О полупаној плочи и јавној имовини

Прича иде овако - наш пријатељ, руски продуцент Филип Кудрјашов сваке године у духовној престоници Српства Крушевцу организује Фестивал православног филма „Снажни духом“. Публике је мало, разумевања локалних власти још мање, али сваке године се успева, и ево, већ пет година заредом тај фестивал живи свој живот у том граду.

У оквиру фестивала, гостујуће филмаџије сваке године у локалном парку саде дрвеће, што се обележава пригодним спомен-плочама. Али између двају фестивала, о парку нико не води рачуна, и кад год се врате, наши пријатељи по правилу затекну парк зарастао, запуштен, а ових дана је установљено и да су неки добри људи разлупали једну од плоча, чији остаци леже разбацани наоколо.

То је веома упечатљива слика културе у Србији. Некоме није тешко да сваке године из Москве и других градова Русије (и Србије) иде у Крушевац и тамо приказује филмове који се директно тичу онога што нас и Русе у највећој мери уједињује — наше заједничке православне вере. А некоме није тешко да уложи труд и рад да у јавном парку разлупа камену плочу на којој пише „Снажни духом“, што није тако лак задатак.

Немојте ово погрешно да схватите: ово није једна од оних „ето какав смо народ“ јадиковки. Народ смо СВАКАКАВ. Неко воли филмове о православљу, неко воли да пије у парку, можда неко воли обоје, али свакако није све за свакога. Наравно да није.

Не, када гледамо ову и мноштво сличних слика (сетимо се само бронзане скулптуре Св. Георгија Победоносца које је са споменика српским и руским борцима на Калемегдану (!) украла „бакарна мафија“ и однела бестрагом), важно је да знамо шта гледамо. А гледамо, пре свега, апсолутни немар грађана према јавној површини и јавној имовини. Немар који се систематски подстиче и систематски охрабрује, јер како бисмо иначе сви колективно одахнули када се појави „приватни инвеститор“ да то ругло од јавне површине претвори у „луксузни пословно-стамбени објекат“ (обрађен и са приватним обезбеђењем). Управо то се на наше очи догађа у београдској Савамали, где приватни инвеститор на јавном простору диже кичасти и разметљиви Смарагдни Град по узору на Дубаи, Џакарту, или Манилу, правдајући се како су на том месту пре њега деценијама трулили вагони, гњилели водени шлепови, заударала дивља депонија коју је окруживало картон насеље, што је, руку на срце, сасвим тачно.

Није проблем у народу, проблем је у држави

Али немојте да вас ико убеди да Срби немају поштовања за јавну имовину! Срби немају поштовања за сопствену државу (односно сопствене државе), која ове јавне површине одржава и држи под својом заштитом. Њихов немар према парку само је одраз њиховог односа према држави, али и односа државе према њима.

Упоредите било који парк у Србији који није под директним надзором патрола комуналне милиције са двориштем било које цркве или манастира у земљи. Око цркава нећете наићи на разбацано смеће, празне флаше, разгажено цвеће и раскопану траву. И једно и друго је јавно добро, само једним управља Црква, а другим Држава. И Црква више води рачуна о јавном добру којим управља, него Држава. А грађани воде рачуна како се понашају на јавном добру којим управља Црква, док не воде рачуна о јавном добру којим управља Држава. Нема у томе никакве идеологије, то вам је просто стање ствари.

Али оно што ова илустрација дефинитивно потврђује јесте да нису грађани, нити народ, ти који су „непоправљиво примитивни/некултурни/неодговорни“, јер они очигледно знају шта треба, а шта не треба да раде (како у порти храма, тако и у посети другим земљама где се о јавном добру више води рачуна). Проблем је што је јавно добро, понављам ту реч, системски запостављено.

Поштовање је, како кажу Американци, двосмерна улица. Ако држава хоће поштовање грађана за јавно добро, мора прво сама почети да брине о јавном добру, укључујући ту, дакако, и кажњавање грађана који јавном добру наносе штету — почев од ситних вандала који лупају спомен-плоче, преко ситних криминалаца који краду бакарне статуе, до крупних криминалаца који нелегално зидају грађевинске комплексе вредне стотине милиона евра.

Одбрана светиња и кување жабе

Када Држава као кровна Јавна Институција нашег народа почне тиме да се бави, изненадиће се колико подршке ће добити од грађана. Уосталом, погледајте ситуацију у Црној Гори — иста таква штеточинска Држава као што је наша након штеточинског управљања градским парковима, културним споменицима, заштићеним резерватима природе, и јавним плажама, пружила је пипке да црквену имовину претвори у исто такво „државно добро“ које може по кратком поступку џентрификовати и приватизовати. И шта се десило? Народ, обичан народ — како они који воле православне филмове, тако и они који воле да пију у парку, како они који себе сматрају за Србе, тако и они други — устали су као један да непоколебљиво и достојанствено бране црквену имовину од отимања у најимпресивнијој грађанској побуни који смо видели за последњих 30 година. Јер не дају на јавно добро, јер имају поверења у онога ко тим јавним добром управља, и јер немају поверења у онога ко то јавно добро узурпира.

Кад бисте водили рачуна о парковима, грађани би и њих исто тако бранили. Кад бисте водили рачуна о Држави, грађани би и њу исто тако бранили. Али вас – властодршце и властољупце, мале и велике тиране, државне и локалне шерифе и спахије — није брига ни за паркове, ни за Државу, јер је све то за вас „дедин плац који може да се прода, додуше јефтино, али хеј, паре за џ“. После се за све могу окривити ђилкоши из парка, Цигани, мигранти, Шиптари, или ко већ не. Само не они који примају плате од грађана да би водили рачуна да се овакве ствари не дешавају.

Локалних спахија има свакаквих, па неко похлепно и бахато дирне у нешто што народ није спреман да му препусти, па се опече попут режима у Црној Гори, а неко полако „кува жабу“ и доводи јавно добро – били то паркови, фабрике, здравство, или образовни систем — до таквог жалосног стања да ни сами грађани не виде шта друго ту може да се уради, него да се ствар препусти у руке „приватне иницијативе“ која утрчава са спремним новцем и спремним планом за модернизацију/џентрификацију/валоризацију. И можда никада нећемо бити довољно „кувани“ да им препустимо Острог и Морачу, или Дечане и Грачаницу, али ће нам зато отети и отуђити све остало што је једнако наше, заједничко.

Како разбити зачарани круг

А ту већ не помажу крупне пароле и масовни скупови. Ако цела земља може и хоће да устане због Острога или Грачанице, неће због једног паркића у Крушевцу, неће чак ни због Савамале. Да би се спасавало оно што се још спасти може од јавне имовине, потребна је истинска промена парадигми, и дугорочна, стрпљива промена јавних и политичких пракси. А то пре свега значи да морамо престати да обарамо поглед док неко баца смеће на улицу, или док лупа камене плоче по парку. А пошто не можемо да правимо локалне оружане милиције које ће штитити јавне површине око нас, морамо натерати јавне органе – укључујући ту и омражени Комуналну милицију, али и инспекторате и општинске службе – да раде посао за који их плаћамо.

Мора се разбити орвелијански зачарани круг, која подразумева да „грађани неће почети да воде рачуна о јавној имовини док држава не почне да их кажњава, а држава неће почети да их кажњава док је грађани не натерају да то ради“. Неко мора да почне. Некако мора да се почне.

А можемо почети и тако што ћемо се јавно захвалити Филипу Кудрјашову и његовим пријатељима за труд који су уложили у културу Србије, у културни живот Крушевца, и у његово градско зеленило. Можда већ то буде довољно да се они који су њихове дарове свом граду запустили и вандализовали постиде. То и не би био лош почетак.