петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > О вувузелама и џуџу магији
Културна политика

О вувузелама и џуџу магији

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
понедељак, 21. јун 2010.
Више од игре, мање од отвореног рата

 

Светско првенство у фудбалу може се гледати са уживањем из различитих разлога. Већина је свакако искључиво оријентисана на подршку властитој репрезентацији, која се, окићена државном заставом, најављена државном химном и означена историјским и/или измаштаним „националним симболима“, упућује на првенство као на неку врсту витешког турнира, за чији исход се везују сви они заостали рудименти ратничке културе и човечанству урођене агресије и жеље за самопотврђивањем кроз надјачавање Другога. Светско првенство, више него иједно друго међународно такмичење, плени својом, безмало античком, бескомпромисношћу и духом ἀγών-а, у коме „најбољи остају на ногама“, а са терена се враћа „са штитом, или на њему“, док златни Трофеј без лицемерја представља једини циљ „учествовања“ на турниру, без икакве илузија о значају учествовања самог. Сви учесници на шареном карневалу Првенства су смртно озбиљни, и грдње, сузе, клетве за поражене, као и општа хистерија која прати сваку победу само потврђују да је „више од игре“ далеко више од пуке фразе. Наравно, на све ово може се гледати и из друге перспективе, рецимо оне „страственог заљубљеника“ у саму игру, који не навија за „своје“, већ за оне који на терену покажу највише срца, технике и талента. Или целу ствар можемо видети као бескрупулозну капиталистичку опсену, вишенедељно замајавање маса које се, по моделу panem et circenses, наводе да властиту политичку, националну или класну борбу замене шареним и безопасним сурогатом, истовремено (у време кризе) потпомажући пословање произвођача спортске опреме, националних сувенира и, незаобилазно, пива.

Али свакако, Светско првенство највише плени као културни феномен. Једноставна правила најомиљеније игре на свету, праћена поменутом општечовечанском жеђу за такмичењем, учинила су од овог догађаја далеко важнији међународни форум и поприште културних и цивилизацијских односа од, рецимо, елитистичке и од стране моћних и богатих доминиране Генералне скупштине Уједињених нација, или превише персонализованих и добрим делом дехуманизованих Олимпијских игара. У много чему, наше виђење Северне Кореје је детерминисано њиховим жилавим отпором Бразилу, а наша резигнација (нео)колонијалном политиком и полурасистичком биготеријом Енглеза и Француза навешће нас да поразе против Мексика, или реми са Алжиром доживимо као толико чекану (а толико недоступну) „космичку правду“. Уосталом, коме то раније није било јасно, Кустуричин Марадона је све лепо приказао и објаснио. Да не помињемо да, чак и у братској и блиској Русији, много више људи зна за Немању Видића, него за Бориса Тадића, па чак, дискутабилно, и за нареченог Кустурицу.

Вувузеле, вувузеле

Дакле, након што смо се дужно уозбиљили, треба да погледамо који је то културолошки новитет на светску позорницу са собом донело Првенство у Јужној Африци. Сама чињеница да је у питању прво такмичење из ове серије одржано на афричком континенту обећавала је извесне културне пикантерије, најављене више него шармантном званичном песмом на афричке ритмове и Еди Грантовску реге тематику (чији афрички енглески звучи далеко спонтаније и искреније од исфолираног енглеског који прежвакавају учесници на Песми Евровизије), али је мало ко очекивао да ће једна институција афричког фудбала тако експлодирати у глобални феномен, као што се то догодило са вувузелама, том најновијом приновом у речницима свих језика чији народи гледају телевизију. Још се није ни завршио први круг утакмица по групама, а већ је цела планета брујала о (не)подношљивости паклене рике коју производе хиљаде ових пластичних трубица.

У својој резигнацији су поготово предњачили грађани развијених, цивилизованих и надасве у сваком погледу „безбедних“ земаља Запада, који су негодовали због „примитивизма и варварства“ које „дивљачком буком“ потискује „добре фудбалске традиције“ какво је „навијачко певање“, Би-би-си је неколико дана забављао јавност својим покушајима да помоћу звучних филтера „искључи“ звук који је толико иритирао нежне уши британских љубитеља фудбала, а зачули су се и вечно присутни „савети лекара“, који су, безмало, истицали да излагање континуираном звуку једне вувузеле (132 dB, 21dB више од моторне тестере!) дуже од 15 минута може да има тешке последице по здравље, укључујући глувоћу, анксиозност и нервозу на смрт (исти лекари, међутим, нису прорачунали какве последице по здравље енглеског навијача може да има континуирана изложеност игри њихове репрезентације против Алжира).

Нема потребе да се истиче, добро расположени навијачи целог света са великим задовољством (и дувачким ентузијазмом) су се прихватили ове нове играчке, мада није спорно да је заглушујућа рика (која отприлике подсећа на сирене немачких бомбардера из '41.) доминира на утакмицама у којима учествују афричке репрезентације. Спор око вувузела и на(д)глашавање „старих-добрих фудбалских традиција“ указали су на културолошки конфликт између две школе навијања, који је суштински сводив на стару-добру колонијалну реторику о „дивљацима“ који „не познају конвенције ратовања“, већ префињеним и академски образованим колонијалним официрима набијају главе на кочеве, а њихову технолошки надмоћну војску засипају отровним стрелицама из потаје. Незадовољство Европљана „неподношљивим звуком“ вувузела неодољиво подсећа на Наполеонову фрустираност тиме што се руска војска „не придржава правила ратовања“, али суштински представља њихово незадовољство игром сопствених репрезентација. Јер, са навијачима је увек исто – вувузеле оних који побеђују иритирају оне који губе. Када дође до изједначујућег поготка, вувузеле оне друге стране почну да надјачавају, и тако доприносе високој напетости и истинској атмосфери бојног поља на терену. Уосталом, ко ће заборавити фруле спартанских ратника, римске фанфаре, османске халачлије, па, на крају крајева, и већ поменуте сирене немачких „Штука“?

Како објаснити необјашњиво

Постоји, међутим, још једно тајно оружје којим се афричке репрезентације обилато користе, а о коме је било изненађујуће мало речи, ма колико се оно очигледно наметало пажњи. Јер, вувузеле као такве, иако представљају значајан извор фрустрације за блазиране западне навијаче и осетљиве уши њихових фудбалера, тешко да су извор и узрок необично лоших резултата великог броја фаворита са европског континента. Наравно, узроци се могу тражити у много чему, а популарни „научни“ одговори су промена годишњег доба (из лета у зиму), или неизбежна „нова лопта“ – Џабулани – којој и голмани и играчи већ приписују митска својства. Нешто убедљивије звуче хипотезе да се тимови из Европе налазе у битно другачијем културном окружењу, незаштићени свим оним предностима које их обично чине надмоћним у односу на „Други“ и „Трећи свет“ – при свему томе, у окружењу у коме сви, више него икад, желе да се докажу тако што ће се домоћи Највећег-од-свих-фетиша, не либећи се да успут прегазе и понеко звучно име светског фудбала (попут Француске, која је у расулу какво не памти ни репрезентација Југославије/Србије и Црне Горе у својим најмрачнијим тренуцима). Најубедљивије и најпростије објашњење низа несхватљивих догађаја које смо до сада видели на теренима Јужне Африке јесте – џуџу.

Ко не зна, џуџу је нарочита врста магијско-религијске традиције западне и јужне Африке, углавном везана за натприродне моћи похрањене у предметима, амајлијама и талисманима, али и за читав низ ритуала, сујеверја, бајања и врачања, утемељеним у давној, паганској прошлости Континента. Ова грана магије, која делимично подсећа на далеко познатији вуду из Луизијане (на који је својевремено и утицала, преко робова који су из западне Африке одвођени на југ САД), а делимично на популарну  представу о „карми“, која сваком појединцу (и фудбалској екипи) „враћа по заслугама“, изузетно је широко распрострањена међу афричким фудбалерима и представља неодвојиви део локалног фолклора. Локални фудбалери је до те мере узимају озбиљно, да врачеви и жреци представљају делове стручног штаба сваке озбиљније екипе, док се борба за сваку титулу и сваки појединачни куп, паралелно са тереном, води и на плану паранормалног – у најбољем духу Хомерових спевова. Да ствар није нимало наивна, говори и прича, објављивана у новинама за време претходног Светског првенства, да је Фифа условљавала афричку фудбалску федерацију организацијом светског првенства захтевајући, између осталог, и забрану џуџу ритуала на и око стадиона, што је изазвало велику резигнацију у Африци, која је то (с правом) доживела као удар на своју културу.

Наравно, џуџу се, као и карма, не може стрпати у врећу и сакрити у плакару док гости не оду. Као што се не може „избацити са стадиона“ попут пијаног навијача. Најзад, свако ко се и мало разуме у те ствари, сложиће са да је управо поменута Француска на Првенство дошла са највећим пртљагом „лошег џуџуа“ (који им, с обзиром на расно-културолошки састав репрезентације, не може бити сасвим стран), условљеног бахатим реакцијама на друго место у квалификационој групи, нелегитимну победу над Ирском (гол руком) и, најзад, општеприхваћено незаслужено (по многима и „намештено“) место у „најлакшој групи“, чији је носилац домаћин, Јужна Африка.

Са друге стране, Гана је, више него очигледно, свој недостатак организације у нападу надоместила неком врстом веома моћног џуџуа, будући да је оба гола дала након пенала, добијених због играња руком у шеснаестерцу. Ово има више него озбиљне последице по репрезентацију Србије, јер су њени одбрамбени играчи, прекаљени и искусни Кузмановић и Видић, у потпуно непотребним и неприродним (sic!) ситуацијама, играли руком у шеснаестерцу и својим противницима поклањали казнене ударце. При томе, играње руком је било далеко од сумњивог „напуцавања“ због кога је Хари Кевел добио црвени картон против Гане, Кузмановић и Видић су се бацали руком на лопту потезима одбојкаша који спасава поен, као да је њима управљала нека тајанствена сила. Нема сумње – џуџу. И то веома опак џуџу. Срећа па је друга утакмица била против технократске и неверничке Немачке, чије је претерано самопоуздање и недостатак поштовања за магијске силе које прожимају афричке стадионе био њихов ὕβρις, који их је коштао изједначења, након поклон пенала који им је издјествовао континуирано лош џуџу српске репрезентације. Нека им је за наук, као и нама – ваљда ћемо се опаметити до следеће утакмице.

Џуџу, вувузеле и моћ немоћних

Никога не би требало да изненади што је наша, као и велики број других репрезентација, жртва лошег џуџуа. Једноставно, то је оно што значи „домаћи терен“. „Чаролија фудбала“ (sic!) заснива се на исконским потребама и осећањима људског рода, која потичу из времена далеко мање рационалног, прорачунатог и детерминисаног од овог нашег. Фудбал је и иначе оптерећен читавим низом фетишизама, сујеверја и магијских ритуала – од лица офарбаних у националне боје и масовног облачења националног дреса, преко ритуалног певања, молитви, крштења и стискања палчева (у Мексику је статуа Исуса Христа преобучена у дрес, док је српска репрезентација одлучила да им дозивање „Бога правде“ пред утакмицу није довољно, па су своје дресове украсили крстом, у духу Константинове in hoc signo vinces), па све до потпуно ирационалних напуштања просторије или „гашења телевизора“ да се „не би баксузирало“. Једноставно, лако је у свакодневици водити организован и технолошки детерминисан живот, али када се дође до онога што је стварно важно (трофеј Светског купа!), онда све маске падају и бори се свим средствима.

А шта је, уопште, магија? Ништа друго, него способност да се утиче на неумитно, да се мења унапред предодређен резултат и одолева судбини. Магија је ту да утре пут за далеко поузданију технику („знање“ као „моћ“), она је једино што преостане када техника закаже. Техника је, наравно, увек на страни богатијих, моћнијих, напреднијих и цивилизованијих – оних који имају јаче лиге, скупље тренере и боље квоте на кладионицама. А учинити да омане технички сваршена, потпуно непристрасна и рационално заснована прогноза кладионичара не представља ништа друго него мало чудо, чаролију, тј. џуџу. То значи срушити шаблоне, изиграти судбину и отргнути се из колосека. Уосталом, управо то је оно што Светско првенство чини толико привлачним – никад јачи осећај да се има „свет под ногама“ и утисак „бескрајних могућности“, без обзира на глад, сиротињу или недостатак технике.

Шта, уосталом, и представља ритуално дување у вувузеле, него подсећање гостију да се налазе на једном сасвим другачијем терену, где важе сасвим другачија правила? Којој сврси служе вувузеле, фанфаре и сирене (шта је, уосталом, етимологија речи „сирена“?), него да утерају страх у кости противнику/непријатељу од тамних сила и демона који се боре на нашој страни? Европске екипе, а Србија заједно са њима, нашле су се на туђем терену у далеко јачем смислу него што су очекивале и боље би им било да се што пре узму у памет и присете свих оних ситница које могу да однесу одсудну превагу, када се већ техника, срчаност и жеља за победом међусобно изнивелишу. У том смислу, потпуно је несхватљиво да наша репрезентација, која од свих осталих из Европе има неупоредиво најбољу магијску позадину, има оволике проблеме са џуџуом. Јер, не треба заборавити – влашка магија је званично (неко ко се у то разуме је био вредан, па је мерио) „друга магија у свету“, после вудуа. То значи да ми имамо на располагању читаву војску врачара, русаља и магова, да не говоримо о вампирима, караконџулама и змајевима, који нам се могу наћи на помоћи у овој више него беспоштедној борби. При свему томе, у аутистичној афричкој средини, нема сумње да би присуство сасвим другог магијског бренда збунило и саблазнило џуџу врачеве. Другим речима, ако ФСС не жели да им Луковић у среду смечује лопту у петерцу против Аустралије, под хитно, о свом трошку, треба да шаље у Африку једног белог (а по могућству и једног црног) мага, са катанцем! Да „закључа“ лош џуџу (и руке српске одбране), а репрезентацији откључа врата завршнице. Док се џуџу-врачеви снађу са катанцем, док уђу у терминологију и прођу кратки курс влашког, Првенство ће се већ завршити, а Србија ће своју судбину изнети на својим рукама.

Што се вувузела тиче, међутим, ту помоћи нема. Вувузела ми, вувузела ти, па ко кога одува. Мада се прича да они наши змајеви знају да човеку одузму дах...

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер