Хомосексуализација психоанализе

1. Рецепција Сигмунда Фројда

Сигмунд Фројд (Sigmund Freud, 1856-1939) је оснивач психоанализе. Већ за његовог живота психоанализа је стекла велику популарност: раширила се попут шумског пожара. Али позитивна рецепција није била универзална.

Једна врста критике долазила је од научника који су сматрали да је Фројдово дело добро као књижевност, али лоше као наука. Хавелок Елис (Havelock Ellis, 1859-1939) је приметио да је Фројд добар књижевник, али лош научник. То је још увек најбоља оцена целокупног његовог дела.

Постојала је и друга врста критике: феминистичка. Феминисткиње су рано и жестоко напале Фројда. Међу феминистичким критичаркама Фројда истицале су се: Симон де Бовоар (Simone de Beauvoir, 1908-1986), Бети Фридан (Betty Friedan, 1921-2000), Eва Фигс (Eva Figes, 1932), Keјт Mилет (Kate Millett, 1934), Џермејн Грир (Germaine Greer, 1939) и Шуламит Фајерстон (Shulamith Firestone, 1945). Све су оне Фројда оптуживале за „мизигинију” – за његово наводно ширење мржње према женама и „патријархалност” – његову наводну апологију подређеног положаја жена у друштву. Оптужиле су га и за „биологизам” – његово наводно заступање гледишта да су полне улоге непроменљиве.

2. Џулијет Мичел

Прва феминисткиња која је уочила неоправданост феминистичке критике Фројда била је Џулијет Мичел (Juliet Mitchell, 1940). У делу „Психоанализа и феминизам” („Psychoanalysis and Feminism”, 1979) критиковала је феминистичку критику Фројда. Но, и она је Фројду спочитавала тобожњи „биологизам”.

„Рехабилитацији” Фројда у редовима феминисткиња посебно су допринеле лезбејске феминисткиње. Оне су се закачиле за Фројдов концепт „бисексуалности”. Тај концепт – који није Фројдов по пореклу – брзо је стекао велики углед у редовима лезбејки и гејева. По њима, сви се рађамо као „бисексуалци”, али се путем васпитања или свесне одлуке опредељујемо или за хомосексуалност или хетеросексуалност. Концепт „бисексуалности” постао је догмом лезбејског феминизама, тј. хомосексуалне психоанализе.

3. Дороти Динерстин

Међу феминистичким психоаналитичаркама превладава тенденција пренаглашавања улоге родитеља у васпитању детета. Типично дело те оријентације је „Сирена и минотаур” (2000) америчке психоаналитичарке Дороти Динерстин (Dorothy Dinnerstein, 1923-1992). У њему она заступа мишљење да се полне улоге морају радикално променити и да се то може постићи само ако очеви преузму бригу за васпитање деце. У време настајања књиге то је била поприлично радикална идеја, али данас није реткост да очеви преузимају део одговорности у васпитању деце. Мајке су често запослене, па је то готово нужност. Па ипак, Динерстинова је била у заблуди верујући да промена васпитања може радикално променити полне улоге. Ми се рађамо са природним полним инстинктима које је тешко васпитањем искоренити.

4. Ненси Чодоров

Дороти Динерстин никада није извршила оно што се у сленгу хомосексуалаца зове „coming out” – признање властите хомосексуалности. Али томе се приближила друга феминистичка психоаналитичарка Ненси Чодоров (Nancy Chodorow, 1944). Она је такође пренаглашавала улогу родитеља у васпитавању деце.

Дороти Динерстин и Ненси Чодоров, позивајући се на Фројда, тврде да је дечија психа „бисексуална” и да се дете путем васпитања може „родно” и „сексуално” усмерити у овом или оном смеру. Али дечија психа није „бисексуална” већ – у већини случајева – полно диференцирана, па је утицај васпитања ипак ограничен.

Изгледа да Дороти Динерстин и Ненси Чодоров имају проблема са својом „сексуалном оријентацијом”. То само по себи не би било проблем када оне не би покушале да ту своју „родну” и „сексуалну” конфузију пројектују на остатак популације.

5. Џудит Батлер

Лезбејске феминистикиње данас доминирају како феминизмом, тако и психоанализом. Једна од најутицајнијих међу њима је Џудит Батлер (Јudith Butler, 1956). У књизи „Невоље с родом” (2010) она, позивајући се на Фројда, тврди да „свет полних категоризација” треба да „схватимо као конструисан свет” (стр. 233). То је опште место свих лезбејских феминистикиња, хомосексуалних и других „квир” теоретичара. Али полност је биолошка категорија а не „конструисан свет”. Џудит Батлер, као и друге лезбејске феминисткиње, чини исто што и Дороти Динерстин и Ненси Чодоров: своју сексуалну конфузију уопштава.

6. Психоанализа и феминизам

Феминисткиње много критикују Фројда. Највише му замерају на његовом наводном „биологизму”, „мизогинији” и концепту о „зависти на пенису”.

И поред многих оптужби (углавном неоправданих), феминисткиње се заправо слажу са Фројдом у много чему. Радо прихватају Фројдову тезу о преважности родитељског васпитања у првим годинама живота и о урођеној „бисексуалности”. Тезу о „родитељском детерминизму” здушно популаришу у хору с другим представницима екстремног „културног детеминизма” („cultural determinism”). Она им је главно оружје у борби против „биолошког детерминизма” („biological determinism”). Тезу о „бисексуалности” здушно промовишу лезбејске феминисткиње заједно са гејевима. Укупно узев, психоанализа је нашла плодно тло у редовима феминисткиња и хомосексуалаца.

7. Ото Вајнингер

Психоаанлитички концепт који је наишао на највећу позитивну рецепцију код хомосексуалаца јесте концепт „бисексуалности”. Како се чини, идејни творац тог концепта је бечки лекар Вилхелм Флис (Wilhelm Fleiß, 1858-1928). Ипак, за његову широку популарност највише је заслужан Фројд. Захваљујући њему, концепт о урођеној „бисексуалности” постао је догмом психоанализе.

Популарности концепта „бисексуалности” допринео је и Ото Вајнингер (Otto Weininger, 1880-1903). У својој познатој књизи „Пол и карактер” (1986) он му посвећује велики простор. На једном месту он тврди: „Сваки се човек, наиме, колеба или осцилира између мушкарца и жене у себи” (стр. 108.). Чини се да је Вајнингер своју „бисексуалну” колебљивост или осцилацију уопштио. Тај тренд уопштавања сопствене „бисексуалности” прихватили су и други психоаналитичари.

8. Жил Делез и Феликс Гатари

Концепт да смо сви ми „бисексуалци” и/или „хомосексуалци” опсесија је психоаналитичара. У књизи „Анти-Едип” (1990) Жил Делез (Gilles Deleuze, 1925-1995) и Феликс Гатари (Felix Guattari, 1930-1992) тврде да смо ми „хомосексуални лично, не знајући или знајући то” (стр. 56). Заправо, већина људи се рађа са јасним хетеросексуалним склоностима и тога је потпуно свесна. Maњина се рађа са хомосексуалним склоностима и тога је такође потпуно свесна. Аутори чине један недопустив интелектуални грех: уопштавају своју хомосексуалност стварајући конфузију.

9. Бојан Јовановић

Међу заговорницима концепта о универзалној „бисексуалности” и/или „хомосексуалности” код нас се истиче Бојан Јовановић (1950). У књизи „Блискост далеког” (2005) он популарише тезу о универзалности „бисексуалности”. Није потпуно јасно шта он подразумева под „бисексуалношћу”. Он тврди „да је свака индивидуална психа бисексуалне природе” (стр. 137). Можда је он тиме хтео да каже да се сви рађамо се еротским склоностима према оба пола и да се тек помоћу васпитања „оријентишемо” према једном или другом полу. Ако је то хтео да каже, онда је страховито погрешио. Највећи број људи рађа се са дистинктном сексуалном оријентацијом и она им није изборна. Можда је пак хтео да каже да се сви људи рађају са полно неиздиференцираним психама и да се оне тек под утицајам васпитања полно диференцирају. И та теза је једна помодна глупост. Уз мали број изузетака, сви се рађамо јасно полно издиференцирани. Заправо, полно смо издиференцирани већ од зачећа. То је јасно научницима склоним научним чињеницама, а не фантазирању. Научница Луен Брајзендин (Louann Brizendine, 1952) у књизи „Мушки мозак” (2010) нема дилему: „Мушки и женски мозак су другачији од тренутка зачећа” (стр. 18). Исто тврде и сви други неуронаучници. За разлику од њих, разни „психоаналитичари”, укључујући и Бојана Јовановића, дозвољавају себи право да уз фанфаре износе еклатантне заблуде. Није потпуно јасно шта је узрок тој појави: или је реч о пукој интелектуалној индоленцији или о нечем још горем: уопштавању сопствених „бисексуалних” конфузија.

10. Владета Јеротић

Близак признању „да је индивидуална психа бисексуалне природе” јесте и Владета Јеротић (1924). У предговору књиге Ота Вајнингера „Пол и карактер” (1986), он тврди да идеја о бисексуалности човека „стоји на доста чврстим темељима” (стр. 25). Заправо, идеја је високопарно празнословље.

У књизи „Новосадски разговори” (2010) он, позивајући се на „тумачења разних психолога, антрополога и неких теолога”, тврди да је у првој глави Прве књиге Мојсијеве описано „бисексуално првобитно биће људско” (стр. 49). Али у том делу Библије (као уосталом и у другима) није дат опис бисексуалног људског бића, већ полно јасно диференцираног људског бића: мушкарца и жене. Чињеница да један хришћански оријентисани психоаналитичар заступа тезу о „бисексуалности” људског бића, па и по цену елементарног превида у егзегези Библије, указује да психоанализа није „дубинска психологија” каквом се представља, него подручје академског лобирања хомосексуалаца и/или бисексуалаца.

11. Joвица Стојановић

Прикључујући се теоретичарима „бисексуалности”, антрополог Јовица Стојановић у књизи „Страх од жене” (2012) примећује: „Човек је по природи бисексуално, двополно биће у коме је један пол доминантан и усклађен његовим секундарно биолошким одредницама пола” (стр. 29). Што је аутор мислио када је употребио израз „бисексуално”? Ако је мислио да сви људи имају сексуалне склоности (сексуално) према оба пола (би) онда је изрекао ноторну неистину. Бисексуалаца у општој популацији нема више од 1%. Ако се њима придодају и хомосекаулаци (сексуално усмерени само на свој пол) онда таква популација такође не прелази неколико процената (3-4%).

Биће пре да је аутор израз „бисексуално” употребио као синоним за „двополно”, што и синтаксички и сугерише. Али, чему онда користити један језички заводећи израз? Израз „двополно” је крајње јасан; означава да једна врста има два пола. Чему га замењивати збуњујућим изразом „бисексуално”?

Истицање да је човек „бисексуално, двополно биће” или je тривијално или неистинито. Уколико се под тим двочланим изразом подразумева да је човек биће са два пола, онда је то тривијално јер су двополне врсте и хиљаде других. Уколико се под тим изразом подразумева сексуална склоност ка оба пола, онда је то неистинито јер само мали проценат људске популације има такве склоности.

Уместо јасноће, прецизности и чињеничности, психoанализа нам уз фанфаре нуди галиматијас нејасноћа, непрецизности и манипулација.

12. Елизабет Рудинеско

Француска психоаналитичарка Елизабет Рудинеско (Élisabeth Roudinesco, 1944) поново се враћа на Фројдово учење. У књизи „Расуло породице” (2012) она, анализирајући Фројда, пише: „Бисексуалност, као неизбежна последица монистичке организације либида, погађа оба пола. Не само што привлачност коју један пол осећа према другом не произилази из комплементарности него сама бисексуалност разбија помисао о таквој организацији. Тако настају два облика хомосексуалности: женски, када ћерка остаје привржена мајци у тој мери да ће одабрати истополну партнерку, и мушки, када дечак прави сличан избор како би негирао мајчинску кастрацију” (стр. 123).

Уместо јасноће и чињеничности поново смо почашћени сумом нагађања, спекулација и глупости.

13. Личан пример

Читајући психоаналитичку литературу, укључујући и горенаведену, долазим до закључка да сам ненормалан: не осећам у себи никакву „бисексуалност”: сексуaлну склоност ка истом полу. Откад знам за себе никада ме сексуално није привлачио исти пол, већ само супротан. На сву срећу, поред сомнабулистичке психоаналитичке литературе постоји и друга из које сазнајем да је огромна већина људи (96-97%) такође само хетеросексуална.

Када бих се ослањао само на психоаналитичарску литературу, дошао бих до закључка да сам психички болестан. На сву срећу, постоје трезвени научници који себи не дозвољавају произвољности и маштарије као психоаналитичари.

14. Хомосексуализованост академског света

Савремена психоанализа је „хомосексуализована” – подвргнута контроли хомосексуалаца. Књиге које оправдавају хомосексуализма део су наставног плана и програма на многим универзитетским одсецима, посебно на психологији, антропологији и социологији. Осим тога, хомосексуализам задобија све веће друштвено признање и утицај.

15. „Инцест траума центар”

Београдски „Инцест траума центар” у потпуности је контролисан од лезбејки. Доживети инцест је свакако веома трауматично. Инцест с правом подлеже моралној и правној санкцији. Али у овом центру инцест се схвата веома широко – не само као сексуални контакт са особом у сродству, него и као сексуални контакт са сваком особом супротног пола. По том критеријуму, преко 90% популације доживело је „инцест”. Из овог центра шири се параноја о пандемији „насиља над женама”, „трговини жена”, „сексуалном узнемиравању”, „злоупотреби жена” и другим мушким непочинствима. Лезбејски феминизам свесно шири неповерење, чак и мржњу према мушкарцима.

Које су последице те лезбејске пропаганде? Одговор на то питање зависи од угла гледања. Један од њих је стање брака. Узимајући у обзир да се код нас сваке године смањује број склопљених бракова, a повећава број развода чини се да послови лезбејских психолошкиња не иду лоше. Па, девојке нагрните једна на другу јер вам то саветују ваше „стручњакиње за душу”.

Библиографија

1. Батлер, Џудит, „Невоља с родом: феминизам и субверзија идентитета”, Карпос, Лозница, 2010.

2. Брајзендин, Луен, „Мушки мозак”, Sezam book, Зрењанин, 2010.

3. Владета Јеротић, „Новосадски разговори”, Ars Libri, Београд; Партенон, Београд, 2010.

4. Weininger, Otto, „Пол и карактер”, Књижевне новине, Београд, 1986.

5. Делез, Жил и Феликс Гатapи, „Анти-Едип: капитализам и схизофренија”, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1990.

6. Дороти Динерстин, „Сирена и Минотаур: односи међу половима и људска нелагодност”, Феминистичка 94, Београд, 2000.

7. Јовановић, Бојан, „Блискост далеког: анахронике III”, Stylos, Нови Сад, 2005.

8.    Mitchell, Juliet, „Psychoanalysis and Feminism”, Pantheon, New York, 1974.

9.  Рудинеско, Елизабет, „Породица у расулу”, Академска књига, Нови Сад, 2012.

10. Стојановић, Јовица, „Страх од жена: феномен женске агресивности”, Чигоја штампа, Београд, 2012.