Ko je „rodno neravnopravan”?

Milanka Brkić, predsednica Gradskog odbora za kulturu Novog Sada, održala je 12. marta 2013. konferenciju za medije posvećenu stanju u kulturi u Novom Sadu. Među drugim temema dotakla se i teme „rodne ravnopravnosti”. Na samom kraju konferencije gđa Brkić je politički korektno i utilitarno pozvala žene da se aktivnije uključe u bavljenje politikom. Taj poziv se može činiti razumljivim imajući u vidu da je ona jedina žena član Gradskog veća. Međutim, to je samo vrh ledenog brega. Zaronimo ispod vode.

1. Ko dominira Gradskom upravom?

Činjenice koje je sama gđa Brkić iznela govore da su zapravo muškarci ti koji su u Gradskoj upravi „rodno neravnopravni”. U samom odboru na čijem je ona čelu radi 13 osoba, od toga 84,61% žena, a samo 15,38% muškaraca. Ne samo da žene dominiraju u Gradskim odboru za kulturu, nego i u celokupnoj Gradskoj upravi: njih je tu 60,39%, a muškaraca 39,61%. Žene dominiraju i na upravnim pozicijama: načelnica (žena) je 60%, a načelnika (muškaraca) 40%. Žene dominiraju i kao njihove zamenice: zamenica (žena) je takođe 60%, a zamenika (muškaraca) 40%. Kada se uzmu u obzir sve službe u Gradskoj kući vidi se da u njoj potpuno dominiraju žene: u njoj je zaposleno 61,65 žena, a svega 38,35% muškaraca. Ko je onda tu „rodno neravnopravan”?

2. Feminizacija administracije

Žene ne samo da dominiraju Gradskom kućom u Novom Sadu nego već odavno dominiraju i u drugim državnim službama i uslužnim delatnostima: bibliotekarstvu, zdravstvu, apotekarstvu, bankarstvu, novinarstvu, sudstvu, školstvu i drugom činovništvu (zavodi, službe, instituti…). 

Ako odete u biblioteku, bolnicu, apoteku, poštu, banku, radio, televiziju, sud, školu i druge javne ustanove naići ćete na pregršt žena. I u vojsci i policiji sve više se zapošljavaju žene. I tu po pravilu dobijaju najpovlašćenije pozicije: u administraciji. Za sve njih država je „majka” – ona koja im daje stabilne prihode i sve druge socioekonomske beneficije. Ako država zaista želi „rodnu ravnopravnost” onda bi ona zapravo trebalo da više zapošljava muškarace.

3. Povlašćenost žena

Srbija spada u red država sa relativno najvećim brojem zaposlenih žena u državnim službama. Štaviše, Srbija je država u kojoj žene uživaju privilegije kao u malo kojoj drugoj (žene imaju kraći radni staž, povlašćeni obračun starosne i invalidske penzije, povlašćen status u izbornom postupku, porodiljska odsustva su među najdužima na svetu…). Sve te i druge povlastice budno brane mnogobrojne vladine feminističke ustanove (zavodi, odbori, sekretarijati, uprave…). Suprotno popularnoj predrasudi, Srbija nije diskriminatorna prema ženama, nego im štaviše daje mnoge povlastice.

4. Zašto ima manje političarki?

Gđa Brkić je apelovala na žene da se više bave politikom. Zašto i pored svih apela žene to izbegavaju? Odgovor na to pitanje može se činiti složenim, ali možda to i nije; možda je on jednostavan i paradoksalan: takve pozicije nisu zapravo toliko pogodne. Naime, visoke političke pozicije podložne su lakoj smenjivosti: čim jedna politička partija dođe na vlast takvi funkcioneri se smenjuju. A svako smenjivanje donosi stres. Ne samo da je stresno biti smenjen, nego je stresno do takve pozicije i doći. Da biste došli na visoku poziciju, potrebno je puno političkog nadmetanja – puno svađi i prepirki, a to donosi stres. Visoke pozicije nisu toliko povoljne koliko se čine na prvi pogled. Kada ih žene izbegavaju, one zapravo čine jednu razumnu stvar.

Kao što primer Gradske kuće pokazuje, žene dominiraju u srednjem upravljačkom sloju koji je mnogo postojaniji: smenjivanje je retko i ne zavisi toliko od političkih stihija. Žene dominiraju u pozicijama koje su socioekonomski i psihički povlašćene. One racionalno izbegavaju stresne i riskantne pozicije.

5. Zaključak

Zašto ima manje žena koje se bave politikom? Odgovor na to pitanje je složen, ali se može svesti na racionalnu odluku žena da izbegavaju ona zanimanja koja zahtevaju konflikte i svađe. Biti političar svuda – a pogotovo kod nas – zahteva svađalački mentalitet: biti uporan u kritikovanju i trpljenju kritike. Žene ne čine ništa nerazumno kada izbegavaju takve profesije. One postupaju mudro kada se drže onih poslova koji su fizički i psihički udobniji.

Muškarci – pripadnici tobože dominantnog „roda” – dominiraju u onim profesijama koje iziskuju veliki stres i rizik. Rezultat svega toga je taj da oni češće postaju invalidi i kraće žive. Ko je onda „rodno neravnopravan” i kome zapravo treba „rodna ravnopravnost”?