Легенде руских манастира (II) - Сергеј Радоњежски и Сергијева лавра

Драги читаоче, радујем се нашем новом сусрету и јављам ти да сам се поново упутила ка Тројице Сергијевој лаври. Наравно, опет метроом, опет станица Комсомољскаја, затим једна од девет московских железничких станица, Јарославска, за чији бајковити изглед дугујемо једном од најсјанијих представника Московског модерна Фјодору Осиповичу Шехтељу. И тако, овог пута возом ''ељектичком'' до места Сергијев Посад.

Морам признати да, када сам се намерила да пишем о легендама руских манастира, нисам баш могла да се похвалим неким већим и дубљим знањем о њима и претпостављала сам да ме чека дуг и истраживачки посао. Ипак, оно што сам сигурно знала је то да ћу, када су у питању манастири Руске православне цркве, најпре писати о Светој тројици – Сергијевој лаври. То, истина, није први руски манастир у који сам ушла, али је први за који сам знала да је српски духовни и неимарски траг у њему светао и небески.

Овај манастир је одиграо веома важну улогу у државном и политичком животу Русије и одувек је био сигурна потпора московским кнежевима. У прошлом писму сам писала о опсади манастира у доба ''смутног времена'' и тој причи бих додала само податак да је под зидинама манастира пољска војска била и 1618. године, поново безуспешно и последњи пут!

 Московски метро, станица ''Комсомољскаја''

У Сергијев манастир су радо долазили и руски цареви, од којих је Иван IV Васиљејевич и крштен у њему, а цар Петар Велики је ту сачувао главу, када су се против њега побунили војници – стрелци. Касније се цар Петар Велики одужио свом убежишту, јер је за његове владавине у манастиру изграђена велелепна трпезарија у барокном стилу и у њеном склопу храм посвећен самом Сергију Радоњежском. Царица Ана Иоановна, која није запамћена по баш доброј владавини, јесте према светотроичком Сергијевом манастиру ипак била дарежљива.

Железничка станица ''Јарославска''

По њеном указу је првог октобра 1742. године у манастиру отворена Духовна семинарија. У  1744. години, велика руска царица Јелисавета Петровна, својим указом од 1742. године даје манастиру статус Лавре. Непун век касније (1814) у овај манастир прешла је једна од навећих духовних школских установа у Русији - Московска духовна академија.

Ово је у 18. и 19. веку био један од најбогатијих манастира Русије. Имао је огромно имање и многе мануфактуре. Веома добра финансијска ситуација је омогућавала манастиру да по потреби помаже руску војску. Само у 1812. години, Лавра је руској армији дала помоћ од седамдесет хиљада рубаља. Почетком двадестог века у Лаври се налазила велика штампарија. У њеном власништву су била и два хотела који су се налазили недалеко од Лавре, затим мануфактуре (производња играчака, свећњака, крстова, дубореза) и коњушнице. Тада је у Лаври живело више од четири стотине монаха. (Хотели су у наше време враћени Лаври и сада већ примају госте. Цена преноћишта је врло скромна (од 10 до 30 евра).

Након Октобарске револуције, Лавра је делила тешку судбину осталих православних институција у Русији. Двадесетог јануара 1918. године, правно гледано, била је претворена у неку врсту радне јединице. Ипак је монашки живот био настављен све до 21. октобра 1919. године, када су монаси били пресељени у Черњиговске и Гетсиманске ските – ћелије. У новембру те исте године држава је ''због недостатка смештаја за болнице, школе и дечје вртиће'', донела одлуку о затварању Лавре.

Распуштена је Духовна академија, а 11 априла 1919. отворене су мошти преподобног Сергија. Након годину дана је Совјет народних комесара, којим је председавао Владимир Лењин, не марећи за молбе патријарха Тихона, донео одлуку да се на месту Лавре отвори Историјско-архитектурни музеј. Може се рећи да је ова одлука била и нека врста ''утешне награде'', јер је ипак само здање манастира одржавано и колико-толико чувано.

Царица Јелизавета Петровна

Последње богослужење у Тројицком храму је било одржано 31. маја 1920. годдине. У току следеће деценије затворене су све ћелије манастира, скинута манастирска звона. Након Другог светског рата лавра је враћена цркви, али је све до 1953. године у њој био Загорски учитељски факултет.

 Храм Сергију Радоњежском над манастирском трпезаријом

Данас у Лаври живи око двеста монаха, а ово свето место је поново центар руске духовности, са својом духовном академијом, штампаријом, радио-станицом и многим другим обележјима савременог доба.

Иконостас храма Сергију Радоњежском

Међутим, све то стоји на основи коју је својом вером и неимарством заложио Сергије Радоњежски са својом сабраћом и свим потоњим монасима, подвижницима, јер као што ни једне грађевине без људи нема, тако ни манастира нема без, пре свега, великих духовних неимара, јер снага духа зида најтврђу грађевину у човеку, а то је вера у Бога. Та снага духа помаже људима да створе и материјална блага и лепоте, какав је и Сергијев манастир.

Московска духовна академија са Храмом покрова Пресвете Богородице

Сада ћу се, драги читаоче, бојим се неука, усудити да ти приближим овог великог руског свеца, па те молим да ми не замериш, ако нешто непрецизно објасним. Сергије Радоњежски за Русе има, условно речено, онај значај, какав за нас има Свети Сава. Сергије Радоњежски је први руски светац који је канонизован након скидања татарско-монголског јарма.

Иконостас Храма покрова Пресвете Богородице

Према житију се његов глас чуо три пута, још док је био у утроби своје мајке која се молила. Први биограф Сергија Радоњежског Епифаније Премудри бележи да је будући светац, који је по рођењу добио име Варфоломеј, рођен у селу Варнице, недалеко од Ростова, од оца Кирила и мајке Марије. Отац му је био племић. У разним биографијама овог свеца се наводи неколико различитих година његовог рођења, али Руска православна црква узима да је то 3. мај 1314. године.

Михаил Нестеров: ''Дечак Варфоломеј - јављање анђела дечаку Варфоломеју''

Када је навршио десет година родитељи су свог сина Варфоломеја, заједно са браћом, старијим Стефаном и млађим Петром, послали у црквену школу. За разлику од своје браће Варфоломеј је много заостајао у учењу. Учитељ га је грдио, родитељи се љутили, а он сам се у сузама трудио и молио, али у учењу није напредовао. 

Једном приликом, када му је било тринаест година, по очевом наређењу је пошао да тражи коње који су пасли без чобана. Када је изашао на пропланак, угледао је под једним храстом старца – схимника, благог лика, сличног анђелу, како се у сузама усрдно моли Богу. Дечак је пришаао и чекао да незнанац заврши молитву. Када га је старац угледао, упитао га је '' Шта тражиш чедо''. Дечак му исприча своју муку, а старац му пружи комадић просфоре и рече ''поједи ово, јер ти се даје као знамење благодати Божје и разумевања Светог писма .... и за учење не брини, од данас ти Господ дарује знање веће него што је у твоје браће''. Дечак је замолио старца да сврати у кућу његових родитеља. Ови су испричали старцу знамења која су пратила рођење њиховог сина, а старац одговори: ''Дете ваше ће бити велико пред Богом и пред људима''.

Параман: ''Ја ране Господа мога Исуса Христа на телу свом носим''

Тако је и било. Негде око 1389. године, након женидбе старијег сина Стефана, отац Кирил и мајка Марија су примили схиму у Хотјково-покровском манастиру у Подмосковљу. Схима је монашки чин који је условљен веома строгим правилима живљења – аскетски, равноанђеоски живот. То је у ствари свечана заклетва православних монаха да ће поштовати строго прописана правила монашког живота. Данас може да значи и мантију, свештеничку горњу одећу.

Након смрти родитеља, Варфоломеј је сам кренуо у исти манастир, а тамо је већ, као инок, живео његов брат Стефан, који је већ био обудовео. Тежећи најстрожем монаштву, он није овде дуго остао, него је убедивши и брата Стефана кренуо у густе непроходне шуме североисточно од Москве. Зауставили су се поред реке Кончур. Заједно су од брвана изградили келије и храм у част Свете тројице. Стефан ипак није издржао усамљенички живот и отишао је у Москву. Варфоломеј се 1337. са 23 године постригао и постао монах Сергије; а касније ће постати познат као отац Сергије Радоњежски.

А. Кившенко: Отац Сергије благосиља Димитрија Донског пред Куликовску битку

Више од годину дана је провео у потпуној самоћи и сталној молитви. Цео тај крај је тада био обрастао густим готово непроходним шумама, препуним свакојаких звери. Легенда бележи да је Сергије хранио дивље звери и да су му медведи јели из руке. Глас о његовом подвизавању се прочуо по околини и један за другим почели су долазити отшелници – пустињаци и тако се постепено образовало братство, које се 1345. године формирало као Тројице – Сергијев манастир, а сам Сергије је био његов други игуман. Први је био Митрофан, који је постригао Сергија.

У историји Руске православне цркве Сергије Радоњежски се бележи и као реформатор монашког живота у манастирима. Он је забранио да монаси од верника примају било какве личне дарове у било ком виду. Одредио је правило да монаси не поседују никакву својину, да живе од свог рада и сам је томе правилу давао пример. И као игуман манастира је радио све послове који су били пред њим, од крпљења и прања одеће, сечења шуме, зидања зграда, цепања дрва и слично.

Слава манастира и његовог игумана Сергија је постепено расла и у манастир је пристизало све више света, многи су остајали да живе близу манастира, остављаајући му своја имања и многа друга блага. Долазили су обични људи, али и кнежеви. Добар глас о Сергију је дошао чак до Цариграда и васељенског патријарха Илофеја, који му је по специјалном гласнику послао параман, мантију и грамоту у којој га је похвалио за савесно вођење монашког живота и манастира и саветовао га да у манстир уведе киновију, што је подразумевало строга правила манастирског живљења.

Да се подсетимо, шта је то киновија, а шта параман.

Историја бележи да је прва хришћанска монашка комуна, или манастир основан на југу Египта далеке 318. године. Основао ју је монах Пахомије у Тавени (или Табени). У почетку се овакав начин организацције монашког живота називао Киновија, што је у преводу са грчког значило заједнички живот, заједничко становање. Подразумевало се да сви монаси, чланови киновије, све што им је неопходно за живот, храну, одећу, обућу и остало, добијају од манастира, а да опет, њихов рад буде бесплатан, а резултати тог рада да у потпуности припадају манастиру.

Параман је квадратни платнени медаљон, на коме је четворокраки православни крст у дну ког су оружја којима је Христос мучен и адамова глава. По ивици парамана је на црквенословенском језику нааписан цитат из посланице апостола Павла Галатима «Азъ ѩзвы Господа моего Iисуса Христа на тѣлѣ моемъ ношу». (Ја ране Господа мога Исуса Христа наа телу свом носим). Параман монаси – схимники носе под одећом, на телу, веже се тако да он буде на леђима, а да везице на грудимаа образују крст.

Но вратимо се подвижништву оца Сергија, оји је са благословом митрополита Алексеја, у живот манастира увео киновију, што се касније раширило по осталим руским манастирима. Сам митрополит Алексеј је на самрти молио Оца Сергија који је тада био најугледнији духовник у Руској Православној цркви, да буде његов наследник, али Сергије није пристао на то. Остао је да буде оно што јесте, монах који је могао тихим и кротким речима да умири најгрубља и најогорченија срца.

Осим овог манастира Сергије је основао још четири манастира, а око педесет су основали његови ученици. Историја бележи да су ученици Сергијевих ученика подигли још педесет манастира и то је такође једна од основних величина овог руског свеца. Место на коме је он подигао прво духовни, па материјални манастир је постало право духовно семениште из кога је само у средњем веку никло више од сто манастира. Такво што није забележено нигде у свету. Из житија се сазнаје да је Сергије учинио многа чуда. Долазили су му људи из свих крајева Русије.

У државну историју Русије Сергије Радоњежски је ушао као човек који је успео да уједини несложне руске кнежеве и предсказао је победу Димитрија Донског на Куликовом пољу. Благосиљајући кнеза пре битке са каном Мамајем, послао је са војском и своја два најбоља монаха Александра Пересвета и Андреја Ослабју. Морам овде додати да су руски уметници направили изванредан цртани филм о овој двојици монаха – хероја.

Пророчанство преподобног Сергија се остварило: на дан Успења Пресвете Богородице (8 /21. сертембар) 1380. године, руска војска је под командом Димитрија Донског до ногу потукла Татаре и то је био почетак коначног ослобођења Русије од татарско – монголског јарма.

Отац Сергије је доживео дубоку старост. Пола године пре краја овоземаљског пута, позвао је монашко братство и благословио свог ученика Никона за новог игумана. Уочи саме смрти их је поново позвао и опростио се са њима речима: ''Упамтите браћо! Пре свега имајте страх Божији, чистоту душевну и љубав нелицемерну''.Упокојио се 25. септембра 1392. године, а кроз тридесет година 5. (18. јула) 1422. године су обретене његове мошти. О томе је писао и Пахомије Логотет. Сваки Србин би мораао знати име овог летописца, јер је Пахомије Логотет, имао још један надимак – Серб. За њега може да се каже да је дика нашег рода, јер је својевремено био најобразованији човек у Русији, али о томе и о још понечему везаном за српско руске везе када је Тројице – Сергијева Лавра у питању, у следећем писму, цењени читаоче.