetnike podeljene u tabore i bednu književnu kritiku (koja to nije), a koja se svodi na obračun sa ideološkim stavovima pisca i imamo isti slučaj kada su estradne zvezde u pitanju.

I na kraju vratila bih se na početak – kad smo već kod kulture – a to je pitanje zašto ljudi slušaju Cecu, a ne Karleušu. Nije to zbog nostalgije prema ratnim godinama i njenim mužem. Niti je zbog toga što je Karleuša sklonija LDP nego prostacima koji ne razumeju za šta se ona to zalaže (bez ideje da se zapita da to nije možda zato što ni sama ne ume da objasni – i nikad neću zaboraviti emisiju gde je uoči već neke gej parade uporno više puta pitala gospodina Ćirilova da se izjasni o svojoj seksualnosti, što je ravno skandalu za koji je prostakluk mala reč); ljudi, dakle, slušaju Cecu zato što ljudi vole tu vrstu muzike, zato što Ceca ima pamtljive hitove koji vešto udaraju u žicu njenog slušaoca, zato što ima glas kakav je prepoznatljiv čoveku koji lomi čaše u kafani i zato što je ta vrsta pevanja, grlenog i promuklog, još od Olivere Katarine u Skupljačima perja, bila ono što dira srce čoveka iz naroda. Otud Ceca. Nema to veze s ideologijom. Kao što nema veze s ideologijom to što je neko dosadan reditelj, pa može da režira predstave o Đinđiću jednom godišnje – dosadno je. A sve to opet nema veze s kulturom.

Neko kompetentniji bi mogao da pokuša da utuvi ljudima (i onima iz ministarstva kulture) da postoje pamfletske simulacije umetnosti, supkultura i kultura koja u sebi može da sadrži sve ove pojave, a da se opet ne sroza na nivo nijedne od njih.