Egzistencija jednog EvroSrbina

Jedan je od onih koje klinci nazivaju „Slobinom generacijom“ pošto im stalno pričaju kako im je neki Sloba kriv za sve, naročito za „uzimanje deset godina života“. Onih godina u kojima mu nije bilo omogućeno da nastavi da uživa blagodati mekog (post)titoizma, od crvenog pasoša kojim se lako išlo „preko grane“ do nalaženja posla u „tatinoj firmi“. Ali on nije odustao od očekivanja da mu nešto bude omogućeno. Nekada od tate i druga Tita i njegovih naslednika, danas od te hvaljene, a nejasne tvorevine – Evropske unije, o kojoj je dosta toga čuo, ali malo šta razumeo. „No, to i nije tako bitno“, govorio je sebi, „ako su svi već tamo, moramo i mi. Pa ne može se valjda biti mimo sveta.“

Nikada nije nestalo ubeđenje da će ponovo, kao što je u ranoj mladosti svikao, doći neko da mu ispuni nadanja. U nedostatku alternative, Evropska unija mu deluje kao poslednja „realna“ opcija. Inače, on se strašno trudi da bude „realan“, racionalan i praktičan, mada ga posledice njegovih „realnih“ izbora stalno opovrgavaju. Po nekoj čudnoj inerciji, on za to uvek krivi svoju sredinu, u kojoj se oseća tako drugorazredno i „lokalno“. Nikada da se preispita – nije li taj osećaj praznine svakodnevnice pre posledica njegovih „realnih“ izbora i racionalnih kompromisa, nego sredine u kojoj živi, nije li taj „veliki svet“ o kome mašta da u njega bar nekada, do kraja života, pristupi zapravo projekcija njegovih uskraćenih želja za koje nikada nije imao hrabrosti da se odvaži i realizuje ih. Nije li ta Evropa u koju je nekada žarko verovao, a sada sve manje i manje, samo ispoljenje njegovog maštanja o sigurnosti i ispunjenosti za koju nikada nije bio spreman do kraja da istrajava, a koju je, odrekavši se ćutke svojih mladalačkih ideala, trampio za sada već urušen brak, celodnevni posao i masku uljudnosti, koju smatra tako bitnim delom svoje ličnosti, a koja ga – ma koliko ga štitila od neželjenih situacija – stalno održava u kolotečini plivanja niz struju? Uvek niz struju, uvek linijom manjeg otpora, ma koliko se trudio da to niko ne primeti... On tu veštinu biranja puta manjeg otpora naziva „iskustvom“. Vrhunski domet tog „iskustva“ je prikrivanje kojim se putem konstantno ide, kao i njegova racionalizacija u vidu „neophodnosti“ života samog. Negde, duboko u sebi, on zna da život može da bude i nešto drugo, ali se nikada nije usudio da prekorači nevidljivu crtu i pređe sa one strane te usvojene i naučene „neophodnosti“.

Devedesete godine pamti kao košmarne, kada se, umesto u državi iz koje se lako ide u šoping u Trst, obreo u zemlji u kojoj se preko noći gradski kafići menjaju sa vukovarskim rovovima. Zato je „uvek bio protiv Slobe“. Onako, iz drugog plana, učestvovao je u svim protestima, pošto je i to bilo deo mejnstrima životarenja u gradovima i neophodna legitimacija ostajanja u društvu svojih vršnjaka.

Karijera mu baš i nije blistava. U prvo vreme se „snalazio“. Zatim slede ženidba, stalno zaposlenje, deca, prve bračne svađe... U međuvremenu, onaj koji mu je „uzeo deset godina života“ preselio se u sudnice Haškog tribunala, a posle i na onaj svet. I ma koliko se radovao njegovom odlasku sa vlasti, u njegovom životu se zapravo malo toga promenilo.

Završio je nešto iz društvenih nauka, ni sâm se više ne seća tačno šta, još u vremenima raspada stare Juge. Dugo je studirao. Sada radi u predstavništvu strane firme na poslu koji nema veze sa njegovim obrazovanjem. Smatra da to i nije toliko bitno. Važno je da se bude „realan“, i da se „pliva u stvarnosti“. Imidž savremenosti mu je uvek bio veoma bitan, i iako je njegova cena bila odricanje od mladalačkih snova o slobodi a zarad pristojnog, „uljuđenog“ života bez potresa – on je bez puno razmišljanja pristao. Otišao je do prve banke, tik kraj firme u kojoj radi. Ušao je, izašao – i bio gotov.

Kupio je nova kola, otplaćuje i kredit na veći stan. Ubeđuje se kako je i pored svega „uspeo“, a to mu naizgled potvrđuje i zavist njegovih generacijskih „gubitnika“, onih koji su prošli gore od njega i još se „snalaze“. „Na kraju krajeva, ipak nisam prošao tako jako loše“, govori svako jutro sebi u bradu umesto jutarnje molitve. Ima i dokaze za te svoje tvrdnje – letovanja tokom poslednjih pet–šest godina, familijarna okupljanja u kojima se više ne oseća toliko inferiorno, rođendane i proslave kojima legitimiše svoju socijalnu adaptiranost. Skoro da bi se ubedio da je „normalan“ u još uvek nenormalnoj zemlji da nije te mučne praznine koja sledi iza gotovo svake manifestacije „uljuđenog života“.

I pored toga, neprestano ponavlja kako želi da živi „kao sav normalan svet“, da zarađuje dovoljno pre svega. Kada ga upitate koliko smatra da je normalno i dovoljno, 1.500–2.000 evra, i da li je to granica iznad koje počinje „normalnost“, zaćuti, shvatajući apsurdnost svojih tvrdnji. Može se biti normalan i sa 200 i nenormalan sa 2.000 evra, priznaće sebi, ali to nikada neće izgovoriti pred krugom svojih prijatelja. Možda ga proglase za „retrogradnog“, a to je – uz ono „koji si ti seljak“ – u njegovom društvu oduvek bila najteža diskvalifikacija.

U stvari, kada bolje razmisli, nikada se nije usuđivao da ide kontra od onoga što je preovladavalo u njegovom okruženju. Uvek se trudio da mu se prilagodi, da bude njegov sastavni deo, a da pri tome deluje samostalno i moderno. A kako je to podrazumevalo da se prihvate stavovi (koji su, uzgred, i odgovarali njegovom ubeđenju da je u pravu i da je nepravedno uskraćen boljeg života) prihvatio je i da je narod među kojim živi najkrivlji za dešavanja iz prošle dekade, da je glup, zaostao, zatucan... Da se mora pre svega gledati ono od čega se živi, da treba zaboraviti emocije i mitove (a naročito onaj o Kosovu) kako nam se ne bi ponovile „strašne devedesete“, u kojima je uskraćen za toliko toga za šta je bio ubeđen da mu pripada.

Nije on fan „Peščanika“ i sličnih umotvorina „Druge Srbije“, pa opet, povremeno ih prati da bi bio u toku sa onim što sa egzaltiranošću slušaju i gledaju u njegovom okruženju. Delom im i veruje. Ma koliko bio svestan ostrašćenosti i ekstremnosti tamo iznetih stavova, u svoj svojoj „pristojnosti“ on se uhvati i kako krišom uživa u verbalnim ispadima boraca i borkinja iz ovoga kruga, pre svega u tome kako su spremni „da idu do kraja, principijelno“, onako kako se sam nikada nije usuđivao.

Zna on ko iza tih priča stoji i kolike su pare u igri koje ih podupiru. Pribojava se on i njih i ne misli o njima dobro, niti je ikada mislio, ali mudro ćuti, kalkuliše, jer je ubeđen da se ne može ići kontra struje, bez obzira na to koliko vidljivo bilo da je ova priča sve slabija i neuticajnija. Moć, i to ona „globalna“, stoji iza toga i ne može se bosti šut sa rogatima. I zašto bi on to činio? Nema on iluzija o moralnim kvalitetima prvoboraca građanske Srbije. „Providni“ su mu čak i LDP-ovci, zato se i nećka da li da svoj glas dâ njima ili Tadiću.

Svestan je i da nam je Kosovo grubo i nepravedno oteto. Čak ga je malo i zabolelo. Ali šta se tu može? Život mora da ide dalje, a ne da se tvrdoglavo ukopamo u istrajavanju u borbi za nešto za šta „realno“ nema šanse za uspeh dugi niz godina, a može da nam donese nove probleme. To povlači neizvesnost i dovodi u opasnost perspektive koje je želeo da se ustale, a to ga plaši. Zna on da nema ništa od priča samoizolaciji, da je to preterivanje i puka medijska halabuka koja treba da nadjača otimačinu Kosova, ali opet, kako da ne bude siguran da neke posledice svega toga neće trpeti njegov i samo njegov život? U poređenju sa ukidanjem viza, višim standardom, perspektivom, sve te krupne „nacionalne priče“, pa i priča o Kosovu, deluju tako daleko i strano njegovom bitisanju. Nije da ne oseća da u toj priči o Kosovu ima nešto dublje i više od svega na šta njegov život liči, no sluti da je upravo to ono što dovodi pod znak pitanja ne samo njegovu egzistenciju, već i sve ono što je do sada smatrao vrednim i bitnim. „Evropska priča“, mada i sama, nakon svih poniženja i uočljive dvoličnosti tretmana koji je njegova zemlja preživela nakon demokratskih promena, barem ne dovodi u pitanje njega i njegova dosadašnja postignuća.

Uviđa on da i kod „evropske priče“ ima manipulacije i preterivanja, pa ipak, nekako, kada sve sabere i oduzme, smatra da njeni glasnogovornici sa pravom napadaju one koji su najkrivlji za život koji živi. Jeste da nikako ne može da primeti tu totalitarnu vlast „narodnjaka“ u medijima, ratnohuškaštvo na delu, tu ogromnu zaveru „retrogradnih i kočionih snaga“ koje sprečavaju da život konačno krene napred – ali na koga fiksirati sve promašaje i neispunjena nadanja sada kada Miloševića više nema? Jeste da ne može da se ubedi u „opštu fašizaciju i klerikalizaciju društva“ kako mu se predstavlja, ali kako ne prihvatiti ove priče tako u skladu sa iskustvima prošlosti, koje pri tome potiču od onih koji su smatrani za vrlo ugledne i moćne ljudi u sopstvenom miljeu? Jeste da ne može da vidi u najširim radikalskim masama te mračne, preteće falange, već ojađene i osiromašene ljude gladne pravde, ali nisu li ti i takvi već jednom pokrenuli spiralu stradanja koja ga je „koštala“ dobrog dela mladosti? Zar da stane uz taj razbarušeni, primitivni i nepristojni puk koji nikako da prihvati „realnosti sveta“ i napretka, zar da rizikuje porast kamata na dignute kredite, svoj posao i svu svoju nadu da je „put kojim se češće ide“, onaj put za koga se dugo unazad zalagao, zapravo jednaka, ako ne i veća stranputica od onoga čega se gotovo po uslovnom refleksu pribojava? Zar da postane izopšten, smešan sam sebi? „Zar je sve ovo do sada bilo uzalud, obična zabluda?“ uhvati se da se pita i potom ga obuzme jeza, da li od straha da je to možda istina ili od sećanja na devedesete. „Mora da je to ipak strah od devedesetih“, ubedi on potom sebe.

Zna, previše je poraza i padova preživeo, zato se pre svega i odlučio da pristane na ono što je mislio da predstavlja „pobedničku stranu“. Želeo je pobedu, bilo kakav izlazak iz serije životnih poraza, a sada mu sve miriše da će opet biti na poraženoj strani. I šta sada, kuda i kako?

Često mu na pamet dođe, onda kada je sam sa sobom, da sve što je ostvario na ovoj (kako je do sada izgledalo) „pobedničkoj strani“ i ne predstavlja nikakvu pobedu, već tek njen privid, iza kojeg leži jedan dublji, unutrašnji poraz veći od svih strahota i poraza iz devedesetih. Lični poraz, onaj za koga se grčevito plaši da ga ikada ikome izrekne. Zato se odlučio da ćuti, mada sluti – možda će taj novi poraz neke stvari isterati na čistac, možda će nakon njega ipak smoći snage da vidi kakav život stvarno jeste, a ne kakav bi on želeo da bude. No, već sledećeg trenutka ga od toga obuzme strah, paničan strah da li će i kako moći da prihvati tu „realnost“ koja ne odgovara njegovoj, a potom počinje i njeno poricanje. Na kraju se nekako vrati u svoju „realnost“, ponavljajući u sebi, umesto molitve pred počinak – „Evropa nema alternativu. Evropa ipak nema alternativu.“