„Матилда“, „Сила привлачења“ и „Викинг“ – нови руски филм у очима српске публике

Практично нема бољег доказа да су српско-руски односи знатно бољи данас него пре десет-петнаест година од чињенице да је већ неколико година потпуно нормална ствар видети савремене руске филмове на репертоарима српских биоскопа. Делује банално, али није – деценијама је руски филм био ограничен на фестивале и на уске уметничке кругове који их организују, или је до нас долазио искључиво на основу одјека који направи на западном тржишту, и преко западних дистрибутера. Не рачунајући Никиту Михалкова који улаз у српске биоскопе има већ захваљујући чињеници да је он Никита Михалков, Србија практично деценијама није била у прилици да прати репертоарски руски филм, и ограничавала се најчешће на пиратске копије култних филмова који су се дистрибуирали „од руке до руке“ на основу препорука малобројних људи који су путовали у Русију и пратили ондашњу сцену. Без икакве сумње, овоме је у великој мери допринела сама Србија, чије су власти и медији добар део прве деценије XXI века водили отворено антируску културну политику.

Последице такве политике биле су трагичне – док је министар просвете Гашо Кнежевић јавно позивао наставнике и професоре руског језика „да се преквалификују у наставнике енглеског“, док је српска културна сцена пролазила кроз кризу и безнађе, у Русији се снимао један „Турски гамбит“ по Акуњиновом бестселеру, чији је главни јунак са поносом истицао да је „титуларни саветник и српски добровољац“. Српска публика би свакако обожавала тај забавни кримић смештен у 1878. годину – да је имао ко да јој га представи, и да га доведе у биоскопе. У то време у Србији је невероватну популарност имала култна руска „бандитска“ ТВ серија „Бригада“, коју је емитовао русофобни Б92, преузевши је од западних продуцентских кућа, и надајући се, вероватно, да ће помоћу ње приказати Русију као земљу којом царују корупција и криминал. Највећи проблем је био што се у Србији није довољно говорио руски, па је контакт грађана са популарном руском културом зависио од домаћих културних институција (које су биле екстремно прозападне) и ентузијазма љубитеља.

Променити ову ситуацију није било ни најмање лако, али данас можемо да кажемо да је ситуација знатно изменила на боље. Захваљујући интернету информисаност српске јавности о руској културној сцени је значајно порасла – у Србији се данас знају велика имена руске популарне музике и филма, групе као што су „Лењинград“ и „Кино“ могу да се чују на српском радију, а нови руски филмови долазе у биоскопе. То је делимично последица појачаних политичко-економских веза двају држава (уз све већи број српских грађана који послом, па и туристички, путују у Русију), делимично је плод чињенице да су пиратске копије популарних руских филмова већ годинама веома популарна филмска лектира у Србији, а свакако не треба занемарити и појачану сарадњу српских и руских филмаџија, која је од Милоша Биковића направила прву српску звезду у Русији после Гојка Митића. Ова сарадња је довела и до сјајне сарадње Драгана Бјелогрлића са руским продуцентима, захваљујући којој у новој серији „Сенке над Балканом“ слушамо неупоредиво бољи руски језик него у високим холивудским продукцијама, а она ће нам следеће године представити и први руско-српски филм посвећен Косовском рату „Балканский рубеж“ (у коме епизодне улоге играју, наравно, Биковић и Митић).

Ове године у биоскопима смо могли да погледамо три руска филмска спектакла, на које је наша публика различито реаговала, али који потврђују правило све јачег прожимања и дијалога двају култура. Овде ћемо се укратко осврнути на сва три филма, пре свега с обзиром на њихову специфичну рецепцију у Србији, али и с обзиром на њихову уметничку вредност и комерцијални успех. Први од њих је „Матилда“ Алексеја Учитеља, која је тренутно у Србију пренела све контроверзе које је изазвала на домаћем тржишту, а друга два су научно-фантастични спектакл „Притяжение“ (код нас преведено као „Сила привлачења“) Фјодора Бондарчука, и историјски еп „Викинг“ Андреја Кравчука. Иако „Матилда“ у овом тренутку вероватно највише занима читаоце, реч је, поштено говорећи, о врло лошем филму који не заслужује толико пажње која му је посвећена, па је заиста штета не искористити прилику да се помену и препоруче ова знатно успелија и занимљивија остварења.

Учитељева „Матилда“ – тест за плурализам руског друштва (и веома лош филм)

„Матилда“ је мелодрама посвећена краткотрајној романтичној вези коју је наводно пре крунисања и женидбе имао руски цар Николај II са првакињом балета Маријинског театра у Санкт-Петербургу Матилдом Кшесинском. Филм је по свим параметрима – од режије, преко сценарија, до глуме – веома лош, и до нас највероватније не би ни дошао да око њега није направљена огромна халабука на руској јавној сцени. Снимање филма још није ни завршено када је посланица Државне думе и бивши главни тужилац Републике Крим Наталија Поклонска затражила да буде забрањен, што су здушно прихватили конзервативни кругови око Руске православне цркве. Проблем је био у наводно „клеветничком и омаловажавајућем“ приказу цара Николаја II и његове супруге Александре Фјодоровне, које је православна црква прогласила за свеце због њихове мученичке смрти 1918. г. Полемика око овог филма је ескалирала у Русији, и довела до неких потпуно апсурдних ситуација, какве су приватна пројекција филма пре премијере за великодостојнике РПЦ (који, гле чуда, нису били одушевљени), као и забране приказивања од стране низа локалних и регионалних власти у Русији, од којих је свакако највише пажње привукла забрана у претежно муслиманској Чеченији. Зао глас овог филма је у Србију стигао пре њега, па су тако бројни православни портали и организације позивали на бојкот филма (свакако најклоритнији текст је носио име „Или си православан, или гледаш филм 'Матилда'“), а активисти „Образа“ су на премијери филма делили летке са натписом „Лаж није уметност“, на којима су се налазиле (прилично одмерене, и поштено говорећи, прилично тачне) критике на рачун филма руског патријарха Кирила и утицајног епископа Тихона (Шевкунова).

„Матилда“ је у Русији изазвала бескрајне расправе пре него што је уопште изашла, и око ње су укрштали копља присталице „тврде руке“ у управљању културном политиком Русије, које антируске и антиправославне садржаје нападају са жаром и аргументима који су карактеристични за западњачке „политике идентитета“ (тј. за покрета за права жена, мањина, хомосексуалаца и сл.), и мање-више присталице слободе говора, које су инсистирале на уметничкој слободи аутора филма, али и подвлачиле да је потпуно апсурдно захтевати „ретуширање“ историјских личности након што се оне, попут последњег руског цара, прогласе за свеце. Међутим, ова цела расправа је депласирана оног тренутка када се филм појавио у биоскопима, будући да је он једноставно толико лош, да свако инсистирање на „уметничкој“ слободи пада у воду, као што пада у воду и бојазан да би неко могао бити обманут тако очигледном карикатуром цара и царице, који су ипак колико-толико познате и препознатљиве историјске личности.

Није проблем у томе што „Матилда“ надувава везу коју је тада још увек царевић Николај имао, или није имао са славном балерином. Проблем је што све „слободе у интерпретацији“ које Учитељ себи допушта не воде ничему – прича је слаба, неинтересантна и на моменте потпуно неповезана, улоге су бледе, бескрвне и незанимљиве, а њихове мотивације, ако уопште постоје, инфантилне и најчешће просто глупе. Све делује усиљено, неубедљиво, и што је најважније – бескрајно досадно. У том контексту, сваки садржај филма уступа место једином што је у филму јасно и недвосмислено – а то су искарикирани портрети цара и царице, који с правом љуте православце и познаваоце историје јер су вулгарно нетачни, а ту нетачност не оправдавају никаквим другим садржајем у филму. Матилда Кшесинска није светица, па за њу није имао ко да се заложи – али ни њеном лику није нанесена ништа мања штета. Фатална дама Санкт-Петербурга, револуционарни реформатор руског балета, удата касније за полубрата Николаја II, да би после Револуције у Паризу основала балетску школу – дакле особа невероватно занимљиве биографије и огромне харизме – сведена је на пуки макгафин за Учитељево приповедање о царевој неодлучности (и, ваљда, успаљености), царичиној затуцаности и фанатизму, општој декаденцији и неспособности руског империјалног апарата (на нивоу цртаног филма), и менталитету стада руског народа – све то без трунке критичке оштрине, уметничког израза (или жанровске снаге) и конкретне поенте. При томе је сасвим могуће да филм уопште нема политичку позадину – редитељев приказ класичног балета, који би требало да је у центру приче, једнако је баналан и вулгаран колико и приказ царске породице. Радња и „уметнички израз“ филма би можда и био прихватљив публици турских или индијских теленовела, којој је ово дело по свој прилици и било намењено, да јавни скандал није натерао озбиљнију публику и критичаре да се њиме баве.

Бондарчуково „Притяжение“ – совјетска фантастика за XXI век

Кудикамо бољи и узбудљивији филм представио нам је ове године Фјодор Бондарчук, који је у Србији познат по свом афганистанском ратном филму „Девета чета“ (Девятая рота, 2005), који је стекао култни статус иако се код нас углавном дистрибуирао пиратски „од руке до руке“), као и по високобуџетном спектаклу „Стаљинград“ из 2013. г., који је наша публика могла да гледа и у биоскопима. „Притяжение“ (дословно „Тежа“, „Привлачење“) је у Србији помало нефер представљен као „руски Дан независности“ (по познатом филму Роланда Емериха из 1996. год.), иако он кудикамо више подсећа на иконичне Спилбергове филмове о успостављању контакта са ванземаљском цивилизацијом као што су „ΕΤ ванземаљац“ (1982) и „Блиски сусрети треће врсте“ (1977), још више на сјајни „Дистрикт 9“ Нила Бломкампа из 2009. и „Амбис“ Џејмса Камерона из 1989., а у највећој мери се ослања на раскошну совјетску фантастику, попут оне браће Стругацких (чији је роман „Насељено острво“ Бондарчук такође мање-више успешно екранизовао у два биоскопска филма, који, нажалост, нису наишли на нарочито одушевљење у Русији).

Радња филма описује случајно обарање над Москвом ванземаљског научно-истраживачког брода, чији пад изазива хуманитарну катастрофу у московском градском кварту Чертаново (нешто попут новобеоградских блокова). Након успостављања контакта са ванземаљцима, руске власти по договору изолују кварт и евакуишу становништво, како би технолошки неупоредиво напреднијим дошљацима омогућили да поправе брод и напусте земљу. Ова пасивна тактика изазива лавину негодовања што на јавној сцени, што у медијима, што у самом Чертанову, и даље у шоку од губитка стотина живота у паду брода. Филм који започиње са стандардном америчком научнофантастичном премисом брзо се претвара у политичку драму у чијем је центру конфликт грађана и државе која им агресивно намеће своју безбедносну политику, да би се завршио у духу класика научнофантастичног жанра – кроз (помало шаблонски, али ваљано изведен) закључак о природи човечности и судбини човечанства.

Бондарчуков филм у великој мери субвертира жанровске клишее Холивуда када је у питању научна фантастика. Налик на Бломкампа, који је своје ванземаљце сместио у логор за нелегалне мигранте, Бондарчук узима парадигму „рата светова“ и убацује је у политички контекст савремене Русије. И док слични амерички филмови – попут поменутог „Дана независности“ – славе америчку храброст и оружје у одбрани од безличног страног непријатеља (као алегорије за ИДИЛ, Ал-Каиду, босанске Србе, Совјете, или која год је парадигма актуелна у том тренутку), Бондарчук на сличан начин слика похвалу знатно суздржанијој спољној политици Русије, са њеним акцентом на дипломатији, преговорима и деескалацији, која често (баш као у филму) наилази на резигнацију јавности и грађана. Паралелно с тим, редитељ се хвата у коштац са горућим проблемом ксенофобије и шовинизма који у наше време представља једну од најактуелнијих тема, како у Русији, тако и глобално. И док Бломкамп у свом „Дистрикту 9“ приказује придошлице као физички одвратне, социјално невидљиве и наизглед цивилизацијски „инфериорне“, Бондарчук ту тему окреће наглавачке, и приказује нам шовинизам усмерен према цивилизацији чија достигнућа очигледно превазилазе наша, а чији се представници од нас физички ни по чему не разликују. Реалистична политичка драма се ту преплиће са често холивудски наивном и клишеизираном радњом (ћерка генерала улази у тајну лабораторију са украденом сигурносном картицом и сл.), и тај дисбаланс је углавном разлог што филм у Русији није био прихваћен са нарочитим усхићењем.

Истовремено, Бондарчук решава акутни проблем холивудског одсуства маштовитости у приказивању ванземаљаца (практично од осамдесетих година нисмо имали ванземаљско биће које није испуњавало један од два-три потпуно генеричка клишеа) у најбољем духу совјетске фантастике – ванземаљци су једноставно људска бића. Западњачка опсесија космичком ентропијом и еволутивним диверзитетом довела је до ћорсокака у њиховој фантастици, у којој се потпуно изгубила стара перспектива свемира као „проширеног хоризонта“, унутар кога важе исти закони хуманости као и на било која два различита континента на земљи. Главна јунакиња филма, следећи стопама Флеша Гордона, капетана Кирка („Звездане стазе“), дона Румате Есторског (из романа Тешко је бити бог браће Стругацких), или Питера Квила („Чувари галаксије“), започиње интергалактичку романсу која потврђује основне етичке и естетске вредности људског рода, и истовремено гарантује место човечанства међу звездама.

„Притяжение“ није наишло на одушевљење публике у Русији – оцена на руској филмској бази података Кинопоиск.ру је слабих 5,8/10, а на међународној IMDB још лошијих 5,4/10. Критика је филм прихватила знатно топлије, што указује да је одговорност за лош рејтинг по свој прилици на дистрибутерима, који су филм рекламирали као нешто што он није. При свему томе, зарада филма је пребацила његов буџет, тако да је Бондарчук већ најавио снимање наставка. Оно што је, међутим, нарочито занимљиво јесте то што је филм са великим ентузијазмом примљен у Србији, где је постигао солидну гледаност у биоскопима, уз позитивне реакције публике, и веома похвалне критике. Свакако најупечатљивија била је критика Саболча Поповића са портала Before After, који је изјавио да је у питању филм који „сваки прави Србин мора погледати три пута – први пут да би уживао у причи, други пут у ефектима и московским локацијама и трећи пут само да би се дивио руском наоружању које је приказано у филму“. Заиста, комбинација специфично руске фантастике, раскошних (и високоестетизованих) специјалних ефеката и одличне глуме (где предњачи српској публици добро познати Олег Мењшиков) „потрефили су ноту“ српске публике, и утабали пут за редовније присуство руске фантастике у нашим биоскопима.

Кравчуков „Викинг“ – српска школа Холивуда (и православља)

Последњи руски филм који ћемо овде поменути има површинску сличност са „Матилдом“, утолико што још једног руског владара који је постао светац приказује на контроверзан начин, али овог пута без општег пандемонијума јавности. „Викинг“ Андреја Кравчука (српској јавности познат по романсираној биографији вође руског Белог покрета Александра Колчака у филму „Адмиралъ“ из 2009. г.) приповеда о кијевском кнезу Владимиру Свјатославичу, који је крајем X века превео цели руски народ на хришћанство. Не скривајући инспирацију популарних „прљавих“ историјских (и псеудоисторијских) драма са Запада, попут „Рима“ (2005-2007), „Игре престола“ (2011-) и „Вѝкинга̅“ (2013-), Кравчук гради једну сурову историјску драму у којој приказује Владимиров постепени отклон од крвавих и паганских обичаја својих предака Варјага (викиншко племе које је владало Кијевском Русијом у IX и X веку), потомака кнеза Рјурика, до фасцинације богатством и културом Византије и коначног прихватања хришћанства. Филм обилује изванредно раскошном сценографијом и специјалним ефектима, сјајним борилачким корегорафијама, и заиста изразито суморном и мрачном атмосфером која пластично дочарава корпоралност предхришћанске културе Русије. Без претенциозности – ове натуралистичке сцене се, поред поменутих савремених узора са запада, такође снажно ослањају на класична остварења руске кинематографије – епичност „Андреја Рубљова“ Тарковског (1966), камерну атмосферу и аморалност Ејзенштајновог „Ивана Грозног“ (1944-1946), односно репресивну и психички изнурујућу прљавштину научнофантастичне драме „Тешко је бити бог“ (2013) Алексеја Германа, са којом су га и поредили руски критичари.

Ова заглушујуће приземна, телесна и материјалистичка слика са наглашеним паганским ритуалима и крвожедним викиншким обичајима (укључујући изразито мучну сцену силовања кнегиње Рогнеде, коју Владимир узима за прву жену) стоји у оштром контрапункту према крају филма, где се (морално и физички) окрвављени „Викинзи“ суочавају са блиставом хришћанском културом византијског града Херсонеса, где су дошли да угуше побуну у име византијског цара. Филм се завршава са две снажне сцене – Владимиров варјашки војвода Свенелд покушава да удави Владимира у мору јер се овај одрекао викиншког пута крвне освете (ова сцена замењује сцену крштења након Владимирове потресне исповеди пред свештеником Анастасом, у њој Владимир коначно напушта паганску религију крви), након чега гледамо Владимирову идеализовану визију крштења Кијева (само крштење Кијева по свој прилици је ишло знатно теже и уз физичку присилу). Ова наглашена борба између приземног и узвишеног, или у духу хришћанског дискурса – између Царства земаљског и Царства небеског, представља основни наратив филма. Иако су се неки коментатори жалили да је Владимирово покајање усиљено и недовољно утемељено, оно се веома пажљиво приповедачки гради, а хришћански мотиви продиру у филм стидљиво и суптилно, веома налик на само ширење хришћанства у паганској Русији X века. Прича „Викинга“ стога представља једну натуралистичкију верзију хваљеног руског цртаног филма „Кнез Владимир“ (2006), који је такође суптилно преплитао паганске и хришћанске елементе, градећи Владимиров пут ка покајању. Оно што је српској публици нарочито привлачно у оба ова филма, јесте блистави приказ византијске православне културе и цивилизације, која представља и наше културно наслеђе, али коју никада немамо прилике да на тако раскошан начин видимо приказану на филму.

Још једном, руска критика није била задовољна пренаглашеном „холивудизацијом“ филма и акцентом на насиљу, паганштини и сексу (оцена на Кинопоиск.ру је мизерних 4,6/10), док је западна публика у филму видела један пропагандни хришћански филм за који једноставно нема стрпљења (оцена на IMDB – такође 4,6/10). Испоставило се да је управо српска публика идеалан реципијент за овај филм, будући да су домаће критике филма биле најпозитивније које се могу чути. У варварству Викинга Срби су са лакоћом препознали сопствене балканске реалије, испуњене ратом, осветом и „рекама старе крви“, за коју се као народ искупљујемо кроз хришћанско покајање и стремљење према неокаљаном и узвишеном Царству Небеском. Ако је „Викинг“ превише насилан и пагански за руску публику, која за разлику од Срба није одгојена на холивудској естетици, а ако је његова духовност превише религиозна и превише православна за западну публику, онда је српској публици он апсолутно потаман, стављајући национални Косовски еп о избору Царства небеског у насилни стриповски контекст „Конана Варварина“. Сви ови елементи су понукали нашег сценаристу Димитрија Војнова да филм прокоментарише узвиком „каква филмчина, какво Српство!“. „Српство“ је сасвим примерена и веома прецизна оцена за овај филм, који у многоме може да буде узор да очекиване српске пројекте о Средњем веку, од којих је прва најављена серија о Немањићима.

Шта Руси и Срби могу да понуде једни другима?

Шта је заједничко за ова три жанровски, технички и естетски толико различита филма, осим чињенице да је реч о високобуџетним продукцијама које су дошле до српских биоскопа? Није реч само о биоскопима – ови филмови су сигуран показатељ тога да између Русије и Србије по први пут након Другог светског рата имамо аутентичан културни дијалог, који коначно помаже да развејемо стереотипе које имамо једни о другима, сагледамо своје сличности и разлике, и можда нешто једни друге научимо. „Матилда“ је показала да постоји јака веза између српске и руске православне заједнице , која у неким елементима подстрекује религијску искључивост и радикализам, али истовремено упућује на заједничке вредности, на које се слично или идентично реагује. Српска грађанска јавност је, сасвим као у Русији, (с правом) веома негативно реаговала на православне позиве на бојкот филма и анатему свих који га гледају, али је такође била у прилици да, суочивши се са његовим очигледним недостацима, саслуша критику друге стране и увиди да је она (уз искључење фанатичних интернет коментара, клетви и сл.) у највећој мери била оправдана и добро утемељена.

Друга два филма су, међутим, знатно занимљивија из перспективе руско-српских односа. У оба случаја реч је о покушајима руских аутора да направе високобуџетне филмове који произилазе из локалне културе и специфичне руске иконографије, а који ће бити довољно комерцијални да оправдају настојања да се у продукцијском и финансијском смислу тежи ка холивудским стандардима. Резултат су филмови који су „ни тамо, ни овамо“ – недовољно холивудски да задовоље Запад (који је, како нам је овогодишњи пример Бесоновог „Валеријана и царства хиљаду планета“ пластично показао, немогуће задовољити), превише холивудски за руску публику која је навикнута са своје устаљене филмске изразе (али без обзир на то сладострасно конзумира холивудску продукцију), али „баш потаман“ за српску публику, чији су естетски укуси природно на пола пута између холивудске „земаљске“ естетике и руске „небеске“ духовности. На плану културе изанђала флоскула о Србима као „мосту између Русије и Запада“ добија на тежини – не у смислу да ми сада треба да помогнемо Русима да „потпуно холивудизују своју кинематографију“ (или да се „одбране од холивудизације“), већ да им посведочимо да се у том културном дијалогу може пронаћи „права мера“ између забаве и жанра на једној, и духовности и конститутивног мита на другој страни.

А шта Србија добија од Русије у овој културној размени? Управо оно што је увек добијала од руских уметника – ширење хоризоната властите културе, потврду лепоте и значаја властитих митова и прича, и импулс да се цивилизацијска матрица којој припадамо чува од заборава, вулгаризације и профанизације. Када Срби гледају велике сликарске узлете Иље Рјепина, Виктора Васњецова или Ивана Билибина, када слушају историјско-митолошке фантазије Чајковског, Бородина или Мусоргског, или када се диве раскошној архитектури Москве, Петрограда или Владимира, они у тим уметничким делима препознају обрасце и елементе своје сопствене културе, али стављене у једну високу уметничку форму која их чини потпуно равноправним са аналогним производима самозаљубљеног Запада. Нису се случајно наши велики уметници форми учили од западних мајстора, али враћали суштини српске културе кроз контакт са уметничком и културном сценом Русије. Оно што је некада био случај са музиком, сликарством, књижевношћу и архитектуром, данас је случај са филмом, и ова закономерност још више долази до изражаја када се има у виду колико је наше друштво компаративно осиромашило у односу на стање пре стотинак година. Стога су филмови попут „Викинга“, „Привлачења“, „Турског гамбита“ или Бекмамбетовљеве „Ноћне страже“ прилика да у Србији видимо нашу властиту културу и митологију на филму у продукцијској обради какву иначе сами не можемо да приуштимо.

У недостатку властите богате филмске продукције (и тржишта), српска публика не може да види Косовски бој, Први српски устанак или Невесињску пушку у продукцији какву је навикла да гледа у холивудским филмовима. У недостатку таквих културних садржаја, ми смо приморани да гледамо холивудске филмове и у њима трагамо за оним културним вредностима и моралним матрицама које сматрамо за „своје“, често вреднујући ове филмове на начин који је далек или стран самим ауторима и њиховој матичној култури. У руским филмским спектаклима попут наведених, ми имамо прилике да гледамо, како сопствене културне вредности запаковане у блиску нам и омиљену холивудску форму („Викинг“), тако и стандардне жанровске матрице Холивуда пренесене у наш сопствени културни и социјални контекст („Притяжение“). У сваком случају – и ми, и Руси имамо једни другима шта да понудимо на културном плану, и можемо са оптимизмом да очекујемо све више добрих руских филмова на репертоарима наших биоскопа. И да се надамо да ће наши продуценти и филмаџије ускоро кренути њиховим стопама.