„Легенда о Кори“ – курс политичке филозофије за најмлађе

Цртани филм као конзервативни уметнички правац

Цртани филм представља једну од најживљих уметности нашег времена. И не, није реч само о томе да је са успоном компјутерски генерисаних слика (CGI) и такозваних „зелених екрана“ практично сваки филм са иоле већим буџетом постао у одређеној мери „анимирани“. Овде је реч о нечему другом. Довољно је погледати месечне спискове најгледанијих филмова у оквиру услуга „емитовање на захтев“ великих кабловских оператера и платформи, и видети да на њима по правилу запажено место заузимају – анимирани филмови. Разлог је једноставан – цртане филмове воле да гледају деца, а деца цртане филмове које воле такође воле да репризирају у недоглед. И мада је парадигма о цртаном филму као „дечјој уметности“ одавно развејана, деца и даље генеришу главни део пажње за ову врсту програма. А то, између осталог, повлачи и одређене естетске и жанровске особености ове уметности.

Ово се лако може илустровати на следећи начин – генерације осамдесетих и деведесетих година у Србији одрасле су у великој мери на цртаним филмовима који нису настали у њихово време. И док су се свакако пратили нови анимирани програми, што преко телевизије, што преко видео-касета, парадигматски цртани филмови за велики број српских генерација и даље су били „Дизнијеви“, „Ем-џи-емови“, и „Ворнер бросови“ краткометражни класици о Микију и Паји, Душку и Дачи, Тому и Џерију, као и анимиране бајке из тзв. „Дизнијевог канона“. А неки од најпопуларнијих међу њима снимани су четрдесетих, педесетих, неки од њих – попут Попајевих„Прича из 1001 ноћи“ – чак и тридесетих година XX века. Ово је само по себи својеврсни феномен, јер иако међу играним филмовима недвосмислено постоје ванвремени класици, скоро је незамисливо да просечан гледалац рођен средином осамдесетих може да гледа „Казабланку“ или „Трећег човека“ као потпуно равноправан део своје властите популарне културе са „Терминатором“ или „Петпарачким причама“. Са цртаним филмом се оворутинскидешава, па деца са потпуно једнаким задовољством и интересовањем могу да гледају „Дизнијеве“ класике као што су „Снежана и седам патуљака“ (1937), „Мачке из високог друштва“ (1970), или „Аладин“ (1992). Да ли ће код савремене деце ти класици бити омиљенији од савремених филмова који су наменски прављени за њихову генерацију у мањој мери зависи од моде и културолошког контекста, а у кудикамо већој мери одестетике и квалитета самог филма. И то не важи само за западну школу анимације – потпуно идентична закономерност може се приметити међу публиком у Русији, или у Јапану, где се савремена анимирана остварења потпуно равноправно такмиче са класицима старим и по пола века.

Чињеница да цртани филм као форма кудикамо „спорије застарева“ учинила је ову уметност начелно конзервативнијом од игране кинематографије. Далеко од тога да свака епоха нема револуционарне цртане филмове који захватају дух свога времена и актуелне културне и политичке вредности, као и цртане филмове који представљају плод потрошачке културе за једнократну употребу, али на нивоу општег тренда цртани филмови су склонији ванвременим формама, причама, и вредностима. То значи да је у глобалној филмској продукцији цртани филм често простор који уметницима – пре свега сценаристима и редитељима – даје више простора за носталгичне, старомодне, класичне, а у својој „застарелости“ понекад чак и политички некоректне садржаје. Истовремено, идеолошки и категоријални ломови који потресају глобалну културу по правилу се на анимираној уметности одражавају нежније, блаже, и конзервативније него у другим филмским жанровима.

„Аватар: последњи владар ветрова“ – култни дечји програм и ванвремени класик

Сјајан пример једног од оваквих „модерних класика“ јесте анимирана серија „Аватар: последњи владар ветрова“ (код нас такође позната као „Легенда о Ангу“), коју је дечји канал „Никелодион“ премијерно емитовао 2005-2008. године, и која данас ужива култни статус као један од најбољих анимираних програма свих времена. Са оценом 9,3 на IMDB, „Аватар“ је најбоље рангирани цртани филм на списку најбољих ТВ програма, где заузима високо 10. место (испред гиганата као што су „Игра престола“ на дванаестом, и „Сопраноси“ на тринаестом месту.) Иако је у питању серија која је стара 15 година, након уврштавања у понуду глобалне платформе за емитовање „Нетфликс“ у мају 2020. неколико дана је била најгледанији програм у њиховој понуди, а своје местомеђу десет најгледанијих задржала је током наредна два месеца, што је рекорд откако та листа постоји.

Све је то интелигентно проткано мотивима из оријенталне, али и класичне грчке филозофије – пре свега популарног хеленског учења о „четири елемента“ и платонистичке поделе стварности на телесну и духовну

Ова огромна популарност „Аватара“ свакако је последица чињенице да је у визуалном смислу реч опредивно анимираној, а у приповедачком смислу предивно испричаној модерној бајци. Међутим, оно што јој је заиста донело култни статус јесте успех са којим су њени аутори уплитали читаву плејаду историјских и социолошких тема као што су рат, геноцид, тоталитаризам, колонијализам, класна и расна дискриминација, етничко чишћење, растурање породица, политичка индоктринација итд., као и изванредну психолошку слојевитост ликова – у програм који је званично предвиђен за тринаестогодишњаке. Притом, није просто уметање ових „садржаја за одрасле“ у дечју серију учинило „Аватара“ толико омиљеним, већ управо начин на који је то учињено: тако да озбиљни елементи не покваре детињи наратив, а да детињи наратив не банализује „озбиљне“ елементе. А ауторима серије – Мајклу Дантеу Димартину и Брајану Конијецку –ово је пошло за руком управо зато што су се држали класичних образаца из традиционалне митологије, али и зато што су за те обрасце одабрали најбољу могућу форму.

Део овог успеха свакако се тиче чињенице да је серија рађена у стилу јапанског анимеа, који је познат по свом преплитању садржаја за децу и одрасле (највећи део анимације радио је студио из Јужне Кореје). Али серија није само имитирала ликовне форме и изразе анимеа, аутори су је специјално замислили да изгледа као да је сте азијски цртани филм рађен по мотивима из азијске митологије, са наглашено оријенталним симболима, иконографијом и митолошким бићима, који су вестернизовани таман толико да не буду превише егзотични за западну публику, а да истовремено реконструишу носталгичну источњачку атмосферу авантуристичких романа и стрипова из прве половине XXвека. Све је то интелигентно проткано мотивима из оријенталне, али и класичне грчке филозофије – пре свега популарног хеленског учења о „четири елемента“ и платонистичке поделе стварности на телесну и духовну. Колико је овај образац био ефектан може се видети и по његовим бројним копирањима чак и у прворазредној холивудској продукцији – новији „Дизнијеви“ биоскопски филмови као што су „Залеђено краљевство 2“ и „Раја и последњи змај“ обилато су и неприкривено позајмљивали мотиве и (буквално)елементе из „Аватара“.

Наставак у сенци оригинала (и сопствене политичке коректности)

И док цели свет неподељено хвали „Легенду о Ангу“, наставак серије који су радили исти аутори и исти студио – „Аватар: Легенда о Кори“ (премијерно приказан на „Никелодиону“ 2012-2014. год.) незаслужено је остао у сенци свог великог претходника. Реч је о зрелијем остварењу са мање детињастих мотива, али са причом која је до те мере историјски, социолошки, и психолошки комплексна, да се с правом може поставити питање у којој мери се уопште може сматрати „програмом за децу“. И мада је „Кора“ топло прихваћена код критике и омиљена код публике, стално поређење са оригиналним „Аватаром“ створило је атмосферу у којој серија – баш као њена главна јунакиња у причи – мора стално да се правда због тога што није у стању да „испуни ципеле“ своје претходне инкарнације.

Још већи проблем од ове потцењености у односу на оригиналну серију јесте то што је неколико пажљиво пробраних политички коректних детаља оставило у сенци беспрекорну и невероватно комплексну причу и изградњу ликова. Наиме, у јеку идеолошке борбе за „превредновање свих вредности“ Холивуда и глобалне индустрије забаве, „Кора“ је редукована на баналну чињеницу да је главна јунакиња снажан и упечатљив женски лик у традиционално мушкој улози, као и на чињеницу да се серија завршава стидљиво приказаном (толико стидљиво, да је деца неће ни приметити) истополном романсом између главних јунакиња. Ова два детаља у иначе приповедачки изразито комплексној и слојевитој причи до те мере су пренаглашена у критици, да код читалаца с правом изазивају аверзију, будући да серија у медијским приказима испада још један пример непотребне и насилне „феминизације“ и хомосексуалног „жетонизма“ (tokenism), који представљају системски проблем квалитета западне филмске и телевизијске продукције нашег времена.

У „Легенди о Кори“, међутим, дословно сви ликови непрекидно пролазе кроз процес сазревања и духовне трансформације, који никако није линеаран, нити шаблонски, нити је његова функција да гледаоцима пренесе симплификаторске и баналне поруке о животу. И јунаци и зликовци у серији носе ожиљке животних околности које су их обликовале, истовремено задржавајући своју моралну аутономију

Један од најснажнијих елемената у оригиналном „Аватару“ била је психолошка комплексност и духовни развој главних ликова, који махом представљају децу и тинејџере који су силом спољних историјских прилика принуђени да рано одрасту. Па опет, једини истински психолошки развој видимо у најзанимљивијем лику у серију – принцу Зукоу – који у унутрашњој моралној борби са самим собом надраста наслеђе насиља, мржње, и ишчашеног кодекса части који му је наметнут, и израста у истински честиту особу. У „Легенди о Кори“, међутим, дословно сви ликови непрекидно пролазе кроз процес сазревања и духовне трансформације, који никако није линеаран, нити шаблонски, нити је његова функција да гледаоцима пренесе симплификаторске и баналне поруке о животу. И јунаци и зликовци у серији носе ожиљке животних околности које су их обликовале, истовремено задржавајући своју моралну аутономију. Ово се поготово тиче упечатљивих негативаца, чије породичне приче и човечне црте доприносе утиску о људскости и трагизму њихових моралних избора, а да их истовремено не искупљују за злодела која су починили. Нити их спремност да сагледају и исправе своје грешке амнестира од моралне одговорности за њих.

Политичка филозофија за децу и младе

Важан разлог омиљености оригиналног „Аватара“ био је брижљиво изграђен свет (worldbuilding)– подељен на четири народа, који се у „расном“ смислу разликују по томе што се међу њима рађају појединци способни да „владају“ по једним од четири елемента – ваздухом, ватром, земљом, односно водом. Свет у коме постоје појединци чије их способности чине фактичким perpetuum mobileприродно се претвара у окоштала аристократска друштва са вековним непромењивим хијерархијама,али индустријализација и милитаризација друштва у једном од њих – Народу Ватре –отвара простор за технолошко потчињавање других и ратоборну колонијалистичку политику.Све се топреплиће са митолошко-религијским циклусима реинкарнације „Аватара“ – полу-божанске фигуре која у телесном свету једина поседује способност контроле сва четири елемента, док истовремено служи као једна од ретких веза са паралелном, духовном стварношћу. Аватар представља религијску, али и политичку фигуру, и заплет целе серије преплиће се око настојања Господара Ватре да успостави светску доминацију тако што ће „убити бога“ и прекинути циклус његових реинкарнација тако што ће извршити геноцид над целим народом унутар кога нови Аватар треба да се роди.

Аватар представља религијску, али и политичку фигуру, и заплет целе серије преплиће се око настојања Господара Ватре да успостави светску доминацију тако што ће „убити бога“ и прекинути циклус његових реинкарнација тако што ће извршити геноцид над целим народом унутар кога нови Аватар треба да се роди

Колико год ова изворна прича била упечатљива, она се ипак догађа унутар једног статичног, митолошког света који је истргнут из историјских токова, и затворен у бајковите временске циклусе унутар којих нема напретка и развоја. Технолошка револуција у Народу Ватре на буквалан начин разбија циклус и овај бајковити свет претвара у историјски свет, којим царују реалне политичке и економске закономерности. И ако се ова „историзација митологије“ само назирала у „Легенди о Ангу“, у „Легенди о Кори“ она је доведена до савршенства. Са радњом смештеном 80 година након догађаја оригиналне серије, аутори нам приказују свет који је историјски измењен скоро до непрепознатљивости – технолошка револуција коју је започео Народ Ватре трансформисала је целу планету у индустријско друштво са техничким достигнућима као што су електрична енергија, железница и радио, али и са модерним политичким проблемима као што су класна неједнакост, организовани криминал, шовинизам, империјализам, тероризам и слично. Све је то врло убедљиво захваћено кроз транзицију стила целе серије – из једног пасторалног и бајковитог окружења са елементима стимпанка (и не претерано суптилним лудистичким импликацијама) пренесени смо у ретрофутуристичку слику налик на наше властите двадесете и тридесете године XX века, где се естетика ар декоа и међуратног џеза преплиће са мотивима „дизелпанка“ и чак „атомпанка“, у све у атмосфери која преплиће социјалне и културне реалије међуратних САД са империјалном естетиком фашистичког Јапана и иконографијом антиколонијалних покрета у Индији и Кини.

Али није само ова „изградња кулиса“ наглашено зрела и комплексна – главни јунаци „Легенде о Кори“ у четири сезоне серије (односно четири „књиге“ Легенде) представљају играче у минуциозно осликаним политичким и историјским процесима који директно асоцирају на нашу властиту историју, али су симболички из ње ишчашени тако да избегавају неугодне ревизионистичке импликације. И мада је и оригинални „Аватар“ на сваком кораку разбијао симплификаторску парадигму о „злом народу против добрих народа“, у историчнијој поставци „Коре“ ова нелинеарност и комплексност тек долази до изражаја. Тако у првој „књизи“ имамо псеудосоцијалистички радикалски покрет „еквалиста“, који настоји да размонтира застарели кастински систем са „владарима елемената“ на челу тако што ће физички елиминисати класног непријатеља, одузимајући му магијску способност у којој виде извор социјалне неједнакости у друштву у коме живе. У другој „књизи“ имамо групу традиционалиста коју настојање да се врати духовност у индустријализовани и комерцијализовани свет води на пут зла и уништења, у трећој имамо нову групу радикала која покушава политичким атентатима да изазове народну револуцију против аристократије и која још једном покушава да ликвидира Аватара као „бога AncienRégime“, док у четвртој имамо врло интелигентан приказ претварање борбе за ред и уједињење у земљи разореној грађанским ратом у војну диктатуру и отворени фашизам.

А будући да се све ово догађа унутар иконографије „неодређене далекоисточне цивилизације“, свака култура лако може у радњи серије да препозна догађаје и ликове из властите историје, а притом да не буде оптерећена политичким импликацијама. Тако у Амоновој „револуцији еквалиста“ можемо лако препознати бољшевичку револуцију у Русији (са ликвидацијама аристократије, али и са притајеном подршком империјалистичке индустријске олигархије), Захирови терористи подсећају на нововековне европске нихилисте, Уналакова „духовна револуција“ на различите религијско-фундаменталистичке покрете од либанских фалангиста до саудијског исламског месијанизма, док Кувирино уједињење бившег Краљевства Земље у модерну империју на први поглед асоцира на Наполеона, али у детаљима невероватно подсећа на историју грађанског рата у Југославији током окупације ’41–45. (краљ Ву који живи у егзилу као марионета великих сила, и који под притиском диктатору Кувири да је легитимитет као „борцу за слободу и уједињење“ чак и ликом подсећа на мало препланулог краља Петра II Карађорђевића).

Комплексни одговори на комплексна питања

Креатори серије користе слободу које им даје митолошки и измаштани културолошки миље, и уместо да приче симплификују у смеру црно-белих наратива „за децу“, они је усложњавају до нивоа који је неуобичајен у модерној популарној култури, и који ретко можемо да видимо у „А“ остварењима Холивуда

Креатори серије користе слободу које им даје митолошки и измаштани културолошки миље, и уместо да приче симплификују у смеру црно-белих наратива „за децу“, они је усложњавају до нивоа који је неуобичајен у модерној популарној култури, и који ретко можемо да видимо у „А“ остварењима Холивуда. Враћајући се принципима античке хеленске филозофије који представљају кичму етике серијала испод маске источњачког мистицизма, сценаристи експлицитно наглашавају да ниједан од зликоваца у серији не представља карикатурално „зло по себи“, већ полази од социјалним околностима ишчашеног осећаја правде. Њихови злочини никада нису последица баналне жеље да наносе зло другима, већ увек изопачене потребе да се исправи реално постојећа неправда, али без аристотеловске „праве мере“ која је неопходна за истинску врлину и моралност. У том смислу, ови негативци су кудикамо занимљивији од једнодимензионалних садиста и властољубивих мегаломана против којих се у претходној инкарнацији борио аватар Анг, али и од 99% генеричких зликоваца које нам је претходних деценија сервирао Холивуд.

Прича није ништа мање занимљива „са друге стране рова“. Сам аватар Кора је неупоредиво комплекснији лик од „феминистичке иконе“ и „жетон хомосексуалца“ у коју је претворена у критикама. У њеном насилном гурању у калуп „хероине новог доба“, заборавља се да она потпуно недвосмислено и експлицитно представља један стари, аристократскиидеал. Она представља световног и духовног вођу који је своју политичку улогу и одговорност у друштву наследио, и који је од малих ногу васпитаван и мукотрпно обучаван да је преузме. Она представља религијску фигуру која стоји на путу профанизације и десакрализације света, и која успоставља мост са трансценднетним, магијским светом чије је игнорисање буквално смисао њене цивилизације. Она спиритуално трансформише свет враћајући у њега духовне силе које изигравају узрочно-последичне закономерности технологије и прогреса. Она васкрсава нестали монашки ред који је збрисан са лица земље у претходној економској и технолошкој револуцији. Најзад, као традиционална и мистичка фигура она спасава свет од његових искривљених представа о правичности и напретку, враћајући га и у моралном, и у метафизичком смислу у равнотежу.

Уз све то, аутори серије веома пластично и непосредно приказују психофизичку тортуру кроз коју главна јунакиња пролази остварујући све ове племените циљеве. Они јасно подвлаче емотивне и психичке ожиљке које улога хероја оставља на души једне младе девојке, показујући да хиперерогација, односно хероизам, нису својство које „поседују“ јунаци, већ могу бити само делатно жртвовање које излази изван оквира дужности и „професионалног ризика“. Корина психолошка борба са патњом којој је подвргнута, као и са грижом савести која је последица огромне одговорности која јој је натоварена на плећа, представља потреснији и узбудљивији аспекат приповедања од визуално атрактивних и лепо режираних битака и двобоја у којим учествује. У том контексту и њене емотивне везе и односи са пријатељима делују изненађујуће дубоко и нешаблонски, па и фамозна лезбијска романса делује природно и органски – више налик на ликове из класичне књижевности, него на генеричке хомосексуалне јунаке који се индустријски производе у савременој глобалној индустрији забаве. (Узгред буди речено, стрипови којима се овај серијал наставља, а који су објављивани у периоду 2017-2020. год., представљају све оно што су аутори серије успешно избегавали све време, и у њима се Кора од традиционалне, античке хероине у великој мерипомера у смеру слике коју је о њој правила политкоректна критика.)

Помирење историје и митологије

Ту није реч о заштити и промоцији некаквих конкретних традиционалистичких идеологија, него управо оупућивању на традиционалне митолошке обрасце на којима се заснива свака култура, па чак и глобална, а који стоје у темељима класичне уметности и – класичног цртаног филма

„Легенда о Кори“ представља горе поменути „конзервативни потенцијал“ медијума цртаног филма у свом пуном сјају. Ту није реч о заштити и промоцији некаквих конкретних традиционалистичких идеологија, него управо оупућивању на традиционалне митолошке обрасце на којима се заснива свака култура, па чак и глобална, а који стоје у темељима класичне уметности и – класичног цртаног филма. А ти обрасци подразумевају да ће човечанству увек бити потребни традиционални хероји који су, уместо да – у духу бритке сатире из „Пиксарових“ „Невиђених“ (2004) – убеђују медиокритете да је „свако посебан на свој начин“, спремни на жртвовање које потврђује њихову људску изванредност. Они подразумевају идеје породице и пријатељства као надређене индивидуализму и солипсистичкомсебичлуку модерне цивилизације. Најзад, они подразумевају заборављену равнотежу између материјалних и економских потреба човечанства на једној, и његових духовних потреба на другој страни.

Приказ духовне стране стварности, притом, представља један од снажнијих елемената ове серије. „Свет духова“ у серији је у извесном смислу опипљив и „овостран“, али далеко од материјалистичког редукционизма са којом савремена уметност по правилу тумачи митологије древних народа. „Духовна страна“ стварности је свет који је наглашено „реалан“, али његова унутрашња правила наглашавају управо слободу ума ослобођеног спрега телесне природе, али и механицизма линеарне узрочно-последичне логике. Овај свет делује органски и природно, као да је заиста изашао из неке тибетанске или јапанске бајке, а истовремено убедљиво поткопава сцијентистичке редукције нашег времена, и подстиче гледаоце да у свом односу према свету негују чуђење, радозналост, и разиграност маште.

На другом плану, преплитање ове псеудорелигијске митологије са педантно осликаним развојним процесима друштва даје још један вредан увид у природу историје, која се данас све чешће тумачи као механичка акумулације ресурса и технологије и слепо укрштање вектора економских и демографских процеса, док се занемарује историја као континуитет митолошких наратива једног народа о самима себи. У уметничком смислу, управо је приказ овог процеса преплитања „дубинских“ митолошких наратива са „слепим“ историјским процесима и њиховог међусобног условљавања и модификовања највреднији аспекат ове серије, због кога је вреди погледати, али и репризирати. Притом, ова врста приповедачког поступка, у коме се статична митолошка поставка историјски динамизује, а слепи историјски процеси митолошки превреднују, представља узбудљив нови тренд у популарној култури, који можемо да пратимо у све већем интересовању публике за „фиктивне историје“, па чак и шарлатанску псеудоисторију.

На плану књижевности тако имамо велике и популарне серијале књига попут „Песме леда и ватре“ Џорџа Р. Р. Мартина, „Малашке књиге палих“ Стивена Ериксона, или „Пространства“ Џејмса А. С. Корија, у којим се херојски наративи унутар статичне митолошке, односно фантастичне сценографије мењају за приказе историјских трансформација друштва и јунака ухваћених у невремену које ови тектонски поремећаји производе. Два серијала „Аватара“ притом највише подсећају на изванредни серијал романа „Ред магле“ БрендонаСандерсона, у коме се на сличан начин приповедање премешта из епохе прединдустријског у индустријско друштво. Овај тренд је потпуно супротан склоности Холивуда да „замрзава“ успешне и профитабилне митолошке и фантастичне светове и претвара их у генеричке „франшизе“ које се свода на „вечно враћање истог“ док публици не досади. Додуше, медиј биоскопског филма и нема довољан временски распон да захвати ову врсту класичне епске саге, али све утицајнији и уметнички све комплекснији медиј телевизијске серије постаје простор унутар кога је оваква врста приповедања могућа. У том контексту светска јавност са нестрпљењем ишчекује скори излазакнајављене „Нетфликсове“ игране адаптације оригиналног „Аватара“, након што је филмска верзија коју је режирао М. Најт Шјамалан 2010. године спектакуларно пропала на биоскопским благајнама. Видећемо да ли ће нова играна серија бити дорасла оригиналу и близу онолико колико му је била дорасла „Легенда о Кори“. А ако у неком тренутку продуценти пожеле да и „Кору“ преточе у играну серију, имаће тежак задатак да произведу нешто што ће бити интелигентније, зрелије, и озбиљније од анимираног оригинала.