Феминистичка пропаганда у медијима

Радикалне феминисткиње контролишу писање о међуполним односима. Оне воде главну реч када је реч о типичним „женским часописима”. То су часописи посвећени моди, здрављу, лепоти, уређењу стана, емотивном животу и другим темама блиским женама. Феминисткиње су обично уреднице и оних делова часописа и новина који се баве међуполном темaтиком. Последица тога јесте та да се међуполни односи обично сагледавају само из женског угла.

1. Новине и часописи

Новине и часописи су постали пропагандна оруђа „родног” феминизма. Читалаштво се преко новина подстиче да прихвата све веће женске захтеве. Преко новинарства „родни” феминизам придобија јавност за себе. У пракси се то своди на оправдавање све већих захтева жена.

Наш угледни лист Политика редовно прати штa има ново у сфери „родних односа”. У њима не само да доминирају текстови жена, него они по правилу усвајају агенду „родног феминизма” по коме су увек за све одговорни мушкарци, а жене увек лишене било какве одговорности.

2. „Каранфили су за башту, употреби машту”

У чланку „Каранфили су за башту, употреби машту”, објављеном 8. марта 2010. у нашем угледном листу Политика (стр. 18), говори се о прослави Дана жена. Тај празник представља огољену фаворизацију жена. Тог дана се женама уручују поклони и указују други знаци поштовања и пажње. Многе жене тога дана добију барем цвет, а неке и скупоценије дарове. У великом броју јавних предузећа и у неком приватном даме добијају слободно поподне. У некима чак и новце.

Mушкарци немају дан када би могли да очекују поклоне и посебну пажњу. И поред те очигледне фаворизације жена, ауторка чланка Зорица Карановић преноси мишљење неких теоретичара културе који „сматрају да је Осми март постаo пре празник мушкараца, кojи сe ’искупљују’ за грехове које су починили према својим ’лепшим половинама’”. Оно што је очигледан знак женске привилегованости, новинарка је представила као знак женске подређености. Штавише, она посредно сугерише да је женама потребно дати још веће привилегије.

3. „Време је да жене опет дигну глас”

Да су новине постале феминистички медијуми, сведочи и чланак „Време је да жене опет дигну глас”, објављен 8. марта 2011. у Вечерњим новостима (стр. 14). У првој реченици стоји: „Сто година након прве прославе Осмог марта и данас постоји много разлога због којих би жене морале да подигну глас.”

Сугестија је емотивно пријемчива, али рационално апсурдна. Који су то многи разлози „због којих би жене морале да подигну глас”? Жене данас не само да нису дискриминасне, него су заправо повлашћене многим правним и ванправним чиниоцима.

Упркос томе, у чланку се реч даје женама које сугеришу како су дискриминисане. Тако једна од њих тврди да је политика „и даље место где је женама приступ ограничен”. То је савршена бесмислица. Жене могу да се баве политиком колико хоће, али је питање да ли оне то желе. Проблем, дакле, није у правној дискриминацији, него у женској природи.

Но, чланак инсистира не женској дискриминацији. Тако у њему реч добија проф. др Владимир Вулетић са Филозофског факултета у Београду који тврди да су жене неравноправне. По њему, то је уочљиво „ако анализирамо политичку сцену или листу најмоћнијих, најбогатијих људи у Србији”. Али професор занемарује чињеницу да на листи затвореника, наркомана, алкохоличара, бескућника и других угрожених људи такође доминирају мушкарци. Наш врли професор је свесно селективан: износи само оне податке који се уклапају у његову а priori усвојену тезу, а друге намерно прећуткује.

Сличну врсту намерне селективности показује и Саша Јaнковић, заштитник грађана. Он тврди да жене раде „на мање плаћеним местима у истој струци, брига о деци је примарно њихова дужност, а трагични исходи породичног насиља откривају прошлост дугогодишњег злостављања”.

То је права мала сума феминистичких селективних података. Прво, није тачно да жене раде „на мање плаћеним местима у истој струци”. Ако се то и догоди, онда је то стога што саме жене бирају такве позиције. Мушкарци и жене бирају оне послове и оне позиције које пашу њиховим очекивањима и склоностима. А склоности и очекивања мушкараца и жена природно нису исти. Овде се свесно подмеће под дискриминацију нешто што је последица природних полних разлика.

Друго, чињеница да се жене више брину о деци није одраз социјалне дискриминације него опет женске природе.

Треће, насиља у друштву су много чешћа и много бруталнија према мушкарцима него према женама. Саша Јанковић и други феминистички епигони намерно износе нетачне и селективне податке. Њима желе да прикажу положај жена далеко горим него што он то стварно јесте.

4. „Злоупотреба жена у рекламама”

У чланаку „Злоупотреба жена у рекламама”, објављеном 15. марта 2011. у Политици (стр. 8), новинарка Катарина Ђорђевић, позивајући се на мишљење Наде Торлак, тврди да се у рекламама „женско тело злоупотребљава на најразличитије начине”. Заправо, „женско тело” у рекламама служи да се њиме изманипулишу мушкараци: да се наведу да купе производ којим им у суштини не треба.

Онај ко је изманипулисан нису жене, него мушкарци. Степен феминистичке индоктринације је толики да то очигледно обртање улога манипулатора и манипулисаног ретко ко опажа.

5. „Једнакост, по мушкој мери”

У чланаку „Једанкост, по мушкој мери”, објављеном 8. марта 2013. у Вечерњим новостима (стр. 16) четири жене различитих путева и професија говоре о Осмом марту. На основу интервјуа ове четири жене – научнице, пословне жене, пољопривреднице и старлете – може се извући парадоксални закључак: што је жена на вишем социоекономском положају, то се више жали на дискриминацију.

Најмање се жалила на дискриминацију жена на најнижем социоекономском положају (пољопривредница), а највише оне које заузимају највише друштвене положаје и које имају најудобније услове живота (научница, пословна жена, старлета). Интервјуи само илуструју одавно етаблирану чињеницу да је феминизам махом идеологија жена виших средњих слојева. Као таква, феминистичка идеологија је поприлично полно и социоекономски парцијална.

6. „Осми март дуго траје”

У чланаку „Осми март дуго траје”, објављеном 9. марта 2014. у Вечерњим новостима (стр. 15), постоји поднаслов у коме стоји да су жене „и даље на много начина дискриминисане”. Теза није тачна. Жене ни у једном сегменту друштва нису дискриминсане. Примери који се наводе да би се теза о дискриминацији потврдила говоре заправо о нечем другом: о томе да су жене природно различите од мушкараца. Жене и мушкарци се разликују у интересовањима, склоностима и способностима, па је логично да постоји разлика у постигнућима и заступљености у друштвеним институцијама.

Не постоји никаква правна дискриминација жена. Штавише, жене су у праву на много начина привилеговане. Чланак свесно шири дезинформације. Али, то је и разумљиво. Његова сврха није изношење објективних података, него феминистичке пропаганде.

Надаље, у чланку новинарка Бојана Царановић тврди да се жене „теже запошљавају”. Податак је тачан, али његов узрок није дат. Ауторка контекстуално сугерише да је у питању дискриминација, а реч је заправо о томе да су жене избирљивије. Жене бирају удобније послове, па је стога логично да се „теже запошљавају”. Али те елементарне логике нема у феминистичкој пропаганди.

Ауторка чини још већу манипулацију тврдећи: „Нуде им се мање захтевни и слабије плаћени послови.” Заправо, није друштво то које женама нуди мање захтевне и слабије плаћене послове, него су жене те које такве послове бирају. А сасвим је логично да су „мање захтевни” послови уједно и „слабије плаћени”. Ауторка женско понашање представља као нешто што се женама „нуди”. Њој је стало да на сваки начин жене представи као жртве друштвене дискриминиације, а не да реално опише ситуацију и дâ реална објашњења.

Надаље, у чланку се преноси мишљење Mилене Драгићевић Шешић, професорке на Факултету политичких наука, да треба и даље обележавати дан жена, јер је „свака друга жена жртва насиља”. Теза да је „свака друга жена жртва насиља” представља огољену бесмислицу. До таквог „податка” професорка на факултету могла је доћи само ако се појам „насиља” бесконачно прошири и изгуби своје реално значење. Још једном је реч о прворазредној манипулацији.

У чланку реч добија и Јована Ружичић, директорка „Центра за маме”, која сматра да је „дуг пут пред нама” и то „због многих дискриминација”. Било би поштено да ауторка истакне бар једну од „многих дискриминација”. Али она то не чини, што је и разумљиво имајући у виду да не постоји никаква „дискриминација”. Заправо, постоје многе женске привилегије. Али новинаркама и онима којима она даје реч није стало да изнесу реално стање, него да утичу на јавно мњење како би оно спремно прихватило давање женама још већих повластица.

7. Орвеловско преокретање

У свих пет чланака поступак новинарки је исти: фаворизовање жена представља се као дискриминација жена. То орвеловско преокретање је могуће, јер новинарство потпуно контролишу радикалне феминисткиње.

8. Телевизијско новинарство

И телевизијско новинарство је у рукама феминисткиња. Феминистичка пропаганда је посебно уочљива у емисијама посвећеним међуполним односима. „Ток-шоу” емисије су редовито подешене тако да конвергирају женској публици.

Обично су учеснице таквих дискусија сексепилне даме са мини-сукњама које не могу да сакрију задовољство својим изгледом, памећу и професионалним статусом. Општа кукњава свих њих је да мушкарци не ваљају, а да су жене дискриминисане.

Мало емисија реално сагледава међуполне односе. Разлог томе је тај што се оне ретко кад обазиру на мишљење представника оба пола и свих социоекономских стратума. Уместо тога, новинарство сада изражава интерес само жена виших и виших средњих слојева: размажених уметница и вискообразованих жена. Глас жена других социоекономских профила ретко се чује. Глас мушкараца са дна социоекономске лествице уопште се не чује.

9. Феминизација друштва

Не само да постоји тренд феминизације новинарства, него и других сегмената друштва: здравства, апотекарства, судства, чиновништва, школства, чак и војске и полиције. Феминизација је најзначајнија друштвена појава у последњих пола века. Али мало ко препознаје далекосежни значај тога.

10. Закључак

Новинарство је постало оруђе феминистичке пропаганде. Новинари свесно преносе мишљења оних који положеј жене драматизују и тако дају оправдање за још већу женску друштвену повлашћеност.

У том контексту треба сагледати и празновање Осмог марта. Тај празник је уведен у епохи правне дискриминације жена. У међувремену, жене су не само стекле правну једнакост, него и знатну правну повлашћеност.

Библиографија

1. Гуцијан, Сандра, „Србија има више научница него што је то просек у ЕУ”, „Политика”, Београд, 1. јул 2013, стр. 9.

2. Ђорђевић, Катарина, „Злоупотреба жена у реклами”, у: „Политика”, Београд, 15. март 2011, стр. 8.

3. Ђорђевић, Катарина, „Положај жена 7. марта”, у: „Политика”, Београд, 7. март 2014, стр. 18.

4. Карановић, Зорица, „Каранфили су за башту, употреби машту”, у: „Политика”, Београд, 8. март 2010, стр. 18.

5. Мићевић, И. и Б. Хаџић, „Једнакост, по мушкој мери”, у: „Вечерње новости”, Београд, 8. март 2013, стр. 16.

6. Мићевић, И. и В. Мијатовић, „Време је да жене опет дигну глас”, у: „Вечерње новости”, Београд, 8. март 2011, стр. 14.

7. Н., Е. В., „Јоште живи 8. март”, у: „Вечерње новости”, Београд, 9. март 2012, стр. 12

8. Симић-Миладиновић, Милентија, „Војна гимназија под опсадом девојчица”, у: „Политика”, Београд, 1. април 2014, стр. 7.

9. Царановић, Бојана, „Осми март дуго траје”, у: „Вечерње новости”, Београд, 9. март. 2014, стр. 15.