Филип Давид у озрачју тједника „Глобус“

НИН-ова награда поред поновљених тиража њеном добитнику доноси и велику медијску пажњу. Награђени писац традиционално даје велики интервју овом недељнику, али је и у прилици да се огласи у већини престижних медија.

Овогодишњи добитник НИН-ове награде, писац Филип Давид, ову прилику је обилато искористио, али његов интервју загребачком недељнику Глобус, који је објављен 18. септембра 2015. године, представља неку врсту сублимације свих његових иступања након добијања наше најпрестижније књижевне награде. Одговарајући на питање с којим осећајем прати људску лавину која је кренула према Европи, Филип Давид пре свега истиче своју велику приврженост Европској унији, указујући на неке недостатке - превелику бирократизацију, продубљавање социјалних разлика, неспособност малих држава да среде своје финансије. Али оштрицу своје критике пре свега упућује источноевропским земљама у којима се појављују екстремистичке групе након рушења Берлинског зида и по њему су оне „деклатративно истицале братство и јединство, опште светско заједништво, док су испод површине јачали домаћи национализми, нетолеранција, нетрпељвост".

Одједанпут се види како су ти бивши системи, који су се декларативно позивали на општу солидарност, нетолерантни, искључиви, диктаторски. Позивали су читав свет да прихвати једну идеологију да би се то показало да је та идеологија била шупља, без правог језгра солидарности и толеранције. Овакав критички приступ резервисан је у одговору Филипа Давида само за новопримљене чланове ЕУ, док земље старе Европе представљају примамљиву и неконфликтну оазу мултикултуралности, солидарности и људских права.

Овакав редукционизам у односу на источноевропске земље је присутан у иступима многих представника Европске уније, без обзира на то што је концепт мултикултуралности, интеграције и толеранције доживео велики пораз управо у земљама које остају ван критичког увида овог писца. Како тумачити изборне резултате на локалним изборима у Бечу, где је екстремна десница освојила 30 одсто бирачког тела. При томе Филип Давид, изражавајући своју бојазан од могућег настанка новог хладног рата, а следећи своје проевропско опредељење, посебно указује на судбинску опасност од утицаја Русије јер „ Руси држе под присмотром делове Балкана: ако буду желели ограничени сукоб, довољно је да пошаљу мало оружја и нешто војника као у Украјини и имаћемо локални рат“.

Опет је на делу изразито једностран идеолошки и редукционистички приступ јер се не помиње улога и одговорност ЕУ и САД у креирању локалних сукоба не само у Украјини. Довољно је да се сетимо на који начин је разбијена Југославија као федерална држава и колико је била погубна улога тзв. међународног фактора, који и данас делује мимо елементарног поштовања основних принципа међународноиг права.

За Филипа Давида очигледно Хрватска није жариште неугашене мржње јер је донекле решила своје проблеме улазећи у ЕУ, али њега не напушта зебња да се налазимо још увек на бурету барута.

Међутим, овогодишњег добитника НИН-ове награде посебно брину жаришта неугашене мржње из протеклих времена, односи Косова и Србије, Македонаца и Албанаца у Македонији, Федерацији и Републици Српској у БИХ, интересантно је видети да међу тим жариштима нема Хрватске јер она је изван тог метежа самим тим што је примљена у Европску унију и зато је и изузета из његовог критичког односа.

За Филипа Давида очигледно Хрватска није жариште неугашене мржње јер је донекле решила своје проблеме улазећи у ЕУ, али њега не напушта зебња да се налазимо још увек на бурету барута. За овог писца као истакнутог борца за суочавање са прошлошћу не значе ништа појаве отвореног величања усташтва, напади на Србе повратнике, неостваривање елементарних људских и грађанских права преосталих Срба у Хрватској, разбијање ћириличних табли, растући хрватски шовинизам, али све то није довољно да би Хрватска била сврстана у један од главних фактора који дестабилизују регион. То место је резервисано искључиво за Србију, што се може видети и из ставова Филипа Давида о преовлађујућем утицају национализма у Србији.

У оваквом приступу какав нам демонстира у овом интервју овај писац, Хрватској се унапред све опрашта јер се она докопала Европске уније и тако добила одрешене руке да на својој територији може да не поштује основне европске вредности, у шта се можемо уверити само ако пратимо политички живот у овој држави.

О томе сведочи и начин како се актуелна „социјалистичка“ влада у Хрватској поставила у решавању избегличке кризе, показујући да је спремна да покрене талас најнижих ксенофобних и расистичких порива не би ли прикупила који проценат више на предстојећим парламентарним изборима. О томе нема ни речи у овом разговору јер то не дотиче нашег провереног европејца, који је толико забринут да Балкан поново постане буре Барута, али не пропушта да посебно нагласи благотворну и миротворну улогу САД јер ЕУ није била у стању да пацификује Балкан, а посебно Србе, који се и даље треирају као највећи реметилачки фактор. Филип Давид је веома јасно означио главног кривца за разбијање Југославије, помињући само узгред и утицај хрватског национализма, што му више служи као изговор да заоштри своју тезу о одлучујућој улози српског национализма, без обзира на то што он покушава да ту своју основну тезу маркира критиком режима Слободана Милошевића.

“Од почетка је све највише овисило о Србији која је била најмногољуднија и контолисала је ЈНА, али смо имали несрећу што су на власт дошли такви политичари који су веровали да ће се све решити силом, па се на крају та сила окренула против Србије. Милошевић је највише крив, његов режим је највише могао учинити да дође до мирног распада јер су контролисали ЈНА.“ При томе Филип Давид не налази за сходно да помене на који начин је у то време функционисала Туђманова политика заснована на отвореној антисрпској хистерији и реафирмацији основних елемената усташке независне државе. Та политика се може сажети у Туђмановом исказу да се хрватска независност и излазак из федералне социјалистичке Југославије не може спровести без рата.

Он само папагајски понаваља основне постулате ондашње, али и садашње званичне хрватске промиџбе о великосрпској агресији, а да ниједном речју не помиње притиске и насиље којима су били изложени Срби у Хрватској, који су након злочиначке акције "Олуја" сведени на незнатну националну мањину, изгубивши своју историјску улогу као констутиван и аутохтон народ, што је драстично поништено чим је ХДЗ дошао на власт. О томе не говори Филип Давид, али зато не пропушта да у Глобусу проговори о погубности српске пропаганде. „ Радио сам у то доба на државној телевизији и знам каква је та пропаганда била. Људи су изјављивали да се пријављују у добровољце да иду ратовати у Хрватској, каже гледао сам на ТВ-у шта се у Хрватској ради Србима.“

Свакако да су у то време постојала пропагандистичка претеривања, али то не ослобађа Филипа Давида да нам каже шта се тада заиста дешавало Србима у Хрватској, али очито да је у питању селективно и дозирано памћење.

Свакако да су у то време постојала пропагандистичка претеривања, али то не ослобађа Филипа Давида да нам каже шта се тада заиста дешавало Србима у Хрватској, али очито да је у питању селективно и дозирано памћење, у коме нема места за помињање злочина и прогона којима су Срби били изложени након доласка ХДЗ и Туђмана на власт, чији је главни циљ, који он није ни крио, да Србе дефинитивно сведе на статистичку грешку, што се и десило. О томе не проговара Филип Давид јер онда интервју у Глобусу не би ни био могућ.

Јасно је да у хрватској штампи, па и у Глобусу нема много простора за говор о трагичној судбини српског народа у Хрватској осим бесконачног понављања службених оцена о чистом, праведном домовинском рату, чији карактер није ни покушао да доведе у питање велики борац за суочавање са прошлошћу и злочинима почињеним у грађанском рату након разбијања Југославије.

Проблем је у томе што Филип Давид демонстрира једнострано виђење ратних догађања и фокус своје тзв. критике усмерава једино на српски национализам и неспремност српског народа да прихвати лустрацију коју ће спроводити лиценцирани деконтаминатори и денацификатори специјализовани за борбу и откривање српског национализма. Он се не либи да на следећи начин описује у загребачком тиску ситуацију у Србији. „Али погледајте медије које они 100 посто контролирају, у њима је све антизападно и проруске оријентације од наслова до текстова. Ако сваки дан гледате телевизијски програм, а они вам сервирају такве поруке нетрпељивости и мржње да можете очекивати да ће већина људи ићи за тим. Обично 70 посто људи не мисли својом главом. Ако је у једној културној Немачкој Хитлер успео у тој мери задобити поверење да је можда само пет посто било против њега, како не би код нас. Јер су наши злочинци. Наши криминалци постали наши хероји. За све нађу објашњење; али нисам нашао ниједан случај где се каже: ми смо криви, ми смо то учинили.“

Познато је да писци често живе у свом измаштаном свету, да су често одвојени од реалности, али начин на који Филип Давид тумачи савремене друштвене токове у Србији само сведочи о погубности једностраног, необјективног и идеолошког приступа. Он као да живи у неком прошлом свету и времену када је било веома уносно и профитабилно и то не само у политичком смислу водити беспоштедну борбу против српског национализма о коме он и данас говори као главној и водећој опасности не само нашег друштвеног живота. При томе би могао да се обавести о судским процесима који се одвијају пред нашим судовима за злочине почињене током деведесетих година и касније. А груба је неистина и подметање да у Србији није дошло до осуде злочина које су починили припадници нашег народа, али проблем је у томе што се у овом разговору заговара колективна кривица једног народа јер се каже - ми смо криви, ми смо то учинили.

Филип Давид очигледно није скоро гледао хрватску телевизију и читао хрватски тисак, али он себе свесно самоограничава на непрестано жигосање српске стране као главног кривца и покретача ратова у Југославији јер једино тако и може да добије завидан простор у недељнику Глобус. Било би интересантно да нам наведе судске процесе у Хрватској на којима су осуђени починиоци стравичних злочина над Србима. Да ли се он сећа са колико су тријумфализма и слављења дочекани генерали Готовина и Маркач у Хрватској након ослобађујуће пресуде у Хашком трибуналу.

Не постоји ниједан његов став или оцена у овом разговору који су посвећени ревизији историје у Хрватској, а која се огледа данас у отвореној рехабилитацији усташке идеологије и Туђмановог политичког наслеђа, али је зато Филип Давид посветио посебну пажњу ревизији антифашизма у Србији.

Исти приступ има овај писац када је у питању једна од његових омиљених тема везана за питање ревизије историје. Филип Давид каже у овом разговору да у Хрватској и Србији долази до ревизије антифашистичке борбе и историје, али примењује исти метод редукције и једностраности који је користио говорећи и о другим питањима. Не постоји ниједан његов став или оцена у овом разговору који су посвећени ревизији историје у Хрватској, а која се огледа данас у отвореној рехабилитацији усташке идеологије и Туђмановог политичког наслеђа, али је зато посветио посебну пажњу ревизији антифашизма у Србији.

"Ми у Србији увек смо се поносили да смо били на страни савезника, антифашиста. А онда се рехабилитује Дража Михаиловић. Дража није био антифашиста. Али ви сте се одрекли партизанске борбе и желите остати антифашиста, онда Дражу прогласите првим герилцем у Европи. И то није крај, поднесен је захтев за рехабилитацију Милана Недића, шефа колаборационенистичке владе под окупацијом. За њега се зна да је ишао у Немачку и тражио да се што пре `реши` жидовско питање јер иначе не може решити многе проблеме. Породица је поднела и захтев за рехабилитацију Димитрија Љотића, који је сам за себе говоорио да је фашиста. Негира се све што је донела партизанска борба.“ Из овог цитата се може видети до које мере је Филип Давид уроњен и опхрван својом идеолошком искључивошћу, селективним начином тумачења чињеница и историјских догађаја и на који начин он отворено примењује дупле стандарде када је у питању оцена стања у Србији и Хрватској.

Овај интервју нам је јасно показао које услове треба испунити да би се добила могућност објављивања у хрватском тиску. Пре свега треба следити главне токове хрватске званичне промиџбе и непрестано осуђивати и жигосати погубно дејство великосрпског национализма, оптуживати Србију да је главни кривац за разбијање Југославије и покретач ратова, указивати на ревизију историјске истине о антифашизму у Србији, описивати Србију као тамни вилајет ксенофобије, антисемитизма и расизма, подржавати ставове који говоре о неспособности и неспремности Срба да се суоче са прошлошћу и злочинима почињеним у њихово име и истицати пресудан утицај Русије и руске пропаганде на обликовање јавности у Србији, која је доминантно антизападно, народњачко и антиевропски оријентисана.

Све ове услове Филип Давид је приљежно и доследно испунио и зато је и добио толико велики простор у тједнику Глобус. Наша невоља је тим већа јер ови услови за објављивање у великој мери важе и у многим нашим новинама и недељницима.