Licemerje i puritanstvo ili "ne veruj Srbinu koji ne psuje!" - jedan "nekulturan" tekst o nekulturnoj ministarki kulture Rusije

Ovih dana rusku političku scenu, inače naviknutu na tišinu i žabokrečinu večne stabilnosti, drma groznica smene vlade i ustavnih reformi. Unutar tog uragana iskrsao je još jedan, manji vetrić nezadovoljstva — na internetu se pojavila slika nove ministarke kulture Olge Ljubimove, inače relativno ugledne novinarke i iskusnog državnog činovnika sa godinama iskustva na projektima državne podrške kinematografiji.

Slika je za srpsko poimanje političkog skandala potpuno benigna — na njoj je ministarka jedno deset godina mlađa, mnogo bolja riba, i nosi crnu majicu na kojoj je krupnim slovima ispisan tekst: "KOJI STE, BRE, VI?! ŠTA HOĆETE?! NE POZNAJEM VAS, IDITE U KURAC!"

Drugim rečima, u pitanju je fraza koju svaki iskusan korisnik Tvitera u Srbiji izgovori bar jednom nedeljno. Zajedno sa slikom, pronađen je niz „nepristojnih“ i „nediplomatičnih“ zapisa aktuelne ministarke sa njenog starog bloga, sve vrlo „vanila“ po srpskim standardima.

Međutim, ova slika i tih par zapisa — sve staro po desetak i više godina — poslužilo je kao povod za zgražavanje javnosti nad „nekulturom ministarke kulture“, i za čitavu salvu prepoznatljivog jadikovanja po modelu „oj Rusijo među šljivama“, „šta nam rade“, i naravno, „ovo ima samo kod nas“. Pri tome je sama majica tretirana kao da se ministarka slikala gola, pa je po ruskim medijima ne možete naći, a da problematična fraza nije „skockana“ tako da ne izlaže nevine oči čitalaca onome što sigurno u životu nikada nisu ni čuli, ni pročitali, ni videli.

Naravno, jedan broj ruskih komentatora u kojima je Srpstvo jako primetili su da ministarka na inkriminisanoj slici izgleda neuporedivo bolje, i uliva neuporedivo više poverenja nego sada, nakon što je „sterilisana“ i „ministrifikovana“ (mi bismo rekli „prozoranjena“, ili „pojorgovančena“). A činjenica da je spremna da nekoga otera „u kurac“ je pre preporuka za rad u domenu kulture, nego prepreka za njega.

Naspram nje, njen prethodnik Vladimir Medinski, koji je na mestu ministra kulture Rusije proveo osam godina, proslavio se pre par meseci izjavom da „stripove čitaju debili“, koja je, doduše, izazvala gnev među umetnicima i ljubiteljima stripa, ali ne i skandal, jer je u Rusiji oterati nasumičnog trola sa bloga u kurac nekulturno, ali proglasiti stotine hiljada ljubitelja jednog etabliranog umetničkog pravca — kulturno.

Zašto vam sve ovo pričam? Kako kome. Onima koji misle da je Rusija fundamentalno drugačija civilizacija od savremenih zapadnih zemlja, bez njihovih boljki kao što je tupava i histerična javnost i sveprisutno licemerje — nije. Onima koji misle da je Rusija ozbiljna zemlja gde se ljudi bave ozbiljnim stvarima — ne, ne bave se ništa više nego bilo gde drugo. A onima koji bi u Srbiji da „zavode red“ i „uteruju kulturu“— da vide kako izgleda kada se kultura shvaćena kao „militantni bonton“ nameće odraslim ljudima u jednoj modernoj državi.

Pri tome, nemojte misliti da je Srbija daleko od ove vrste licemerja. Nebrojeno puta smo ovde viđali psovačke tabloidne naslove, gde su KPGS sadržaji „zazvezdani“ kako naši osetljiviji sugrađani ne bi pročitali nešto što ne žele. Srpska estrada je prepuna najgorih vulgarnosti —razvrata, nemorala, i seksualnih aluzija — ali radio-stanice i televizije neće pustiti nijednu pesmu sa psovkama (osim ako nisu na stranom jeziku, onda je u redu, ko još zna strane jezike?!). Uostalom, Srbija kao evropska prestonica psovanja nema nijedan mejnstrim bend nalik na ruski „Lenjingrad“, koji se zbog psovačkih i eksplicitnih tekstova na vrh ruske estrade popeo, a da praktično nijednu pesmu nisu smeli da im puste na radiju.

U jednom od spornih blog zapisa koji se ovih dana naširoko citiraju, Olga Ljubimova piše kako „uopšte ne smatra sebe za kulturnu osobu“, jer je gnjavi sve ono što se tradicionalno i apriori etiketira kao „kultura“ — izložbe, balet, opera, klasična muzika. U tom kratkom tekstu ona priznaje da je „bila u Parizu i nije otišla u Luvr“, da je „bila u Barseloni i nije se popela na Sagradu“, da je „u Britanskom muzeju uglavnom gubila vreme“, da „ne želi da vidi Monu Lizu“, da je većina dokumentaraca smara, a arthaus filmove uglavnom ne razume, i da „jednostavno ne podnosi ekskurzije“. Mnogi čitaoci su se odmah počeli pozivati na ovaj spisak kao na krunski dokaz da „Ljubimova nikada nije trebalo da postane ministarka kulture“, jer su njene reči shvatili upravo kao odbacivanje oktroisane i izvikane dieKultur, za koju se podrazumeva – u duhu priče o Carevom novom odelu — da je svi vole, svi razumeju, i svi pred njom padaju ničice, inače su u pitanju nekakvi seljoberi, primitivci, i nekulturna (sic!) stoka.

Sa ovog spiska Ljubimove ponešto volim, ponešto ne volim, sa ponečim se emfatično slažem, dok je u ponečemu uopšte ne razumem, ali iskreno delim njenu averziju prema ovom deklarativnom, oktroisanom, i normativnom pojmu Kulture kao etikete koja se dodeljuje za kulturološkikonformizam i kameleonstvo (KKK, dakle upravo za „izbeljivanje“ i „uniformizaciju“ po modelu po kome je ova skraćenica čuvena u SAD). Istinske, žive kulture najčešće ima daleko od raznih „budžeta za kulturu“, „kulturnih dnevnika“, i „kulturne politike“, koje više služe kao institucije za sertifikovanje i licenciranje (die) Kulture, a ne putokazi za snalaženje u kulturi koja postoji nezavisno od svih budžeta i emisija, i češće uprkos, nego zahvaljujući „kulturnoj politici“.

Za razliku od bivšeg ministra Medinskog, volim da čitam stripove i gledam crtane filmove, a opet strogo vodim računa kako se izražavam pred decom, ali me ova vrsta infantilnog pseudopuritanstva i licemerne brige za „opštu kulturu“ i „moralno zdravlje nacije“ duboko iritira. Stoga bih iskoristio priliku da svim domaćim — a i ruskim (jer ima ih koji ovo čitaju) —„zvezdičarima“ i „kockičarima“, kulturtegerima i bontondžijama, guruima javnog morala, „budifincima“ i „kaosavnormalansvećanima“ poručim da se sete reči Miloša Crnjanskog iz „Druge knjige seoba“, a posvećenih baš jednom „kultivisanom Srbinu“ koji je sticajem okolnosti kultivisanjem postao upravo Rus (zar nisu svi Rusi tako nastali?!): NE VERUJ SRBINU KOJI NE PSUJE!

A ko se sa time ne slaže, može slobodno da pročita majicu ministarke Ljubimove.