„Одметник-1“ – можда најбољи „Звездани ратови“ до сада

Упозорење: овај текст не бави се детаљима заплета радње новог филма „Одметник-1: прича о Звезданим ратовима“, али се дотиче тема које би могле да открију неке од садржаја филма и покваре угођај читаоцу који га још није гледао.

Када је корпорација „Дизни“ за баснословну суму од четири милијарде долара купила компанију „Лукасартс“, у чијем се поседу налази научно-фантастична франшиза „Звездани ратови“, искрени љубитељи играних и анимираних филмова, романа, стрипова и низа других културних производа под овим брендом били су истовремено и усхићени, и забринути. Усхићени, јер је одлука ове гигантске компаније и једног од најбогатијих продуцената на свету да избацује по један нови играни филм о Звезданим ратовима сваке године радовала свакога ко је био свестан креативног потенцијала културног феномена који се за непуних 40 година постојања претворио у савремену митологију која води потпуно самосталан живот у односу на филмове који су је изродили. Забринути, јер је постојала реална опасност да се специфична „оштрица“ овог серијала, који је и у својим најлошијим издањима по правилу представљао занимљив и узбудљив одраз наше стварности, отупи у комерцијализацији и „дизнификацији“ вољених ликова, предела и догађаја, који би се свели искључиво на робу на којој ће компанија „Дизни“ правити милијарде. Забринутост је постала утолико већа након што су нови власници одлучили да укину статус „канона“ за све приче, романе, стрипове, анимиране филмове и т.д. осим основног филмског серијала, на тај начин „ресетујући целу Галаксију“ и омогућујући писцима и редитељима да стварају не обазирући се на огромну мрежу међусобно повезаних прича која се у међувремену изградила. Проблем је, наравно, био у томе што су неки од тих „неканонских садржаја“ (који су званично добили статус „легенди о Звезданим ратовима“) имали кудикамо већи култни статус међу публиком од неких играних филмова, који су остали део „канона“.

Сада, након што је у биоскопе стигао филм „Одметник-1: прича о Звезданим ратовима“ (Rogue One: a Star Wars Story) младог редитеља Гарета Едвардса, који представља прво играно остварење које не представља део саге од седам „епизода“ о породици Скајвокер које смо до сада гледали, можемо подвући прву црту. Откако је „Дизни“ купио „Лукасартс“, поред „Одметника“, о коме ће бити речи у овом тексту, снимио је изузетно успешну и топло примљену „Епизоду VII“ („Звездани ратови: буђење Силе“), која је потукла све замисливе рекорде на глобалним благајнама, и анимирану серију „Побуњеници“ (Star Wars Rebels), која је покупила огромне симпатије и деце и одраслих, надовезавши се више него успешно на „пред-дизнијевску“ анимирану серију „Ратови клонова“ (Star Wars: The Clone Wars). Без икакве сумње, „Дизни“ је сва ова остварења више него успешно упрегао у своју „машину за прављење пара“ и веома брзо може очекивати поврат уложеног новца. Али ако се комерцијална страна овог пројекта остави по страни (иако је реч о обрту новца који одговара економији једне сиромашније државе света), мора се признати да су „Дизнијеви“ продуценти до сада стварали нове садржаје франшизе уз максималну обазривост према ономе што она представља за љубитеље и публику, верно њеним основним идејама и иконографији, и са огромном љубављу према ликовима и митологији која је из ње проистекла.

„Осветник-1“ вероватно представља и најспектакуларнији пример овог пажљивог рада, који је углавном координирала славна холивудска продуценткиња Кетлин Кенеди. Визуално, наративно и емотивно овај филм представља квинтесенцијалну причу о Звезданим ратовима, нивоа озбиљности какве смо до сада имали прилике да видимо само у романима и стриповима, и донекле – у филмовима „Империја узвраћа ударац“ (еп. V) и „Освета сита“ (еп. III). За разлику од „Буђења силе“, који је свесно сниман као омаж старим филмовима уз огроман број осврта на познате заплете и догађаје и својеврсно „рестартовање“ франшизе, у „Осветнику-1“ нема (много) детиње наивности и разиграног темпа „Свемирске опере“ који је карактеристичан за епизоде Саге. Нема симпатичних Џава, Евокса и (незаслужено неомиљних) Гунганаца да скрену пажњу са чињенице да се приповеда о рату галактичких размера. Чак ни дроид K-2SO, чији је очигледни задатак да публици пружи „хумористичко растерећење“, ни најмање не личи на неодољиве R2-D2 и BB-8, а у својој логорејичности мање подсећа на легендарног интерпретатора и мајстора етикеције C-3PO, а кудикамо више на џангризавог робота-убицу HK-47 из култног серијала видео-игара и стрипова „Витезови старе републике“. Самим тим, публика на премијери филма није циктала и подврискивала од раздраганости, као када су се на премијери „Буђења силе“ појављивали познати ликови, места и свемирски бродови, већ је у највећој мери филм гледала – без даха.

Повратак рата у „Звездане ратове“

Први позитиван утисак везан „Одметника“ јесте што се он гледа као узбудљив и напет ратни филм, што је контекст који су „Звездани ратови“, упркос имену, често игнорисали. Не рачунајући узбудљиве битке у свемиру (које су са сваким новим филмом прогресивно постајале све комплексније и узбудљивије, и „Одметник“ ту није изузетак), врхунац ратног жанра „Звездани ратови“ досегли су у званично најбољем филму франшизе – „Империја узвраћа ударац“, када се храбри и лако наоружани побуњеници неуспешно супротстављају технолошки и бројчано надмоћној Империји у Бици на Хоту, и – бивају дословно прегажени, на једвите јаде евакуишући свој персонал са ледене планете. Сви остали „ратни“ садржаји били су озлоглашено инфантилни – укључујући потпуно детињасте битке на Ендору, Набуу и Геоносису, од којих је прва у потпуности деловала као цртани филм, а друге две – као „историјске играонице“ у којима докони Американци „понављају“ познате битке из Грађанског рата. Иронично, најозбиљније ратне сцене франшизе приказане су управо у цртаним филмовима – што у серији „Ратови клонова“ (2008-2015), што у хваљеној и награђиваној мини-серији Гендија Тартаковског истог имена (Star Wars: Clone Wars, 2003-2005).

„Одметник-1“ се, међутим, у највећој мери ослања управо на вољене призоре из „Империја узвраћа ударац“, где се галактички конфликт непосредно приказује као сукоб хетерогене, неадекватно опремљене и малобројне групе побуњеника против Галактичке империје на врхунцу своје технолошке и војне надмоћи. Атмосфера у којој се овај сукоб одвија заиста подсећа на суморну и безизлазну атмосферу Битке за Хот, а војна и политичка сила Империје делује потпуно неумољиво и незаустављиво од првог до последњег тренутка филма. Аутори филма су, задржавајући неопходна ограничења жанра, осликали једну убедљиву слику галактичког конфликта, у коме империјални јуришници, додуше, јесу „топовско месо“, али нису више карикатуралне фигуре које „пуцају као милиција узгајивача влаге“, док побуњеници више нису нерањиви, чак и када је „Сила на њиховој страни“.

У том смислу, „Одметник-1“ представља природну еволуцију филмова о „Звезданим ратовима“ на холивудској високобуџетној филмској сцени којом данас доминирају садржаји стрипова из америчког тзв. „мрачног доба“, и пред публиком чија је најгледанија серија једна „Игра престола“. Наравно, извесна лакоћа и ведрина која је карактеристична за „Звездане ратове“ се очувала, али овај филм кудикамо више подсећа на мрачну атмосферу серије стрипова „Мрачна времена“ (Star Wars: Dark Times), која се управо и бави Империјом на зениту и њеним злочинима, него на ведре и питке „Повратак Џедаја“ или „Фантомску претњу“. Али ова „озбиљност“ није насилно накалемљена, већ се надовезује на управо оне мрачне сегменте ранијих филмова који су њима давали тежину – попут убиства породице Лука Скајвокера, планетарног геноцида на Алдерану и погибије безмало целе побуњеничке ескадриле која је водила напад на „Звезду смрти“.

Зла Империја какву знамо и волимо

То нас доводи управо до онога што је највеће достигнуће овог филма – његова убедљива, мрачна и нимало карикатурална реконструкција Империје као галактичке машине угњетавања. У приказивању слепе бирократије и фашистичке бескрупулозности овог међупланетарног механизма власти, аутори филма нису били ни најмање суптилни, и у томе су отишли далеко даље него што би се могло очекивати од једне „Дизнијеве“ продукције. Када је Лукас снимао оригиналне „Звездане ратове“ као „млада снага“ тзв. „Новог Холивуда“, за њега није било никакве сумње да Империја, упркос својој нацистичкој иконографији, представља управо САД – који су се са својом технолошком надмоћи, напалм бомбама и масакрирањем цивилног становништва изазвали одијум у целом свету и добром делу америчке јавности. То, међутим, није спречило Американце да се у филму идентификују управо са побуњеницима, у којима су препознали сопствене „слободарске вредности“, „презир према тиранији“ и, наравно, „антиколонијалну борбу против Британске империје“.

Али ако су везе Империје и САД у филму из 1977. године (и јасне импликације о смеру америчке политике из неправедно оклеветане „пред-трилогије“) биле превише апстрактне, у „Одметнику-1“ оне се успостављају на чисто визуалном нивоу. Део радње филма догађа се планети Џеди под „империјалном окупацијом“ („окупација“ се наглашава, иако све планете номинално припадају Империји), где империјалне снаге држе становништво под сталном опсадом, изнад „Светог града“ у коме је уништен и оскрнављен локални храм посвећен џедајској религији (у Империји „проглашеној нелагалном“) лебди империјални Звездани разарач који обезбеђује бројне конвоје који са планете износе вредне енергетске ресурсе. Звучи познато? Да не би било никакве сумње о чему је реч, цели град и цивилизација Џеде имају изразито оријенталан изглед, са сценама базара које упадљиво подсећају на Багдад или Кабул, империјална база на тропској планети Скариф подсећа на Гвантанамо или на Хаваје, док империјалне патроле крстаре градом тенковима који помало подсећају на ћошкасте америчке „Абрамсе“. Са друге стране, шаролика расна структура побуњеника (искључујући, дакако, ванземаљске расе, које су по дефиницији биле „грађани другог реда“ у хуманоцентричној Империји), чији је основни циљ свакако била пријемчивост за глобалну публику, садржи у себи читав низ акцената и културних референци које алудирају на бројне народе Блиског и Далеког истока, Африке и Латинске Америке који су на овај или онај начин били жртве америчког империјализма.

Без икакве сумње, ова паралела не носи у себи политичку поруку, баш као што расно шаренило глумачке екипе пре свега представља уобичајен елемент савремене кинематографије, која настоји да максимизира свој учинак на страним тржиштима. Али без обзира на то, као што су „Звездани ратови“ увек представљали веран одраз наше стварности, тако је очигледно да су аутори филма били спремни (и довољно храбри) да пластичне сцене насиља којим САД обезбеђују своје колонијалне интересе широм планете уткају у слику измаштане Галактичке империје, како би је учинили препознатљивијом, опипљивијом, и ближом ономе што се широм наше планете одавно назива управо именом – Империја. Ова Империја је бахата, осиона, препуна самоуверености, и опијена властитим месијанским комплексом, а њени монструозни злочини хладнокрвно се правдају еуфемизмима као што су „ефикасност“, „ред и мир“, „прогрес“ и „светла будућност“.

Аутори филма такође отворено кокетирају са појмом тероризма, који је у савременом јавном дискурсу небројено пута приписиван, што лажним, што истинским антиколонијалистичким и ослободилачким покретима, не бежећи од стављања бајковитог (и безнадежног) сукоба побуњеника и Империје у контекст америчког „Рата против терора“. Истовремено, стављајући у центар радње Звезду Смрти као оружје масовног уништења и геноцида, аутори јасно стављају на знање која страна има истински капацитет да користи терор као своје оружје. Најзад, будући да је реч о Империји пре распуштања Сената и Императоровог успостављања апсолутистичког режима власти, нарочито је забавна динамика која настаје између употребе овог оружја као инструмента геноцида и истовременог заташкавање његове употребе и намене пред Сенатом и политички утицајним грађанима Империје. Све ово чини филм убедљивијим и опипљивијим, и самим тим једним од значајнијих холивудских мејнстрим остварења нашег времена.

Повратак аутентичној „тужној посвећености тој древној религији“

Мало се тога може рећи о квалитетима овог филма, а да се не залази у елементе радње и приказе главних ликова. Међутим, један детаљ који заиста вреди поменути јесте однос овог филма према духовности оличеној у џедајској вери у Силу. „Одметник-1“ представља филм у коме практично нема џедаја, једини припадник ове „древне религије“, ако се он може таквим сматрати, јесте Дарт Вејдер, који у филму игра епизодну (али изузетно упечатљиву) улогу. Наспрам њега, који представља бившег витеза џедаја и актуелног господара сита, имамо једну од најблиставијих личности франшизе – слепог мистика Чирута (сјајно га игра Дони Јен), који није џедај, и осим чињенице да се изузетно добро оријентише у простору за једног слепца, не располаже нити са једном од надљудских способности које су карактеристичне за џедаје. Његов однос према Сили стога није однос према „инструменту који треба искористити“ (што је, када се пажљиво погледа, заправо филозофија сита – упркос увреженој џедајској фрази „use the Force“), већ представља једну дубоко религиозну веру у нешто што се може описати једино као свезнајуће и сведобро Провиђење. Мада је Чирут представљен као ратник и „чувар џедајског храма“ са Џеде, његова фигура је свештеничка и проповедничка, а његова вера у Силу, коју са мање или више успеха преноси на своје саборце, може се само упоредити са вером у хришћанског Бога која је скоро прогнана из холивудских филмова, али која редовно налази своје место управо у ратним филмовима који се баве Другим светским ратом (јер „нема атеиста у рововима“, зар не?).

Иако је Лукасова „пред-трилогија“, као што је више пута наглашавано, неоправдано омаловажавана, без обзира на њен огромни допринос стварању савременог мита о џедајима и „далекој, далекој галаксији“, један од њених истински највећих недостатака била је вулгаризација појма Силе која је сведена до најобичнијег оруђа у рукама џедаја, који више нису виђени као мистични ратници-свештеници, већ као суперхероји који се, уместо контемплирања универзума, баве акробацијама, борилачким вештинама и политичким интригама. Највећа вулгаризација наступила је у „Фантомској претњи“ (1999), када је Сила, у најбољем духу позитивистичког редукционизма, сведена на „биолошку појаву“ која има везе са „присуством у крви микроскопских организама – мидихлоријана“. Ово је један од најомраженијих детаља из нове трилогије, и, мада се сценаристички и даље може правдати као симптом декаденције Џедајског реда, он је представљао симптом одсуства духовности који је прогањао сва три филма из ове серије, што и јесте у складу са њиховом темом успона аморалних конеквенцијалиста-сита и технократске Империје.

Наспрам тога, сва „Дизнијева“ остварења – и „Побуњеници“, и „Буђење силе“ – поново успостављају филозофску тежину и религијску мистериозност Силе, и враћају галаксији „Звезданих ратова“ ону нарочиту бајковитост која је и заслужна за омиљеност целе франшизе. „Одметник-1“ ту, међутим, иде корак даље. За разлику од свих осталих филмова, и не рачунајући добро познате телекинетичке способности Дарта Вејдера, Сила се у филму нигде не очитује. Чирутови пријатељи, за разлику од толиких других ликова у франшизи, немају никакве емпиријски видљиве доказе да је његова вера у Силу основана, сви они заједно остају „витезови вере“ у правом Кјеркегоровом смислу. Они су дословно спремни да „закораче у непознато“, вођени искључиво вером у Провиђење, и надом да ће њихове племените идеје победити тиранију и мрак. Једини филм који је Сили до сада приступао из овако непосредно религијског контекста јесте оригинална „Нова нада“ из 1977., која се, узгред буди речено, непосредно надовезује на радњу „Одметника“. У њој је један од империјалних официра на Звезди Смрти (на своју несрећу) цинично коментарисао Вејдерову „тужну посвећеност тој древној религији“, која је схваћена као нешто што је „дефинитивно превазиђено“ технолошким напретком Империје. „Осветник-1“ показује да је Галаксија пуна таквих „тужних посвећеника“, који су непрекидно оспоравани демонском технократијом Империје, да би у својој посвећености – баш као и сам Дарт Вејдер – ипак опстајали.

Техничка беспрекорност без „дизнификације“

Један од највећих квалитета овог филма представља управо нежан и заљубљен начин на који се он односи према „Новој нади“, дословно увлачећи гледаоца у њену радњу, и нагонећи га да потрчи кући и поново је погледа. Један од проблема нових „Звезданих ратова“ увек је било то што нови филмови са својим савременим специјалним ефектима и динамиком чине старе филмове бар визуално „застарелим“. Заиста, када се „Нова нада“ (тј. епизода IV) гледа непосредно након „Освете сита“ (еп. III), са њеним спектакуларним биткама у свемиру и вратоломном кореографијом, оригинални филм уз сав напор изгледа „старо и наивно“. „Одметник-1“ има сасвим супротан ефекат – он радњи оригиналног филма даје тежину и свежину, доказујући његову бесмртну актуелност. То је очигледно била једна од главних намера екипе филма, и тај задатак су обавили беспрекорно.

Садржај филма на страну, његова техничка изведба је просто беспрекорна. Цела глумачка постава напросто бриљира, након што су им сценаристи подарили животне, комплексне и изазовне улоге. Форест Витакер бриљира у епизодној улози параноидног „терористичког вође“ и „опасног радикала“ Соа Герере, док Бен Менделсон слика најубедљивију слику једног империјалног бирократе (Орсон Креник, директор пројекта „Звезда смрти“) од незаборавних улога Великог мофа Таркина (Питер Кушинг) и адмирала Пијета (Кенет Коли). Истовремено, главни протагонисти, које играју Фелисити Џонс и Дијего Луна, граде изузетно динамичан однос међусобне зависности и неповерења, који се, за дивно чудо, не вулгаризује кроз стандардну холивудску романсу. А поред ових „стварних“ глумаца без текста оставља компјутерски генерисана анимација, која је потребе филма реконструисала глумце из оригиналних филмова који су данас престари за те улоге, или више нису међу живима. Ово већ само по себи представља преседан на филмској сцени, где су „Звездани ратови“ увек били познати као утемељивачи нових трендова у специјалним ефектима.

Свакако најпријатније изненађење „Одметника“ јесте упадљиво одсуство већ поменуте „Дизнификације“ – умекшавања и отупљивања иначе тешких садржаја како би они били максимални питки и „приступачни целој породици“. Публика би овом филму била спремна да опрости читав низ уобичајених холивудских клишеа, али они у филму скоро потпуно изостају. Штавише, „Одметник-1“ није филм за клинце. Ко се сећа колико му је као детету било страшно и трауматично да гледа како Лук Скајвокер губи руку, а Хан Соло бива жив замрзнут како би га испоручили Џаби Хату, тај може замислити колико би га тек „Одметник-1“ емотивно покопао. Баш као што „Империја узвраћа ударац“ просто тражи да се после ње гледа „Повратак џедаја“ као ведро и срећно разрешење, тако и „Одметник-1“ просто вапи да се настави гледање „Нове наде“, како би се њеном радњом и догађајима разблажио горак укус који остаје иза филма који јој претходи. Вреди напоменути да, колико год „Освета сита“ била објективно добар филм, она овакав ефекат није имала (али је такав ефекат имала цртана серија „Ратови клонова“ Тартаковског, која повезује епизоде II и III).

Како ствари тренутно стоје, ово већ представља тренд – као што је цртана серија „Побуњеници“ неупоредиво зрелија и озбиљнија од просечног „Дизнијевог“ цртаћа, тако су и нови „Звездани ратови“ озбиљнији од просечног стрип-филма које „Дизни“ снима преко компаније „Марвел“. А озбиљност „Одметника-1“ није нешто што постоји на симболичком нивоу, већ нешто што се очитује непосредно као солидан и узбудљив ратни филм у свету „Звезданих ратова“. И што је нарочито важно – ово „уозбиљавање“ није само себи сврха, већ представља природни наставак рада на овој изузетној плодној митологији. Као што се у протеклих десет година догодило да су стрип-филмове почели да снимају редитељи одрасли на „мрачном добу“ стрипа, тако сада „Звездане ратове“ снимају редитељи који су читали „Звездане ратове: Мрачна времена“ и играли и читали „Визетове старе републике“. А све то значи да ћемо и наредних година нове филмове из ове франшизе очекивати са радошћу и нестрпљењем, и да ће она наставити да заузима своје заслужено централно место у глобалној популарној култури. За сада смо добили „Буђење силе“ као сјајан увод у нову трилогију, и „Одметника-1“, који је можда и најбољи филм у франшизи. Ако није, он свакако с правом претендује да га ставе раме уз раме са „Новом надом“ и „Империја узвраћа ударац“.