Legende ruskih manastira (III) - Put moštiju Sergija Radonježskog

Još nisam izašla iz Trojice – Sergijeve Lavre, a nikome se i ne žuri da ode sa ovog svetog mesta i napusti neviđenu lepotu. Opisivati je i objašnjavati ukratko – nije nimalo lako, ali se nadam da će moje pero doneti do tebe, vrli moj saputniče, barem deo, barem naznaku kako stamenosti, tako i gracioznosti zdanja, koji su u zidinama Lavre, a koje ću u ovom pismu spominjati. 

Danas je teško i pretpostaviti kako je izgledalo i mesto i prva zgrada oko koje je nikla Lavra. Sred gustih, neprohodnih šuma, prepunih divljih zveri, došao je, nakon smrti svojih roditelja, mladić Vartolomej i podigao drvenu crkvicu. Ubrzo se Vartolomej postrigao i postao monah Sergije. Pročuo se monah Sergije po celoj ondašnjoj Rusiji i oko njega se skupljalo sve više monaha i običnog sveta i polako, ali sigurno je počeo da se razvija manastir Svete Trojice. Prolazile su godine i decenije, i otac Sergije se preselio u Carstvo nebesko, a nakon jednog veka, na nebeskom svodu pravoslavne Rusije i celog pravoslavnog sveta, jarko je zasijala jedna nova zvezda i sija i dan-danas na radost svih nas.

Sveta Trojice – Sergijeva lavra

Kad kažem nas, mislim posebno na nas Srbe, jer upravo je sto godina nakon što je mladić Vartolomej podigao onu crkvicu od drveta, na tom istom mestu počelo podizanje Trojickog hrama – glavne crkve manastirske obitelji. Ovo je jedan od prvih belokamenih (kako se to tada govorilo) hramova u Moskovskoj Rusiji, što je još jedan dokaz velikog poštovanja prema podvižništvu Sergja Radonježskog. Malo ko kod nas zna da je ovaj hram podignut zahvaljujući i pregalaštvu i velikom zalaganju srpskih monaha, koji su nakon Kosovske bitke našli utočište u ovom manastiru.

Hram Svete Trojice – gradili i srpski monasi sa Kosmeta

Kad god sam pred ovim hramom, prislanjam svoje dlanove na zidove, u želji da na neki način pozdravim našu stradalu kosmetsku braću, da dotaknem prohujale vekove i nađem put ka budućem vremenu. Tek onda uđem u hram.

U njemu vas odmah dočeka atmosfera ''namoljenog'' hrama, kako Rusi kažu za crkve koje su vekovima primale molitve, suze i blagodarnost svojih vernika. To je glavni, saborni hram i najstarija sačuvana građevina Lavre. S obzirom na veličinu, vrlo brzo je sagrađen, za nešto više od godinu dana (1422-1423. godine). Podignut je u čast i slavu osnivača manastira, prepodobnog Sergija. Ovaj beli hram je jedan od najvažnijih spomenika rane moskovske arhitekture. Oko njega se počeo formirati unukatni arhitekturni manastirski ansambl. Neobična je jednostavnost i elegancija ovog hrama, a raskoš i bogatstvo njegove unutrašnjosti ostavlja čoveka bez daha. Ispred ikonostasa se, do južnog zida nalazi kivot sa moštima osnivača manastira. Ikonostas ovog hrama je unikatan jer je rađen u vreme, kada se u ruskim crkvama stvarali višestepeni ikonostasi, koji su odražavali Grad Nebeski. To je i jedini kompleks početka 15. veka koji je saučavan u hramu za koji je bio i naznačen. Slabašno je moje pero da opiše tu lepotu. To jednostavno treba videti i doživeti.

Ikonostas Trojickog hrama

Pokraj kovčega sa moštima prepodobnog Sergija od pola šet ujutru do pola devet uveče se bez prestanka čita molitva i imena onih za koje se prinose molbe za zdravlje. U ovom hramu primaju postrig svi budući monasi. Oslikao ga je zajedno sa Danilom Čornim najveći freskopisac i ikonopisac Rusije Andrej Rubljov. Prvobitne freske se nisu očuvale, ali ikone jesu. Petoredni Ikonostas Trojickog hrama je neprocenjivo umetničko blago. Za njega je Rubljov i naslikao ikonu ''Sveta Trojica'', na kojoj je ideja trojedinoga Boga predstavljena sa neverovatnim savršenstvom. To je jedna od najlepših ikona stvorena ljudskim genijem i božjim promislom, a po mišljenju mnogih umetnika, istoričara umetnosti, teologa i teoretičara umetnosti najlepša ikona na svetu uopšte. Ona se danas nalazi u Tretjakovskoj galeriji, a na njenom mestu je prepis. Poznato je da je ovaj slikarski genije za svoje freske i ikone birao boje ne na sunčevoj svetlosti, nego u dubokoj hladovini. 

Ikona ''Sveta Trojica'' – Andrej Rubljov

Ne smem se, dragi čitaoče, udubljivati u ovu temu, jer je i duboka i široka, a hartije i mastila polako ponestaje, pa bolje da pokušam da privedem kraju ono što sam započela. Ipak, obećavam da ću ti o ovoj ikoni pisati, ako ti moja pisma budu interesantna.

Glavna svetinja manastira su mošti svetog Sergija koje se nalaze u srebrnom kovčegu. Prvobitno su mošti sveca pronađene prilikom kopanja temelja današnje crkve i po njenom završetku su u posebnom kivotu bile smeštene ispred oltara.  Pred Vaskrs 1919. godine se nova vlast spremala da otkrije mošti prepodobnog Sergija. Grupa monaha sa još nekoliko uglednih ljudi su na Lazarevu subotu tajno ušli u hram Svete Trojice i iz srebrnog kivota uzeli glavu i zamenili je glavom kneza Trubeckog, koji je bio sahranjen u lavri.

Kivot sa moštima svetog Sergija

Čudna je bila putanja hrastovog kovčega sa svečevom glavom. Prvo je skrivana u riznici manastira, da bi bila preneta u privatnu kuću grofa Olsufjeva, koji je 1928. godine odlučio da hrastov kovčeg sa Sergijevom glavom zakopa u bašti svoje kuće. Kada je 1933. godine jedan od sveštenika, koji je učestvovao u ''krađi'' glave, uhapšen, grof Olsufjev beži u Njižnji Novgorod, gde je poverio tajnu Pavlu A. Golupcovu (budući vladika Sergije). Golupcov je uspeo da premesti kovčeg sa glavom prepodobnog Sergija u okolinu podmoskovskog Nikolo – Ugreškog manastira, gde se i nalazio do završetka Drugog svetskog rata. Inače mošti svetog Sergija Radonješkog su se od 1920. do 1946. godine nalaazile u muzeju koji je bio u samoj Lavri.

Kovčeg u kome su pronađene mošti Igumana zemlje Ruske (Uspenski hram)

Po dolasku s fronta, Golupcov predaje kovčeg Jeleni Vasiljčikovoj, usvojenoj kćeri grofa Olsufjeva, koja je i bila poslednja u nizu čuvara ove svetinje. Kada su 20. aprila 1946. godine Trojice Sergijeva lavra i mošti svetog Sergija vraćeni Ruskoj pravoslavnoj crkvi, Vasiljčikova je tajno vratila kovčeg sa glavom prepodobnog Sergija tadašnjem patrijarhu, Aleksiju I, koji je blagoslovio čin da se glava sastavi sa telom sveca. Tako su i došli bolji dani i za Rusku pravoslavnu crkvu i za ruski narod. Nadati se nama Srbima da se i glava kneza Lazara sastavi sa telom, pa da konačno i nama krene na bolje.

Ruska pravoslavna crkva obeležava dan upokojenja prepodobnog Sergija (25. septembar – 8 oktobar), kao i dan obretenja njegovih moštiju (5/18. jula). Ove godine se navršava 700 godina od rođenja Sergija Radonješskog i Rusija se sprema da za koji dan na dostojan način proslavi ovaj nesvakidašnji jubilej.

Ne mogu ovde da ne dodam da smo mi Srbi ''proslavili'' 900 godina od rođenja Svetog Simeona Nemanjića tako masovno i tako svečano, da se moramo stideti pred svojom decom i svim budućim pokoljenjima. Mi svoju veličinu i svoju slavu zataškavamo uporno i temeljno i isto tako u školama zaglupljujemo i dovodimo u neznanje svoju rođenu decu. Bog je hteo da u podizanju hrama osnovanog u slavu ''igumana zemlje Ruske'', a za koji je naslikana najlepša i najvrednija ikona na svetu, veliku ulogu odigraju srpski duhovnici i neimari, sa Kosova i Metohije, a da o tome malo ko zna, jer ovi i ovakvi istorijski uslovno rečeno detalji su pedantno sakriveni i nema ih u srpskim udžbenicima istorije, istorije umetnosti i sličnoj literaturi, niti u školskim programima. ''O tempora o mores!'' – rekli bi staloženi Latini, samo nam se ovo ''O tempora'' odužilo, a ovo ''o mores'', što se srpskog školstva tiče i ministara koji su za njega zaduženi, pokazuje da svako sledeće rešenje nije najgore rešenje, nego samo gore, a da najgore tek sledi. Bilo kako bilo, svaki od nas koji zna neki podatak o srpsko-ruskim vezama treba da ga priča svojim prijateljima, deci, omladini, ne senzacionalistički, kako možemo naći po nekim nazovi novinama, nego sa ljubavlju i bajkovito. 

Vernici strpljivo čekaju da se priklone moštima Svetog Sergija

I Srbi i Rusi su narodi priče i skaske, a lepa priča je uvek u modi. Tako ćemo napuniti srca naše dece verom pravoslavnom, a duše naše dece saznanjem o viteštvu, rodoljublju, o duhovnoj jačini i duhovnoj punoći ruskog i srpskog naroda, a to je tako neophodno da nas na vetrometini istorije ne bi oduva vetar zaborava, jer... ''Praznu dušu vetar nosi''...

Upravo su mnoge skaske ispisane  u arhitekturnom ansamblu Trojice – Sergijeve Lavre. Kako izađete iz Trojickog hrama, dočeka vas petostepeni zvonik Lavre, koji je jedan od najlepših spomenika ruske arhitekture 18. veka. On sa severne strane zatvara Saborni trg ovog manastira. Visina zvonika je za 6 metara veća od zvonika Ivana Velikog u Moskovskom Kremlju i iznosi. 88 metara. Građen je i prepravljan skoro tri decenije od1741. do 1768, a konačan izgled mu je dao sjajni ruski arhitekta D. Uhtomski. Kada bi se o izgledu ovog zdanja govorilo, kao o izgledu čoveka, onda bi se moglo reći: - ne možeš oči odvojiti od njega – visok, stasit, lep i veoma bogato, lepo i elegantno i obučen, i obuven, i sa veoma lepim šeširom na glavi. Zvonik i stoji tako kao kavo živo zdanje, koje se tu samo za koji trenutak zaustavilo i čini ti se da će svaki čas nekud krenuti. 

Zvonik Lavre

Zvona koja su bila u Zvoniku su bila čuvena u celoj Rusiji, jer su bila svojevrstan ansambl koji se odlikovao skladnošću i davao mogućnost da se izvode različite melodije. Zvona su (njih 25) 1930. godine skinuta, razbijena i pretopljena. Ova zla sudbina nije mimoišla i najveće među njima ''Car – zvono'' koje je imalo 64 tone. Sva zvona su ponovo izlivena, vraćena u zvonik, a novo ''Car – zvono'' je izliveno 2003. godine i teži 72 tone. Povratak ''Cara'' je bio pravi podvig nženjera i građevinara. Na samo zvoniku su morali biti vađeni prozori i proširivani otvori, kako bi ''Car'' mogao da se vrati na svoj presto i da ponovo zvoni u slavu zemlje Ruske i Igumana zemlje Ruske svetog Sergija Radonježskog. 

''Car'' zvono – 72 tone

U centralnom delu Lavre se nalazi Uspenski hram, drugi, po važnosti, ali svakako prvi po veličini i lepoti. Nestvarne, bajkovite lepote, sagrađen po Ukazu prvog ruskog cara Ivana Vasiljjeviča Groznog. Građen je od 1559. do 1585. godine i po svojoj arhitekturi je vrlo sličan Uspenskom hramu Moskovskog Kremlja, ali je veći od njega. Sam car Ivan IV Vasiljjevič (Grozni) je sa porodicom prisustvovao polaganju kamena temeljca za ovaj veličanstveni hram. Iako imopozantnih dimenzija, on je postavljen tako da druge hramove i građevine ne stavlja u drugi plan. 

Uspenski hram izgrađen po ukazu prvog ruskog cara Ivana Groznog

Ovaj petokupolni neverovatno lepi hram je ne manje lepo i ne manje bogato ukrašen iznutra. Freskopisali su ga jaroslavski i trojicki ikonopisci. Naročit i svečan izgled ovom hramu daje petoredni ikonostas sa početka 18. veka i ikone koje potiču iz 17. veka iz kog su i neponovljivo lepi liveni i kovani lusteri od bronze. Hram je letnji (zimi se ne greje) i tada on biva glavni hram u kome se vrše manastirska bogosluženja, vsenoćna bdenja i božanske liturgije. 

Unutrašnji izgled Uspenskog hrama

Obimni restauracioni radovi, koji se u Lavri provode povodom jubileja 700 godina od rođenja igumana ruske zemlje su učinili da hram sija svojim punim sjajem i lepotom. Kada ga gledate spolja, žao vam je da ostavljate taj prizor, a opet, kada uđete, vama se ne izlazi. Želim ovde da napomenem da je krajem 17. veka za ovaj hram slikao ikone i čuveni carski zograf Simon Ušakov. Među njima je i ikona Tajna večera (1685). Sada se nalazi u Riznici Trojice-Sergijeve Lavre. On je naslikao ikonu ''Spas nerukotvorni'' koja se danas nalazi u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi. 

Ikona ''Spas nerukotvorni'' – Simon Ušakov

Imala sam sreću da vidim i jednu i drugu ikonu. U riznici Lavre se nalaze i brojni rukopisi od neprocenjive vrednosti. Među njima su i rukopisi jednog Srbina, koji je ostavio svetao trag ne samo u istoriji Svetotrojicke lavre, nego i u ruskoj književnosti i kulturi 15 veka uopšte. Reč je o letopiscu Pahomiju Logotetu, koga sam i spomenula na kraju svog prošlog pisma.

Logotet (λογοθέτης) na grčkom znači – onaj koji slaže reči, pisac, brzopisac. U srednjem veku je ovaj termin označavo određenu, ponekad i visoku titulu i u zapadnim, i u istočnim državama. Za ime ovog letopisca se veže 35 velikih spisa, što je i za današnje uslove impozantna brojka.  U srećnim okolnostima Srbi su stvorili i podigli svoju kulturu na najviši nivo, no gubljenjem političke samostalnosti srpske države, mnogi učeni Srbi su odlazili u Rusiju i tamo odnosili rezultate svog obrazovanja, što je činilo svoevrstan duhovni zajam Rusima, u književnosti poznat kao Drugi  južnoslovenski uticaj. Svetlo ime tog vremena je Pahomije Srbin- lototet, monah sa Atosa, koji je u Rusiji bio jedan od najobrazovanijih ljudi u Rusiji toga doba.

Jeromonah Pahomije je sa Svete gore Atonske, stigao u Rusiju, u grad Novgorod negde oko 1430. godine. U Moskovsku kneževinu je prešao negde oko 1440. U Trojice Sergijevoj lavri je proveo skoro 20 godina gde je prepisivao stare rukopise i sastavljao žitija. U Rusiji je stekao slavu i kao prefinjeni stilista.

Nije samo blizina Moskve uticala da ovaj manastir postane centar ruske duhovnosti i preraste u Lavru. Treba se setiti njenog osnivača, koji je sa dvadesetak godina došao u neprohodnu šumu i uz molitve Bogu, vredno radio, ne očekujući nikakvu nagradu.

Trojice – Sergijeva lavra – srce ruske duhovnosti

Nikada Trojice – Sergijeva Lavra ne bi bila podignuta, da prepodobni otac Sergije nije prvo izgradio tvrđavu vere u svojoj duši, u dušama učenika svojih i dušama svih sledećih naraštaja. Ta nesalomiva tvrđava čuva kako svakog čoveka od zla i iskušenja, tako i čitave narode. Sergije je ruski nebeski zastupnik ruskog naroda i kandila koja se ne gase nad kivotom ovog sveca u hramu Svete Živonačalne Trojice, osvetljavju vekove unazad, a za one koji imaju oči da vide, uši da čuju i dušu da to prime svetlost tih kandila osvetljavaju i vekove unapred.

Svoju skasku privodim kraju pričom o trećoj srpsko-ruskoj vezi, kada je sveti Sergije Radonježski u pitanju. Imala sam sreću da pre nekoliko godina krenem put Radonježa, koji se nalazi nedaleko od Trojice – Sergijeve Lavre. Pre ulaska u mesto, na nevelikoj uzvišici se nalazi spomenik Sergiju Radonježskom, delo velikog ruskog vajara Vjačeslava Klikova.

Radonjež – spomenik Sergiju Radonježskom – Vjačeslav Klikov

Identičan spomenik, samo nešto manji, nalazi se u Dunavskom parku, grada Novog Sada. Autor spomenika je proslavljeni ruski vajarski genije Vjačeslav Klikov. Ovaj srpski prijatelj i ruski rodoljub je poklonio i ovaj i još dva spomenika srpskom narodu i ne samo poklonio spomenike, nego i dao sredstva za njihov transport i postavljanje. Spomenik Sergiju Radonježskom je bio prvi od njegova tri poklona Srbima. Poklonio je Beogradu monumentalni spomenik Svetom Savi. Postavljen je pred hramom Svetog Save na Vračaru. U Nikšiću pred hramom Svetog Vasilija Ostroškog se nalazi spomenik – visoka skulptura ''Bogorodica državna'', takođe dar ovog velikog srpskog prijatelja. Imala sam sreću i čast da barem delimično, kao prevodilac i korespondent učestvujem u ovim projektima. 

Spomenik Sergiju Radonježskom u Novom Sadu – poklon Vjačeslava Klikova

Kad budeš u Novom Sadu, verni čitaoče, otiđi do oca Sergija i pomoli se za one Srbe – neimare, kosmetske monahe, koji su zidali hram u kome se čuvaju mošti najvećeg ruskog sveca, u kome je najlepša ikona ljudskom rukom stvorena, pomoli se za Pahomija Logofeta Srbina, za Vjačeslava Klikova.