„Kraj jednog lopova“

„Od prekjuče popodne kvart terazijski vodi krivičnu istragu nad jednim prljavim, propalim stvorenjem kome je već 58 godina, a koje nema ni kuće, ni zanimanja, ni porodice. Zove se Franc Bušić, a rodio se kao vanbračno dete na austrijskoj lađi „Argus“ na putu između Beograda i Zemuna, te upravo nema ni državljanstvo. Stolarski je radnik, ali često ostaje bez posla i onda se, verovatno, bavi poslom zbog koga je sada i pao u zatvor...“ – poslao mi je neko vest pod naslovom „Kraj jednog lopova“, baš dok sam razmišljala o tome kako u životu treba raditi samo intervjue, jer šta god pričali s intervjuisanim uvek možete da se ogradite – i da ga nabedite da je on kriv za sve, i da vi veze nemate s tim što je on pričao. Tako nikoga ne vređate, osim istine, ali kome je još do istine u ovo vreme koje vređa svaki segment življenja, s koje god strane diktafona sedeli – sve je uvredljivo. Stoga nalazim da je najmanje uvredljivo preneti vest koju je davne 1910. godine objavila „Politika“.

Ta nam kratka i iz konteksta istrgnuta ali rečita priča, koja je verovatno greškom onoga što je skenirao ostala da stoji kao vest bez epiloga, govori nekoliko stvari.

Prvo, govori nam da novinar nije znao da u dnevnim novinama ne ide da se piše „prekjuče“ kada je u pitanju vest, jer to „prekjuče“ već posle mesec dana (a gde su godine, pa decenije, i na kraju čitav vek pošto je vest objavljena) ne znači ništa i nije vremenska odrednica. Ali, to srećemo i u našim dnevnim novinama koje su izašle na ovaj dan.

Drugi podatak koji ova kratka i rečita priča nudi jeste da su ljudi nazivani stvorenjima, kao i da se nije štedelo na pridevima da se „stvorenje“ opiše, ukoliko je reč o stvorenju koje nije bitno, ako je neka anonimna propalica ili beskućnik.

Treće, Franc Bušić, stvorenje nemačkog (austrijskog) imena i moguće srpskog mada verovatnije hrvatskog prezimena nije imalo državljanstvo zbog toga što se rodilo između Beograda i Zemuna. Ovaj treći podatak daje nam materijala za barem tri različite priče i bar po još toliko teza iz svake, od toga da pre samo sto godina Zemun nije propadao srpskoj državi, preko toga da su lica rođena „između“ dve države mogla biti i bez državljanstva, to će reći mogla su da budu – ne-državljani (a što opet otvara neke teme za razmišljanje i razne analogije), i na kraju do toga da se o čoveku protiv kojega se vodi postupak a koji je, evidentno je, iz najnižih slojeva društva i koji je, bez šale i čak namere da ga se uvredi, nazvan „prljavim, propalim stvorenjem“ može pisati bilo šta, u ovom slučaju da je vanbračno dete, a što za jednu vest tog tipa ne bi trebalo da bude bitno.

Osim što ne znamo koje je to „prekjuče“ ovde pomenuto kao dan u kojem se odvija radnja dovoljno bitna da se o njoj napiše vest, mi ovde nailazimo i na jednu malu nelogičnost. Naime, kaže se da je stvorenje koje je lopov – lice bez zanimanja, a već u sledećoj rečenici otkrivamo da je reč o stolarskom radniku koji često ostaje bez posla.

Zanimljivo je, na primer, da se nekoliko meseci pred kraj 2010. godine, dakle sto godina kasnije, u jednom takođe renomiranom listu (dakle nije reč o takozvanoj žutoj štampi) mogla pročitati vest o tome da je izvesni ugledni kriminalac čije ime neću pomenuti jer nije važno za priču (a i kakvog će mi pa to đavola na vratu – ja i pišem ovaj tekst zato što neću ništa aktuelno); dakle ugledni je kriminalac zgazio čoveka na autoputu. Ubijeni čovek bio je kriv, pijan, a u daljem tekstu saznali smo – i pedofil. Pored svega ovoga bio je i anoniman, tako da ni njegovo ime neću navesti iz prostog razloga što ga se ne sećam. Ono čega se, međutim, sećam jeste to da je bilo napisano puno ime i prezime tog ubijenog, a koji je kriv jer je bio pijan dok se šetao autoputem, pored čega je i pedofil. Kako ne znamo da li je ubijeni imao i neku porodicu, ostaje nam da kalkulišemo da li je činjenica da je poginuo nekoga pogodila, pa da li je vest da je poginula jedna obična pijandura i pedofil nekome nanela duševnu bol i da li će neko, ko je eventualno ostao da živi iza njega, posledice te deskripcije ništavnosti karaktera poginulog osećati sutra, prekosutra, godinama a možda i ceo život. Ovde, da ne bude zabune, ne pričamo o tome da li je gospodin ugledni kriminalac nevin za pogibiju NN lica – koje je trebalo to i da ostane, jer na kraju njegova smrt nema nikakve veze (osim ako insinuiramo božju pravdu gde je auto uglednog gospodina bio ruka te pravde) sa tim da li je poginuli bio pijandura i pedofil ili pristojan građanin.

Iz ovoga bi neko ko nema pametnija posla niti volje i hrabrosti da piše o važnim stvarima (nego izvlači neke vesti od pre doslovno sto godina), mogao da izvuče tendenciozni zaključak da vreme i novine ne samo što se nisu promenili nabolje, nego su postali gori, nehumaniji i bezobzirniji i prema onima o kojima pišu i prema onima koji bi to trebalo da čitaju.

Naime, ako je čovek bez državljanstva i sasvim izvesno siromašan i, uopšte, za svet nebitan, nazivan stvorenjem – čak i bez želje da bude unižen nego jer je prosto tako tretiran, a mi imamo samo fragment priče o njemu i ne znamo da li je ona nekome tada, pre jednog veka kada je pisana, bila važna – onda možemo da kažemo da smo napredovali jer ljude, osim kada to činimo namerno i sa željom da ih uvredimo ili napravimo na ništa, obično ne nazivamo stvorenjima. Sada stvorenjima nazivamo samo one koje želimo da prikažemo kao neljude, nedostojne nazivanja ljudima itd.

Tada je kao „prljav i propao“ (dakle bezvredan) opisivan jedan čovek koji je bio lopov, sada lopovima podilazimo tako što na sličan način, kao ono „stvorenje“ od pre sto godina, opisujemo ljude koje oni pregaze kolima. Postoji izvesna razlika u pristupu, ali deluje da nije na dobro.

Tada državljanstvo nisu imala lica rođena na brodovima negde između dve države, a ni sada državljanstvo nemaju (osim Roma i sveta sklonom lutanju, a sa kojim inače ne znamo šta da radimo pa ga selimo s jednog na drugo mesto, nerado primamo u državu ili, pak, tražimo uhlebljenje baveći se raznim readmisijama i socijalizacijama onih koji su mogli i bez nas, nego su nam utrapljeni protiv svoje i naše volje); dakle još uvek su neretko bez državljanstava naši sunarodnici rođeni na rubovima onoga što bi trebalo da je naša država. Na Terazijama gde se pre sto godina vodio postupak protiv stvorenja ne-državljanina, na sličan način, između ostalih, gledamo najnovije žrtve naše nezainteresovanosti, prezira i nenamerne, infantilne surovosti – svima dosadne Srbe sa Kosova. I njih i mnoge druge. Tu smo, dakle ostali više manje isti kakvi smo bili pre 100 godina.

I na kraju, nelogičnosti tipa davanja jedne tvrdnje koja „stvorenje“ kvalifikuje kao „bez zanimanja“, a u sledećoj rečenici tvrdnje koja pobija onu iz prethodne, da je „stvorenje“ ipak nekakav „stolarski radnik“ možemo da pročitamo svaki dan kada otvorimo novine ili čujemo kada uključimo TV.

Za stolarske radnike bez posla čućemo da su „stvorenja bez zanimanja“, za klince koji ne znaju šta znači kler – da su „klerofašisti“, za političare koji poručuju da smatraju da Ratko Mladić treba da se preda – da su deo „antihaškog lobija“. Slušaćemo, što je najgore, i od njih samih slične stvari; da su imali srećno detinjstvo, ali da su od rođenja mnogo patili; da su optimisti i pesimisti u isto vreme; da su nacionalisti i da uopšte nisu nacionalisti; da su za ulazak Srbije u EU i da je EU jedno zlo koje će da se raspadne za koju godinu. Slušaćemo kako opozicija nikada neće praviti koaliciju sa režimom i kako će ako zatreba praviti koaliciju sa režimom, slušamo našu vlast koja se oseća kao opozicija i za sve krivi vlast, ne misleći na sebe nego na vlast koja je oterana pre deset godina; ljudi će vam u istom intervjuu objašnjavati kako oni nemaju ništa protiv gej brakova i kako su protiv gej brakova jer se duboko gnušaju same pomisli na to – i sve u isto vreme.

Sve može i ništa ne mora, tako da je zaista svejedno je li novinar Politike neke 1910. godine napisao kada je bilo to „prekjuče“ jer je bi to moglo biti i današnje prekjuče, ništa se bitno, osim toga što Zemun trenutno jeste deo nekakve srpske države, nije promenilo – mogla bih da zaključim čitajući fragmente sto godina starih vesti, osim što se pravimo malo korektniji, a živa je istina da ljude smatramo nekim „stvorenjima“, čim im se obraćamo na način na koji to radimo – bez uloženog napora da budemo dosledni makar dok pišemo jedan tekst, nego smo nedosledni, i već u sledećoj rečenici pobijamo ono što smo rekli u prethodnoj (a zamislite kada biste uzeli da čitate napise od pre par godina, pa i meseci, čak nedelja), sa jedinom razlikom što sada imamo mnogo više medija, pa tako i mnogo više prilike da pravimo ovakve, etičke, materijalne i tehničke greške kada govorimo o ljudima, pojavama i događajima.