Лицемерје и пуританство или "не веруј Србину који не псује!" - један "некултуран" текст о некултурној министарки културе Русије

Ових дана руску политичку сцену, иначе навикнуту на тишину и жабокречину вечне стабилности, дрма грозница смене владе и уставних реформи. Унутар тог урагана искрсао је још један, мањи ветрић незадовољства — на интернету се појавила слика нове министарке културе Олге Љубимове, иначе релативно угледне новинарке и искусног државног чиновника са годинама искуства на пројектима државне подршке кинематографији.

Слика је за српско поимање политичког скандала потпуно бенигна — на њој је министарка једно десет година млађа, много боља риба, и носи црну мајицу на којој је крупним словима исписан текст: "КОЈИ СТЕ, БРЕ, ВИ?! ШТА ХОЋЕТЕ?! НЕ ПОЗНАЈЕМ ВАС, ИДИТЕ У КУРАЦ!"

Другим речима, у питању је фраза коју сваки искусан корисник Твитера у Србији изговори бар једном недељно. Заједно са сликом, пронађен је низ „непристојних“ и „недипломатичних“ записа актуелне министарке са њеног старог блога, све врло „ванила“ по српским стандардима.

Међутим, ова слика и тих пар записа — све старо по десетак и више година — послужило је као повод за згражавање јавности над „некултуром министарке културе“, и за читаву салву препознатљивог јадиковања по моделу „ој Русијо међу шљивама“, „шта нам раде“, и наравно, „ово има само код нас“. При томе је сама мајица третирана као да се министарка сликала гола, па је по руским медијима не можете наћи, а да проблематична фраза није „скоцкана“ тако да не излаже невине очи читалаца ономе што сигурно у животу никада нису ни чули, ни прочитали, ни видели.

Наравно, један број руских коментатора у којима је Српство јако приметили су да министарка на инкриминисаној слици изгледа неупоредиво боље, и улива неупоредиво више поверења него сада, након што је „стерилисана“ и „министрификована“ (ми бисмо рекли „прозорањена“, или „појоргованчена“). А чињеница да је спремна да некога отера „у курац“ је пре препорука за рад у домену културе, него препрека за њега.

Наспрам ње, њен претходник Владимир Медински, који је на месту министра културе Русије провео осам година, прославио се пре пар месеци изјавом да „стрипове читају дебили“, која је, додуше, изазвала гнев међу уметницима и љубитељима стрипа, али не и скандал, јер је у Русији отерати насумичног трола са блога у курац некултурно, али прогласити стотине хиљада љубитеља једног етаблираног уметничког правца — културно.

Зашто вам све ово причам? Како коме. Онима који мисле да је Русија фундаментално другачија цивилизација од савремених западних земља, без њихових бољки као што је тупава и хистерична јавност и свеприсутно лицемерје — није. Онима који мисле да је Русија озбиљна земља где се људи баве озбиљним стварима — не, не баве се ништа више него било где друго. А онима који би у Србији да „заводе ред“ и „утерују културу“— да виде како изгледа када се култура схваћена као „милитантни бонтон“ намеће одраслим људима у једној модерној држави.

При томе, немојте мислити да је Србија далеко од ове врсте лицемерја. Небројено пута смо овде виђали псовачке таблоидне наслове, где су КПГС садржаји „зазвездани“ како наши осетљивији суграђани не би прочитали нешто што не желе. Српска естрада је препуна најгорих вулгарности —разврата, неморала, и сексуалних алузија — али радио-станице и телевизије неће пустити ниједну песму са псовкама (осим ако нису на страном језику, онда је у реду, ко још зна стране језике?!). Уосталом, Србија као европска престоница псовања нема ниједан мејнстрим бенд налик на руски „Лењинград“, који се због псовачких и експлицитних текстова на врх руске естраде попео, а да практично ниједну песму нису смели да им пусте на радију.

У једном од спорних блог записа који се ових дана нашироко цитирају, Олга Љубимова пише како „уопште не сматра себе за културну особу“, јер је гњави све оно што се традиционално и apriori етикетира као „култура“ — изложбе, балет, опера, класична музика. У том кратком тексту она признаје да је „била у Паризу и није отишла у Лувр“, да је „била у Барселони и није се попела на Саграду“, да је „у Британском музеју углавном губила време“, да „не жели да види Мону Лизу“, да је већина документараца смара, а артхаус филмове углавном не разуме, и да „једноставно не подноси екскурзије“. Многи читаоци су се одмах почели позивати на овај списак као на крунски доказ да „Љубимова никада није требало да постане министарка културе“, јер су њене речи схватили управо као одбацивање октроисане и извикане dieKultur, за коју се подразумева – у духу приче о Царевом новом оделу — да је сви воле, сви разумеју, и сви пред њом падају ничице, иначе су у питању некакви сељобери, примитивци, и некултурна (sic!) стока.

Са овог списка Љубимове понешто волим, понешто не волим, са понечим се емфатично слажем, док је у понечему уопште не разумем, али искрено делим њену аверзију према овом декларативном, октроисаном, и нормативном појму Културе као етикете која се додељује за културолошкиконформизам и камелеонство (ККК, дакле управо за „избељивање“ и „униформизацију“ по моделу по коме је ова скраћеница чувена у САД). Истинске, живе културе најчешће има далеко од разних „буџета за културу“, „културних дневника“, и „културне политике“, које више служе као институције за сертификовање и лиценцирање (die) Културе, а не путокази за сналажење у култури која постоји независно од свих буџета и емисија, и чешће упркос, него захваљујући „културној политици“.

За разлику од бившег министра Мединског, волим да читам стрипове и гледам цртане филмове, а опет строго водим рачуна како се изражавам пред децом, али ме ова врста инфантилног псеудопуританства и лицемерне бриге за „општу културу“ и „морално здравље нације“ дубоко иритира. Стога бих искористио прилику да свим домаћим — а и руским (јер има их који ово читају) —„звездичарима“ и „коцкичарима“, културтегерима и бонтонџијама, гуруима јавног морала, „будифинцима“ и „каосавнормалансвећанима“ поручим да се сете речи Милоша Црњанског из „Друге књиге сеоба“, а посвећених баш једном „култивисаном Србину“ који је стицајем околности култивисањем постао управо Рус (зар нису сви Руси тако настали?!): НЕ ВЕРУЈ СРБИНУ КОЈИ НЕ ПСУЈЕ!

А ко се са тиме не слаже, може слободно да прочита мајицу министарке Љубимове.